Границе Душановог царства

Наравно да ни Срби нису изузетак.
Ти македонски препородитељи су углавном бугарски терористи који су се "прославили" злочинима над тим народом и у првом и у другом светском рату.
Да се не враћам у средњи век сада и идентитет тог народа у то време.
Па ваљда ти је довољно то што Милутин у силним повељама манастирима у Македонији, исту назива земљом свог отечаства, дакле који Словени ту живе? Чеси?

Или рецимо титуле владара Епира, Тесалије, Егејске Македоније, Пиринске Македоније и сл. у Душаново време.
 
Наравно да ни Срби нису изузетак.
Ти македонски препородитељи су углавном бугарски терористи који су се "прославили" злочинима над тим народом и у првом и у другом светском рату.
Да се не враћам у средњи век сада и идентитет тог народа у то време.
Па нема везе шта мислиш као Србин, македонски народ поштује ВМРО као борца за македонску нацију.
Србија није требало да гура нос у Македонију где је у 19. веку било десетак Срба који су се клањали Грчкој цркви.
 
Današnja Sjeverna Makedonija je, kroz istoriju, imala najviše srpski karakter.
И не само то, него изгледа да све указује да је ту почела Србија. Косово и Метохија су увек били целина са Вардарском Србијом. Македонија почиње тек доле од Демир Капије, чак и јужније.
 
Стојковић постаје касније – као и знатан део становништва после 1913. преименован је из ов у –ић.
Стојковић је био одувек.Као Стојков га је завео бугарашки учитељ у велешкој гимназији, а ваљда је према ономе шта је радио и са ким се борио јасно да је Србин, и то субјективно и национално потпуно свесни.
Па нема везе шта мислиш као Србин, македонски народ поштује ВМРО као борца за македонску нацију.
Србија није требало да гура нос у Македонију где је у 19. веку било десетак Срба који су се клањали Грчкој цркви.
Да за македонску нацију, док су они уствари били борци за бугарску нацију, да ли у директном облику припајања Бугарској или као локално аутономна област.
Срби су тамо већина становништва како у средњем веку тако и у првој половини 19. века, бугарско име за тај народ се врло слабо примило, и то је покушала да промени бугарска егзархија у другој половини 19. века под турским покровитељством, када је бугарашење становништва и почело.
Уосталом не би толико убијали тај народ тамо током светских ратова да су га сматрали за свој.
 
Тачно! С тим што то делимично важи и за народ шопских крајева Западне Бугарске. Додуше, они су врло рано легли на руду да су Бугари јер ту нико није могао објективно да спречи бугарашење. И није наравно било толиких злочина као у Македонији.

Суштина је да су Бугари заправо државотворно-политички концепт, који је тек дефинитивно уобличен у нацију 1870. године стварањем Бугарске егзархије, али они су њих је у Бугарској као држави тек очекивала права борба да створе колико-толико компактан бугарски етнос. Нарочито су морали да воде рачуна о западним крајевима, јер је неспорно да је то становништво више нагињало ка Србима, него ка Бугарима. И по питању језика су морали да праве разне компромисе са шопским говорима Западне Бугарске. Бугарски књижевни језик је дефинитивно уобличен 50-их година прошлог века.
 
Код Шиме Љубића у Monumenta spectantia historiam slavorum meridionalium (volumen secundum, страна 278, Загреб 1870.),: Стефан по милости Божијој, краљ Србије, Диоклеје, хумске земље, Зете, Албаније и целог Поморја, не незнатан учесник царства Бугарске и господар готово свеколиког царства Романије.

