Goran Tadić - poezija i proza

[Mika]

Bog zna


Bog zna koliko želim da spustiš glavu na moje rame,
ali ti ne da. Ne da mi. Ne da nam. Ne da mu se.
Iz njemu znanih razloga, namenio nam je daljinu,
u kojoj bez reči, šćućureni jedno uz drugo
čekamo da nas dugo nakon kraja sveta pronađu,
iskopaju i najzad puste da živimo u našem svetu,
daleko od ovog koji bez nas dvoje mora propasti.

Bog zna reči koje ne znam,
zna, ali ih ne da, jer zna koliko mi trebaju
da bih opisao koliko želim da umem da me voliš,
a koliko sam daleko od tebe i života,
jer su me potrošila Božija stvorenja u koja je Đavo ušao,
pa su mi zbog njih i anđeli sumnjivi.
Gde su bili dok su me mogli sačuvati?

Bog zna koliko želim da te ne boli kao što je mene bolelo.

Bog zna, ja naravno ne, zašto sam dopustio
da čeprkaš po prazninama u meni.
Niti ćeš nešto pronaći, niti ću nešto osetiti.
Jedino znam da si jedina za koju želim da znam.
Bog to zna.
Bog, a sada i Ti.

 

[Mika]

Onaj osećaj


Znam, glupo je što se javljam,
ali ponos se pogazi zbog gluposti,
kao što je zbog nje i nastao,
pa evo i mene pred tobom na kolenima,
s kamenom na duši i molbom na usnama:
molim te, vrati mi onaj osećaj,
znaš dobro koji, ostao je kod tebe.
Vrati ga, tebi ne treba,
a ja bez njega ne mogu.
Mogu, ali nije to to, niti sam to ja.
U tebi će neko drugi možda probuditi
osećaj koji će zameniti onaj naš,
dok je bio naš,
sada je moj, vrati ga.
Molim te.


Gori sam nego što sam bio pre tebe.
Bolje bi bilo da te nije bilo,
ne bih znao za osećaj,
koji se najbolje opiše kada se kaže:
onaj osećaj.
Mislio sam da sam dovoljno star da umrem
i da je prirodno da tako poluživ ništa ne osećam,
da je prirodno da mi niko ne treba,
da je prirodno to što nisam hteo da te zavolim,
jer ljubav ne postoji,
čak i da postoji, šta će mi
kada mi nikad ništa dobro nije donela?
Lažem, donosila je na kašičicu,
ali je odnosila na džakove.
I šta je ostalo?
Od ljubavi – ništa.
Od tebe – ništa.
Od mene – ništa.
Čak ni onaj osećaj,
koji ne umeš, ne možeš,
ili ne želiš da mi vratiš.

 

[Lada]

Četiri godišnja doba u jednoj noći

Tokom jedne noći provedem četiri godišnja doba
(jesen je, naravno, najgora)
u bezuspešnom traganju za odgovorom na pitanje
ko je to u tvom telu, a ko, dođavola, u mom.
Tvoje telo i dalje drhti u mojoj blizini,
ali ti misli odnose dušu tamo gde mene nema.
Milujem te, ali ne dopirem do tebe,
jer moji su dodiri postali nepismeni.
Prevelika je ovo postelja za nas.

Gde sam pogrešio?
Ne,nismo mi, već ja.
Uvek ja grešim.
Na putu do tvog uha,
moje brige zastanu u grlu,
pa grebu, jer više nisu zajedničke,
jer te se ne tiču, jer te ne dotiču.
Strepim da nam je ljubav
zahvaćena zloćudnim tumorom
i da polako u mukama kopni.
Meni smo važni jedino mi i ti.
Mi samo ličimo na sebe,
a ti više ni to.

Da li me voliš, pitaš kroz san.
Samo to i radim, pomislim, ali ne izgovorim,
jer ne znam da li sam još uvek taj koga sanjaš.
Četiri godišnja doba u jednoj noći
ne može se preživeti,
ali se tešim da si srećna dok sanjaš,
pa jutrom vaskrsnem i ličim na sebe,
kao da sam i ja nešto lepo sanjao.


Poezija Gorana tadica jeste njegova licna ispovest, sa nekonvencijalnim prelivima,koje nikada ne ulepsava.te su zato prepune lucidnih "slovoslagackih" misli (njegov izraz za pisanje,)nepatvoreni pravi pesnik, kompozitor i kantautor !

 

[Baudrillard]

Odgurneš nekog ko ti se suviše približio i on otkine deo tebe. Zarekneš se da to više nikom nećeš dozvoliti, ali to nije pitanje tvoje odluke. Ostatku tebe niko ni ne želi da se približi.

