Херодот ИСТОРИЈА

korkanj

korkanj

Ističe se
Poruka
2.464
Предања о пореклу Скита 8) То причају Скити о себи и о земљи која се налази даље на северу, а Хелени са обала Црног мора причају опет ово. Херакло је, гонећи Герионова стада, доспео и у ту земљу, која је била ненасељена, а у којој сада станују Скити. А сам Герион није становао на Црном мору, већ у Океану, на једном острву које Хелени називају Еритеја, иза Хераклових стубова, недалеко од Гадире. Имају и причу према којој Океан извире са истока и тече око целе земље, али то не могу и да докажу. И кад је Херакло отуд дошао у земљу која се сад зове Скитија, па пошто га је ухватила зима и мраз, обуче он лављу кожу и заспи, а коњи његових кола, који су се у то време налазили на паши, нестану му на неки тајанствен начин.
9) Пробудивши се, Херакло их је тражио, па пошто је обишао целу земљу, стигао је напослетку у земљу која се звала Хилеја. Ту је у једној пећини наишао на неко двоструко женско створење, пола змију а пола девојку, које је до појаса било змија, а изнад појаса девојка. Кад ју је угледао, он се зачуди и запита је да ли је ту негде видела залутале коње. Ова му каже да су коњи код ње, али му их неће дати док је не обљуби. И Херакло је под тим условом обљуби. Она је, међутим, одгађала да му да коње са намером да што дуже буде са Хераклом, а он је, опет, желео да одведе своје коње. Напослетку му је дала коње и казала му:
''Твоји су коњи дошли к мени и ја сам ти их сачувала, а ти си ми се зато одужио; ја ћу са тобом родити три сина. Реци ми шта да урадим са њима кад одрасту; да ли да их к теби пошаљем или да их овде задржим (јер сам ја ту господар)?''
Кажу да га је она тако питала, а да јој је он на то одговорио:
''Кад будеш видела да су синови већ одрасли, саветујем ти да ово урадиш и нећеш погрешити: онога који буде могао да овако натегне лук и да се овако опаше овим појасом, њега остави у овој земљи, а који не буде могао то да уради, како сам ти ја показао, њега пошаљи у свет. Ако то учиниш, и ти ћеш имати велику радост, а извршићеш и моје наређење.''
10) И тако напне он један од своја два лука (јер је дотада Херакло носио два лука), па јој покаже појас и преда јој и лук и појас на чијем је горњем крају била обешена једна златна посуда, па затим оде. Кад су јој се синови родили и одрасли, она им надене имена: првом да име Агатирс, оном иза њега Гелон, а најмлађем Скит, па је, сетивши се наређења, урадила све онако како јој је речено. Прву двојицу, Агатирса и Гелона, мајка је протерала из земље, јер нису били у стању да изврше постављени задатак, тј. да натегну лук, а најмлађег Скита, који је одапео лук, оставила је код куће. И од овог Херакловог сина Скита потичу сви каснији скитски краљеви. А због оне посуде на појасу, Скити их и данданас носе о појасу (и то је било једино добро што је мајка Скиту учинила). Ето, то причају Хелени који станују на обалама Црног мора.
11) Постоји, додуше, још једна прича о томе и она ми изгледа највероватнија. Према њој, Скити су били сточари и живели у Азији, па су, потиснути од Масагета, прешли реку Аракс и дошли у Кимеријску земљу (јер се прича да су у земљи у којој сада станује Скити раније становали Кимеријци). Кад су Скити били напали на Кимеријце, ови су се због напада тако велике и надмоћне војске договарали шта да ураде, па су им мишљења била подељена, а и једна и друга страна упорно је бранила своје гледиште, али је било боље гледиште њихових краљева. И док је народна маса предлагала да се одступи и никако није хтела да се супротстави већој сили, дотле су краљеви желели да се боре до последње капи крви за своју земљу против нападача. И тако нити је народ хтео да послуша краљеве, нити су краљеви били вољни да се покоре вољи народа. Народ је одлучио да напусти земљу и да је без борбе уступи нападачу, а краљеви су одлучили да у њој остану и да пре погину него да беже заједно с народом, јер су добро знали како су у њој добро живели, а знали су и какве их невоље чекају ако побегну из отаџбине. Они се око тога посвађају, а пошто су обе стране биле бројно једнаке, дошло је међу њима и до отворене борбе. И Кимеријци сахране крај реке Тира све оне који су изгинули у међусобним борбама (и тај се гроб види још и данданас) и после тога напусте своју земљу, а кад су Скити дошли и заузели је, нису у њој нашли ни живе душе.
12) У Скитији постоје још и сада Кимеријске тврђаве, Кимеријске скеле, а постоји и једна читава покрајина која се зове Кимерија, па има и такозвани Кимеријски Боспор. Изгледа да су Кимеријци, побегавши од Скита у Азију, населили полуострво на коме се сад налази хеленски град Синопа. Скити су, гонећи ове, сигурно залутали и упали у медску земљу. И док су Кимеријци стално бежали поред морске обале, дотле су Скити, јурећи за њима, оставили Кавказ са десне стране и упали у Медију, па су се упутили у унутрашњост земље. То је друга прича, која се подједнако раширила и код Хелена и код варвара.
 
Песник Аристеја о Скитима
13) Аристеја, син Каистробија, са Проконеза, прича нам у својим песмама да је под утицајем Аполона дошао у Иседонију, да иза Иседоњана станују Аримаспи, људи са једним оком, а да су даље иза њих орлови, чувари злата, а још даље од ових све до морске обале станују Хиперборејци. Осим Хиперборејаца, сви су ови у непрестаном рату са суседима, а тај су рат започели Аримаспи. И тако су Аримаспи истиснули Иседонце из њихове земље, а Иседонци Ските, док су Скити напали на Кимеријце у њиховим поморским областима на југу и натерали их да напусте своју земљу. И тако се, ето, ни он не слаже са Скитима у погледу те земље.
14) Напоменуо сам већ одакле је био тај Аристеја који је спевао ту песму. О њему ћу испричати још и причу коју сам чуо на Проконезу и у Кизику. Аристеја је, причају ми они, био један од најугледнијих грађана у свом родном месту, па је једног дана ушао на Проконезу у ткаоницу и тамо умро. Ткач је одмах затворио радњу и одјурио да јави рођацима умрлог. По граду се брзо пронео глас да је Аристеја умро, али у то дође из града Артаке један човек родом из Кизика и изјави да то није истина, и каже им да је Аристеју срео на путу из Кизика и разговарао са њим. Док се он жестоко препирао, мртвачеви сродници дођу у ткаоницу са потребним стварима у намери да га сахране. Али кад су отворили радњу, од Аристеје није било ни трага ни гласа. Појавио се после седам година на Проконезу и испевао песме познате код Хелена под именом ''Аримаспијске песме'', а кад је испевао те песме, њега је поново нестало.
15) У овим градовима се то прича, а ја знам, на основу онога што сам чуо од људи из Метапонта у Италији, да се после две стотине и четрдесет година од Аристејиног нестанка ово десило, што сам и утврдио на основу добивених података из Метапонта и са Проконеза. Метапонћани, наиме, причају да се Аристеја појавио у њиховој земљи и наредио им да саграде један жртвеник Аполону и да поред њега поставе један кип са именом Аристеје са Проконеза. По њима, Аполон се појавио у Италији само у њиховој земљи, и тада је у његовој пратњи био овај садашњи Аристеја, али је том приликом, док је био у пратњи бога, имао облик гаврана. Кад им је то рекао, њега је опет нестало, а становници Метапонта причају да су онда послали изасланике у Делфе и питали бога шта значи чудновато појављивање овога човека. Питија им је саветовала да послушају наређење овог привиђења, па ће им бити добро. И ови послушају тај савет и изврше наређење. Још се и данас налази кип с Аристејиним именом поред Аполоновог кипа, а око њега се дижу ловорова стабла, док је кип бога Аполона постављен на самом тргу. И то је све што сам имао да кажем о Аристеји.
 
