ccaterpillar
Legenda
- Poruka
- 56.059
Kako su pronađeni zemni ostaci cara Dušana?
Na osnovu dela hrisovulje cara Dušana na kojoj je navedena lokacija Dušanove zadužbine profesor Radoslav Grujić krenuo je 1927. godine u potragu. Hrisovulja ga je dovela do klisure reke Bistrice nedaleko od Prizrena. Na naznačenom mestu je počeo iskopavanja i ubrzo su počeli da izranjaju delovi crkve, konak i drugi objekti.
Radoslav Grujić (1878-1955) je bio akademik, profesor Beogradskog univerziteta, protojerej i osnivač muzeja SPC, istoričar koji se pretežno bavio istorijom Srpske pravoslavne crkve. Nepravedno je optužen 1945. godine i zaboravljen iako je bio, zaslužan za spašavanje više hiljada srpske dece i najdragocenijih relikvija fruškogorskih manastira tokom Drugog svetskog rata. Tek 2014. godine ova nepravda je ispravljena, kada ga je Viši sud u Beogradu rehabilitovao.
Kada je pronašao deo Hrisovulje cara Dušana profesor Grujić kreće u opasnu avanturu potrage za zemnim ostacima srpskog cara. Mesto na kojem je sahranjen car Dušan sve do početka XX veka nije bilo poznato. Zbog toga je Hrisovulja koja se našla u posedu profesora Grujića bila od neverovatnog značaja. U njoj je pisalo da je car 1341. godine u klisuri hučne Bistrice pronašao staru crkvu Svetih arhanđela i na tom mestu podigao novu veliku crkvu “vojvodama nebeskih sila i čudotvoraca”.
Tako se Grujić uputio nedaleko od Prizrena i, na teritoriji na kojoj su još uvek harale albanske i bugarske bande počeo iskopavanja. Od građevina Svetih arhanđela nije ostalo gotovo ništa posle turskog razaranja u XVI veku koje je naredio Sinan-paša. Grujićevim neumornim zalaganjem i trudom svetlost dana nakon vekova zaborava ponovo su ugledali crkva Svetih arhanđela, manja crkva posvećena Svetom Nikoli, kao i konak i drugi objekti.
Baš tu, u ruševinama manastira, u jugozapadnom delu crkve, Radoslav Grujić je 1927. godine pronašao grob sa ispreturanim kostima za koje se ispostavilo da su posmrtni ostaci cara Dušana.
Kosti cara Dušana su pronađene, ali u trenutku niko nije znao šta bi tačno sa njima niti koje bi to bilo mesto, dostojno cara, da se one sahrane. A godine su prolazile…
Vrativši se u Beograd ostatke cara Dušana je poneo sa sobom, priča kaže, o običnoj drvenoj kutiji koja je stajala u fioci njegovog pisaćeg stola. Iz straha da ne budu uništene tokom bombardovanja, Grujić je legao preko sanduka i svojim telom štitio ostatke najvećeg srpskog cara.
Kosti su kasnije prenete u kapelu Patrijaršije, a tek od 1968. u crkvu Svetog Marka na Tašmajdan u kojoj i danas počivaju.
http://vecnost.com/arheologija/kako-su-pronadeni-zemni-ostaci-cara-dusana/
Прича која тера на размишљање.
Дакле, Радослав Грујић се из Београда запутио у плодну Метохију, не каже да ли исте те 1927. када је открио гроб Цара Душана, али каже да су тим крајевима још увек харале албанске у бугарске банде.
Како је могуће да толико година после 1918, и ослобођења (ваљда се тако може назвати) неким крајевима државе харају банде и влада несигурност.
И то на "светом" српском Косову, које је толико векова чекало српске ослободиоце.