То никако није могла бити Бугарска из оних мапа из наших уџбеника, јер оно је нереално. Видин, Софија, а по свему судећи и Тракија све до ушћа Марице у Егејско море су били у српској држави. Бугарска је била од ушћа реке Вид па до Црног мора (укључујући ту и делту Дунава тј. Добруџу) и између Дунава и Марице.
Antonio Beatilo, istoričar rodom iz Barija, u prvoj polovini XVII veka piše o granicama Dušanovog carstva sledeće:


Овај Урош је имао много деце, између осталих и још једног Стефана, познатијег као Душан, што значи limosiniero (?), који је поред очеве титуле краља стекао и назив Императора Бугарске, Грчке, Склавоније, Романије и других земаља, које овде нисам поменуо a које је потом оставио својој деци. Ко жели да сазна више о Душану нека прочита дело Анали Рагузе горе споменутог Ђакома ди Пиера Лукарија, који о њему опширно пише.
Под Романијом мисли се на Румелију, тако да за неовисну Бугарску остају шуракова Трновска област и , с времена на време, пустопољина од старог Видина (на ушћу реке Вид) до Црног мора, "аутопут" за упадаче друге расе , неодбрањив терен.
 
Под Романијом мисли се на Румелију, тако да за неовисну Бугарску остају шуракова Трновска област и , с времена на време, пустопољина од старог Видина (на ушћу реке Вид) до Црног мора, "аутопут" за упадаче друге расе , неодбрањив терен.
Па Тракија никада није била Блгарија, то су знали и Турци, па им нису хтели дати Источну Румелију.
 
Bolje reći 2/3 njega su. A sam Šopluk je naziv za regiju, a Šopi su samo demonim.
Шопи су назив не за народ него за племе, регионални ентитет. Шопи су несумњиво Срби и то не неко српско лево сметало, него управо супротно важан део српског народа. Проблем Шопа је тај што се они баш под тим истим именом појављују и у античким картама (Sapei). Ако су они под тим именом постојали у античко време, а за себе кажу да су Срби, значи Срби су староседеоци. Е ту управо лежи разлог зашто су Шопи морали да нестану и да буду утопљени у Бугаре.
 
Под Романијом мисли се на Румелију, тако да за неовисну Бугарску остају шуракова Трновска област и , с времена на време, пустопољина од старог Видина (на ушћу реке Вид) до Црног мора, "аутопут" за упадаче друге расе , неодбрањив терен.
Тракија је у Ромејско време била једна далеко мања област као административна тема и одговарала је отприлике данашњем европском делу Турске.
 
Rumunski i Srpski Banat su daleko kontraverzniji od Šopluka.
Ту ништа није контроверзно, Банат је цео српски био све до краја 18. века. Тада су почели да се досељавају Власи из Ердеља који су бежали од лутеранско-унијатског терора и насељавали се у крајеве који су били под јачим утицајем Карловачке митрополије. Ту су били прихваћени од стране Срба и српског свештенства. Да би касније постали Румуни и тражили самосталну државу и цркву. И почели да румунизују и Србе староседеоце. Па им ни то није било доста, него ево и дан данас лупетају у празно о томе како су они ту одвајкада, а како смо се ми доселили.
 
Под Романијом мисли се на Румелију, тако да за неовисну Бугарску остају шуракова Трновска област и , с времена на време, пустопољина од старог Видина (на ушћу реке Вид) до Црног мора, "аутопут" за упадаче друге расе , неодбрањив терен.
Ово ти је добро ауто-пут! Још само да га отворе Вучић и Бојко Борисов!
 
Елем, доста је било свађе са Бугарима око Македоније. Да ми наставимо нашу главну тему која се односи на границе Душановог царства када је у питању данашња Бугарска. Добро би било знати какви су заиста били односи између цара Душана и његовог шурака Јована Александра.

Неке податке нам може пружити Јован Кантакузин. Он каже да је године 1350. послао посланство у Трново. Оно је изјавило да Турци самовласно нападају на Блгарију, а он их не може више задржавати (Кантакузин). Зато посланици предложе Александру да се са Кантакузином сложи овако: "Кантакузин има флоту, али нема новца да исту наоружа, нека Александар даде средстава, па ће од Турака бити обе државе обезбеђене. Флота ће обезбеђивати обале Тракије, а Кантакузин ће призивати толико Турака колико му буде потребно за борбу са Србима." Тај предлог усвоји Александар и народ у Трнову. Буде обећано Кантакузину да ће добијати новце.

Овде се види заправо да је у питању класичан "рекет" данашњим речима речено, односно уцена Александра од стране Кантакузина, у жељи да му овај почне плаћати данак. Кантакузин даље каже да је цар Душан изричито забранио Александру да врши ово плаћање (Флорински рецимо то назива ветом). Наши данашњи историчари то желе да ублаже наравно и кажу како то суштински није вето, већ је Душан само "укорио" Александра као свога рођака. Али Александар од тог момента је морао да испоштује Душанову заповест и плаћања данка Кантакузину није било (Cantac. tom III, lib. IV c. 22, p. 164).
 
Мислим да имају нека писма у Дубровнику где Александар моли Душана да се заузме код дубровачких власти да му "екстрадира" такорећи, царицу Ану и њеног сина Стефана Јована Асена. Овде се лако може извући закључак о правој природи преврата у Блгарији. Преврат је заправо био политичке природе и био је диктиран директно од Душана уз заједничку подршку српских и бугарских великаша, који нису желели да трновском престолу Душанову тетку и њеног сина, будући да су јасно прозрели намеру Дечанскога, да жели да осигура све предуслове да га после смрти наследи његов син из другог брака са Маријом Палеолог, деспот Симеон Синиша. Човек се изгледа заљубио у двадесет година млађу жену, која је имала велики утицај на њега и по свему судећи је желео да елиминише Душана који се истакао својим јунаштвом највише у Битци код Велбужда и имао је подршку и у Србији и у Бугарској у којој су такође великаши били Срби. Стога су царица Ана Неда и њен син међу бугарским великашима били виђени као експоненти ромејских интереса, што су они сматрали непријатељским гестом, јер су сви махом били за Душана који је и сам био по мајци из бугарско-српске династије Смиљац (Смилец).

На крају крајева Јована Александра помињу и Цамвлак и Халкокондил, као војног заповендика који се у Битци код Велбужда борио на српској страни.

Да је ово главни разлог преврата у Блгарији, сматра и Нићифор Григора, за кога наши историчари кажу да није у праву (вероватно они боље знају од њега, тј. били су на Велбужду).
 
Па нема везе шта мислиш као Србин, македонски народ поштује ВМРО као борца за македонску нацију.
Србија није требало да гура нос у Македонију где је у 19. веку било десетак Срба који су се клањали Грчкој цркви.
Срби се клањали грчкој цркви? Па ако данашњи Бугари заиста уче тако нешто у својим историјским уџбеницима, није ни чудо одакле толика нетрпељивост. Па пола данашње РСМ је било под Пећком патријаршијом 200 година, а за време егзархије, како пошаљу неког српског свештеника бива убијен од бугарских комита.

Па цела српска историја у турско доба се највише сводила на борбу против Грка фанариота и њиховог шовинизма.
 
Белаур, који је био брат Михаила III Шишманића и учествовао у преговорима са Дечанским, подржава царицу Ану и ратује против Александра. Душан уместо да стане на његову страну, он помаже Александра. Па где је ту логика? Ако је владавина Ане и Јована Стефана заиста била "српска окупација" од које су се Бугари ослободили доласком Александра на престо, зашто онда Душан не подржи савезника своје рођене тетке и заједнички не протерају Александра?
 
До сада смо се бавили проблематиком углавном источних граница Душановог царства (питање Бугарске) и западних граница (питање углавном Босне, али и делова Далмације, тј. онога што данас припада Хрватској). Да ли има неко озбиљан међу вама ко се бавио северним границама Душановог царства?

Дајте ту да вас видим? Шта се десило са Уногурима, да ли је граница стварно била на Сави? Шта се збило са Драгутиновим земљама, да ли их је Милутин преузео, да ли их је Душан држао?
 

Back
Top