leki1
Iskusan
- Poruka
- 6.605
Постоји сачуван приказ Константина Драгаша Дејановића у Четворојеванђељу цара Ивана Александра. На његовој деспотској одежди осликани су двоглави орлови:
A ko je car Ivan Aleksandar ?
-
- Popularno:
- JNA nikada nije bila 4. armija u Evropi
- Vozovi tutnjali, a varošica rasla
- Digitalni nadzor nad institucijama...
- Zasto nas kolektivni zapad mrzi?
- Srbiji je Amerika uvela sankcije i to...
- Značenje crkvenih imena
- Put do muškog srca vodi preko stomaka
- Zasto ne moze Visa?
- Zašto Hrvati mnogo više slušaju Marka...
- Masturbacija
Хералдика и њени принципи
A ko je car Ivan Aleksandar ?
Ројалиста
Poznat
- Poruka
- 9.563
Бугарски цар, владао од 1331. до 1371. године.
Акај
Elita
- Poruka
- 15.632
Теме Dejanović/Dragaš - grb и Dusanov velikaš - Jovan Komnen Asen / grb спојене са збирном темом Хералдика и њени принципи .
Livro do Armeiro-Mor
Description level
UI
Reference code
PT/TT/CR/D-A/001/0019
Date range
1509 to 1509
Dimension and support
1 liv. (161 f.; 403 x 315 mm); perg.
Extents
161 Folhas
Scope and content
Livro do Armeiro-mor, João do Cró (ou João du Cros), cujas armas figuram junto da sua assinatura. Códice iluminado, que foi mandado fazer por D. Manuel, e fixou os brasões existentes, o verdadeiro cânon, num tempo em que havia grandes arbitrariedades no uso das armas. O livro tem vários capítulos: os Nove da Fama, o dos Estados da Europa, Ásia e África, o do Imperador a sagração do rei de França, arcebispos e bispos alemães e franceses, e a nobreza de Portugal, começando pelas armas de D. João II.
Este códice é oficial: saiu das mãos de um oficial régio, e o seu conteúdo decorre das obrigações e funções contidas no respectivo regimento.
O livro do Armeiro-Mor pertencia à livraria particular do rei D. Carlos.
D. António Caetano de Sousa atribuiu as iluminuras ao mestre Arryet.
Abertura assinada pelo Rei de Armas Principal e índice do Livro do Armeiro-Mor, {-5v}).
Access restrictions
Documento sujeito a autorização para a consulta e a horário restrito.
Physical location
Casa Real, Cartório da Nobreza, liv. 19
Previous location
CF 163
Language of the material
Português
Other finding aid
Inventário da documentação guardada na Casa Forte L 573, p. 27.
Type of container
Outro
Alternative form available
Reproduzido em 274 slides de 35 mm. Portugal, Torre do Tombo, mf. 4341
Publication notes
Júlio Dantas - Serviço de incorporações pela Inspecção das Bibliotecas e Arquivos. Anais das Bibliotecas e Arquivos de Portugal. Coimbra. Vol 1 (1915); p.7.
Notes
Código de referência antigo: PT-TT-CR/C/A/01/19
http://digitarq.dgarq.gov.pt/details?id=4162406
http://digitarq.dgarq.gov.pt/viewer?id=4162406
Description level
UI
Reference code
PT/TT/CR/D-A/001/0019
Date range
1509 to 1509
Dimension and support
1 liv. (161 f.; 403 x 315 mm); perg.
Extents
161 Folhas
Scope and content
Livro do Armeiro-mor, João do Cró (ou João du Cros), cujas armas figuram junto da sua assinatura. Códice iluminado, que foi mandado fazer por D. Manuel, e fixou os brasões existentes, o verdadeiro cânon, num tempo em que havia grandes arbitrariedades no uso das armas. O livro tem vários capítulos: os Nove da Fama, o dos Estados da Europa, Ásia e África, o do Imperador a sagração do rei de França, arcebispos e bispos alemães e franceses, e a nobreza de Portugal, começando pelas armas de D. João II.
Este códice é oficial: saiu das mãos de um oficial régio, e o seu conteúdo decorre das obrigações e funções contidas no respectivo regimento.
O livro do Armeiro-Mor pertencia à livraria particular do rei D. Carlos.
D. António Caetano de Sousa atribuiu as iluminuras ao mestre Arryet.
Abertura assinada pelo Rei de Armas Principal e índice do Livro do Armeiro-Mor, {-5v}).
Access restrictions
Documento sujeito a autorização para a consulta e a horário restrito.
Physical location
Casa Real, Cartório da Nobreza, liv. 19
Previous location
CF 163
Language of the material
Português
Other finding aid
Inventário da documentação guardada na Casa Forte L 573, p. 27.