Goran Tadić

 

[jabajagi]

 

[jabajagi]

 

[Mika]

Praznina

Navikneš se na prazninu,
lažeš sebe da ćeš je popuniti kad budeš želeo,
kad budeš imao vremena, kada ti dosadi.
Drugi su te ispraznili i nećeš im pružiti šansu da istisnu i prazninu.


U tebi ništa ne zvecka, ne šušti,
ne golica, ne svrbi, ništa ne boli.
Nema ničeg što bi se moglo dodirnuti,
pomeriti, promeniti, pokidati.
Bezbedan si.


Spreman si, bez nadoknade,
ranjive da obučiš kako ne biti ranjiv
i kako ne obraćati pažnju na one
koje nešto žulja iznutra.


Tvoja snaga je u ravnodušnosti,
kojom kažnjavaš one koji su te praznili.
Praznina nije lepa, nema miris, ne čuje se,
ali bar nije ružna, ne smrdi, ne galami.
Nema prašine, nema paučine,
ničeg čega bi se stideo.
Sa njom umeš jedino ti,
jer ništa ne zahteva.


Nerado gledaš izvan sebe,
jer bi te nešto moglo ispuniti.
Na tvoju radost, kada pročkiljiš,
ne vidiš ništa.​

 

[jabajagi]

 

[Branko Lori]

 

[jabajagi]

 

[jabajagi]

 

[Baudrillard]

Nemanje reči

Previše imam iskustva sa nemanjem reči,
al’ svaki put na drugačiji način ostanem bez njih,
pa se pitam da li je do načina, ili je do reči,
da li je do ljudi, do mene, ili do života.
Zatečen i zbunjen, tumbam sećanja,
prizivam iskustvo, raspitujem se kod ćutljivih,
al’ niko nikad nije ostao bez ovakvih reči,
pa mi niko ne može pomoći da dođem do njih.
Neko bi rekao:
pusti to, nije važno, biće bolje, proći će…
Ali, to su fraze, a ne reči bez kojih sam.
Možda su reči koje mi fale beznačajne?
Možda ih slučajno nema?
Možda ih s razlogom nema?
Ma, tu su bile, kako ih sad nema?
Najgore je kad ih imaš, a nemaš ih.
Možda bi psovke pomogle?
Ne, tu nema pomoći,
jer ovo nije ćutanje,
ovo je nemanje reči.

 

[Mika]

Ako može


Ako može, ja bih da vratim vreme koje će da mi te vrati,
da se raskusuram s đavolom i uzmem kredit kod anđela,
pa polako, kao nekad, da umemo ono što smo umeli,
bez učenja na greškama svojih ludih glava i još luđih srca,
da imamo ono što smo imali i dodamo ono što je falilo.

Da mogu, kupio bih ti avion, ili barem kartu za let
da iz aviona vidiš, kad ne vidiš sa zemlje,
koliko mi skačeš po srcu i po živcima,
to može značiti samo jedno,
znaš ti dobro šta, samo se praviš pametna,
da bih ispao malo gluplji nego inače,
a nisam, samo sam mnogo blesaviji nego inače,
to tako valjda mora kad je neko zaljubljen,
u ovom slučaju ja, drugi se stide.

Ako može, ja bih da sam tvoj kao što si moja:
da ne znaš šta bi sa mnom od sreće,
da pričaš koješta, nema veze što ljudi slušaju,
da se raduješ što ćeš sa mnom živeti sto i kusur godina
i da priznaš da ti srce ne radi bez mene.

Ako može, može,
ako ne može – mora!

 

[Mika]

Od mene više ne zavisi tvoja nesanica


Od mene više ne zavisi tvoja nesanica.
Ponovo ti je važno sve ono što je prestalo biti važno
kada sam te probudio i podsetio da umeš da sanjaš.
Tamo sam gde si me zatekla, ali sam sve manji.
Ponekad mi se čini da razumeš
šta sam želeo, a nisam umeo da kažem,
jer nemam reči za ovakvog mene,
pa mi bude milo što si mudrija od mene
i bolje me od mene razumeš,
al’ bude mi i krivo što sve moraš sama,
pored mene koliko - toliko živog.
Zaslužuješ više života u meni.

Od mene više ne zavisi tvoj smeh.
Raduju te male stvari koje su ponovo veće
od onoga čime sam uspevao da te obradujem.
Postalo je nedeljivo ono što želim sa mnom da deliš.

Od mene više ne zavisi tvoj pogled.
Od mene više ne zavisi ni moj pogled.
Ništa od mene više ne zavisi.
Ni tvoja, ni moja nesanica.

 

[PetarSamotnjak]

„I to će proći“ uteha je onima kojima je loše, a kletva onima kojima je dobro.