Опис скитске земље. Становници
16) Нико не зна тачно шта се налази иза ове земље о којој је овде било говора, јер нисам у стању да нађем некога ко је био тамо, па да ми исприча шта је својим властитим очима видео. Па и сам Аристеја, кога сам малопре споменуо, каже у својим песмама да није ишао даље од Иседонаца, него о тим пределима прича шта је чуо и вели да Иседонци тако причају. Али ја ћу да испричам све редом што год сам из прича могао тачније да сазнам.
17) Из Бористенске луке (а ова се налази негде на средини скитске обале) долази се прво до Калипида или хеленских Скита, а иза њих налази се други народ, такозвани Ализони. И ови и Калипиди живе у свему потпуно исто као и Скити, а сеју и једу пшеницу, црни лук, бели лук, сочиво и ситну проју. Даље од Ализона станују Скити који се баве земљорадњом, али који не сеју жито ради своје исхране, него само ради трговине. А иза ових станују Неури, а, колико ми је познато, предео на северу од Неура је ненасељен. То су народи који станују на реци Хипанису, на западу од Бористена.
18) Кад се пак пређе Бористен, долази се с морске стране прво на Хилеју, а одатле, идући дубље у копно, на Ските који се баве земљорадњом, које Хелени називају Бористенцима, а себе Олбијцима. Ови исти Скити земљорадници станују у пределу који се протеже према истоку пуна три дана хода, све до реке која се зове Пантикап, а према северу узводно Бористеном једанаест дана вожње, док је предео иза ових већином ненасељен. Иза ове пустиње станују Андрофаги (људождери), један посебан и нескитски народ. Иза ових, пак, колико ми је познато, долази већ права правцата пустиња и у њој не станује ниједан народ и нема уопште људи.
19) А на истоку од Скита земљорадника, преко реке Пантикапа, станују већ скитски сточари, који нити шта сеју нити ору; а у њиховој земљи, сем у Хилеји, нема уопште нигде дрвећа. Ови сточари живе у пределу који се протеже према истоку четрнаест дана хода, све до реке Гера.
20) Преко Гера налази се такозвана Краљевска земља и у њој живе најхрабрији и најмногобројнији Скити, који сматрају остале Ските својим робовима. Земља им се према југу простире све до Тауријаца, а према истоку до канала који су ископали синови слепих заробљеника, и до пијаце у луци која се зове Кремни на Меотском језеру, а на другој страни допиру и до реке Танаиса. Иза ових Краљевских Скита према северу станују Меланхлени, један други нескитски народ. А иза Меланхлена су, колико знам, баруштине и ненасељен предео.
21) Преко Танаиса не налази се више скитска област, него је ту прва сауроматска покрајина. Ови станују у области која се протеже од залива Меотског језера према северу петнаест дана хода, и у њој нема ни питомог ни дивљег дрвећа. Иза њих у другој покрајини станују Будини; и та је покрајина густо обрасла различитим дрвећем.
22) Даље од Будина према северу је пустиња, која се протеже седам дана хода, а иза пустиње, нешто даље према истоку, станују Тисагети, посебан и многобројан народ који живи од лова. С овима у истој области живи народ који се зове Иирки, а који такође живи од лова, и то овако: ловац се попне на неко дрво, јер у тој земљи има свуда дрвећа, и чека у заседи. Са собом поведе обично пса и коња кога научи да легне на трбух да се теже примети. Кад са дрвета примети да се звер приближује, он одапне стрелу, па скочи на коња и пође да је гони, а иза њега иде и пас. Источно од ових станују опет Скити, који су се отцепили од Краљевских Скита и населили се у овом пределу.
23) Све до земље ових Скита земљиште о коме је досада било говора свуда је равно и плодно, а одатле па даље је неравно и каменито. Кад се пак прође и ова неравна област, долази се у један простран и насељен предео у подножју високих планина, где су сви људи, и мушкарци и женске, још од рођења ћелави, а имају прћасте носеве и носе велике браде, говоре неким нарочитим језиком, а облаче се као и Скити и хране се воћем. А воћка чијим се плодовима хране назива се понтикон и велика је отприлике као смоква, а на њој сазревају плодови слични бобу и имају тврду коштицу. Кад овај плод сазри, он се цеди кроз неку тканину и из њега исцури нека густа и црна течност која се зове асхи. Њу лижу и пију са млеком, а од њеног густижа праве суџук и једу га. Стоке немају много, јер тамо нема довољно добре паше. Сваки човек станује под дрветом; кад дође зима, он обавије дрво густом белом вуненом тканином, а лети се тај покривач скида. Њих не дира и не узнемирује нико, јер се сматра да су они свети људи. Оружје уопште не набављају. Они, пре свега, посредују у споровима код својих суседа, а затим сваки избеглица налази уточиште код њих. Зову се Агрипејци.
24) Знамо прилично о земљи и о народима све до ових ћелавих људи, јер к њима долазе Скити, од којих није тешко добити обавештења, а долазе им и Хелени из Бористенске и других црноморских лука. А они Скити који долазе к њима морају с њима да се споразумевају преко седам тумача и на седам језика.
25) Дакле, области до ових ћелавих Скита су нам донекле познате, али о онима иза њих нико не зна нешто поуздано да каже, јер границу између народа чине овде јако високе и непроходне планине. Ћелави Скити, додуше, причају, а у шта ја не верујем, да у планинама живе људи са козјим ногама, а да иза планина, опет, живе људи који шест месеци спавају; а ја мислим да је то тек права измишљотина. Зна се само толико да источно од ћелаваца станују Иседонци, а о томе шта се налази на северу од ћелаваца и Иседонаца зна се само оно што ови о томе причају.
26) За Иседонце се прича да имају овакве обичаје. Кад некоме од њих умре отац, тада се код њега скупљају сви рођаци и доводе са собом стоку, па затим ту стоку закољу и исеку месо, а с њим и леш домаћиновог оца, па све то месо помешају и од њега приређују ручак. Главу му огуле, очисте је и позлате, те је чувају као идола коме сваке године приносе велике жртве. Син то чини у част свога оца, као што Хелени приређују даћу. Иначе, и ово су праведни људи, а жене им имају иста права као и мушкарци.
27) О овима се, дакле, још прилично зна. А неки Иседонци причају да северно од њих станују једнооки људи и орлови, чувари злата, а то су од њих чули и Скити и препричавају то исто; а ми остали примили смо то од Скита и зовемо их скитским називом ''Аримаспи'', јер ''арима'' на скитском језику значи ''један'', а ''спу'' значи ''око''.
 
Поднебље
28) Зима је у поменутој земљи врло јака, и тамо је читавих осам месеци тако јак мраз да се одмах при изливању вода смрзава, а открављује се тек онда кад се упали ватра. Замрзава се чак и море, и цео Кимеријски Боспор, тако да Скити који станују иза канала прелазе с војском на колима преко леда и нападају на Синде. Пуних осам месеци траје тамо страшна зима, а и за време остала четири месеца тамо је прилично хладно. Ипак је тамо зима друкчија него у свим другим пределима, јер за време зиме киша скоро и не пада, док за време лета скоро и не престаје. Тамо не грми и не дува ветар онда кад и у другим крајевима, него су те појаве честе у лето. Ако зими загрми, то се сматра за неко знамење; а исто тако и кад се деси земљотрес, било лети или зими, и то се код Скита тумачи као неко знамење. Коњи им лако подносе ту сурову зиму, а мазге и магарци је уопште не подносе, док се на другим местима коњи на мразу смрзавају, а мазге и магарци га издржавају.
29) Изгледа ми да због тога тамо јадним шутим говедима и не расту рогови. То потврђује и Хомеров стих у Одисеји који гласи:
''И Либију, јањцима где рано рогови потпуни расту''.
И то је тачно да у топлим пределима рогови брзо расту, док у хладним пределима стоци или уопште не расту рогови или су им сасвим кржљави.
30) То тамо и долази баш од хладноће. Али се чудим (ја сам, наиме, још од почетка овог причања дозволио себи извесна удаљавања од главне приче) што у целој Елиди мазге не могу да зачну, кад у тој земљи нема ни хладноће нити постоји неки други оправдани разлог. А Елиђани сами кажу да се код њих не зачињу мазге због проклетства, него кад дође време кобилама да постану ждребне, воде их у суседну земљу и тамо пуштају магарце на њих док не остану суждребне, па их онда доводе натраг.
31) А о перју, за које Скити кажу да га је ваздух препун и да се од њега не може на копну ни да гледа ни да иде, ја мислим ово. Тамо иза њих, на северу, пада увек снег, у току лета, наравно, мање него у току зиме, и ко је једном изблиза видео како пада мећава, тај ће ме разумети, јер су снежне пахуљице сличне перју; а опет, због претеране хладноће земља је на северу ненасељена. Дакле, ја мислим да се Скити и њихови суседи само сликовито изражавају и, уместо снежне пахуљице, они кажу перје. То је све што се може да каже о овим најудаљенијим пределима.

Мит о Хиперборејцима
32) О Хиперборејцима не знају ништа да кажу ни Скити ни други народи из тих области, осим Иседонаца донекле. А ја мислим да ни они не знају ништа да кажу, јер би нам сигурно Скити причали и о њима, као што нам причају и о једнооким људима. Али нам о Хиперборејцима прича Хезиод, па и Хомер у Епигонима, уколико је Хомер заиста испевао ту песму.
33) А највише знају о њима становници Дела, који тврде да су Хиперборејци увијали своје заветне дарове у пшеничну сламу и слали их Скитима, а од Скита доспели су ти дарови њиховим суседима, и тако од народа до народа, док нису доспели далеко на запад до Јадранског мора, а одатле на југ у Хеладу, и то најпре у Додону, а одатле су сишли на Малијски залив, затим су прешли на Еубеју, па онда од града до града стигну и до Кариста, а после овога прођу поред Андра и не сврате на њега. Становници Кариста их, наиме, однесу на Тен, а Тењани на Дел. Ето, они причају да су они заветни дарови тако стигли на Дел, а Хиперборејци су први пут послали две девојке да носе ове дарове, и оне су се звале Хипероха и Лаодика, а са њима послали су Хиперборејци, ради њихове заштите, и пет својих грађана као пратиоце; њих данас зову ''Перферејци'' и на Делу им указују велико поштовање. Пошто се Хиперборејцима изасланици нису враћали, они су, бојећи се да им се не деси да шаљу увек изасланике а да им се не враћају, однели на границу дарове умотане у пшеничну сламу и замолили суседе да те дарове пренесу до другог народа. И прича се да су дарови, слати од народа до народа, доспели и на Дел. Ја знам да скоро исто раде Трачанке и Пеонке: умотавају заветне дарове кад приносе жртве краљици Артемиди; и оне никад не приносе те жртве без пшеничне сламе.
34) Знам сигурно да оне то чине. А за успомену на смрт ових хиперборејских девојака на Делу, делске девојке и момци секу своју косу. Уочи свадбе одсеку девојке себи један прамен косе, обавију га око вретена и стављају на гроб (а гроб се налази лево од улаза у Артемидин храм и на њему расте једна маслина), а сви момци са Дела омотавају прамен косе око једне зелене гранчице и стављају га на гроб. Ето, такве почасти указују становници Дела овим девојкама.
35) А исти они причају да су на Дел допутовале и прошле кроз оне исте крајеве хиперборејске девојке Арга и Опија, и то још пре Хиперохе и Лаодике. Оне су биле дошле да даду одређен прилог Илитији за лакши порођај, а прича се да су Арга и Опија дошле са боговима, и њима су указане друге почасти. Жене су им сакупљале дарове и славиле су их у песми коју им је спевао Ликијац Олен, а од њих су становници острва и Јонци научили да певају те песме и да у њима спомињу Аргу и Опију и да им скупљају дарове. (Овај Олен из Ликије испевао је и друге старе песме које се певају на Делу.) А онај пепео, од жртвованог меса односили су са жртвеника и њиме су посипали гроб Арге и Опије. А њихов гроб се налази иза Артемидиног храма, источно од њега, уз само свратиште гостију с острва Кеја.
 
