U jesen 1350. godine konačno Dušan pokrene svoju moćnu armiju na Bosnu. "Krenuvši na put s caricom, dođe na granicu Bosne, kod reke Drine, a pedeset hiljada konjanika i trideset hiljada pešaka" (Orbin). Po svemu sudeći Stevan II ni u jednom momentu nije verovao da se može suprotstaviti Dušanu, jer je još pre u Dubrovniku obezbedio sebi utočište, ukoliko bude morao bežati iz Bosne. Vojska Dušanova je napredovala veoma brzo ne nailazeći na neki jači otpor, pa je veoma brzo opkoljen i grad Bobovac, ali bana Stevana II tu nije bilo, pošto se on na vreme povukao u planine. To Orbin opisuje dosta detaljno. "Kad je o tome bio obavešten ban Stjepan, pripremi i on dobru vojsku. Ali uvidevši na kraju da neće moći odoleti neprijateljskoj vojsci, poseče mnogo velikih stabala pomoću kojih zakrči prolaze, te osta povučen u šumama i planinama kao u nekakvim tvrđavama, braneći s mnogo ljudi sve prolaze kroz koje se moglo prodreti s vojskom u Bosnu" (Orbin). Mnoštvo bosanske vlastele tada se pridružilo Dušanu, očigledno nezadovoljni dotadašnjom vladavinom bana Stevana. "I tog puta, s obzirom na pomenute preduzete mere, kao i na prolaze koji su po svojoj prirodi bili utvrđeni, sprečio bi carevim ljudima ulazak u Bosnu da su mu velikaši bili verni i da nisu bili u tajnom dogovoru s carem" (Orbin). Ipak, Bobovac se održao, ali za osvetu Dušan opustoši Bosnu i preko Duvanjskog polja dođe do Cetine, pa onda zađe u Humsku zemlju. "Car uđe sa svom vojskom u Bosnu bez ikakve prepreke i stade uništavati i paliti sve, ne štedeći ni banove dvore. Ovo u početku car nije hteo raditi, ali kasnije učini po nagovoru svoje supruge, žene uistinu spremne na svako zlo. Baci se još na osvajanje utvrđenja Bobovca, u koje se bila sklonila Jelisaveta, jedinica kći bana Stjepana, koja je tada bila devojčica, a kasnije žena Ludovika, ugarskog kralja, i majke Marije, žene cara Žigmunda. Pošto je, dakle, Stefan više dana napadao rečeno utvrđenje bez ikakva uspeha, napusti poduhvat, te poče krstariti po svoj Bosni sve do Dolmna ili Duvna. Utaborivši se tu, posla deo vojske da pleni prema reci Cetini i onoj drugoj reci, Krku, prema Hrvatskoj, a on s ostalim delom vojske skrenu prema Humskoj oblasti. Zauzevši Imotski i Novi, ostavi u njima dobru posadu svojih ljudi" (Orbin). Po svemu sudeći, Dušan je i tada imao nameru da sa banom Stevanom II pokuša njihov međusobni spor da izgladi, te da posrednim putem ipak dođe do Huma. U okviru toga padne mu na pamet da svoga sina Uroša oženi za banovu ćerku Jelisavetu, te da ona Urošu kao miraz donese Hum. "Jer je car hteo da ban dade svoju kćer Jelisavetu za ženu njegovom sinu kralju Urošu i da u miraz donese Humsku oblast, kao nešto što pripadaše samom caru preko Nemanje i njegove braće, ranijih gospodara Huma, od kojih je sam car vukao lozu" (Orbin). Međutim, ban nije hteo ni na to da pristane, pa su neprijateljstva nastavljena.
) није повезао са сербским именом.
:
