Pored Šargića, Dimitrije Marković se u novom tekstu osvrnuo i na Šarića, govoreći o jurnjavi za pregledima na internetu:
Псеудоисторичари Александар Шаргић (лево) и Горан Шарић (десно)
Пише: Димитрије Марковић
Погледајмо напре шта о сујетној слави, позивајући се на Свете Оце, пише проф. др Жан-Клод Ларше у књизи ”Лечење духовних болести: увод у аскетску традицију Православне цркве.”(Ларше има докторат како из теологије тако и из фолософије): ”Таштина (κενοδοξία) обично названа и сујетна слава или сујета, јесте посебно важна страст и извор бројних других болести душе. /…/На једном тананијем плану… таштина се за онога ко је њен објекат заснива на томе да се покаже поносним на своје умне квалитете (памет, маштовитост, памћење, итд., али и познање или знање, владање говором, способношћу доброг излагања или писања, итд.) и да због тога тражи туђу пажњу, дивљење и похвале од других. Очигледно је да је циљ у областима умне активности и културе, као и у области политике или финансија, најчешће производ таштине. /…/Тако ова страст може представљати покретач страсти среброљубља, која опет може човека привести таштини. Често такође вођен таштином, жели да достигне неки високи положај и место у друштву. Ова га страст повезује с моћи у свим њеним облицима и често тражи свој узрок; она је тада савезница и покретач обеју страсти, које Свети Оци називају ,,славољубље” (φιλαρχία) и ,,дух надмоћи”. Очигледно је да онај ко има моћ и у коме обитава таштина настоји да му се диве и да га хвале, али се такође стално труди да се допадне како би одржао и појачао то дивљење, да би сачувао своју моћ и искључива права која се с њом повезују и предности које из њих извлачи.” (1)
Управо у сујети треба тражити узрок бројним лажним звањима којима се ките турбо-фолк историчари, о чему смо писали у посебном тексту. (2)
Тако, на пример, Горан Шарић, очигледно руковођен гордошћу и сујетом, у позиву на јавну дебату упућеном професорима Александру Палавестри, Радивоју Радићу и Николи Самарџићу, између осталог, каже: ”Подсјетићу вас да за разлику од вас чија предавања не посјећују ни ваши студенти, ако им нису услов за потпис у индексу, моја предавања су најпосјећенија на овим просторима. Било да држим предавања у Хрватској, Босни, Црној Гори или Србији, сале су увијек пуне до посљедњег мјеста. Такође, моје предавање “Срби у тајним архивама Ватикана” је најмасовније предавање икад одржано на Машинском факултету, гдје се предавања одржавају на дневној бази. То предавање је и најгледаније предавање на овим просторима свих времена, у првих 7 мјесеци од објављивања на интернету има око 330 000 прегледа. И дебата са мном, ако пристанете, ће бити први и посљедни пут да говорите пред више од хиљаду људи.” (3)
На другом месту (4) Шарић каже: ”Баш кад сам завршавао студиј, у центру за студентски пасторал почео сам држати предавања о односну религије и знаности. На прво предавање дошло је 12 људи, на друго двадесетак, на треће преко тридесет, а на четврто преко сто. И тада је настао проблем; како мојим професорима нитко не долази на предавања (осим ако долазак није увјет за потпис), а мени дође преко 100 људи. Кренула су подметања, љубомора и завист, па сам прекинуо сваку сурадњу с њима."
Упадљива је сличност између ових Шарићевих речи и описа успеха својих првих говора који даје Хитлер у својој књизи ‘‘Mein Kampf‘‘:
”Следећа скупштина у истој сали ми је опет дала за право. Број посетилаца се попео на преко двеста, спољни као и финансијски успех сјајан. Терао сам да се одмах закаже следећа приредба. Она је одржана једва четрнаест дана касније, а број слушалаца се попео на преко двеста седамдесет лица. Четрнаест дана касније по седми пут смо сазвали присталице и пријатеље младог покрета, а исти простор је сад већ више тешко могао да прими људе, било их је преко четиристо.” (5)
Александар Шаргић се хвали пратиоцима на Јутјубу (YouTube) и Фејсбуку (Facebook) и на темељу тога одбацује критике на рачун онога што ради: ”Пресмешно је заиста да човек кога прате 2 и по човека и помисли да мени служи за промоцију. Мени кога прати 66.000 људи на Јутјубу и 5.000 на Фејсбуку. То само показује у којем паралелном универзуму живи та мала групица људи којој припадаш а која грчевито брани један умрли ненаучни дискурс заснован на фалсификатима”.
Турбо-фолк историчари који уређују фејсбук страницу ”Милош С. Милојевић” на сличан начин мере величину славе свог сарадника Предрага Ђурића: ”СЛИКА ЈАЧА ОД РЕЧИ: КО ЋЕ ДА СЕ СТИДИ!? Од 33.500 пратилаца колико има Славија инфо ТВ, за 8 МЕСЕЦИ од објављивања… интервју проф. др Радивоја Радића, највећег живог српског византолога, имао је 6.400 приказа, а за 5 ДАНА од објављивања интервју са Предрагом ЂУРИЋЕМ из црнобарског удружења “Милош Милојевић”, остварио је 8.139 прегледа.” Како би свој ”успех” приказали у што сјајнијем светлу, професора Радића, који је једна од најчешћих мета њихових напада и кога вређају на најразличитије и најгнусније начине, овом приликом називају ”највећим живим српским византологом”. Уз текст су приложили и фотографије на којима се види број прегледа снимака о којима говоре.
На свом личном профилу на фејсбуку Предраг Ђурић, бивши подофицир са чином заставника, уз своју фотографију ставља натпис ”ђенерал”.
Псеудоархеолог Милутин Јаћимовић о својој књизи ”Троја српска престоница Скадар”, пише овако: ,,По објављивању моје књиге, епохалног открића, од изузетног значаја за историју цивилизације, имао сам промоције у неколико градова, као и у централном клубу Војске Србије у јуну 2009. године. Наступао сам на једној телевизији и одржао неколико предавања.” (6)
Осим тога, ума очигледно помраченог гордошћу, поредећи себе ни мање ни више него са Ђорданом Бруном и Николом Коперником, каже:
,,Извесно је да ћемо професор Ристановић и ја избећи судбину Ђордана Бруна и да ће бар један од нас бити ‘Коперник’ античке историје. Ја сам чврсто убеђен да ћемо то постати обојица, јер наше књиге више није могуће спалити, а научна инквизиција нашег времена нема никакве аргументе да одбрани тезу о малоазијској Троји, као центру најстарије писане историје античког света у Средоземљу. Очекујем још много ломача против истине, али ћемо их надживети”. (7)
Професор Радић пише: ”Kњигу о Троји која се појавила 2008. године (потом ново издање 2009), како сам наводи, послао је Путину, Лукашенку и Медведеву, а она је доспела ,,на скоро све континенте, као и све државе бивше Југославије и Балкана”. Списак оних који су добили књигу која, наводно, разрешава вишестолетну мистерију је подужи и на њему су своје место нашли и председник Србије и председник владе, бројни министри, руководство Српске академије наука и уметности…” (8)
”Сујетан себе самога обмањује мислећи да је нешто, иако је ништа, него је тек надувен празном славом,” пише Свети Нектарије Егински.
Сличне примере гордости, сујете и славољубља бисмо могли да наведемо и у вези са осталим турбо-фолк историчарима.