Type of container
Outro
Alternative form available
Reproduzido em 274 slides de 35 mm. Portugal, Torre do Tombo, mf. 4341
Publication notes
Júlio Dantas - Serviço de incorporações pela Inspecção das Bibliotecas e Arquivos. Anais das Bibliotecas e Arquivos de Portugal. Coimbra. Vol 1 (1915); p.7.
Notes
Código de referência antigo: PT-TT-CR/C/A/01/19
http://digitarq.dgarq.gov.pt/details?id=4162406
http://digitarq.dgarq.gov.pt/viewer?id=4162406
Armorial Wijnbergen
Rois
Nos 1257 - 1312
http://www.briantimms.net/rolls_of_arms/wijnbergen/wnrois.htm
1289 le Roi d Blaquie
burelé (10) d'or et de gueules à dex pattes de lion posées en sautoir brochant
Barry of ten or and gules two lion's paws in saltire sable
King of Valachia
1307 le Roi de blaqe
burelé (10) d'or et de gueules
Barry of ten or and gules
King of Valachia
Rois
Nos 1257 - 1312
http://www.briantimms.net/rolls_of_arms/wijnbergen/wnrois.htm
1289 le Roi d Blaquie
burelé (10) d'or et de gueules à dex pattes de lion posées en sautoir brochant
Barry of ten or and gules two lion's paws in saltire sable
King of Valachia
1307 le Roi de blaqe
burelé (10) d'or et de gueules
Barry of ten or and gules
King of Valachia
Ovi crteži su fantastični.
Statler and Waldorf
Buduća legenda
- Poruka
- 43.256
исправно квадрирање грба:
исправно квадрирање грба:
Zapravo maršalovanje. Kvadriranje ili četvrtanje ne mora biti posljedica bračne veze. To bi trebalo zančiti da je kvadriranje opštiji pojam od maršalovanja koje se cjelokupno sadrži u njemu a preostaje još.
Sreten Žujović
Elita
- Poruka
- 24.255
Постоји ли у хералдици птица црни кос?
Ако има, може и слика.
Ако има, може и слика.
ГУСАР
Primećen član
- Poruka
- 841
Sreten Žujović
Elita
- Poruka
- 24.255
Захваљујем Гусаре.
Да ли се можда црни кос у хералдици приказује и раширених крила?
Да ли се можда црни кос у хералдици приказује и раширених крила?
ГУСАР
Primećen član
- Poruka
- 841
Нигде нисам нашао, углавном је овако нацртан,
ако је неко нашао нека постави...
ако је неко нашао нека постави...
Ne sjećam se da sam iđe vidio da je raširenih krila. To ne znači da ne može biti prikazan u jednom od standardnih stavova za ptice, jednako kao i sve druge ptice.Ono kod ptica postoje i neki posebni stavovi "rezervsani" samo za neke od ptica, na primjer samo dugonoge ptice mogu u kandžama držati kamen ili samo paun i tetrijeb mogu imati raširen rep ili samo pelikan može svojom krvlju hraniti ptiće, svi ostali stavovi su opšti, i mogu se primjeniti na bilo koju pticu. Ček nešto se ne sjećam da li je stav displej rezervisan samo za orla rekao bih da jeste.
ГУСАР
Primećen član
- Poruka
- 841
Ovo stvarano lijepo izgleda. Rekao bih da može.
- Poruka
- 30.480
Jel neko razmisljao o ovome:
ХЕРАЛДИЧКА БИТКА ЗА БОСНУ И ХЕРЦЕГОВИНУ
Сходно слову и духу одлука Уставног суда БиХ (и ту су страни прсти умијешани у дијељење карата!), Срби ће на новим хералдичким ознакама Републике Српске морати или да се одрекну свог двоглавог орла и да се означе “неутралним” симболима, или ће морати да заступе и описане хрватске и бошњачке хералдичке ознаке.
Ипак, основни хералдички проблем Срба на овим балканским просторима није ни Ујка-Сем ни његови играчи, него је, у посљедњих 550 година, основни проблем српске хералдике у прецизном идентификовању српских средњовјековних хералдичких симбола, односно у прецизном идентификовању значења, генезе и поријекла различитих појавних облика кроз које је српска хералдика опредмећивана у посљедњих 820 година. У том смислу, нека буде дозвољено да нескромно укажемо да је аутор и потписник овог текста (у својој недавно публикованој књизи О основним питањима српске хералдике) по први пут, једном доказаном и логички конзистензном цјелином, дао одговоре на дванаестак основних питања српске хералдике.
Од потписивања Дејтонског споразума у току је и хералдичка битка за Босну и Херцеговину. Три конститутивна народа нису могла никако да се усагласе о томе како би могла да изгледају хералдичка знамења заједничке државе, па је ОХР наметнуо своје рјешење државног грба, чија је употреба (као и употреба ентитетских знамења) регулисана посебним законима. У међувремену се десило да је Уставни суд БиХ поништио оба ентитетска грба па су тренутно, и у Републици Српској и у Федерацији БиХ, у току поступци избора нових обиљежја.
