http://www.mitropolija.cg.yu/Casopis/index.htm
СРПСКА ХЕРАЛДИКА
У ДОБА НЕМАЊИЋА
Српски грб је заједно са српском државом почео да се развија у Средњем веку под утицајем Византије. Два главна елемента српског грба, двоглави бели орао у полету и штит са крстом и четири слова «С» воде порекло од династија Немањића и Лазаревића, односно од византијских династија Комнина и Палеолога. Као и у Византији, ови хералдички симболи су настали независно један од другог, али за разлику од византијских, српски симболи су имали срећу да се пре 120 година споје у грбу обновљене Краљевине Србије. Зато је за проучавање наше хералдике потребно да се прво направи преглед византијске хералдике и највиших дворских титула; деспота, севастократора и кесара
1. ВИЗАНТИЈА
1.1. ВИЗАНТИЈСКИ ШТИТ
Прву византијску заставу је направио цар Константин Велики (рођен 274. у Нишу, цар 306-337.). Легенда каже да је Константин 312. г. пред битку са римским побуњеницима видео на небу крст и речи «У овом знаку ћеш победити».1 Одмах је ставио златан крст на црвену квадратну ратну заставу и победио. Тако је настао чувени Константинов стег, државна застава Византије, иако у то доба грбови још нису постојали (сл. 1).
Грбови су почели да се развијају као идентификациони симболи крсташких трупа у XII веку. У византијски културни простор стижу 1204., када су Крсташи освојили Цариград и прогласили Латинско царство. Основни знак крсташких грбова је био штит са крстом и четири фигуре између кракова. Цареви из француске породице Куртне су за грб Латинског царства узели Константинов стег, ставили га на штит и додали му четири златника са 1 Eusebius; Vita Constantini, 1, 28 2 крстићима (сл. 2).2 Након пада Цариграда Комнини су основали Трапезунтско царство у Малој Азији и за грб узели златног двоглавог орла у полету на црвеном пољу.3 Године 1261. никејски цар Михаијло VIII Палеолог је ослободио Цариград од крсташке окупације и за грб обновљене Византије је узео црвени штит са златним крстом и четири златна слова «В»,4 византијским «вита», почетним словом Византије (сл. 3). Овај грб се у хералдици краће зове «Византијски штит». Године 1402. Стефан Лазаревић је од византијског регента Јована VII добио титулу деспота и по угледу на Византијски штит узео за грб Српске Деспотовине црвени штит са сребрним (белим) крстом и четири слова «С», које се у старосрпској азбуци звало «слово», почетним словом Србије (сл. 4).5 Византијски и Српски штит имају почетна слова својих држава, и тек у XVII веку их је француски хералдичар Вилтон6 прогласио за «оцила» јер западна хералдика није знала за слова у грбу већ само за геометријске фигуре и слике из природе.
1.2. ДВОГЛАВИ ОРАО
Двоглави орао се појављује прво у Месопотамији петнаестак векова пре Христа, као диполни симбол старих религија које су кулминирале у Заратустрином учењу да у васиони добри бог светлости Ахура Маздао ратује са богом мрака Ахриманом. У старој грчкој политеистичкој религији, од осмог века пре Христа, врховни бог је био Зевс, господар неба, громова и времена. Седео је на свом престолу на врху Олимпа са свежњем муња у левој, и скиптром, на коме је стајао орао, у десној руци. Врховни римски бог, који је одговарао Зевсу, звао се Јупитер, и његов једноглави орао је био симбол римске државе и легија.
Поред Константиновог стега, у Византији се у почетку користио и једноглави орао, као симбол старе римске државне власти. Међутим, у хришћанској теологији орао је знак Светог Јована Богослова и представља духовне висине до којих се винуо овај писац Еванђеља и Апокалипсе. Тако се у Византији око Х века опет појавио стари двоглави орао, сада као симбол који према Христовим речима: «Дајте цару царево, а Богу Божије» опомиње на равнотежу између човекових духовних и материјалних потреба.9 Овај тип византијског двоглавог орла са полураширеним крилима и опуштеним перима, који се спрема за лет, у хералдици се дефинише као «двоглави орао у полету»10 .
1.3. ДЕСПОТИ, СЕВАСТОКРАТОРИ И КЕСАРИ
За један век владања Византијом (1081-1185.) Комнини су формирали систем од три највише дворске титуле, који је уз мала прилагођавања опстао све до краја Царства 1453. До Комнина, од победе цара Ираклија над Персијанцима 629, највиша титула после царске титуле Василевс (βασιλεύς), била је кесар (од caesar, титуле Римских царева).11 У току борбе за престо, Алексије I Комнин (цар 1081-1118) је свом зету Нићифору Мелисину обећао титулу кесара. После ступања на престо, цар Алексије је желео да и свом старијем брату Исаку додели неку високу титулу.....
