Dimitrije Marković, još jednom o Šariću (između ostalog):
Шта су то псеудонаука и псеудоисторија?
Na više mesta govori o Šariću. Između ostalog, kraj članka:
Да оно чиме се баве турбо-фолк историчари није наука можемо да закључимо и посредно. Тако нпр. у ”Вечерњим новостима” наилазимо на следећи наслов: ”Илири су били Срби, а не Албанци: Горан Шарић приредио спектакуларно предавање у Новом Саду.” (78)Тешко да придев ”спектакуларан” који се, као што знамо, најчешће користи уз извештаје о спортским и сличним догађајима који имају за циљ да забаве гледаоце, можемо да повежемо са науком.
Трибине турбо-фолк историчара, а посебно Горана Шарића, заправо и јесу својеврсне представе које имају за циљ да забаве публику па су тако и конципиране.
Турбо-фолк историја је, ван сваке сумње, један од видова веома популарних представа стварности (ријалити шоу, reality show).
Један од најочигледнијих примера да је реч о догађају забавног а не научног и едукативног карактера је трибина ”Срби у тајним архивама Ватикана,” коју је Горан Шарић одржао на Машинском факултету у Београду.
Шарић ово потврђује већ на самом почетку описујући ово ”предавање”: ”Ово предавање је прича, прича о народу који држи у једној кеси све остале кесе, који има кутијицу од еурокрема… ово је љубавна прича о том народу, како сам се у њега заљубио!”
На неком предавању из области туризма и гастрономије, који би имао за тему прехрамбене навике у Србији, могло би можда да се нађе места и за помињање еврокрема, али тешко да можемо да уочимо неку везу архива и историографије, са једне стране, и еврокрема, са друге. Везу можемо да успоставимо само уз помоћ кључа који смо дали: да је реч о представи а не о предавању. Наставак поменутог ”предавања” ово потврђује.
Шарић путем пројектора приказује слику Шибеника где је наводно одрастао, помиње Србе у том граду, прве пријатеље међу њима, прве љубави, играње ”ногомета”, тренирање бокса и сл. и најављује 430 слајдова које ће приказати.
Затим следи фотографија детета, за које каже да је то он док је био мали; затим плажа, наводно испод његове куће; онда фотографија кошаркашког клуба на којој је и он; фотографија на којој га видимо како држи микрофон и пева у групи људи; затим како плива у мору итд.
Често током приче износи различите шале и инсинуацијена на рачун жена, при чему се посебно помињу српске жене, између осталог и као ”најбоље на свету”, да имају најлепше ноге итд.
Колико све ово, као и еврокрем и кесе, има везе са науком, није тешко закључити.
Затим следе фотографије наслова из различитих гласила које он назива доказима, а којима доказује присутној светини да са наших простора потиче прва мини сукња, најстарији календар, најстарији сир, најстарији хлеб, најстарији урбанистички план, најстарија пећ, најстарија кућа са централним грејањем, најстарија кућа са подним грејањем, најстарија металургија, најстарији прстен итд.
Довољно је да погледамо насловне стране нпр. ”Трећег ока” и ”Зоне сумрака” па да закључимо шта бисмо све на овај начин могли да докажемо: ”Деспот Стефан – чувар тајне Светог грала?”, ”Србија на корак до – летећег тањира?!”, ”Параћин у уклетом троуглу”, ”Ексклузивно са Чукарице: ћерка Мона Лизе”, ”Огромно водено чудовиште се појавило у Дрини код Малог Зворника”, ”Тито и Јованка добили бебу на небу!!!” итд. Уз помоћ насловних страна или текстова из различитих гласила, очигледно, можемо да докажемо шта год пожелимо.
Даље се на овом Шарићевом ”предавању” нашло места и за текстове и књиге о деконструкцији СФР Југославије, фотографије обореног Ф-117а, фотографије Жака Огара, Петера Хендкеа, лепих жена, првакиње света у варењу (заваривању); затим Шарић прича у чему лежи успех у завођењу српкиња, па онда следе фотографије Новака Ђоковића, српских одбојкашица, хрватског фудбалера Луке Модрића, хрватских навијача у Новом Саду, фреске Бели Анђео; затим следи прича о проценту птичјих врста које живе у Србији, онда се опет смењују фотографије (овог пута у питању је већи број фотографија природних лепота Србије, од планине Таре и реке Дрине па надаље); ту је и фотографија са сахране патријарха Павла, срушене цркве на Косову и Метохији, мапе Косова и Метохије на којој су светиње приказане у виду светлећих тачки итд.
Да ли се овај опис уклапа у опис неког научног предавања или паранаучне представе за светину жељну забаве, није тешко закључити.
Хитлер, у својој књизи ”Моја борба” пише о томе: ” Свака пропаганда мора да буде народска, а њен духовни ниво да буде подешен према способности примања и најограниченијег појединца међу онима према којима она намерава да се усмери. Што је скромнији њен научни баласт и што више она узима у обзир искључиво осећање масе, тиме је и пробојнији њен успех.Управо у томе лежи уметност пропаганде да она схватајући осећајни свет представа великих маса, налази у психолошки тачној форми пут до заинтересованости, и даље до срца широких маса.”
Псеудонаучници желе да уживају углед који имају научници али нису спремни да плате одговарајућу цену за то у виду дуготрајног школовања, мукотрпног рада, упорности и стрпљивости па се из тог разлога окрећу лажинауци. Аналогно томе и посетиоци њихових ”предавања” желе да задовоље своју потребу за учешћем у животу научне заједнице али немају одговарајуће знање које је неопходно да би се пратила стручна предавања нити су спремни на интелектуални напор који је такође неопходан за то, па се због тога окрећу сурогату у виду псеудонауке. И једни и други на тај начин задовољавају своје пориве и због тога су глуви за критику јер би њено прихватање значило рушење имагинарног (”научног) света који су изградили за себе и у коме живе.
Коначно, не само да ова трибина није имала ништа заједничко са науком него ни са самим насловом. Наиме, већ на почетку Горан Шарић каже да на католичком богословском факултету долази ”до архива и свега оног што ћу вам вечерас презентирати”, али све до краја трибине ни једном речју се више не помињу ни архив Богословског факултета ни Тајни архив Ватикана нити је иједна изнета информација плод истраживања неког архива од стране Горана Шарића
Управо из тог разлога, како би својим пратиоцима приредио још једну представу, Горан Шарић је позвао тројицу професора са Философског факултета у Београду на јавну дебату. Да је реч о представи а не о дебати јасно је већ из назива који је Шарић дао овом позиву (”Изазов гвоздене рукавице”); садржаја текста и правила која је он одредио (између осталог захтева да дебата буде одржана у сали која има капацитет минимум хиљаду места уз предлог да салу обезбеди продукција која буде снимала дебату); и закључка: ”Бирајте мјесто и вријеме. Чекам вас!” Између осталог, Шарић каже: ”Ако одбијате расправу ради новца, могу осигурати спонзоре који ће вам платити хонораре.”
Основни разлог због кога се ниједан научник неће одазвати оваквом позиву лежи у чињеници да расправа између научника и псеудонаучника није могућа због чињенице да први припадају пољу истраживања а други пољу веровања. Први оперишу искључиво објективним, научним чињеницама и информацијама добијеним применом научних метода док други оперишу информацијама од других псеудонаучника, информацијама које су кривотворене у складу са њиховим жељама, потребама и циљевима или су просто плод њихове фантазије (измишљене су).
И овде могу да нам помогну примери из других област псеудонауке. Узмимо поново пример који смо навели. Незамисливо је да неуропсихијатар или психолог, који су се појавили као вештаци на суђењу видовитој Зорки, претходно воде јавну дебату са њом.
Коначно, ово нас доводи и до чињенице да ово није питање само личног и научног угледа појединаца, већ да је ово и правно питање, јер су законом регулисани врсте и нивои стручних квалификација и начини њиховог стицања. Стечена квалификација се потврђује јавном исправом, дипломом или сертификатом, која производи правно дејство.
https://recineeu.wordpress.com/2021/08/14/шта-су-то-псеудонаука-и-псеудоисториј/
@nonaligned