И досадашња дешавања у овим поступцима избора нових и уставних ентитетских обиљежја и грбова, и претходне изјаве и јавна размишљања на све три стране – отприлике су довољна да би се сагледале хералдичке стратегије за сва три конститутивна народа, али и основни проблеми и празнине у остварењу тих хералдичких (и не само хералдичких!) замисли и циљева.
Код Бошњака су хералдичка обиљежја на досадашњем грбу Федерације БиХ била опредмећана кроз зелени штит са златним љиљаном у средини, при чему је, наравно, зелена боја традиционална ознака исламске религије, док се кроз приказани златни љиљан настоји остварити повезаност са изворним хералдичким обиљежјима средњовјековне босанске државе и Котроманића. Из најновијих изјава неких од представника Бошњака у Комисији Народне скупштине Републике Српске за избор новог грба, међутим, почињу да провијавају и нови ставови, по којима се бошњачки народ више не би задовољавао само једним златним љиљаном, односно број златних љиљана на бошњачком грбу требало би повећати и до броја шест тј. тачно до броја љиљана колико је било на средњовјековном грбу Котроманића.
Наравно, као и у другим аналогним случајевима и питањима на овим истим просторима... не може се и не смије се негирати право сваког лица и сваког народа да одабере своју посебност и идентитет, односно да одабере објекте своје идентификације и поистовјећивања. С друге стране, овакви ставови могу код небошњачке популације изазвати нелагодност и зазирање како у смислу протумаченог настојања Бошњака на ексклузивитет у настављању традиција средњовјековне државе, тако, у даљем, и у отвореним аспирацијама Бошњака за увођење унитаристичког концепта уређења цијеле државе, у чијој би функцији могло бити и залагање за укидањем ентитетских грбова и обиљежја. Рецимо, у српским се стручним, научним и интелектуалним круговима овакве хералдичке (и друге!) интенције Бошњака оспоравају и очигледном чињеницом да у вријеме постојања босанске средњовјековне државе тј. у вријеме важења и употребе аутентичног грба Котроманића, на просторима данашње Босне и Херцеговине уопште није постојала исламска религија, која, опет, данас чини прву и најважнију детерминанту бошњачког идентитета.
Управо из ових разлога и у овом контексту треба сагледати и неке неспорне историјске чињенице и истине.
Босански краљ Стефан Твртко I Котроманић 1377. године у Милешеви је клекао испод саркофага са моштима св. Саве српског и крунисао се “сугубом” круном за краља “... Србљем, Босни, Поморју и западним странам” Као и сви дотадашњи српски владари, и Твртко је тада свом имену додао назив СТЕФАН и тај назив ће носити и сви наредни босански краљеви (Стефан Дабиша, Стефан Остоја, Стефан Томашевић итд.)... све до падања средњовјековне босанске државе под Турке. Наиме, СТЕФАНОС на грчком језику значи ВИЈЕНАЦ или КРУНА, док назив СТЕФАН означава онога ко је овјенчан или крунисан истим вијенцем или круном.
На аутентичном великом печату Стефана Твртка I, Стефана Дабише итд., потпуно је евидентно да почаснију десну хералдичку страну истог печата заузима српски двоглави орао као ознака за српску државу и владара, док је грб Котроманића на мање значајној лијевој хералдичкој страни. Такође, не треба занемарити ни очигледну чињеницу да су наредни босански средњовјековни краљеви били спремни да, у сврху потенцирања своје усмјерености ка истоку и православљу, мијењају, на неким од својих хералдичких ознака, правилну и досљедну примјену четвртог основног правила класичне тј. западне хералдике. Наиме, према класичној западној хералдици позитивна је само хералдичка десна страна држача штита, односно позитивно је свако кретање и динамика само према десној страни држача штита. Међутим, према и данас важећем грбу Српске православне цркве, исток (олтар приказане цркве) налази се на хералдичкој лијевој страни (замишљеног) држача истог штита!
У овом контексту, неоспорно је и евидентно да је на коњичком грбу Котроманића из периода када је Твртко био само бан, приказан витез-коњаник који јаше удесно, док наредни босански краљеви почињу да користе печат са витезом-коњаником који јаше улијево тј. ка истоку!
ХЕРАЛДИЧКА БИТКА ЗА БОСНУ И ХЕРЦЕГОВИНУ
Сходно слову и духу одлука Уставног суда БиХ (и ту су страни прсти умијешани у дијељење карата!), Срби ће на новим хералдичким ознакама Републике Српске морати или да се одрекну свог двоглавог орла и да се означе “неутралним” симболима, или ће морати да заступе и описане хрватске и бошњачке хералдичке ознаке.
Ипак, основни хералдички проблем Срба на овим балканским просторима није ни Ујка-Сем ни његови играчи, него је, у посљедњих 550 година, основни проблем српске хералдике у прецизном идентификовању српских средњовјековних хералдичких симбола, односно у прецизном идентификовању значења, генезе и поријекла различитих појавних облика кроз које је српска хералдика опредмећивана у посљедњих 820 година. У том смислу, нека буде дозвољено да нескромно укажемо да је аутор и потписник овог текста (у својој недавно публикованој књизи О основним питањима српске хералдике) по први пут, једном доказаном и логички конзистензном цјелином, дао одговоре на дванаестак основних питања српске хералдике.
Од потписивања Дејтонског споразума у току је и хералдичка битка за Босну и Херцеговину. Три конститутивна народа нису могла никако да се усагласе о томе како би могла да изгледају хералдичка знамења заједничке државе, па је ОХР наметнуо своје рјешење државног грба, чија је употреба (као и употреба ентитетских знамења) регулисана посебним законима. У међувремену се десило да је Уставни суд БиХ поништио оба ентитетска грба па су тренутно, и у Републици Српској и у Федерацији БиХ, у току поступци избора нових обиљежја.
И досадашња дешавања у овим поступцима избора нових и уставних ентитетских обиљежја и грбова, и претходне изјаве и јавна размишљања на све три стране – отприлике су довољна да би се сагледале хералдичке стратегије за сва три конститутивна народа, али и основни проблеми и празнине у остварењу тих хералдичких (и не само хералдичких!) замисли и циљева.
Код Бошњака су хералдичка обиљежја на досадашњем грбу Федерације БиХ била опредмећана кроз зелени штит са златним љиљаном у средини, при чему је, наравно, зелена боја традиционална ознака исламске религије, док се кроз приказани златни љиљан настоји остварити повезаност са изворним хералдичким обиљежјима средњовјековне босанске државе и Котроманића. Из најновијих изјава неких од представника Бошњака у Комисији Народне скупштине Републике Српске за избор новог грба, међутим, почињу да провијавају и нови ставови, по којима се бошњачки народ више не би задовољавао само једним златним љиљаном, односно број златних љиљана на бошњачком грбу требало би повећати и до броја шест тј. тачно до броја љиљана колико је било на средњовјековном грбу Котроманића.
Наравно, као и у другим аналогним случајевима и питањима на овим истим просторима... не може се и не смије се негирати право сваког лица и сваког народа да одабере своју посебност и идентитет, односно да одабере објекте своје идентификације и поистовјећивања. С друге стране, овакви ставови могу код небошњачке популације изазвати нелагодност и зазирање како у смислу протумаченог настојања Бошњака на ексклузивитет у настављању традиција средњовјековне државе, тако, у даљем, и у отвореним аспирацијама Бошњака за увођење унитаристичког концепта уређења цијеле државе, у чијој би функцији могло бити и залагање за укидањем ентитетских грбова и обиљежја. Рецимо, у српским се стручним, научним и интелектуалним круговима овакве хералдичке (и друге!) интенције Бошњака оспоравају и очигледном чињеницом да у вријеме постојања босанске средњовјековне државе тј. у вријеме важења и употребе аутентичног грба Котроманића, на просторима данашње Босне и Херцеговине уопште није постојала исламска религија, која, опет, данас чини прву и најважнију детерминанту бошњачког идентитета.
Управо из ових разлога и у овом контексту треба сагледати и неке неспорне историјске чињенице и истине.
Босански краљ Стефан Твртко I Котроманић 1377. године у Милешеви је клекао испод саркофага са моштима св. Саве српског и крунисао се “сугубом” круном за краља “... Србљем, Босни, Поморју и западним странам” Као и сви дотадашњи српски владари, и Твртко је тада свом имену додао назив СТЕФАН и тај назив ће носити и сви наредни босански краљеви (Стефан Дабиша, Стефан Остоја, Стефан Томашевић итд.)... све до падања средњовјековне босанске државе под Турке. Наиме, СТЕФАНОС на грчком језику значи ВИЈЕНАЦ или КРУНА, док назив СТЕФАН означава онога ко је овјенчан или крунисан истим вијенцем или круном.
На аутентичном великом печату Стефана Твртка I, Стефана Дабише итд., потпуно је евидентно да почаснију десну хералдичку страну истог печата заузима српски двоглави орао као ознака за српску државу и владара, док је грб Котроманића на мање значајној лијевој хералдичкој страни. Такође, не треба занемарити ни очигледну чињеницу да су наредни босански средњовјековни краљеви били спремни да, у сврху потенцирања своје усмјерености ка истоку и православљу, мијењају, на неким од својих хералдичких ознака, правилну и досљедну примјену четвртог основног правила класичне тј. западне хералдике. Наиме, према класичној западној хералдици позитивна је само хералдичка десна страна држача штита, односно позитивно је свако кретање и динамика само према десној страни држача штита. Међутим, према и данас важећем грбу Српске православне цркве, исток (олтар приказане цркве) налази се на хералдичкој лијевој страни (замишљеног) држача истог штита!