Goran Tadić

 

[Mika]

Niko i Ništa


Sretnu se Niko i Ništa.
Niko zavoli sve ništavno,
Ništa zavoli sve nikakvo.
Ne znaju gde su, ne znaju gde će,
nije im važno.
Vremenom, Niko postane pomalo ništavan,
Ništa postane pomalo nikakvo,
pa, zbunjeni, više ne znaju koga vole.
Drugima oni su jedno,
lepo i veliko, čini se nedostižno,
pa poveruju da su vredniji, posebni,
da su postali
Neko i Nešto.

Sve češće se čuje:
Ja sam za tebe Neko...
Valjda sam i ja Nešto...
Neko bi na tvom mestu bio srećan...
Nešto se mora promeniti...

Reše da krenu, svako svojim putem,
u potrazi za drugim Nekim i drugim Nečim.
Nađe se, tu i tamo,
poneko i ponešto.
Nekakve iskrice, kasnije varnice,
svetlucanjem boje mrak.
Srca im postanu vašarišta,
šarena, pijana.
Trguju, varaju,
zakidaju na meri,
puneći slamaricu zabludama,
koje ih noću žuljaju
i teraju da budni dočekaju svitanje.
Noću ostare, danju šibicare srcima,
putuju ringišpilom, od sebe do sebe,
nude se povoljno.
Ponekad tek, neki od mračnijih mrakova,
besanih noći,
osvetli sećanje na život,
pa priznaju sebi da su niko i ništa.
Svako za sebe.

 

[PetarSamotnjak]

 

[Mika]

Toliko o toj... ljubavi

Toliko o toj... ljubavi.
Pokazala se lepšom u glavi nego na delu.
Cirkus u grudima, misli sa šljokicama...
Ne sećam se, bilo je još nešto...
Ah da, strast...
Znao sam, naravno, da ljubav nije ljubav,
al’ šta sam trebao da učinim?
Da odustanem?
Da se odreknem tog nečeg
što živim i što me živi?
Šta bi od mene ostalo?
Voleo sam onako
kako bi svako voleo da je voljen,
osim onih koje sam voleo.
Ne mogu više.
Mene su moje šanse prokockale.

Toliko o toj... ljubavi.
Bila je moja religija, moja vera i nada,
uzvišeni smisao bezmalo beživotnog života.
Verovao sam joj više no ona meni,
a pokazao se boljim od nje.
Veličao sam je - ponizila me.
Ipak, ništa o njoj ružno neću reći,
zbog dece i onih koji joj ipak veruju.
Praštam joj, nije znala šta čini.
Trebala mi je doživotna ljubav,
a ne ona sa rokom trajanja do prvog tuširanja.

Ne znaju voljeni ono što znaju oni koji vole.
E, moj ja, sve znam, a umreću glup.
Neka, idemo ispočetka, ali ovog puta bez mene.
Uvek će biti entuzijasta, uverenih da ta ljubav...
Nije važno, toliko od mene o toj... ljubavi.

 

[MaCherie]

Odakle početi kad je kraj?


Nakon ovakvog kraja ništa ne počinje.
Poraženi smo, prepušteni sebi
da besnimo, tugujemo, ćutimo,
urlamo, samujemo, optužujemo,
da se kajemo, da se branimo,
da se kidamo, grizemo, trunemo,
prisećamo…
Sećam se,
dovoljno je bilo da trepnem
da mi nedostaješ
i da već sledećeg trena kada te ugledam
postanem religiozan
i zahvalan Bogu što te ponovo vidim.
Kako ću dalje, ovako slep,
jedino On valjda zna?
Ovaj grad, ni kriv ni dužan,
bez tebe je za mene mrtav.
Moja noga u njega više neće kročiti.
Naši koraci su ga izgradili, proslavili
i prepustili istrajnijima u ljubavi
da nam preotmu slavu.
Naš dom više nije dom,
već samo adresa na kojoj je
sreća privremeno stanovala.
Od nje je ostalo toliko
da kao domar nekadašnjeg doma,
imam priliku da dotaknem tvoje stvari,
ukoliko procenim da bi otvoreno srce
to moglo izdržati.
Taj delić sreće cela je sreća,
značajna kao ona naša,
do koje smo tako lako došli
i još lakše bez nje ostali.

Goran Tadić

 

[Papa Smurf]

Tesna je danas bila Pašićeva ulica
za mene i nekoga koga sam vol…
nekoga koga sam poznavao.
Nije imala kud da se skloni,
morala je proći pored mene.
Ili sam ja prošao pored nje?
Ne znam, znam da smo prošli.
Krila me je od svog pogleda
i pogled krila od mene…
Od mene?
Od mene u kog je gledala kao u Boga,
dok je bila vernica?
Od mene, koji je u njoj gledao
Boginju koju je stvorio?
Nekako smo uspeli da se mimoiđemo
u toj gužvi od nas dvoje,
bez nepotrebnog prepoznavanja,
bez nepotrebnog zadržavanja,
bez nepotrebnog zapitkivanja,
bez nepotrebnog – pa, srećna ti Nova.
Prošla je pored mene,
ili sam ja prošao pored nje?
Ne znam, znam samo da smo prošli
kao da nas nije bilo i kao da nas nema.

 

[Mika]

Zakuni se u mene

Zakuni se u mene, pa slaži.
Baš me kopka da saznam
na čijoj će strani nebo biti
i ko će s koje strane neba završiti
kada se zakuneš u nešto
što misli da je tvoje,
pa slažeš, jer znaš da nije.

Meni je najzad dobro,
otkad sam shvatio
da sam sve pogrešno shvatio.
Ni za ljubav, ni za život
nemam lepih reči,
nemam ni ružnih,
neću da prljam usta.
Sve je igra, draga moja,
svi se igraju i svima je zabavno,
osim igračkama.
Zakuni se u mene, pa slaži.
Ni ti, ni ja ništa osim mene
nećemo izgubiti.

Goran Tadić

 

[MaCherie]

Nema te

Nema te da me rasaniš,
da mi ne daš da zaspim,
da mi ne daš da dišem...
Nema te da te imam.
Nema te da ne dam da odeš,
da ne dam da ti nešto fali,
da ne dam da ostariš.
Nema te da ne dozvoliš da me nema.

 

[Mika]

(Po)grešne reči


Uzalud se skrivam iza prećutanih reči,
odaju me misli.
Ćutanje ne može sprečiti
misao da bude otrov, ili lek.


Tišina bira reči kojima se igra,
kida me dok ne budem siguran šta tačno znače,
al’ k’o da tuđe reči sa usana polete,
pa se kao kandže zariju u srce koje volim
i ubiju sve što je bilo razlog da postojim,
sve što je mom životu davalo smisao.
Nebo i zemlja nemaju ništa
što bih zvao svojim
i što bih prećutanim rečima opisao.


Ostane trag, ožiljak od reči
kojima smo nekad bili maženi.
Ostao bih - bežim, šapnuo bih - režim
na sve koji su me ujeli za dušu
i proklinjem ovakvog sebe,
jer nisam ništa bolji
od onih koji su me povredili.
Je li to pravda po Božijoj volji
da krvnik bude žrtva žrtve svoje i oružja svog?
Koliko li je srca pogubljeno rečju?


Tišina bira reči kojima se igra...

 

[Waterfall]

Od mene više ne zavisi tvoja nesanica

Od mene više ne zavisi tvoja nesanica.
Ponovo ti je važno sve ono što je prestalo biti važno
kada sam te probudio i podsetio da umeš da sanjaš.
Tamo sam gde si me zatekla, ali sam sve manji.
Ponekad mi se čini da razumeš
šta sam želeo, a nisam umeo da kažem,
jer nemam reči za ovakvog mene,
pa mi bude milo što si mudrija od mene
i bolje me od mene razumeš,
al’ bude mi i krivo što sve moraš sama,
pored mene koliko - toliko živog.
Zaslužuješ više života u meni.

Od mene više ne zavisi tvoj smeh.
Raduju te male stvari koje su ponovo veće
od onoga čime sam uspevao da te obradujem.
Postalo je nedeljivo ono što želim sa mnom da deliš.

Od mene više ne zavisi tvoj pogled.
Od mene više ne zavisi ni moj pogled.
Ništa od mene više ne zavisi.
Ni tvoja, ni moja nesanica.

 

[Waterfall]

Niti imam čime, niti želim da te kupim

Niti imam čime, niti želim da te kupim,
a trebaš mi do mog neba i do moje smrti.
Ne daj Bože da ikom ovoliko trebaš,
pa da se kolebaš između tuđeg i mog neba,
da se kolebaš između tuđeg i mog života,
jer strah me da bi te taj drugi koji te ovoliko voli
mogao laskanjem zavesti, potkupiti,
privoleti da ga zavoliš
i odvesti da te nikad više nemam.
Živ bih se pojeo od muke što nisam imao čime,
a ne bih te kupio i kad bih imao,
jer neću da merim koliko si me koštala,
već hoću da svakog trena dokazujem
nemerljivu vrednost jednog trena sa tobom
i da te čuvam od onog što bi te nekim slučajem
mogao ovoliko voleti, da te laskanjem ne zavede,
ne potkupi i ne slaže da će ti trajati duže od mene.
Moje slepljene slatkorečive usne
čekaju da ih svojim usnama otopiš
i oslobodiš reči kojima bih te mogao zavesti,
ali neću, jer neću da te kupim,
već hoću da budeš sigurna,
pre no što osetiš njihovu magičnu moć,
da ti ne treba neko ko bi te ovoliko voleo,
već da ti trebam ja koji te ovoliko volim.