Опис делова и облика света
36) Толико о Хиперборејцима. Нећу да вас мучим причама о Хиперборејцу Абарију, за кога се прича да је, са стрелом у руци и не једући ништа, обишао целу земљу. Ако пак постоје неки људи на крајњем северу, онда морају постојати и други на крајњем југу. Морам да се смејем кад видим како су многи научници нацртали земљу, а нико је није разумно и описао. Ови је приказују како око ње тече океан и да је округла као круг, те да су по величини Европа и Азија једнаке. Зато ћу укратко да објасним како изгледа и колика је свака од тих земаља.
37) Персијанци станују на југу, управо допиру до обала такозваног Еритрејског мора, а на северу од њих су Међани, северно од Међана Саспири, а северно од ових све до обала Северног мора, у које се улива река Фасид, станују Колхи. Ова четири народа станују између ова два мора.
38) Одавде се пружају два разна полуострва све до Западног мора и њих ћу да вам опишем. То је прво северно полуострво, које се пружа од ушћа реке Фасида, поред Црног мора и Хелеспонта, све до Тројанског Сигија, а на југу се исто полуострво пружа у море од Маријандијског залива, поред Феникије, па све до Триопијског рта. А на тој обали станује тридесет разних народа.
39) То је једно полуострво. Друго почиње од Персије и иде у Еритрејско море. На њему је Персија, па иза ње Асирија, па онда Арабија. Стварно пак допире, не прекидајући се, све до Арабијског залива, који је Дарије помоћу једног канала спојио с Нилом. Од Персије до Феникије земља је равна и широка, а од Феникије ово полуострво иде кроз само наше море, па поред Сирске Палестине и завршава се код Египта. На њему се налазе само три народа.
40) Тако је састављена и тако изгледа Азија на западу од Персије, а на истоку од Персијанаца, Међана, Саспира и Колха она се с једне стране граничи Еритрејским морем, а са северне стране Каспијским морем и реком Араксом, која тече према истоку. Азија је насељена све до Индије, а даље према истоку почиње пустиња и нико о њој не зна ништа да каже. Ето, толика је и таква је Азија.
41) А Либија се налази на другом копну. И заиста, одмах иза Египта настаје Либија. Код Египта то копно је јако уско, јер од Средоземног до Еритрејског мора има сто хиљада хвати, дакле свега хиљаду стадија. Иза ове уске превлаке настаје широко копно, које се зове Либија.
42) Чудим се онима који су описивали и објашњавали Либију, Азију и Европу, јер није мала разлика између њих. У дужину Европа се пружа колико оне обе заједно, а у погледу ширине она се, по мом мишљењу, не може ни упоредити са њима. Јасно је да је Либија окружена морем, сем оног дела где се граничи са Азијом. Мислим да је то први доказао египатски краљ Неко, који је, одуставши од копања канала од Нила до Арабијског залива, послао Феничане са бродовима и наредио им да плове око ње кроз Хераклове стубове, све док не дођу у Северно море, и да се тим путем врате у Египат. И они су пошли из Еритрејског мора у Јужно море; а кад год је била касна јесен, они су се искрцавали у Либији где би се задесили, па би засејавали земљу на оном месту где су се задржали и остајали би да сачекају жетву. После жетве укрцавали би се и отпловили даље, па су после пловидбе која је трајала пуне две године, тек треће године прошли кроз Хераклове стубове и вратили се у Египат. И они, поред осталог, причају, што им ја никако не могу да верујем, да им се за време пловидбе око Либије сунце увек налазило са десне стране.
43) Тако је први пут откривена Либија. А Картагињани причају да је касније Сатаспо Ахеменид, Теаспов син, послат да оплови око Либије, али је није опловио, јер се поплашио од дуге пловидбе и непрегледне водене пустиње, па се вратио натраг и није извршио подвиг који му је ставила у задатак његова мајка. Он је, наиме, силовао једну девојку, Зопирову кћерку, па кад га је краљ Ксерксе због овог злочина хтео да набије на колац, молила је Сатаспова мајка, а сестра Даријева, да га краљ помилује и обећала му је да ће га она још строжије казнити него он; мораће, наиме, да плови око Либије док поново не доплови до Арабијског залива. Кад му је Ксерксе под тим условом опростио казну, Сатаспо оде у Египат, тамо узме једну лађу и посаду за њу, те отплови у правцу Хераклових стубова. Прошавши кроз њих, па скренувши од Либијског рта, који се зове Солоент, он узме правац према југу, па је месецима пловио кроз широко море. Кад му је изгледало да оно нема ни краја ни конца, он крене натраг и врати се у Египат. Одавде дође он краљу Ксерксу и исприча му да су пловили чак до патуљака, који носе одело од палминог листа, и како су ти патуљци увек кад год су се ови искрцавали на копно, напуштали своја насеља и бежали у планине. Они су им приликом искрцавања узимали само стоку и нису над њима чинили никаква друга насиља. А нису успели да оплове око целе Либије због тога што им се лађа била насукала и није могла даље да плови. Ксерксе, међутим, помисли да му не говори истину, а пошто није извршио заповест и одређени задатак, набије га на колац и тако изврши првобитну казну. Један Сатаспов евнух, чим је сазнао за смрт свога господара, побегне са великом сумом новца на Сам, и тај је новац пао у руке једном Самљанину, чије име ја знам, али нећу да га споменем.
 
Откриће Азије
44) Већи део Азије откривен је тек за време Дарија. Он је хтео да сазна у које се море улива река Инд, а која је друга река на свету у којој живе крокодили, па је послао на лађама људе за које је знао да ће му рећи истину, а међу овима је био и Скилак из Каријанда. Они крену из града Каспатира у Пактији и пусте се низ реку на исток, те исплове у море, па продуже морем и после тридесет месеци стигну па оно исто место одакле сам рекао да је египатски краљ послао Феничане да плове око Либије. После њихове пловидбе покори Дарије Индију и постане господар и тог мора. И тако је утврђено да и Азија, сем њеног крајњег истока, има сличне одлике као и Либија.
45) А нико још није објаснио да ли Европу окружује море и са истока и са севера; зна се само то да се она у дужину пружа поред оба ова континента. Исто тако ми није јасно откуд да три дела, који у ствари сачињавају једну земљу, имају три разна имена и да су их добили према именима жена, па зашто да баш међу њима у Египту буде Нил граница, а у Колхиди река Фасид (а према другима река Танаис, која се улива у Меотско море, и кимеријски град Портмеја.) Не знам ни имена оних који су их тако разделили, ни по коме су им дали имена. Већина Хелена пак обично каже да је Либија добила своје име по имену неке тамошње жене Либије, а Азија по Прометејевој жени. Али њено име присвајају Лиђани, и они тврде да је Азија добила име по Азији, сину Котија, а унуку Мана, а не по Прометејевој Азији. По њему је названо и Азијадско племе у Сарду. А за Европу нико не зна да ли је са свих страна окружује море, ни ко јој је дао име и по коме. Једино можемо да претпоставимо да је ова земља добила име по Европи из Тира, док раније није уопште имала никаквог имена, као и остале земље. Очевидно је да је ова жена дошла из Азије, али није дошла на копно које се данас зове Европа, него само из Феникије на Крету, а одатле у Ликију. Ето, толико о томе, а ми ћемо остати при уобичајеном схватању.
46) Црно море, куда је Дарије пошао с војском, област је у којој се (изузев Скита) налазе најнекултурнији народи на свету, јер не могу да наведем ниједан народ из околине Црног мора који је дао неког познатијег радника на пољу науке или уметности, сем Анахарсида код Скита. Али Скити су пронашли једну вештину у којој су, по моме мишљењу, најбољи на свету, док их иначе, у погледу других ствари, баш много не ценим. Та њихова вештина састоји се у томе да им нико ко упадне у њихову земљу не може да побегне, а исто тако да нико није у стању да их нађе кад они то неће. Не граде ни градове ни тврђаве, и на пут носе са собом и своје куће. Сви су коњаници, наоружани стрелама, и не живе од земљорадње него од сточарства, а куће им се налазе на колима, па како онда да не буду непобедиви и недостижни?

О скитским водама
47) Пронашли су згодну земљу за то, а и реке им много помажу. Земља им је равна, обрасла густом травом и има воде у изобиљу, а кроз њу протиче скоро исто толико река колико има у Египту канала. Споменућу само оне најпознатије и оне у које могу да улазе лађе из мора. Ту је на првом месту Истар, са својим ушћем од пет рукаваца, затим Тирас, Хипанис, Бористен, Пантикап, па Хипакирис, па Гер и најзад Танаис. Оне теку овако.
48) Истар је највећа од свих река за које знамо, а величина му је и зими и лети једнака. Он је најзападнија скитска река и зато је толики што се у њега уливају многе друге реке и оне га чине великим. Пет њих уливају се у њега из Скитије. Прву од њих Скити називају Порат, а Хелени је зову Пирет; друга је Тијарант, па Арар, Напарис и Ордес. Прва од ових река је велика и тече према истоку, те се спаја са Истром. Друга река, Тијарант, тече западније и није велика. А Арар, Напарис и Ордес теку између ове две и уливају се у Истар. То су реке које из саме Скитије теку у Истар, а река Марис тече из области Агатирса и улива се у Истар.
49) Испод врхова планине Хема долазе три друге велике реке, теку према северу и уливају се у њега, а то су Атлас, Аурас и Тибисис. А кроз Тракију и област трачких Кробиза теку реке Атрис, Ноес и Артан и уливају се у Истар. Из Пеоније и Родопских планина тече река Скиј, пресеца планину Хем и улива се такође у Истар. Из Илирије тече према северу река Ангро и улива се у Бронг, у Трибалској равници, а Бронг се улива у Истар. И тако Истар прима ове две велике реке. Из предела изнад Омбричких области теку према северу реке Карпис и Алпис и обе се уливају у Истар. Истар протиче кроз целу Европу, а извире у земљи Келта, који са Кинетима представљају најзападнија насеља у Европи. Тако протиче он кроз целу Европу док не стигне у Скитију.
 
Реке: Истар, Тирас, Хипанис, Бористен и др.
50) Ето, Истар је зато највећа река што се са њим спајају споменуте и још многе друге реке. Али ако се упореди количина воде у једној и у другој реци, онда је Нил богатији водом, иако се у њега не уливају ни реке ни извори који би га чинили већим. А то што је Истар и зими и лети једнако велик, по мом мишљењу дешава се из ових разлога: зими има своју обичну величину, или буде мало већи него обично, јер у његову сливу ретко пада киша за време зиме, већ стално пада снег. А лети се снег који је нападао у току зиме, и кога има много, топи и са свих страна вода тече у Истар. Од отопљеног снега и од многих киша он набуја, јер кише падају у току лета. Што сунце у току лета привуче већу количину воде него у току зиме, утолико више воде тече у Истар за време лета него за време зиме. И тако је створена равнотежа, те изгледа да је његова величина увек једнака.
51) Једна од скитских река је, дакле, Истар, а друга је Тирас; и он извире на северу, из једног великог језера које се налази на граници између Скита и Неура. На његову ушћу населили су се Хелени, такозвани Тирићани.
52) Трећа река Хипанис извире у Скитији из једног великог језера, око кога пасу бели дивљи коњи. Ово језеро с правом се назива Хипанисова мајка. Извирући из тог језера, Хипанисова вода, у краћем свом току, на дужини од пет дана вожње, остаје плитка и слатка, а доле ниже, на дужини од четири дана вожње од мора, постаје страшно горка. У њега се, наиме, улива један горак извор који је толико горак да, и поред тога што је толико мален, чини воду једне тако велике реке горком. Овај извор се налази на граници између земље скитских земљорадника и Ализона и зове се, као и цео крај у коме извире, на скитском језику ''Ексампеј'', што на хеленском језику значи ''Свети путеви''. У Ализонској области приближују се корита река Тираса и Хипаниса, а одатле и једна и друга река скрећу у другом правцу и шири се простор између њих.
53) Четврта је по реду река Бористен, после Истра највећа река међу овима, а, по мом мишљењу, и најбогатија не само од свих река у Скитији, него и од свих река на свету, сем египатског Нила, јер се са Нилом не може упоредити ниједна друга река. Бористен је најблагословенија од свих других река зато што је тамо најбоља и најбујнија паша за стоку и има највеће количине и сигурно најбоље врсте рибе, а вода му је одлична за пиће, бистра и није мутна као код других река. На његовим обалама успева најбоље семе, а у необрађеним пределима налази се врло густа и висока трава, док се на његову ушћу стварају саме од себе дебеле наслаге соли. Из њега се добијају велике рибе без кости, такозване јесетре, које се мећу у со, и многе друге дивне ствари. Ток му је према северу познат до покрајине Гера. До тог места се може стићи лађом за четрдесет дана, а даље од те области не зна се ништа о пределима кроз које пролази. Изгледа да тече кроз потпуно ненасељен предео све до области скитских земљорадника, а ови Скити станују на његовим обалама на дужини од десет дана вожње лађом. Једино за извор ове реке и за извор Нила нисам у стању ништа да кажем, а мислим да нема ниједног Хелена који би то знао. У близини мора Бористен је сасвим велика река и ту се са њим спаја река Хипанис и заједно са њим образује широко ушће. А земљиште између ових двеју река зове се Хиполејев рт и на њему се налази један Деметрин храм, а преко пута храма на Хипанису лежи насеље Бористенита. Толико о овим рекама.
54) Пета после ових је река Пантикап. И она извире на северу и из неког језера, а на земљишту између ове реке и Бористена станују Скити земљорадници, па протиче кроз Хилеју и спаја се затим са Бористеном.
55) Шеста је по реду река Хипакирис, који извире из језера и тече средином области Скита сточара, па се улива код града Каркинитија, остављајући десно од себе Хилеју и такозвано ''Ахилово тркалиште''.
56) Седма река Гер одваја се од Бористена у оним областима укојима нам је Бористен познат. Ту се он одваја од њега и добија име Гер, исто као и крај кроз који протиче, па тече према мору и чини границу између Скита сточара и Краљевских Скита, те се улива у Хипакирис.
57) Осма је пак река Танаис, који долази из јако удаљених крајева, где извире из једног великог језера, а улива се у још веће, такозвано Меотско језеро, које се налази на граници између Скита и Сауромата. У овај Танаис улива се једна друга река која се зове Хиргис.
58) То су најзначајније реке којима је обдарена Скитија. А трава која расте у Скитији и којом они хране стоку, утиче више него игде на рашћење сточне жучи. У то се можемо уверити кад се стока распори.
 
Скитска божанства. Ратни обичаји
59) Тако је код њих добро све оно што је најважније, а што се тиче обичаја, они су им овакви. Поштују само следеће богове: пре свега Хестију, а затим Зевса и Геју, и мисле да је Геја Зевсова жена. А после ових поштују Аполона, небеску Афродиту, (Херакла) и Ареса. Ове богове поштују сви Скити, а такозвани Краљевски Скити приносе жртве и Посидону. Хестија се на скитском језику зове ''Табити'', а Зевс има, по мом мишљењу, врло лепо име ''Папеј'', земља — ''Апи'', а Аполон — ''Етосир'', небеска Афродита — ''Аргимпаса'', а Посидон — ''Тагимасадас''. Немају обичај да праве кипове, да подижу жртвенике ни да зидају храмове, док је сигурно да то једино чине у част Ареса.
60) Сви у овим крајевима приносе жртве на исти начин свим божанствима, и то овако: животиња одређена за жртву стоји са завезаним предњим ногама. Онај који приноси жртву стоји иза ње и повуче крај ужета, те животиња падне на земљу, па док животиња пада, он призива божанство коме приноси жртву, и онда јој набаци омчу на врат, протури кроз њу палицу и окреће је док се она не угуши, а да при томе не пали ватру нити врши уобичајене радње и не сипа вино на земљу. А кад је угуши, дере јој кожу и пристави је да се кува.
61) Пошто у Скитији влада велика оскудица у дрвету, они су за кување меса ово пронашли. Кад одеру животињу, изваде из меса кости и, ако имају при руци домаће казане, који су јако слични лезбијским врчевима, само што су много већи од њих, бацају у њих месо и кувају га у њима, а испод казана ложе ватру костима од закланих животиња; а ако немају казана, онда стрпају све месо у бураг заклане животиње, налију у њега воде и костима наложе ватру испод њега. Кости дају одличну ватру, а у бурагу има доста места за сву количину меса које је скинуто са костију. И тако говече само себе кува, а то исто раде и остале жртвоване животиње. Кад је месо скувано, приноси слављеник прву жртву, и то тако да баци испред себе делове меса и утробе. На жртву приносе све животиње, а нарочито радо приносе коње.
62) Ове животиње и на овај начин приносе другим боговима а Аресу приносе жртве сасвим друкчије, и то овако. У свим општинама по свим окрузима начине Аресу једно светиште. Ту донесу снопове сувог корова на једну гомилу која је дуга и широка око три стадија, а висина јој је мања, па горе на њој направе једну квадратну површину, чије су три стране стрме, а уз једну се може пењати. Сваке године додају тој гомили још сто педесет кола сувог грања, јер је ветар и невреме стално смањују. Сви на ту гомилу стављају један старински гвоздени мач, који представља Аресов кип. Овом мачу приносе сваке године на жртву коње и друге домаће животиње, и то још више него осталим боговима. Сваког стотог од заробљених непријатеља приносе на жртву, али друкчије него стоку. Попрскају им главе вином, па их закољу изнад једне посуде, а затим ту посуду однесу горе на гомилу грања и поливају мач крвљу. То носе горе на ломачу, а доле се поред светишта ово дешава. Одсецају од лешева закланих људи десну руку до рамена и бацају је у ваздух, па кад обаве и друге уобичајене обреде, разилазе се сваки на своју страну. Рука остаје на оном месту где је пала, а леш на другом месту.
63) Ето, тако им изгледају жртве. Свиње уопште не приносе на жртву и неће уопште да их одгајају у својој земљи.
64) А у рату имају овакве обичаје. Кад неки Скит први пут убије непријатеља, он се напије његове крви, а главе свих оних које је у боју погубио носи своме краљу, јер добија део плена само онда кад донесе главу, иначе не. Са главе скида кожу на овај начин: прво је опсече око ушију па онда узме главу у руке и истресе је из коже, а затим је оструже говеђим ребром, те онда кожу рукама учини, па кад је учини, употребљава је као пешкир који везује за узду свог јахаћег коња и њиме се поноси. Ко од њих има највише пешкира (од људске коже), тај код њих ужива највећи углед. Многи чак праве одело од скинуте људске коже, па од њих шију и кожухе. Многи од њих, опет, скидају кожу заједно са ноктима са десне руке погинулих непријатеља и праве од њих поклопац на торби за стреле. А људска кожа је дебела и сјајнобела и више се бели него све друге коже. Многи им, опет, скидају целу кожу, разапињу је на једну даску и носе је са собом на коњима.
65) Ето, такав обичај постоји код њих. А са самим лобањама, и то не са свима, него само са лобањама својих најљућих непријатеља, поступају овако. Прво отестере све испод обрва, а затим очисте лобању. Ко је сиромашан, тај је само споља превуче неучињеном говеђом кожом, па је онда употребљава; а ко је богат, тај не само да је споља превуче неучињеном говеђом кожом, него је и изнутра позлаћује, па је онда употребљава као пехар. Али они то исто чине и са лобањама својих рођака, ако су се са њима завадили и ако су их пред краљем победили. И кад им дођу угледни гости, победници им показују ове лобање и причају им да су то били њихови рођаци који су их изазвали на мегдан, а које су они победили, и хвале се својим јунаштвом.
66) Једанпут годишње износи сваки председник општине у својој општини ћуп вина и из њега пију они Скити који су убили неког непријатеља. А они који нису убили ниједног непријатеља не смеју са њима да пију, него морају да седе по страни и да трпе срамоту; и то је за њих највећа срамота. А они који су убили јако много непријатеља, добију по два пехара и пију истовремено из обадва.
 
Пророчанства, смртне казне, заклетве
67) Код Скита има много пророка који проричу помоћу многобројног врбовог прућа, и то овако: наслажу велике снопове прућа, па их рашире по земљи и помоћу сваког прута проричу, а док говоре, они их поново скупљају и стављају у један сноп. Овај начин прорицања научили су од својих предака, а они, ''енари'', пола мушки а пола женски људи, тврде да су пророчанску вештину добили од Афродите; они, наиме, проричу помоћу лике од липе. Онај који прориче расцепи лику на три струке, па је обавије око прста, затим је поново одвија и при томе прориче.
68) А кад се скитски краљ разболи, позове он три најчувенија пророка и они му проричу на горе поменути начин, па му том приликом обично кажу да се тај и тај криво заклео боговима краљевског огњишта и наводе име неког од својих суграђана. Скити имају обичај да се приликом најсвечанијег и најзначајнијег полагања заклетве заклињу боговима краљевог огњишта. Сместа ухапсе и доведу оног за кога се рекло да се криво заклео, па га пророци оптужују да је пророчанство открило како се он криво заклео боговима краљевског огњишта и да се због тога краљ разболео. Овај обично пориче и каже да он то није урадио и огорчено изјављује да је то најгнуснија клевета. Ако, дакле, порекне, онда краљ нареди да дође двапут више пророка, па ако и ови погледају у знамења и пронађу да се криво заклео, одмах му одрубљују главу, а његово имање одмах поделе коцком два прва пророка. Ако га пак они други врачајући прогласе за невиног, онда се опет доводе други пророци, па после њих још многи други, па ако га већина њих прогласи невиним, онда је јасно да су она прва два пророка осуђена на смрт.
69) Смртна казна над њима извршује се овако: натоваре на кола сувог грања и у њих упрегну волове, па онда пророцима вежу иза леђа и ноге и руке, зачепе им уста и гурну их међу суво грање, а тада запале кола, па потерају и поплаше волове. Тако са пророцима изгори и много волова, а понекад опрљени побегну од кола кад им прегори руда. Овако спаљују пророке и због других кривица, те их називају лажним пророцима. Краљ не оставља на миру ни синове оних које је погубио, него им поубија све мушкарце у кући, само женске не дира.
70) А заклетве онима којима се заклињу полажу Скити овако. Улију у велики земљани суд вина и помешају га с крвљу свих оних који полажу заклетву. Крв добијају тако што се боду шилом или се мачем мало посеку. Тада загњуре у суд један мач, једну стрелу, једну секиру и једно копље. Док то раде, изговарају неку дугу молитву, па затим пију из њега редом сви који се заклињу, а после њих и најбољи од њихових пратилаца.

Сахране краљева
71) Своје краљеве сахрањују код Герана, у покрајини до које се може доћи лађом кроз Бористен. Ту, кад им краљ умре, ископају они у земљи једну велику и дубоку четвороугласту јаму, па кад је заврше, узму леш и превуку га воском, а изваде му утробу, очисте је и напуне мирођијом, тамњаном, семеном од першуна и копара, па га онда зашију, ставе на кола и возе га до другог племена. А људи којима однесу леш поступају исто као и Краљевски Скити: одсецају себи парче уха и косу, зарежу кожу око руку, изгребу лице и нос и пробадају стрелом шаку леве руке. Оданде возе краљев леш до другог племена које је под њиховом влашћу, а прате их, опет, ови код којих су раније били. Кад са лешом обиђу сва племена, одлазе, најзад, Геранима који станују у њиховим најудаљенијим покрајинама и на гробље. Ту онда ставе леш у гробницу на сламу, забоду и са једне и са друге стране у земљу копља, па преко леша наслажу даске, а изнад њих баце асуру. Тада удаве и ставе у преостали део широке гробнице једну од његових незаконитих жена, његовог конобара, кувара, сеиза, собара, гласника, његове коње, и набацају унутра сваковрсне почасне жртве и златне чиније, а сребро и бронзу уопште и не употребљавају. После свега овога саграде од земље једну велику хумку, па се такмиче ко ће више нанети земље, са намером да направе што већу хумку.
72) После годину дана они поново чине ово: изаберу најбоље краљеве слуге, и то домаће Ските (јер они, ако то краљ нареди, морају да буду слуге, а уопште немају плаћених слугу), те од ових удаве педесеторицу и педесет најбољих коња, па им изваде утробу, очисте је и испуне плевом и онда опет зашију. Затим ставе наопако половину наплотака од точка на два дирека, а иза њих опет другу половину на два друга дирека и много других ствари ставе ту. Кроз коње провуку, и то уздуж кроз цело тело, дебеле мотке све до врата и подигну их на наплотке тако да им трбуси код предњих ногу леже на предњим наплоцима, а трбуси код задњих ногу на стражњим, а да им оба пара ногу висе на обе стране. Тада ставе на коње оглавине и узде и ове повуку испред коња и привежу их за диреке. А једног по једног од удављених младића попну на по једног коња, и то овако: протерају кроз сваки леш поред кичме прав колац све до врата и преостали део коца са доње стране ставе у рупу коца који се налази у телу коња. Поставивши те чудновате јахаче око гроба, они се разилазе.
73) Ето тако сахрањују Скити своје краљеве. А кад умре неки обичан Скит, тада га најближи рођаци носе на колима од пријатеља до пријатеља, а ови их примају и приређују им даћу, на којој буде почашћен и мртвац као и сви други присутни. Једног обичног човека возе они около пуних четрдесет дана, па га тек онда сахрањују. Кад Скити некога сахране, они се онда чисте на тај начин што се перу и умивају главе, а тело негују на следећи начин. Наместе три греде које су нагнуте једна према другој, па преко њих пребаце вунене покриваче и онда набацају много усијаног камења у каду која се налази између греда и испод покривача.
74) У земљи им расте конопља, која је јако слична лану, само је већа и дебља од њега. Конопља је много већа од лана. Она расте и сама, а и сеје се, и од ње Трачани праве своје одело, које се скоро и не разликује од оног направљеног од лана, тако да онај ко је не познаје добро, не може ни да је разликује од лана; а ко никад није видео конопљу, помислио би да је тканина од лана.
75) Дакле, семе ове конопље узму и уђу под своје вунене покриваче и бацају га на усијано камење, па оно пушта мирис и толику пару какву не можеш наћи ни у једном хеленском парном купатилу. Ово је за Ските најомиљеније парно купатило и у њему подвикују од удобности. То им служи уместо купатила, јер се они у води уопште не купају. Њихове жене тару на оштром камену кору чемпресова, кедрова и тамњанова дрвета, па сипају воду преко тога, те се на води ухвати дебела кора којом мажу лице и цело тело. Од тога не само да добијају пријатан мирис, него им, кад идућег дана скину са себе ту маст, кожа буде чиста и сјајна.
 
Одвратност према туђим обичајима
76) Скити нарочито избегавају да се служе туђим обичајима, а осећају одвратност према обичајима других народа, а нарочито према хеленским, као што нам сведочи случај Анахарсида и, касније, случај Скилеја. Анахарсид је пропутовао многе земље и на том путу показао велику мудрост. На повратку у Скитију, пловећи кроз Хелеспонт, сврати он на Кизик и затекне Кизичане где одржавају величанствене свечаности у част Мајке богова. Ту се он заветује Мајци богова да ће јој, ако жив и здрав стигне кући, принети исту онакву жртву какву је видео да су јој Кизичани принели и да ће јој приредити бденије. Кад је стигао у Скитију, оде он у такозвану Хилеју (ова област налази се поред ''Ахиловог тркалишта'' и сва је .густо обрасла разноврсним дрвећем) и ту приреди целу свечаност у част ове богиње, а за време те свечаности прикачио је на своје одело разне кипове и удараше у добош. И неки га Скит види кад је то радио, те оде и јави краљу Саулију. Овај дође лично и кад се уверио да Анахарсид заиста то чини, одапне стрелу и убије га. Па још и сада ако неко спомене Анахарсида, Скити кажу да неће да знају за њега, зато што је путовао у Хеладу и тамо примио туђе обичаје. А ја сам чуо од Тимнеја, Аријапитова намесника, да је он био стриц скитског краља Идантирса и син Гнура, унук Лика и праунук Спаргапитов. Ако је Анахарсид, заиста, био из те породице, онда га је убио његов рођени брат, јер је Идантирс био син Саулија, а Саулије је баш убио Анахарсида.
77) Али ја сам од Пелопонежана чуо и једну другу причу, наиме, да је скитски краљ послао Анахарсида у Хеладу и да је он тамо ишао у школу, па кад се вратио кући, рекао је краљу да су сви Хелени јако заузети мудрошћу и да се једино са Спартанцима може паметно разговарати. Ово су, додуше, измислили у шали сами Хелени. И овај човек је, како сам већ раније споменуо, главом платио. То га је снашло због тога што је примио туђе обичаје и што се дружио са Хеленима.

О краљу Скилеју
78) Много година касније доживео је слично и Аријапитов син Скилеј. Аријапиту се, наиме, поред других синова, роди и Скилеј. Његова мајка није била Скићанка, него из Истрије, и она га је научила да говори и пише хеленски. После извесног времена Аријапита убије на превару Спаргапит, краљ Агатирса, и дође на престо Скилеј, те узме очеву жену, која се звала Опеја. Ова Опеја је била Скићанка и са њом је Аријапит имао сина Орика. Скилеју се, иако је био скитски краљ, није никако свиђао скитски начин живота, него је радије живео као Хелени, јер је тако био васпитан још од детињства, па је овако поступао. Он би често доводио скитску војску у град Бористенита (а ови Бористенићани тврде да су милетска колонија) и кад год би Скилеј к њима долазио, оставио би војску напољу изван града, а сам би, чим би ушао у град и затворио капије, скинуо са себе скитско одело и обукао хеленско, па би без оружане и било какве пратње отишао на трг. (На капијама је стајала стража да га неки Скит не би видео у том оделу.) И иначе је он живео и понашао се као Хелен и приносио је боговима жртве онако како је то био обичај код Хелена. Кад би ту провео месец и више дана, он би поново обукао скитско одело и отишао натраг у Скитију. То је он често радио, па је чак саградио и кућу у Бористену и оженио се из тог града.
79) По свој прилици њему се тада десила једна неприлика, и то под следећим околностима. Зажелео је да буде посвећен у Бахове и Дионисове мистерије, али кад је над њим требало да се изврши обред посвећења, на небу се појавило неко врло значајно знамење. Имао је у бористенитском граду кућу, коју сам малопре већ споменуо, и то једну дивну палату око које су стајале сфинге и орлови од белог мермера. У ту кућу удари бог својом муњом и она до темеља изгори. Али, и поред тога, над Скилејем буде извршен обред посвећења. Скити су се исмевали с хеленским свечаностима у част бога Баха, јер они сматрају да је глупост проналазити једно божанство које наводи људе да полуде. Кад је Скилеј био посвећен у Бахове мистерије, отрчи један Бористенићанин Скитима и каже им:
''Скити, ви нам се ругате што у нас улази божанство и што падамо у бахантски занос, а ево сад је наш бог ушао и у вашег краља, и он је пао у бахантски занос и сад је изван себе. Ако ми не верујете, а ви хајдете за мном, па ћу вам показати.''
И скитски главари пођу за њим у град где их Бористенићанин потајно одведе на једну кулу. Кад се Скилеј појавио у бахантској поворци и пролазио поред њих, па кад су Скити видели да је у бахантском заносу, они се страшно узрујају и јаве целој војсци шта су видели.
80) Чим се после тога Скилеј вратио у своју земљу, Скити га збаце с престола и попну на престо његова брата Октамасада, сина Терејеве ћерке. Кад је Скилеј сазнао за догађаје и због чега му се то десило, он побегне у Тракију. Чувши то, Октамасад пође с војском на Тракију, па кад је дошао до Истра, дочекају га Трачани с војском и, кад је требало да дође до битке, Ситалк пошаље Октамасаду посланике и поручи му ово:
''Зашто да се тучемо? Ти си син моје сестре и код тебе се налази мој брат. Изручи ти мени брата, па ћу ја теби изручити Скилеја, те нити ћеш ти своју војску излагати опасности, а ни ја моју''.
То му је Ситалк јавио преко гласника, јер је Ситалков брат био побегао Октамасаду и налазио се код њега. Октамасад на то пристане и Ситалку изручи свог ујака у замену за свог брата Скилеја. Кад је Ситалк добио свог брата у руке, он се одмах повуче, а Октамасад одмах на лицу места одруби Скилеју главу. Ето, тако љубоморно чувају Скити своје обичаје и тако строго кажњавају све оне који примају туђе обичаје.
 