Даље, прича иде тако да је овај лик нашао кости у гробу, спаковао их у дрвену кутију (?!?!) и однео, ни мање ни више него правац за Београд(?!?!?!, wtf???). Опет не каже када, које године је пренео кости за Београд, да ли те исте 1927 или касније. Али чекај бре мало, па није нашао дедине кости па да их премешта, а одавно већ и за кости претка мораш да тражиш сагласност од надлежних органа и служби. Да ли је ово било у режији државе и надлежних органа, некакве комисије, или шта би већ то требало да буде? Или је било, а по свему судећи јесте, на своју руку. Како год да је било наопако је, ово показује да је покојни цар уствари евакуисан са непријатељске територије, а не са земље коју су народ и држава имали намеру да оплемењују својим активностима.
Мислим зар није дегутантно, после 6 векова ослободиш територије на којима су столовали твоји највећи цареви, које су опеване у песмама којима су нам пуњене главе, а онда евакуишеш мртве цареве са тих територија.
Шта онда они који су живи и који нису цареви, и који живе на тим етериторијама да очекују? Ништа добро, само им то нико није рекао ни тада ни касније.
Прича даље иде како је овај држао земне остатке цара у свом дому, и за време немачког бомбардовања их као штитио својим телом, мало глупо, али показује где су кости биле.
Не каже се када, али су у једном тренутку кости завршиле у патријаршији, али не у оној у Пећи, него у Београду. Дакле, иселили цара са Косова, тј. из Метохије, и нашли му место у партијаршији, шта ће он тамо, он није проглашен светитељем, црква зна зашто, а ми остали само наслућујемо, јер нам црква држи монопол над историјом тог времена. Има и неких прича ко га је отровао, а поготово су важни мотиви.
Али идемо даље, из неких других чланака сазнајем да је био огроман подвиг то што су кости пренете у цркву светог Марка 1965, у оно комунистичко време, можеш мислити, пребачене пар km даље.
И ено их и данас тамо, у цркви светог Марка, нико изгледа не размишља о овоме на начин који овде износим.
А кажу кад се иде у обилазак светиња обилази се и његов гроб, тамо међу рушевинама манастира светих Архангела, сад ја не знам како му је тамо гроб ако је измештен, али код нас све може, ако може Приштински корпус са седиштем у Нишу, може и гроб у Призрену, са привременим седиштем у цркви светог Марка у Београду.
Коментари?
Na osnovu dela hrisovulje cara Dušana na kojoj je navedena lokacija Dušanove zadužbine profesor Radoslav Grujić krenuo je 1927. godine u potragu. Hrisovulja ga je dovela do klisure reke Bistrice nedaleko od Prizrena. Na naznačenom mestu je počeo iskopavanja i ubrzo su počeli da izranjaju delovi crkve, konak i drugi objekti.
Radoslav Grujić (1878-1955) je bio akademik, profesor Beogradskog univerziteta, protojerej i osnivač muzeja SPC, istoričar koji se pretežno bavio istorijom Srpske pravoslavne crkve. Nepravedno je optužen 1945. godine i zaboravljen iako je bio, zaslužan za spašavanje više hiljada srpske dece i najdragocenijih relikvija fruškogorskih manastira tokom Drugog svetskog rata. Tek 2014. godine ova nepravda je ispravljena, kada ga je Viši sud u Beogradu rehabilitovao.
Kada je pronašao deo Hrisovulje cara Dušana profesor Grujić kreće u opasnu avanturu potrage za zemnim ostacima srpskog cara. Mesto na kojem je sahranjen car Dušan sve do početka XX veka nije bilo poznato. Zbog toga je Hrisovulja koja se našla u posedu profesora Grujića bila od neverovatnog značaja. U njoj je pisalo da je car 1341. godine u klisuri hučne Bistrice pronašao staru crkvu Svetih arhanđela i na tom mestu podigao novu veliku crkvu “vojvodama nebeskih sila i čudotvoraca”.
Tako se Grujić uputio nedaleko od Prizrena i, na teritoriji na kojoj su još uvek harale albanske i bugarske bande počeo iskopavanja. Od građevina Svetih arhanđela nije ostalo gotovo ništa posle turskog razaranja u XVI veku koje je naredio Sinan-paša. Grujićevim neumornim zalaganjem i trudom svetlost dana nakon vekova zaborava ponovo su ugledali crkva Svetih arhanđela, manja crkva posvećena Svetom Nikoli, kao i konak i drugi objekti.