У овом контексту, неоспорно је и евидентно да је на коњичком грбу Котроманића из периода када је Твртко био само бан, приказан витез-коњаник који јаше удесно, док наредни босански краљеви почињу да користе печат са витезом-коњаником који јаше улијево тј. ка истоку!
- Poruka
- 30.480
На досадашњем, недавно поништеном грбу Федерације БиХ хрватски народ је био представљен са својом неспорном историјском традиционалном хералдичком ознаком препознатљивом по “плетеру” односно црвеним и бијелим квадратним пољима тзв. “шаховнице”.
Из, до сада, доста кориштеног назива „Херцег-Босна“, из назива “Херцег Стјепан Вукчић Косача”, који носи Дом културе у Мостару, као и из других хрватских интенција и (не)чињења могао би се извести закључак да постоји жеља да се покаже и докаже да је, рецимо, херцег Стефан Вукчић Косача имао “хрватско-католичку припадност и подријетло!”, чиме би се, поред осталог, поткријепиле хрватске претензије на подручја некадашњег Захумља, односно касније Херцеговине. Међутим, и ту треба погледати у очи истини и историјским чињеницама.
На одежди великог хумског кнеза Мирослава, на његовом изворном ктиторском портрету у цркви у Бијелом Пољу на Лиму, јасно су уочљиви српски двоглави орлови као ознаке за српску државу односно за српског владаоца итд. Мирослав је, наравно, Немањин брат и управитељ Хумске земље... и, наравно, чувено Мирослављево јеванђеље је названо по њему! Имајући ово у виду потпуно је логично и нормално да и Мирослављев син и насљедник велики хумски кнез Андрија на свом печату из 1247–1249. године користи исту ознаку српског двоглавог орла. Овај печат је знатно оштећен, што је дало простора хрватским хералдичарима за резерве према питању тврдње да је орао на печату кнеза Андрије био двоглави. Међутим, погледају ли се пажљивије остаци овог печата, ипак је уочљив приказ једне од глава орла. Упореди ли се положај ове главе орла са вертикалном симетралом истог печата, закључује се недвосмислено да је приказани орао био двоглави!
И Стефан Вукчић Косача је октобра 1448. године клечао на мјесту на којем је 1377. године клечао босански краљ Стефан Твртко I тј. у Милешеви испод саркофага са моштима св. Саве српског, и ту се прогласио за херцега (војводу) од св. Саве! И заиста, на оновременим картама које приказују територију Косачиног политичко-територијалног идентитета, јасно се саопштава да се ради о Војводству св. Саве (“Ducatus di Santa Sabba”).
На херцеговим изворним печатима у легенди је његово име писано на разне начине (као Степан, Стијепан, Стјепан, Стипан итд.), али је увијек у крупном плану ћирилични монограм са натписом СТЕФАН, гдје је посебно потенцирано велико ћирилично слово Ф из истог монограма.
Прије него што је постао херцег, Стефан Вукчић Косача се често титулисао као Стефан од Сокола, при чему се ради о граду Соколу на саставцима ријека Пиве и Таре. Дода ли се наведеном да у самом подножју средњовјековног града Сокола Хранићи-Косаче саградише своју маузолејску цркву у Шћепан Пољу (у којој су сахрањени и Сандаљ Хранић Косача и херцег Стефан Вукчић Косача!), као и то да је иста црква Косача (саграђена свакако прије 1419. године када се први пут спомиње) са свим карактеристикама рашке цркве и са православним иконама са ћириличним натписима, тешко да је уопште више одржива хрватска поставка о “католичко-хрватском карактеру и подријетлу” херцега Стефана Вукчића Косаче и Хранића-Косача уопште.
Коначно, и Косаче су, исто као и босански краљеви Котроманићи, покушали да саопште своју источну и православну припадност и усмјереност (видјети приложене илустрације!), односно да промијене, у посљедњи час, примјену четвртог основног правила класичне, западне хералдике, уз чију су примјену дубровачки мајстори златари и печатари углавном радили њихове печате и да, ипак, оставе поруку за вјечност о својој лијевој тј. источној и православној усмјерености и карактеру... мијењајући окренутост лава (или грифона?) ка лијевој хералдичкој страни и ка истоку.
Српски је, дакле, интерес да се горенаведене чињенице и истине сагледају и уваже у партији хералдичког (и оног другог, много значајнијег) покера која се игра на просторима данашње Босне и Херцеговине, при чему се мора уважити чињеница да, у истој партији покера, карте дијели Ујка-Сем, а јасно је да су те карте увијек (од Словеније до Космета и Македоније) када их је дијелио исти дјелилац, биле подијељене на штету Срба. Чак и Марти Ахтисари, у невјерици, трља очи и не може да вјерује да је инкасирао онолике милионе евра-а за онако “спасоносан” план за Космет.
Елем, сходно слову и духу одлука Уставног суда БиХ (и ту су страни прсти умијешани у дијељење карата!), Срби ће на новим хералдичким ознакама Републике Српске морати или да се одрекну свог двоглавог орла и да се означе “неутралним” симболима, или ће морати да заступе и описане хрватске и бошњачке хералдичке ознаке.
Ипак, основни хералдички проблем Срба на овим балканским просторима није ни Ујка-Сем ни његови играчи, него је, у посљедњих 550 година, основни проблем српске хералдике у прецизном идентификовању српских средњовјековних хералдичких симбола, односно у прецизном идентификовању значења, генезе и поријекла различитих појавних облика кроз које је српска хералдика опредмећивана у посљедњих 820 година. У том смислу, нека буде дозвољено да нескромно укажемо да је аутор и потписник овог текста (у својој недавно публикованој књизи О основним питањима српске хералдике) по први пут, једном доказаном и логички конзистентном цјелином, дао одговоре на дванаестак основних питања српске хералдике. Прелазило би оквире овог чланка да указујемо на сва питања и загонетке којим се бави српска хералдичка наука, али ћемо, само телеграфски, указати на пресудно битне чињенице. Дакле, у цијелом периоду постојања независне српске средњовјековне државе (1180–1459), једини прави, стални, најстарији и исконски хералдички знак био је црвени двоглави орао на бијелој подлози без било каквих додатних, фиктивних духовитих елемената, без додатног црвеног штита са бијелим крстом и оцилима итд. Само у периоду постојања српског царства (1345–1371) црвеном двоглавом орлу као и тада знаку државе Србије, придодат је бијели двоглави орао на црвеној подлози као хералдичка ознака за тадашње комплетно Душаново царство.
Са распадом и пропашћу Душановог царства, опет као једини и стални хералдички симбол за Србију преостаје (и наставља да то буде) црвени двоглави орао на бијелом штиту.
Бијели крст са оцилима никада није био хералдичка ознака коју је носила нека српска средњовјековна држава. Међутим, фиктивна и, врло често, заједљива и ругалачка, западна хералдика, цијели вијек након пропасти српске државе, желећи да саопшти да је Србија која је непосредно претходила паду под Турке формално била византијска деспотовина, за ту и такву Србију употребљава сребреним крстом деградирани византијски симбол. Наиме, на стварном византијском грбу и крст и оцила су били златни, а, у Византији је највиша титула, након царске, била титула деспота!
Тако је дословно хералдичко значење данашњих хералдичких ознака за Србију и српски народ... да нека византијска деспотовина и данас господари над комплетним српским, Душановим царством!?
Када би се Немањићи данас “дигли” из гроба, били би згранути чињеницом да је данашња слободна и независна Србија себе свела на статус једне византијске деспотовине, а управо су они, Немањићи пролили потоке крви и водили више ратова да би, дефинитивно, 1180. године ослободили Србију од византијског јарма и доминације.
(Не)равноправност
РТРС је 10. IX 2007. године у ударним вијестима објавио репродукције три идејна рјешења за грб Републике Српске којим не само да је (и поред више званичних упозорења Игору Радојичићу од стране потписника овог текста) настављено с употребом погрешних и деградирајућих ознака за српски народ него је очигледно и да није испоштована хералдички ни равноправност за три конститутивна народа у Републици Српској!
Дакле, исти они који су прихватили амандмане на Устав РС по којим су Бошњаци и Хрвати потпуно равноправни, исти они који су те уставне одредбе преточили у објављене услове конкурса за избор грба Српске, очигледно нису имали храбрости да наведене уставне и конкурсне одредбе испоштују до краја.
Из, до сада, доста кориштеног назива „Херцег-Босна“, из назива “Херцег Стјепан Вукчић Косача”, који носи Дом културе у Мостару, као и из других хрватских интенција и (не)чињења могао би се извести закључак да постоји жеља да се покаже и докаже да је, рецимо, херцег Стефан Вукчић Косача имао “хрватско-католичку припадност и подријетло!”, чиме би се, поред осталог, поткријепиле хрватске претензије на подручја некадашњег Захумља, односно касније Херцеговине. Међутим, и ту треба погледати у очи истини и историјским чињеницама.
На одежди великог хумског кнеза Мирослава, на његовом изворном ктиторском портрету у цркви у Бијелом Пољу на Лиму, јасно су уочљиви српски двоглави орлови као ознаке за српску државу односно за српског владаоца итд. Мирослав је, наравно, Немањин брат и управитељ Хумске земље... и, наравно, чувено Мирослављево јеванђеље је названо по њему! Имајући ово у виду потпуно је логично и нормално да и Мирослављев син и насљедник велики хумски кнез Андрија на свом печату из 1247–1249. године користи исту ознаку српског двоглавог орла. Овај печат је знатно оштећен, што је дало простора хрватским хералдичарима за резерве према питању тврдње да је орао на печату кнеза Андрије био двоглави. Међутим, погледају ли се пажљивије остаци овог печата, ипак је уочљив приказ једне од глава орла. Упореди ли се положај ове главе орла са вертикалном симетралом истог печата, закључује се недвосмислено да је приказани орао био двоглави!
И Стефан Вукчић Косача је октобра 1448. године клечао на мјесту на којем је 1377. године клечао босански краљ Стефан Твртко I тј. у Милешеви испод саркофага са моштима св. Саве српског, и ту се прогласио за херцега (војводу) од св. Саве! И заиста, на оновременим картама које приказују територију Косачиног политичко-територијалног идентитета, јасно се саопштава да се ради о Војводству св. Саве (“Ducatus di Santa Sabba”).
На херцеговим изворним печатима у легенди је његово име писано на разне начине (као Степан, Стијепан, Стјепан, Стипан итд.), али је увијек у крупном плану ћирилични монограм са натписом СТЕФАН, гдје је посебно потенцирано велико ћирилично слово Ф из истог монограма.
Прије него што је постао херцег, Стефан Вукчић Косача се често титулисао као Стефан од Сокола, при чему се ради о граду Соколу на саставцима ријека Пиве и Таре. Дода ли се наведеном да у самом подножју средњовјековног града Сокола Хранићи-Косаче саградише своју маузолејску цркву у Шћепан Пољу (у којој су сахрањени и Сандаљ Хранић Косача и херцег Стефан Вукчић Косача!), као и то да је иста црква Косача (саграђена свакако прије 1419. године када се први пут спомиње) са свим карактеристикама рашке цркве и са православним иконама са ћириличним натписима, тешко да је уопште више одржива хрватска поставка о “католичко-хрватском карактеру и подријетлу” херцега Стефана Вукчића Косаче и Хранића-Косача уопште.
Коначно, и Косаче су, исто као и босански краљеви Котроманићи, покушали да саопште своју источну и православну припадност и усмјереност (видјети приложене илустрације!), односно да промијене, у посљедњи час, примјену четвртог основног правила класичне, западне хералдике, уз чију су примјену дубровачки мајстори златари и печатари углавном радили њихове печате и да, ипак, оставе поруку за вјечност о својој лијевој тј. источној и православној усмјерености и карактеру... мијењајући окренутост лава (или грифона?) ка лијевој хералдичкој страни и ка истоку.
Српски је, дакле, интерес да се горенаведене чињенице и истине сагледају и уваже у партији хералдичког (и оног другог, много значајнијег) покера која се игра на просторима данашње Босне и Херцеговине, при чему се мора уважити чињеница да, у истој партији покера, карте дијели Ујка-Сем, а јасно је да су те карте увијек (од Словеније до Космета и Македоније) када их је дијелио исти дјелилац, биле подијељене на штету Срба. Чак и Марти Ахтисари, у невјерици, трља очи и не може да вјерује да је инкасирао онолике милионе евра-а за онако “спасоносан” план за Космет.
Елем, сходно слову и духу одлука Уставног суда БиХ (и ту су страни прсти умијешани у дијељење карата!), Срби ће на новим хералдичким ознакама Републике Српске морати или да се одрекну свог двоглавог орла и да се означе “неутралним” симболима, или ће морати да заступе и описане хрватске и бошњачке хералдичке ознаке.
Ипак, основни хералдички проблем Срба на овим балканским просторима није ни Ујка-Сем ни његови играчи, него је, у посљедњих 550 година, основни проблем српске хералдике у прецизном идентификовању српских средњовјековних хералдичких симбола, односно у прецизном идентификовању значења, генезе и поријекла различитих појавних облика кроз које је српска хералдика опредмећивана у посљедњих 820 година. У том смислу, нека буде дозвољено да нескромно укажемо да је аутор и потписник овог текста (у својој недавно публикованој књизи О основним питањима српске хералдике) по први пут, једном доказаном и логички конзистентном цјелином, дао одговоре на дванаестак основних питања српске хералдике. Прелазило би оквире овог чланка да указујемо на сва питања и загонетке којим се бави српска хералдичка наука, али ћемо, само телеграфски, указати на пресудно битне чињенице. Дакле, у цијелом периоду постојања независне српске средњовјековне државе (1180–1459), једини прави, стални, најстарији и исконски хералдички знак био је црвени двоглави орао на бијелој подлози без било каквих додатних, фиктивних духовитих елемената, без додатног црвеног штита са бијелим крстом и оцилима итд. Само у периоду постојања српског царства (1345–1371) црвеном двоглавом орлу као и тада знаку државе Србије, придодат је бијели двоглави орао на црвеној подлози као хералдичка ознака за тадашње комплетно Душаново царство.
Са распадом и пропашћу Душановог царства, опет као једини и стални хералдички симбол за Србију преостаје (и наставља да то буде) црвени двоглави орао на бијелом штиту.
Бијели крст са оцилима никада није био хералдичка ознака коју је носила нека српска средњовјековна држава. Међутим, фиктивна и, врло често, заједљива и ругалачка, западна хералдика, цијели вијек након пропасти српске државе, желећи да саопшти да је Србија која је непосредно претходила паду под Турке формално била византијска деспотовина, за ту и такву Србију употребљава сребреним крстом деградирани византијски симбол. Наиме, на стварном византијском грбу и крст и оцила су били златни, а, у Византији је највиша титула, након царске, била титула деспота!
Тако је дословно хералдичко значење данашњих хералдичких ознака за Србију и српски народ... да нека византијска деспотовина и данас господари над комплетним српским, Душановим царством!?
Када би се Немањићи данас “дигли” из гроба, били би згранути чињеницом да је данашња слободна и независна Србија себе свела на статус једне византијске деспотовине, а управо су они, Немањићи пролили потоке крви и водили више ратова да би, дефинитивно, 1180. године ослободили Србију од византијског јарма и доминације.
(Не)равноправност
РТРС је 10. IX 2007. године у ударним вијестима објавио репродукције три идејна рјешења за грб Републике Српске којим не само да је (и поред више званичних упозорења Игору Радојичићу од стране потписника овог текста) настављено с употребом погрешних и деградирајућих ознака за српски народ него је очигледно и да није испоштована хералдички ни равноправност за три конститутивна народа у Републици Српској!
Дакле, исти они који су прихватили амандмане на Устав РС по којим су Бошњаци и Хрвати потпуно равноправни, исти они који су те уставне одредбе преточили у објављене услове конкурса за избор грба Српске, очигледно нису имали храбрости да наведене уставне и конкурсне одредбе испоштују до краја.
Republika Srpska ima amblem u zlatnom vijencu inicijali RS zlatni na trobojnoj podlozi crveno-plavo-bijeloj. BIH je na žalost nepopravljivo otišla u "prebrojavanje krvnih zrnaca" i ostaje vječito sjeme budućeg novog krvoproloća. To se izvanredno vidi na njihovim "grbovima" opština zapravo amblemima bezobrazno opterećenim nacionalnim simbolima u čemu ne prednjači nijedna vjerska zajednica nego su sve tri na jednakom bezočnom dnu ukusa i obraza.
Ројалиста
Poznat
- Poruka
- 9.563
Хералдичка битка за Босну и Херцеговину ако се у почетку не одбаци као немогућа, има да прође кроз троструко ватрено крштење, с обзиром на потешкоће (незаинтересованост и невољност), како са (подељеним) Србима, тако и са остала два конститутивна народа. И свима који се упусте у ту борбу желим да у њој истрају док не победе, јер ово што БиХ баштини за знамење, од локалног до државног нивоа, нема везе са хералдиком.
Пропали покушај усвајања новог грба Републике Српске:
Poslednja izmena:
Statler and Waldorf
Buduća legenda
- Poruka
- 43.256
ево како би могао изгледати грб Српске- где би се у квадрираном штиту нашли грбови 4 најзначајније породице које су у средњем веку владале областима које су данас део српског ентитета. Котроманићи- Босна, Усора и Соли (средња и северна Босна), Косаче- Захумље и Травунија (Херцеговина), Павловићи- Подриње (источна Босна), и Хрватинићи- Доњи Крају и Завршје (Крајина и југозападна Босна). на тај начин би Српска сачувала богату хералдичку традицију нашег народа са оне стране Дрине, а истовремено би се поштовао и став Уставног суда БиХ да грб ентитета може имати или обележја сва три конститутивна народа (што је за Србе неприхватљиво) или да нема обележја ниједног од три народа (тј. да је хералдички ''неутралан'').
Prilozi
Sreten Žujović
Elita
- Poruka
- 24.255
Пих бре... А ја имао скроз једноставнија решења. 
Izvanredan prijedlog koji jedino ima opravdanje i djeluje izvanredno.
Iako su veksilologija i heraldika u tijesnoj vezi ipak mi se ne sviđa na grbove stavljati zastave, jer je estetika i konstrukcije zastave drugačije od grbova.
- Poruka
- 30.480
Добар предлог, само што се ти Хрватинићи нису тако звали већ Вукчићи(време Хрвоја Вукчића).
Dragon~Reborn
Iskusan
- Poruka
- 5.830
