Старо Браничево
Ističe se
- Poruka
- 2.188
Код Шиме Љубића у Monumenta spectantia historiam slavorum meridionalium (volumen secundum, страна 278, Загреб 1870.), сачувано је једно писмо цара Душана писано из Сера 15. октобра 1345. године, док је Душан још био краљ, млетачком дужду Андрији Дандолу. У овом писму Душан нуди Венецији војну помоћ против Задра. Душанова титула у овом писму гласи: "Stephanus, dei gratia Serviae, Diocliae, Chilminiae, Zentae, Albaniae et maritime regionis rex, nec non Bulgariae imperii partis non modice particeps, et fere totius imperii Romaniae dominus". Дакле: Стефан по милости Божијој, краљ Србије, Диоклеје, хумске земље, Зете, Албаније и целог Поморја, не незнатан учесник царства Бугарске и господар готово свеколиког царства Романије.
Овде би требало тражити кључ решења наше загонетке. Венецијански архиви су прилично тачни, Венеција за разлику од Дубровника се до краја постојања Млетачке Републике одупирала језуитизму, па ту није било језуитских тенденциозних преписа. Душан је док је још био краљ био учесник (партиципант) у Царству Бугарском којим је владао његов шурак Јован Александар. То је као нека врста двојног суверенитета, тј. више формално учешће у суверенитету Бугарског Царства, где се не искључује могућност да је Душан својом круном обједињавао и ове територије. Бугарска је била у свему као независна, али у некој врсти благог вазалства (трибутарни однос).
Овде ваља напоменути да остаје спорно шта се под бугарском државом Јована Александра у то време подразумевало? То никако није могла бити Бугарска из оних мапа из наших уџбеника, јер оно је нереално. Видин, Софија, а по свему судећи и Тракија све до ушћа Марице у Егејско море су били у српској држави. Бугарска је била од ушћа реке Вид па до Црног мора (укључујући ту и делту Дунава тј. Добруџу) и између Дунава и Марице.
Такође, Александар је поживео читавих 16 година после Душана, па је сасвим разумљиво да се он тада титулисао као цар и самодржац.
Овде би требало тражити кључ решења наше загонетке. Венецијански архиви су прилично тачни, Венеција за разлику од Дубровника се до краја постојања Млетачке Републике одупирала језуитизму, па ту није било језуитских тенденциозних преписа. Душан је док је још био краљ био учесник (партиципант) у Царству Бугарском којим је владао његов шурак Јован Александар. То је као нека врста двојног суверенитета, тј. више формално учешће у суверенитету Бугарског Царства, где се не искључује могућност да је Душан својом круном обједињавао и ове територије. Бугарска је била у свему као независна, али у некој врсти благог вазалства (трибутарни однос).
Овде ваља напоменути да остаје спорно шта се под бугарском државом Јована Александра у то време подразумевало? То никако није могла бити Бугарска из оних мапа из наших уџбеника, јер оно је нереално. Видин, Софија, а по свему судећи и Тракија све до ушћа Марице у Егејско море су били у српској држави. Бугарска је била од ушћа реке Вид па до Црног мора (укључујући ту и делту Дунава тј. Добруџу) и између Дунава и Марице.
Такође, Александар је поживео читавих 16 година после Душана, па је сасвим разумљиво да се он тада титулисао као цар и самодржац.