Baš tu, u ruševinama manastira, u jugozapadnom delu crkve, Radoslav Grujić je 1927. godine pronašao grob sa ispreturanim kostima za koje se ispostavilo da su posmrtni ostaci cara Dušana.
Kosti cara Dušana su pronađene, ali u trenutku niko nije znao šta bi tačno sa njima niti koje bi to bilo mesto, dostojno cara, da se one sahrane. A godine su prolazile…
Vrativši se u Beograd ostatke cara Dušana je poneo sa sobom, priča kaže, o običnoj drvenoj kutiji koja je stajala u fioci njegovog pisaćeg stola. Iz straha da ne budu uništene tokom bombardovanja, Grujić je legao preko sanduka i svojim telom štitio ostatke najvećeg srpskog cara.
Kosti su kasnije prenete u kapelu Patrijaršije, a tek od 1968. u crkvu Svetog Marka na Tašmajdan u kojoj i danas počivaju.
http://vecnost.com/arheologija/kako-su-pronadeni-zemni-ostaci-cara-dusana/
Прича која тера на размишљање.
Дакле, Радослав Грујић се из Београда запутио у плодну Метохију, не каже да ли исте те 1927. када је открио гроб Цара Душана, али каже да су тим крајевима још увек харале албанске у бугарске банде.
Како је могуће да толико година после 1918, и ослобођења (ваљда се тако може назвати) неким крајевима државе харају банде и влада несигурност.
И то на "светом" српском Косову, које је толико векова чекало српске ослободиоце.
Даље, прича иде тако да је овај лик нашао кости у гробу, спаковао их у дрвену кутију (?!?!) и однео, ни мање ни више него правац за Београд(?!?!?!, wtf???). Опет не каже када, које године је пренео кости за Београд, да ли те исте 1927 или касније. Али чекај бре мало, па није нашао дедине кости па да их премешта, а одавно већ и за кости претка мораш да тражиш сагласност од надлежних органа и служби. Да ли је ово било у режији државе и надлежних органа, некакве комисије, или шта би већ то требало да буде? Или је било, а по свему судећи јесте, на своју руку. Како год да је било наопако је, ово показује да је покојни цар уствари евакуисан са непријатељске територије, а не са земље коју су народ и држава имали намеру да оплемењују својим активностима.
Мислим зар није дегутантно, после 6 векова ослободиш територије на којима су столовали твоји највећи цареви, које су опеване у песмама којима су нам пуњене главе, а онда евакуишеш мртве цареве са тих територија.
Шта онда они који су живи и који нису цареви, и који живе на тим етериторијама да очекују? Ништа добро, само им то нико није рекао ни тада ни касније.
Прича даље иде како је овај држао земне остатке цара у свом дому, и за време немачког бомбардовања их као штитио својим телом, мало глупо, али показује где су кости биле.
Не каже се када, али су у једном тренутку кости завршиле у патријаршији, али не у оној у Пећи, него у Београду. Дакле, иселили цара са Косова, тј. из Метохије, и нашли му место у партијаршији, шта ће он тамо, он није проглашен светитељем, црква зна зашто, а ми остали само наслућујемо, јер нам црква држи монопол над историјом тог времена. Има и неких прича ко га је отровао, а поготово су важни мотиви.
Али идемо даље, из неких других чланака сазнајем да је био огроман подвиг то што су кости пренете у цркву светог Марка 1965, у оно комунистичко време, можеш мислити, пребачене пар km даље.
И ено их и данас тамо, у цркви светог Марка, нико изгледа не размишља о овоме на начин који овде износим.
А кажу кад се иде у обилазак светиња обилази се и његов гроб, тамо међу рушевинама манастира светих Архангела, сад ја не знам како му је тамо гроб ако је измештен, али код нас све може, ако може Приштински корпус са седиштем у Нишу, може и гроб у Призрену, са привременим седиштем у цркви светог Марка у Београду.
Коментари?
:
