U kafani punoj dima i metafora, negde između Zelenog sunca i Bangladeša:
[Petar Božović, zavaljen u stolicu, češka bradu punu prošlih života]
- Znaš, Javier... kad dim legne na sto, reči počnu da se ponašaju kao ljudi.
Beže, lažu, pa se vraćaju da traže oproštaj.
[Javier Bardem, zamišljeno vrti pepeljaru kao da je globus]
- A kad se reč ne vrati?
- Onda nije bila tvoja. Bila je tuđa, samo si je držao na kratko,
kao ženu u pesmi koju niko ne zna da otpeva.
[Petar otpije gutljaj piva, pa pogleda u plafon kao da tamo piše odgovor]
- Ja sam jednom voleo metaforu. Zvala se “Ćutanje u tri boje”.
- I?
- I otišla je u Bangladeš. Rekla da tamo ljudi ćute iskrenije.
[Javier se nasmeje, ali oči mu ostanu ozbiljne]
- Ja sam jednom pokušao da objasnim ljubav pomoću pepeljare.
- I?
- I žena mi rekla: “Ne možeš da me voliš ako me ne znaš kad sam prazna.”
[Petar se nagne ka njemu, šapatom)
- OŠ?
- NEŠ.
- BANGLADEŠ.
[Tišina. Dim se zgušnjava. Konobar prolazi, ali ih ne vidi. Oni su već postali metafore.]