О броју Скита
81) Нисам био у стању да покупим тачне податке о броју Скита, већ сам о њихову броју чуо разне приче, по којима час има врло много правих Скита, а час их има врло мало. Својим очима сам оволико видео: између Бористена и Хипаниса налази се, како сам малопре рекао, један предео који се зове Ексампеј, и један горак извор који утиче у Хипанис и чини његову воду неупотребљивом за пиће. У том пределу стоји један бронзани котао, који је шест пута већи од врча што се налази на ушћу Понта, а поставио га је онде Паусанија, син Клеомбротов. Ко овакав котао није видео, ја ћу му га описати. У њега стане шест стотина врчева, а дебљина зидова му износи шест цоли, и он је, како се тамо прича, направљен од шиљака стрела, јер је један од њихових краљева, а који се звао Аријанта, хтео да сазна колико има Скита, па је заповедио да му сваки Скит донесе шиљак од стреле, и запрети да ће онај ко не буде донео бити погубљен. И донесена му је огромна количина тих шиљака, те он одлучи да од њих начини, за успомену на себе, један споменик, па је од тих шиљака излио овај котао и изложио га тамо у Ексампеју. Ето, то је све што сам чуо о броју Скита.
82) Ова земља нема никаквих нарочитих знаменитости, сем река које су јако велике и има их јако много. Поред великих река и огромног пространства земље морам да споменем и једну велику знаменитост која је достојна дивљења. У стени на обали реке Тираса види се јасно траг Хераклових ногу, и он изгледа исто као и траг људских ногу, само је велик два лакта. Толико о томе, а сада да се вратим на започету причу.

Даријев поход на Ските. Прелазак у Европу
83) Док се Дарије припремао за поход против Скита и слао гласнике поданицима и заповедао им: једнима да пошаљу војску, другима да опреме бродове, а једнима опет да направе мост преко Трачког Боспора, упорно га је одвраћао Артабан, Хистаспов син и Даријев брат, да не креће против Скита, указујући на њихово сиромаштво. А кад Дарије није послушао његове корисне савете, он се остави тих савета, а Дарије, кад је све било припремљено, крене са војском из Сузе.
84) Ту га замоли један Персијанац, Еобаз, који је имао три сина и сва тројица су била у Даријевој војсци, да му остави једног од њих. Дарије му одговори да ће му, као добром пријатељу, и зато што је у молби тако скроман, оставити сву тројицу. Док се Еобаз радовао и мислио да ће му синови бити пуштени из војске, дотле је Дарије наредио онима који су били за то одређени да побију све Еобазове синове. Тако су они заиста тамо и остали, само не живи, него заклани.
85) Дарије онда крене из Сузе и дође у Калхедонију на Боспору, где је био саграђен мост, а одатле се укрца на лађу и отплови на такозване ''Црне стене'', за које Хелени тврде да су раније биле пловећа острва, ту је сео у храм и посматрао море, јер је поглед на њега био изванредно леп. Ово је море најлепше на свету и дугачко је једанаест хиљада и сто стадија, а ширина му на најширем месту износи три хиљаде и три стотине стадија. Ушће овог мора широко је четири стадија, а дужина ушћа, у ствари овај теснац, који се зове Боспор, и на коме је саграђен мост, износи око сто двадесет стадија, и он се продужује у Пропонтиду, а ова, опет, има ширину од пет стотина стадија, а дужина јој износи хиљаду и четири стотине стадија; улива се у Хелеспонт, који је широк седам стадија, а дугачак четири стотине. А Хелеспонт се затим улива у такозвано широко Егејско море.
86) То је овако измерено: за време дугих дана један брод превали просечно дању седамдесет хиљада хвати, а ноћу шездесет хиљада. То је онда једном броду од ушћа до реке Фасида (јер је ту Црно море најдуже) потребно да плови девет дана и осам ноћи, а то износи сто и једанаест миријада хвати, или, претворивши све то у стадије, једанаест хиљада и сто стадија. А од области Синда до Темискире, на реци Термодонту (пошто је ту највећа ширина Црног мора), траје вожња три дана и две ноћи; то онда износи триста тридесет хиљада хвати, или три хиљаде и три стотине стадија. Ето ја сам на тај начин измерио и описао и Црно море, и Боспор и Хелеспонт, али Црном мору припада још једно језеро, које се у њега улива и није од њега много мање, а које се назива ''Меотис'', или ''Мајка'' Црног мора.
87) Када се Дарије нагледао Црног мора, превезе се натраг до моста, чији је градитељ био Мандрокло са Сама, па кад је разгледао и Боспор, подигне на њему два стуба од бела мермера, и на једном уреже асирским писмом, а на другом хеленским имена свих народа које је водио у рат, а водио је све народе које је имао под својом влашћу. Њихов број, са коњаницима, а без поморске снаге, износио је седам стотина хиљада људи, док се флота састојала од шест стотина бродова. А оне стубове донели су касније Бизанћани у свој град и употребљавали их као жртвеник Ортосијске Артемиде, сем једног камена који је био пун асирских натписа и који је остао код Дионисовог храма у Бизанту. А мислим да се место на коме је Дарије наредио да се подигне мост налази баш на средини између Бизанта и храма, на самом ушћу.
88) Дарије је био јако задовољан мостом и обдари поклоном од свега десет талената његова градитеља Мандрокла са Сама. Са делом те своте изради Мандрокло слику моста на Боспору и краља Дарија како седи на престолу и војску како прелази преко моста, па ту слику поклони Херином храму, а на њој је био овај натпис:
''Мандрокле подиже мост тај за спомен богиње Хере;
Постави њега на Боспор, по рибама добрима славни,
Те тако овенча себе и Самљане великом славом,
Дарија силног краља испунив велику жељу.''
И тако градитељ моста подиже и себи споменик.
 
Пролазак кроз Тракију. Гетски бог Салмоксис
89) Давши Мандроклу дарове, пређе Дарије у Европу и нареди Јонцима да с лађама отплове преко Црног мора до Истра, па да на реци саграде један мост и да га онде сачекају. Флота се управо састојала од Јонаца, Еолаца и Хелеспонћана. И флота прође између Кијанејских стена и отплови право у Истар, па пође уз Истар пуна два дана вожње и тамо где се налази једно корито реке, иза кога се одмах Истар рачва у рукавце, подигну један мост. А Дарије пређе преко боспорског моста и продужи кроз Тракију, те дође до извора реке Теара, па се ту улогори и остане три дана.
90) Становници око Теара причају да ова река, поред осталих лековитих састојака, има нарочиту моћ да и коње и људе лечи од шуге. Има тридесет и осам извора, који извиру из једне стене, и једни од ових су хладни, док су други врући. Међутим, пут до ових извора једнако је удаљен од Хериног града код Перинта и од Аполоније на Црном мору, и он од оба места траје два дана. Овај Теар улива се у реку Контадезд, а Контадезд у Агријан, а Агријан опет у Хебар, а Хебар се улива у море код града Ена.
91) Дошавши, дакле, на ту реку, Дарије је тако логоровао и уживао у њеној води, па је и ту поставио стуб и на њему урезао овај натпис:
''Извори Теара дају најлепшу и најбољу воду од свих река; на те изворе је, на свом походу против Скита, дошао најлепши и најбољи човек на свету, Хистаспов син Дарије, краљ Персијанаца и целог копна.''
Тако је гласио овај натпис.
92) Кренувши одатле, Дарије дође до једне друге реке, која се звала Артиск, а која тече кроз област Одриза. Кад је стигао на ту реку, он уради ово: покаже војсци једно место и нареди да сваки војник прође поред њега и да на то место стави по један камен. Кад је војска извршила његово наређење, крене она даље и иза себе остави једну огромну камену хумку.
93) Пре доласка на Истар он покори Гете, који о себи мисле да су бесмртни. А трачка племена из Салмидеса и из области изнад Аполоније и Месамбрије, такозвани Скирмијади и Нипсејци предаду му се без борбе, док су му се Гети, најхрабрије и најпоштеније трачко племе, пркосно и жилаво одупрли, али су били одмах покорени.
94) Овако изгледа њихова бесмртност: верују да не умиру, него да умрли одлазе богу Салмоксису. Други опет називају овог бога Гебелизис. Сваке пете године одређују они коцком једног између себе и шаљу га као гласника Салмоксису, те му поручују оно за шта га моле. А шаљу га овако: једни од њих морају да држе три копља, а оног кога као гласника шаљу Салмоксису, ухвате за руке и ноге, замахну њиме и баце га увис, тако да падне на она копља. Ако се он на копља прободе и умре, онда мисле да им бог указује милост, ако пак овај не умре, верују да је за то крив гласник и да је он рђав човек, па онда шаљу другог гласника. Поруку богу дају му још док је жив. Ови исти Трачани пуштају стреле горе на гром и на муњу и прете богу на небу, јер мисле да не постоји други бог него само њихов.
95) А чуо сам од Хелена који станују на Хелеспонту (и на Црном мору) да је овај Салмоксис био обичан човек и да је био роб на Саму код Мнесархова сина Питагоре. Кад је тамо пуштен на слободу и кад је стекао велико имање, врати се он са тим имањем у свој завичај. Пошто су Трачани били непросвећени и врло бедно живели, Салмоксис је живео у Јонији и тамо се упознао с културнијим обичајима него што су били трачки. Он се, наиме, дружио са Хеленима, чак и са славним филозофом Питагором, па је у својој кући начинио једну трпезарију и позивао на ручак најугледније грађане. Проповедао им је да ни он ни његови гости нити њихови потомци неће умрети, него да ће доћи у један предео где ће вечно живети и уживати у сваком задовољству. У међувремену, док је поступао на споменути начин и док је то проповедао, градио је он себи под земљом један стан. Кад је тај подземни стан био готов, њега у Тракији нестане, — он се сакрије у подземни стан и тамо проведе три године. Трачане је његов нестанак тешко погодио и они су га оплакивали мислећи да је умро. Али он се четврте године изненада појави међу њима и они повероваше у све што им је Салмоксис причао. Ето, то је он, по њихову причању, урадио.
96) Што се мене тиче, ја нити не верујем нити одвише верујем да је он то радио и имао стан под земљом, али ипак мислим да је овај Салмоксис живео много пре Питагоре. Уосталом, мени је свеједно да ли је Салмоксис био човек или неки гетски домаћи бог. Ето, тако су живели ти Гети и, кад су их Персијанци покорили, они су се прикључили осталој војсци.

Мост на Истру. Положај скитске земље
97) Кад је Дарије стигао са својом пешадијом на Истар и кад је цела копнена војска прешла преко Истра, он нареди Јонцима да раскину мост и да морнари пођу са њим на копно. Кад су Јоњани хтели да изврше Даријево наређење и да раскину мост, митиленски војвода Коет, син Ерксандров, запита краља да ли би му он дозволио да о томе каже своје мишљеље и рекне краљу овако:
''Господару, имаш намеру да удариш са војском на земљу где се не виде узорана поља нити икакви насељени градови. Дозволи да овај мост остане, и остави да га чувају они који су га и саградили. Ако пак успемо да нађемо Ските, као што смо и наумили, ми ћемо се преко њега вратити, а ако нам не пође за руком да их нађемо, онда нам је осигурано повлачење. Не бојим се ја да ће нас Скити у борби победити, него се пре бојим да их нећемо моћи пронаћи и да ћемо пасти у неку клопку и имати неприлика. А можда ће неко рећи да ја то због себе говорим да бих ту остао; ја, краљу, међутим, мислим да је овај мој предлог од највеће користи за тебе, а што се мене тиче, ја у сваком случају идем са тобом и нећу да останем овде.''
Дарију се овај предлог јако допадне, па му овако одговори:
''Пријатељу са Лезба, ако се жив и здрав вратим кући, дођи к мени да ти се краљевски одужим за твој одличан савет.''
98) Рекавши то, завеже шездесет чворова на уздама и позове на договор јонске тиране, па им рече ово:
''Јонци, повлачим наредбу коју сам вам раније издао у погледу моста, него ево вам ове узде и узмите сваког дана по један чвор и одрешите га. Ако се ја за то време не вратим, док не одрешите све чворове, можете онда слободно да се са вашим бродовима вратите кући. А до тог времена, пошто сам се предомислио, чувајте мост и настојте на сваки начин да се не поквари и да остане у добром стању. Ако то извршите, учинићете ми велику услугу.''
Рекавши то, изда наређење за покрет.
99) Испред Скитије према мору налази се Тракија. Скитија лежи одмах иза Тракије у истом заливу и кроз њу тече Истар, чије је ушће окренуто према југоистоку. Сад ћу да назначим колика је Скитија почев од Истра па скроз до мора. Тај предео, који се протеже од Истра на исток и југоисток све до такозваног града Керкинитиде, у ствари је стара Скитија. Одатле почиње да се простире, још увек ка истом мору, брдовит предео, у коме станују Тауријци, такозвани Каменити Херзонес, који се спушта у Црно море, а и према истоку допире до мора. И Скитија, исто тако као и Атика, граничи се с две стране морем, и то према југу и према истоку. И заиста, у њој станују Тауријци, исто као кад у Атици, на полуострву Суниону, које се пружа у море од општине Торика до општине Анафлиста, не би становали Атињани, него неко друго племе. А то спомињем да бих упоредио мало са великим. Исто је тако и с тауријском земљом. А ономе ко није пловио око овог дела Атике, њему ћу на други начин то објаснити. То би било исто као кад би Јапигију преселили од Брентезија (Бриндизија) до Тарента, па кад би на насталом полуострву становао неки други народ, а не Јапиги. Навео сам два слична примера с тауријском земљом, а могао бих навести и много других.
100) А иза Тауријаца станују опет Скити, и то даље на источној обали мора, а и на западним обалама Кимеријског Боспора и Меотског језера све до реке Танаиса, која се улива у залив овог језера. А на северу од Истра, према унутрашњости копна, Скитија се граничи прво са Агатирсима, па онда са Неурима, а затим са Андрофагима и најзад са Меланхленима.
101) Скитија има облик четвороугла, чије се две стране ослањају на море, а у копно залази исто онолико колико се простире уз обалу. Од Истра, наиме, до Бористена има десет дана хода, а од Бористена до Меотског језера исто толико, док је од морске обале у правцу унутрашњости копна до Меланхлена, који станују изнад Скита, потребно двадесет дана хода. По мом рачунању, један дан хода износи две стотине стадија. Тако је Скитија од истока према западу дугачка четири хиљаде стадија, а у правцу север југ, тј. према унутрашњости копна исто толико. Толика је величина ове земље.
 
Скити траже савезнике међу околним народима
102) Пошто је Скитима било јасно да се не смеју сами упуштати у отворену борбу с Даријевом војском, пошаљу изасланике својим суседима; а састали су се такође и њихови краљеви и саветовали су се у вези налета тако велике војске. На састанку су били: краљеви Тауријаца, Агатирса, Неура, па Андрофага, Меланхлена, Гелона, Будина и Сауромата.
103) Од ових Тауријци имају овакве обичаје. Бродоломнике и све Хелене који им падну шака приносе на жртву Ифигенији и то на овај начин: прво их посвећују и онда ударе батином по глави. Неки кажу да им бацају тела са стене у понор (јер се храм налази на високој и стрмој стени), а главу им набијају на колац. Други се слажу са тим да се глава натиче на колац, али кажу да се тело не баца са стене у понор, него се сахрањује у земљу. А за богињу којој приносе такве жртве кажу сами Тауријци да је то Ифигенија, кћи Агамемнонова. Са заробљеним непријатељима овако поступају: одсече сваки од њих једноме главу и носи је својој кући, па је натакне на дугачку мотку и подигне високо изнад крова, најчешће изнад димњака. Тврде да ове главе лебде као чувари над целом кућом. Живе од рата и пљачке.
104) Агатирси су кицоши и нарочито се радо ките златом, а са женама заједнички опште да би сви били један другоме браћа и да, као рођаци, не би један другом завидели нити један другог мрзели. Остали су им обичаји скоро исти као и код Трачана.
105) А Неури имају скитске обичаје. За време једног поколења пре Дарија морали су напустити своју земљу због змија. Многе су се змије појављивале из њихове земље, а још више их је упадало споља, из пустиње, док нису били присиљени да напусте земљу и да се населе међу Будине. Изгледа да су сви ови људи чаробњаци, јер Скити, па и Хелени настањени у Скитији, причају да се сваки Неур једанпут годишње претвара неколико дана у вука, а затим поново добија свој првобитни облик. Мене нису могли у то да увере, али они упорно тврде да је то истина, па се чак и заклињу.
106) Андрофаги имају најсуровије обичаје на свету, а немају ни правде ни закона. Баве се сточарством и облаче се слично као и Скити, а имају свој посебан језик и, једини од свих ових, хране се људским месом.
107) Сви Меланхлени носе црна одела, па су по тим оделима и добили своје име, а имају скитске обичаје.
108) Будини су једно велико племе и има их много на броју, а имају јако плаве очи и риђу косу. У њиховој земљи саграђен је један дрвени град који се зове Гелон. Свака страна његовог зида дуга је тридесет стадија, а прилично је и висок, и сав је од дрвета, а и куће и храмови су од дрвета. Тамо има светишта хеленских богова која су украшена као и у Хелади киповима, жртвеницима и дрвеним храмовима, па сваке треће године приређују свечаност у част бога Диониса и падају у бахантски занос. Ови Гелони су пореклом Хелени, који су се кад су их протерали из трговачких насеља, били населили међу Будине, а и језик им је мешавина скитских и хеленских речи.
109) Будини не говоре истим језиком и не живе исто као Гелони. Будини су староседеоци и сточари и једини од ових народа једу плодове од смреке, док су Гелони земљорадници, хране се хлебом и баве се баштованством, а стасом и бојом коже разликују се од Будина. Хелени погрешно називају Будине Гелонима. Земља им је обрасла разноврсним и густим шумама, у којима се већином налазе велика језера окружена мочварама и обрасла трском. Ту се лове видре и даброви, па и друге звери са четвороугластим лицем; њиховим кожама постављају своје кожухе, а њихова јаја употребљавају за лечење материце.

Амазонке
110) А за Сауромате се ово прича: кад су Хелени ратовали с Амазонкама (Скити називају Амазонке ''Оиорпата'', што на хеленском језику значи ''мужоубица'', јер ''оиор'' значи човек, а ''пата'' значи убити), тада су, како се прича, после победе код Термодонта Хелени отпловили на три лађе с оним Амазонкама које су успели да заробе, а ове су на пучини напале на мушкарце и све их поубијале. Оне нису знале за бродове нити су умеле да рукују крмама, једрима ни веслима, него су, кад су поубијале све мушкарце, пустиле да их носи ветар и таласи, па су тако доспеле до града Кремна у Меотском језеру. Овај град налази се у земљи слободних Скита. Ту су се Амазонке искрцале са лађа и крстариле по околним пределима. Од прве ергеле на коју су наишле отеле су коње и, јашући на коњима, пљачкале су скитска насеља.
111) Скити су били у недоумици шта да раде, јер им није био познат ни њихов језик, ни њихово одело, ни сам народ, и нису никако знали откуд су дошле, а мислили су да су оне млади момци; најзад ипак ступе с њима у борбу. У борби Скитима падне у руке неколико њихових лешева и тако дознају да су то жене. Они се посаветују и одлуче да их више никако не убијају, него против њих пошаље онолико својих младих момака колико је и њих било. Овима нареде да подигну логор у близини логора Амазонки и да раде оно исто што и оне раде; а ако их оне нападну, да се не боре, него да се даду у бекство; а кад престану да их гоне, да поново дођу близу њих и да подигну логор. То су Скити одлучили због тога што су хтели да им оне роде децу.
112) И младићи учине онако како им је било наређено. Кад су ове виделе да младићи нису дошли са рђавим намерама, оставиле су их на миру. Али се из дана у дан приближавао логор логору. Ни Амазонке а ни младићи нису имали ништа друго до оружја и коња. И они су се издржавали, као и оне, од лова и пљачке.
113) А око подне Амазонке су имале овај обичај: разишле би се по једна, по две подаље једна од друге да врше нужду. Скити то примете и ураде то исто. А један од њих покуша да ухвати једну, и она се није опирала, него му се чак подала. Није умела да говори (јер се нису разумевали), већ је руком дала знак да дође и идућег дана на то место и да са собом поведе, још једног другара, а и она неће сама доћи, него ће довести са собом једну другарицу. Чим се младић вратио, исприча то осталима. А идућег дана дође на оно место са једним другом и нађе ону Амазонку и још једну са њом где их чекају. Кад су за то чули остали младићи, и они похватају остале Амазонке.
114) Отада су спојили своје логоре, заједно се настанили и сваки је узео за жену ону са којом је прво био ступио у односе. Мужеви нису били у стању да науче језик жена, док су жене научиле језик мужева. Кад су већ могли да се споразумевају, рекоше мужеви Амазонкама:
''Ми имамо родитеље и имања и не треба и даље овако да живимо, него хајдемо да живимо са осталима. Тамо ћете нам једино ви бити наше жене и не требају нам друге.''
Ове им на то овако одговоре:
''Ми не можемо живети с вашим женама, јер смо навикнуте на једне, а оне на друге обичаје. Ми гађамо стрелама, бацамо копља, јашемо коње, а не знамо да радимо женске послове; а ваше жене не баве се тим пословима које смо набројале, већ оне обављају женске послове и седе на колима и никуд не иду, па чак ни у лов. Ми се, дакле, с њима нећемо моћи слагати. Већ ако сте решили да се с нама ожените и ако хоћете да докажете да с нама имате часне намере, то идите својим родитељима, узмите свој део наследства и онда дођите да сами живимо.''
115) И младићи пристану на то. Кад су примили свој део имања, дођу поново Амазонкама и оне им тада ово изјаве:
''Страх нас је кад помислимо да треба да останемо у овој земљи, прво зато што смо вас одвојиле од очева, а затим што смо нанеле велику штету вашој земљи. Него, кад сте већ решили да се с нама ожените, онда хајдете да заједно ово урадимо: да се одселимо из ове земље и да се настанимо преко Танаиса.''
116) Младићи и на то пристану. А кад су прешли преко Танаиса, путовали су према истоку од Танаиса пуна три дана, а од Меотског језера три дана према северу. Најзад су дошли и населили се у земљи у којој и сада живе. И после тога су оне живеле исто онако како су од вајкада живеле жене код Сауромата: ишле су на коњима у лов, и с мужевима и без њих, ишле су у рат и облачиле се исто као и мушкарци.
117) Сауромате говоре скитским језиком, али одувек говоре неправилно, јер га Амазонке нису биле добро научиле. У погледу удаје код њих постоји овакав обичај: ниједна девојка не може да се уда док не убије бар једног непријатеља. А неке од њих остаре и умру неудате, јер нису могле да испуне одређене прописе.
 
Скитски ратни планови
118) Скитски гласници затекну краљеве народа, о којима је овде било говора, на састанку и јаве им да је персијски краљ, пошто је покорио све области у Азији, направио мост преко Боспора, прешао у Европу и ту покорио Трачане, па је саградио мост преко Истра и сада хоће да покори и све ове земље, па им изјаве:
''Ви не смете никако остати по страни и мирне душе дозволити да пропаднемо, него се морате заједно с нама супротставити нападачу. А шта би се десило кад то не бисте учинили? Ми бисмо били присиљени или да напустимо земљу или да му се добровољно предамо. Јер шта би нам друго преостало кад ви не бисте хтели да нам притекнете у помоћ? А после тога ни ви се не бисте ништа боље провели, јер Персијанац иде једнако и против нас и против вас, и кад буде нас покорио, неће се задовољити нити ће се уздржати да и вас не нападне. А да је то тако, ми ћемо вам изнети један убедљив доказ. Да Персијанац води војску само против нас да нам се освети за раније освајање њихове земље, ишао би само на нас и не би дирао у друге народе, па би сваком било јасно да он иде само на Ските и ни на кога другог. Међутим, чим је прешао у Европу, почео је уз пут да покорава редом све народе. Између осталих Трачана, већ је покорио наше суседе Гете.''
119) Кад су Скити то изјавили, посаветују се о томе краљеви који су заступали све народе, и мишљења им се поделе. Док су се Гелон, Будин и Сауромат били сложили да притекну Скитима у помоћ, дотле су им Агатирс, Неур, Андрофаг и краљеви Меланхлена и Таурија овако одговорили:
'' Да нисте ви први напали Персијанце и тако рат започели, ми бисмо веровали да су вам молбе на месту и радо бисмо пристали да вам се прикључимо, а овако, ви сте без нас упали у њихову земљу и тамо сте дотле владали док вам је бог то дозволио, а сад, кад је бог на њиховој страни, хоће Персијанци да вам врате мило за драго. Ми тим људима нисмо ни тада ништа нажао учинили, а и сада нећемо први да замећемо кавгу. А ако нападну и на нашу земљу и први изазову сукоб, ми ћемо већ знати да се одупремо. А дотле ћемо посматрати и бићемо у приправности. Мислимо, наиме, да Персијанци не иду против нас, него против оних који су им нанели неправду.''
120) Кад им је стигао одговор и кад су сазнали да им савезници неће да притекну у помоћ, Скити одлуче да се не упуштају у борбу, него да се стално повлаче, па да уз пут затрпавају бунаре и изворе и да уништавају пашу, те да војску поделе на два дела. Једном делу војске, коме је на челу стајао краљ Скопасид, имају да се придруже Сауромате. Ова је војска, у случају да је Персијанци нападну, требало да се повлачи поред Меотског језера према Танаису и, ако би Персијанци почели да се повлаче, био би јој задатак да их у стопу гони. То је био један део њихове краљевине, и њему је, како је већ речено, одређен тај пут. А другу војску сачињавале су друге две краљевине, и то велика краљевина, у којој је владао Идантирс, и трећа краљевина, у којој је владао Таксакид, а са њима Гелони и Будини. И овој другој армији било је, према истом ратном плану, наређено да се на удаљености од једног дана хода полако повлачи испред Персијанаца. Прво је требало да маме Персијанце у правцу држава које су одбиле да им притекну у помоћ, да би и њих увукли у рат, те да би их, и против њихове воље, присилили да ратују против Персијанаца; а после тога би се повукли у своју земљу и ако би нашли за сходно, упустили би се у борбу.
 
Мегабазова освајања у Европи. Обичаји у Тракији
1) А они Персијанци које је Дарије оставио у Европи под командом Мегабаза прво су на Хелеспонту покорили Перинт, зато што Перинћани нису хтели да се покоре Дарију, а с Перинтом су раније Пеонци врло сурово поступили. Пеонци са Стримона, наиме, добију позив од пророчишта да поведу војску против Перинта и, у случају да их Перинћани буду поименце изазивали и викали, да заузму Перинт, а ако их не буду изазивали и викали, да их не дирају. И Пеонци тако и ураде. Перинћани су се улогорили испред града и изазивали Пеонце, па је ту између њих дошло до троструког двобоја; изашли су на двобој јунак против јунака, коњ против коња и пас против пса. Победивши у два двобоја, Перинћани од радости запевају пеан, а Пеонци то схвате као испуњење пророчанства и почну између себе овако да говоре:
''Сада је време да се испуни пророчанство, сада треба да се дамо на посао.''
И тако Пеонци нападну на раздрагане и веселе Перинћане и већину их савладају и побију, а оставе их само мали број.
2) Ето тако се десило оно с Пеонцима, а сада су Персијанци и Мегабаз победили Перинћане, ове храбре борце за слободу, захваљујући својој бројној надмоћности. А кад је покорио Перинт, пође Мегабаз с војском кроз Тракију и натера све градове и све народе да се покоре Дарију, јер му је Дарије нарочито наредио да покори Тракију.
3) Трачани су, после Инда, највећи народ на свету. Да су имали једног поглавара и да су били сложни, они би, по мом мишљењу, били непобедиви и најјачи народ на свету. Али они су зато неспособни, и то се код њих не може да догоди, па су зато слаби. Имају многа имена, према различитим покрајинама, а обичаји су им свима скоро исти, сем Гета и Трауза и племена која станују изнад Крестонаца.
4) Причао сам већ о томе шта раде Гети, који верују у бесмртност. Траузи пак у свему осталом поступају исто као и сви други Трачани, само приликом рођења и смрти имају овакве обичаје. Рођаци поседају око новорођенчета и кукају због невоља које ће оно у будућности морати да преживи, па набрајају све људске невоље, док самртника сахрањују уз игру и велико весеље и спомињу муке којих се опростио док није доспео у вечно блаженство.
5) А они што станују изнад Крестона имају овакве обичаје. Сваки човек има много жена, а кад неки од њих умре, настане међу женама велика свађа и пријатељи се стану старати око тога да одреде коју је од жена покојник највише волео. Коју пак западне част да буде изабрана, њу славе и хвале и мушкарци и жене, па је на гробу закоље њен најближи рођак и сахране је у једну гробницу с мужем. Тиме се остале жене јако ожалосте, јер је то за њих највећа срамота.
6) Остали Трачани имају обичај да продају своју децу у иностранство. Девојке уопште не чувају, него им дозвољавају да се подају мушкарцима који им се допадну. А своје жене јако строго чувају и купују их за велике паре од њихових родитеља. Тетовирање је код њих знак племства, а онај који није тетовиран потиче из простог сталежа. Беспослица је код њих нешто најлепше, а земљорадња нешто најгоре. Живети од рата и пљачке код њих је највећа дика. Ово су им најзначајнији обичаји.
7) Поштују само ове богове: Ареса, Диониса и Артемиду, док им краљеви, за разлику од осталих грађана, највише поштују Хермеса и једино се у њега заклињу, те тврде да су Хермесови потомци.
8) Сахрањивање њихових богаташа је овако: изложе мртваца три дана и принесу различите животиње на жртву, па онда, пошто су га претходно оплакали, држе даћу; после тога га сахрањују било тако што га спаљују или га затрпају у земљу, па онда саграде од земље хумку и приређују разне утакмице на којима се одређују највеће награде, већ према врсти борбе. Ето, тако изгледа сахрањивање мртваца код Трачана.
9) А нико није у стању тачно да каже шта се налази северно од ове земље и ко тамо станује. Ипак изгледа да се преко Истра налази једна бескрајна пустиња. Једини за које сам био у стању да дознам да станују преко Истра јесу људи: којима је име Сигини, а који се одевају као Међани. Коњи су им рундави по целом телу, а длака им је дугачка до пет цоли, мали су, са затубастом њушком и не могу на себи да носе човека, док су у колима врло брзи; због тога се тамошњи људи и возе на колима. Земља им се протеже до Енета на Јадрану. За себе кажу да су досељеници из Медије, али како су се оданде доселили, нисам у стању да објасним. То се све могло десити у великом временском раздобљу. Лигијци који станују изнад Масалије називају трговце на мало ''сигини'', а код Кипријаца тако се називају копља.
10) Трачани причају да у пределу преко Истра земљом господаре пчеле, од којих се не може даље проћи. Мени се пак чини да они немају право кад тако говоре, јер изгледа да те животиње не могу да подносе хладноћу; мени се, напротив, чини да су ти северни предели ненасељени због хладноће. То се прича о тој земљи чију је обалу Мегабаз присилио да се покори Персијанцима.
11) Чим је Дарије прешао преко Хелеспонта и стигао у Сард, сети се услуге Хистијеја Милећанина и савета Коета из Митилене, па их обојицу позове у Сард и каже им да ће им дати шта буду зажелели. Али Хистијеј, пошто је већ био тиранин у Милету, не зажели да буде још и на другом месту тиранин, него затражи да му се да Миркин у земљи Едонаца, где је хтео да оснује град. Док је овај то захтевао, дотле је Коет, који није био тиранин и који је био обичан грађанин, затражио да буде тиранин у Митилени. Кад је обојици дато оно што су захтевали, они оду сваки у свој изабрани посед.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

K
Историја Кине, период антике и средњи вијек
2 3
Odgovora
60
Pregleda
1.523
Khal Drogo
K
Bastiani
"Genetska istorija Balkana - od rimskih vremena do seobe Slovena".
Odgovora
0
Pregleda
198
Bastiani
Bastiani
Pumpaj Dinstanović
Odnosi Ugarske i Svete stolice, međunarodna politika pape Grgura VII (1073-1085) i slovenska kraljevstva
22 23 24
Odgovora
584
Pregleda
6.576
Pumpaj Dinstanović
Pumpaj Dinstanović

Back
Top