GRADONAČELNIKOV KABINET

  • Začetnik teme Začetnik teme lider
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
kad smo vec kod poezije...



Ne volim te više da znaš
ali uvijek mi tako ponekad
u vremenu dođeš
pa pomislim da si mi sve na svijetu
i ne mogu ni zamisliti
kako ležiš u nekom drugom krevetu
a ista si i kad kiša pada
i kad hlače obučeš
i kad suknju skidaš
a ne plačeš nikad
jednog ću te dana ubiti zbog svega
jer si tako slatka
bezobrazna i kratka
ako ne računam noge
jer si fina djevojčica
i najhrabrija *****
jer si mi u oči usla
bez kucanja i srama
ubit ću te prije spavanja
da se probudiš kao dama
da imaš pune sobe ljubavi
kao zimnicu spremne

i ne volim te više da znaš
i sve će novine pisati o tome
u restorane više nećeš ući
ludo moja mala
neugledna plava
predivno stvorenje božje i moje
raspitaj se kod prijatelja
što je još tvoje
a što meni pripada
raspitaj se jer ne dam ti više
ni da misliš
ubit cu te što se skitas svijetom
policija će te traziti
što bludničiš s ljetom na javnom mjestu
pa ćeš onda opet k meni
dovoditi ljude
da me ubijaju dugo i da se čude
što voliš na meni
i ne volim te više da znaš
ali te tražim
jer si tako prosta i slatka kao sirup
jer si tako divlja
kad ti vrat zagrizem
a baš nikakva nisi kad te zubi bole
neću više ni da mislim o tebi
dok si od mene daleko
što ja znam ljubi li te netko
jer ti je toplo u sobi
bezobraznice mala
igraj se još malo
dok mi mrak ne padne u krevet
ludo
čekam te i sutra
kao uvijek u devet.


:heart:
 
Pesnik i pas

S Radomirom Konstantinovićem često razgovaram telefonom. Raspitujući se kako podnosi svoj beogradski život, viđa li koga i zašto. Jer znam da u svojoj izbirljivosti nije voljan da mu svako izađe na oči, nego samo po neko. On onda kaže, pomalo podsmešljivo, kako viđa jednog psa. Počeo je taj džukac bez ikakvog pedigrea da dolazi u neveliki park, i pred klupu na kojoj Rade i njegova žena katkad posede malo na suncu. Ispostavilo se da ih ovaj pas smatra prijateljima, umiljava se onde i izvodi im kojekakve kerefeke a oni, za uzvrat, hrane ga i češljaju. To je vrlo važna stavka ove družbe, Radetova žena ima poseban češalj za ovu milu zverku, uvek neočešljanu, a veselu.

Tako potraje kratki čas tog psećeg frizeraja, potom dolazi i mali doručak iz papira, kasnije svak ide na svoju stranu. Piscu "Filosofije palanke" ne da mira pitanje: kome njihov pseći prijatelj pripada, gde stanuje. Pa onda počinju da ga prate, do jedne starinske kapije u tom delu grada, na Vračaru, nedaleko od poznate Kalenićeve pijace. Taj kraj zaslužio bi posebnu hroniku, jer u malim i velikim kućama živeli su i još ponegde žive stari, uvaženi građani beogradski, profesori, pisci, lekari, ko zna ko sve ne, a eto, sada se otkrilo da i ovaj pas, napokon očešljan, stanuje u ulici Černiševskog. Jer od svega po tom gradu, ostao je još po neki naziv ulice iz ranijih vremena, pa ime ruskog pisca i nadalje stoji na onoj tabli, mada niko više ne zna, a trebalo bi da se sete njegovog trajno važećeg naslova: "Šta da se radi"?

Eh, kada bi i ostali stanovnici ovog kraja očešljali svoje kose, a najpre svoje duše; to je danas skoro nemoguće. Pa zato ostaje ovaj pas za pesnika naše sudbine, Radeta Konstantinovića, o čijem zdravlju raspitujem se na daljinu, i o duhu njegovom, sasvim posebnom i nepotkupljivom. Iako prinuđen je da na tom bregu, vračarskom, živi, u ulici neočišćenog snega, među tmurnim i neveselim ljudima, jer kako, recite mi, bili bi veseli stanovnici jedne ovakve ulice, jednog ovakvog kraja, jedne onakve zemlje? U kojoj čovek jedva da stekne jednog psa, polugladnog i kudravog, bez ikakvog porekla, a sasvim ljubaznog.

Među psima zapravo mnogo je raširenija ljubaznost nego među ljudima, samo se o tome ne zna, ili se ovo krije. Teško je tu činjenicu ljudskom stvoru priznati, a ipak je tako. Jer psi nemaju ono osećanje nacionalno, koje kvari život svakom ljudskom stvoru, znaju oni jedino da su psi, a kako će uspeti u toj psećoj kosmopolitskoj situaciji da prežive, to još ne znaju. Pa zato, ako si pas i imaš sreću da se sa filosofom i pesnikom, nekim slučajem, sprijateljiš, moraš ovu družbu čuvati po svaku cenu.

Eto goleme sadržine za palančane u koje gradski čovek beogradski nažalost se često pretvara: filosof koji se druži sa psom, to je skoro osoba besmislena, sumašedša. A upravo je to umni čovek Konstantinović predvideo u svojoj knjizi: "Ovaj nagon za ismevanjem svega nerednog, svega što ispada iz uobičajenog, izvanredno je jak u palanačkom duhu", nikakvog nereda ne sme biti u ovom savršenom provincijalnom antisvetu, lažnom svetu suprotstavljenom onom koji ipak negde izvan postoji. A u toj njihovoj rupi, požarevačkoj ili već ko zna kakvoj, psi imaju biti posebno, ljudi posebno. Znamo mi tog dekadenta, profesorskog sina i prijatelja Beckettovog! Pa taj R.K. već pre pola stoleća napisao je tekst "Pas koji puši"; nije li to sramota za nas, ljudsku rasu, osobito srpsku! Jer pas je ionako u ovom populusu, većinom seljačkom, džukela, koju treba držati na lancu i koju valja rinuti nogom kad god je moguće.

Izašao je pesnik Konstantinović u maleni park na uglu, iz svoje krletke na šestom spratu, kao što se izlazi u prirodu. A "izlazak u prirodu", napisao je on sam, "jeste izlazak u čulnost, u čulno životinjstvo". "Priroda", međutim, veli on "ma u kom njenom obliku, ne može da bude u palanci. Prema prirodi, duh palanke, u apsolutnoj vernosti svojoj zatvorenosti, odnosi se onako kako se odnosi prema svetu" koji je "oličenje otvorenosti. Priroda je poricanje palanke isto kao i svet, upravo po ovom načelu otvorenosti. Dodir sa prirodom je dodir sa iracionalnom otvorenošću koju ovaj duh (palanke) ne uspeva da racionalizuje."

Onda se raspitujem o tom malenom parku i o klupi na kojoj književnik voleo je da na suncu sedi, a Radomir veli mi da toga više nema, da su klupu nekuda odneli a čitav teren prekopavaju. Događa se ovo i u mnogo manje sumanutim zemljama, da se odjednom bace na nekakvu zelenu tratinu, izruju je bagerima, a hoće li onde nići golema robna kuća ili garaža, to se u početku i ne zna. Na svaki način, oteli su klupu mome prijatelju pesniku, u mutnom i neveselom gradu beogradskom, pa sada nema kamo, kada za kratko pokuša da kroči iz svoje ampule prepune knjiga u visini one tamne kuće. A što je najgore, nema gde ni pas više da ga sretne, psu je takođe poremećen život na brdašcu vračarskom, koje se podiže od Slavije prema poznatoj pijaci, a da li čovek uopšte može nekuda stići, penjući se onamo, ostaje neizvesno.

U tom gradu Radomir Konstantinović napunio je juče osamdeset godina.
 
Ноћ је по Београдским котлинама оставила густу измаглицу, која ни сама није знала шта хоће - да ли да буде киша, роса или слана. Сунце је било на јединици и магла је још могла да се заноси. Међутим, када смо сунце укључили на "двојку", па на "тројку", магла је испарила, и ево нашег града у лепом плавом јутру


добро јутро!!!!
 
Ti, međutim, stojiš nad širokom rekom,
Nad ravnicom plodnom, tvrd, uzdignut kao štit.
Ti pevaš vedro, sa grmljavom dalekom,
I tkaš u stoleća, sa munjama, i svoju nit.
U Tebi nema moje ljudske tuge.
Ti imaš streljača pogled prav i nem.
Ti i plač pretvaraš kao dažd u šarene duge,
A hladiš, ko dalek bor, kad te udahnem.
A kad dodje čas da mi se srce staro stiša,
Tvoj će bagrem pasti na me kao kiša...

Lament nad Beogradom
(odlomak)

Milos Crnjanski
 
pozdrav :)

evo jos nesto o nasem lepom gradu :

"Nebo je nad Beogradom prostrano i visoko, promenljivo a uvek lepo; i za zimskih vedrina sa njihovom studenom raskoši; i za letnjih oluja kada se celo pretvori u jedan jedini tmurni oblak koji, gonjen ludim vetrom, nosi kišu pomešanu s prašinom panonske ravnice; i u proleće kad izgleda da cvate i ono, uporedo sa zemljom; i u jesen kad oteža od jesenjih zvezda u rojevima. Uvek lepo i bogato, kao naknada ovoj čudnoj varoši za sve ono čega u njoj nema i uteha zbog svega što ne bi trebalo da bude.

Ali najveći raskoš toga neba nad Beogradom, to su sunčevi zalasci. U jesen i u leto oni su prostrani i jarki kao pustinjske vizije, a zimi prigušeni tmastim oblacima i rujnim maglama. A u svako doba godine vrlo su česti dani kad se oganj toga sunca koje zalazi u ravnici, među rekama pod Beogradom, odbije čak gore u visokoj kupoli neba, i tu se prelomi i prospe kao crven sjaj po razasutoj varoši. Tada sunčano rumenilo oboji za trenutak i najzabačenije uglove Beograda i odblesne u prozorima i onih kuća koje inače slabo obasjava."


O Beogradu napisao: Ivo Andrić, srpski nobelovac
 
lider:
Gosn Man vi ste recidiv kommunizma.
Nema toplog obroka.
Kliknite za proširenje...


Jaaaaaaaaaaaaaaaaaaa
srbin2.gif




Tite mi nisam ja :D
 
Manijak:
Bolje podelite bonove za topli obrok, pretvoriste gradsku kuću u studio BEEEEEEEE


Dobro jutro radni narode i ostali...
Kliknite za proširenje...


ja bih pre da se preplatim na neki alkohol.
bash bi mi prijalo 'ladno pivo posle napornog dana :brus:




Bang Bang

I was five and he was six
We rode on horses made of sticks
He wore black and I wore white
He would always win the fight

Bang bang
He shot me down
Bang bang
I hit the ground
Bang bang
That awful sound
Bang bang
My baby shot me down

Seasons came and changed the time
When I grew up by called him mine
He would always laugh and say
Remember when we used to play

Bang bang
I shot you down
Bang bang
You hit the ground
Bang bang
That awful sound
Bang bang
I used to shoot you down

Music played and all people sang
Just for me the church bells rang

Now he's gone I don't know why
Until these days sometimes I cry
He didn't even say good bye
He didn't take the time to lie

Bang bang
He shot me down
Bang bang
I hit the ground
Bang bang
That awful sound
Bang bang
My baby shot me down
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Back
Top