Možeš li ukratko dati zaključak koji sadrži sve bitno o toj nadgrobnoj ploči, bez ironija i metafora? Koliko od teksta je poznato, da li je tzv. deo "praotcem" koji je u tv emisiji pomenula Ranka Kujić tumačen latinskim jezikom ili samo okolni tekst i sl.
Nisam pronašao da je iko ikada napravio transkripciju natpisa sa njegove površine. To znači da je moguće da taj spomenik spada u neobrađeni materijal, kojeg se još uvek niko nije latio, kao i da je neko pokušao natpis da rastumači, ili možda odustao kada se susreo sa izuzetno velikim poteškoćama, a moguće je i da je natpis obrađen i objavljen, a samo ga nismo pronašli još u literaturi. Natpis je previše oštećen da bi se golim okom bez nekih pomoćnih sredstava mogao pročitati. Iako je površina dosta oštećena, a posebno pri sredini, konture natpisa jesu opstale, ali za njegovo čitanje potrebno je malo više se igrati sa fotografijama visoke rezolucije, ili koristiti neke naprednije tehnike čitanja rimskih epitafa. Goran Šarić je pogrešno tvrdio da je taj spomenik, navodno, nestao da niko ne za gde je, a čuva se i dan-danas u Arheološkom muzeju u Prizrenu. Šarić ili to nije znao, pa je pretpostavio da je epigrafski ostatak nestao, ili je to namerno rekao da se ne bi utvrdilo (možda u izvesnoj meri nalik skrivanju lokacije natpisa sa crkve u Tugarima).
Skica tog spomenika pojavila se premijerno u 79. broju časopisa
Galaksija, od decembra 1991. godine. Autor članka, izvesni Radomir Milojković, priložio je skice koje je napravio kaluđer Visokih Dečana, (Jovan) Milisav Radosavljević. Arhimandrit Jovan je pokušao potražiti prevode spomenika, ali nije bio upućen u arheološku literaturu, tako da je bio u iluziji da su druga neobjavljen i neprevedena (jedan je bio obrađen 1931. godine u
Spomeniku SKA 71, a drugi u slovenačkom arheološkom vesniku 31 1980. godine). Obe skice, poznatih i objavljenih spomenika, izuzetno su loše i transkripti ne odgovaraju tekstu koji je uklesan u same spomenike, što znači da ne možemo smtrati pouzdanom u skicu napravljenu ovog spomenika koji nas zanima. S obzirom da oštećenja na površini spomenika nisu nastala ljudskom rukom, odnosno da se na njima vidi zub više vekova, nije moguće da je sredinom 1980-ih godina natpis bio značajno čitljiviji, do te mere da ga je bilo moguće onako precizno pročitati, odnosno mogućnost svesnog oštećenja ljudskom rukom od kasnih 1980-ih godina ne treba uopšte ni uzeti u obzir. Činjenica da se od kraja 1991. godine do današnjeg dana nije pojavio apsolutno niti jedan jedini entuzijasta koji bi analizirao ili potvrdio priču iz Milojkovićevog članka dodatno potvrđuje to; takvih persona je verovatno moglo biti, ali po svemu sudeći nijedan nije uspeo da potvrdi šta na spomeniku piše. Takođe treba naglasiti da je Milojković u članku tvrdio da je ta tri spomenika video još prilikom jedne ekskurzije 1975. godine, što je vrlo sumnjivo ukoliko imamo na umu da se jedan od njih tada još uvek nalazio u skopskom muzeju.
U jednoj emisiji za RTS u tom periodu, Ranka Kuić je izjavila da je spomenik trilingval, pominjući transkripciju iz
Galaksije. Tokom 1999. godine u Politici izlazio je njen feljton tim povodom, a od ministra kulture Đoka Stojičića je zatražila i
dubinske snimke te nekropole, kako bi se moglo vrlo precizno utvrditi šta piše na spomenicima. U svojim pisanjima o ovim spomenicima, osim što Kuićka nastavlja Milojkovićeve greške, u uverenju da dva spomenika nisu u nauci odavno poznata i obrađena (a jedan čak i od vremen Kraljevine Jugoslavije) ona postavlja celi niz vrlo čudnovatih tvrdnji, koje nemaju nikakve veze sa stvarnošću u Prizrenu; ona insistira da je to deo nekakve
nekropole i da su to
tri dela jednog spomenika, nazivajući ga trodelnim: Prevod dva od tri spomenika, kao i činjenica da je jedan od njih izvesno vreme proveo u muzeju u Skoplju, jasno ukazuju da te tvrdnje nemaju nikakve veze sa stvarnošću, već su posledica Kuićkinog pukog nagađanja. Ranka će nastaviti da obogaćuje svoje tvdnje tako da će, vezano za njenu knjigu o srpsko-keltskim paralelama, u januaru 2001. godine za NIN izjaviti čak da je bila doslovno u Prizrenu kada se Bistrica 1979. godine izlila i kada se
pred njenim očima pojavio trodelni spomenik. U svojoj knjizi, Međutim, fotografski snimci koje je Ministarstvo kulture Republike Srbije obezbedilo '99. bili su toliko loši i nečitljivi da su bili doslovno neupotrebljivi, usled čega je Kuićka uzela i precrtala preko fotografija, ne baš potpuno dosledno tj. pažljivo, reči iz Milojkovićevog članka u Galaksiji iz '91. godine. Potom, predložila je krajnje apsurdna tumačenja pojedinih reči, uključujući i pomenuta dva spomenika koji su obrađeni i u nauci dobro poznati (angažovala je, navodno, u tom poduhvatu i jednog Jevrejina koji je u Beogradu radio kao lektor).
Krajnji najverovatniji scenario, najlogičniji zaključak cele priče, jeste da je ova skaska nastala sličnom taktikom kojom npr. pristalice teorija vezano za guštere koji vladaju svetom traže
snimke lošeg kvaliteta da bi dokazali svoje tvrdnje. Odnosno, neko je video da je spomenik izuzetno oštećen do mere skoro nečitljivosti i iskoristio priliku da stvori nešto što bi moglo poslužiti kao dokaz za jedan narativ. Kako stvari stoje danas, dok eventualno spomenik ne bude kritički obrađen (ili, ako već jeste, pronađen odgovarajući naučni članak) ne postoje razumni osnovi da se tvrdi da se na njemu nalazi jedna protoslovenska reč, odnosno tvrdnja ima legitimnu važnost potpuno jednako kao i recimo da neko izjavi da se na spomeniku nalazi reč
shqiponjë. Međutim, unutar okvira razumne doze sumnje, nije racionalno smatrati vrlo izvesnim da će biti utvrđeno da se baš ta reč nalazi tu.
А приде додати и мало Сарматизма и кавкаске Србе па све објединити. Грци присвајају све до Минојаца као своје (а каквих све народа ту није било), Бугари и Румуни одавно усвојили Трачане и Дачане, Албанци Илире, Пољаци Сармате, Украјинци пишу о некаквој цивилизацији 20.000 п. нове ере (и нас су зезнули), Германи имају своје бронзано доба и континуитет на истом простору, итд. да не набрајам више.
...или можда не?
