Презир почиње када све схватиш
и када смрад до тебе допре
пожуриш да своје рачуне платиш,
и да депонију напустиш што пре...
Е, сад, пошто ја из објективних разлога не могу да напустим депонију, остаје ми да тражим алтернативне методе опстанка у њој. Јесте, смрад постаје несносан, видимо то сви. Гуши нас, остајемо без даха. Свуда је око нас. Својом губавом руком, држи нас за врат и сваког дана све јаче стеже. Где год се окренеш, видиш разорне последице трулог задаха и пропасти. Неки се праве да га не виде, не чују и не осећају -одличан механизам самоодбране и самообмане. Ја не могу. Покушавам, заиста, трудим се Блера ми, али не иде. И тако , због целодневне изложености овом несносном смраду, мој мозак, пре спавања захтева неки вид дезинфекције, како би јутро дочекао у колико-толико нормалном стању. И, онда, ако драга није вољна, а обично није, јер живимо у времену дееротизације човека, онда ја зловољно узимам свој диск са филмовима и одлучујем се за привремено бекство са депоније. Синоћ сам побегао у Јапан, у црно белу технологију која има благотворно дејство на мене . У питању је филм
Ugetsu monogatari
http://www.imdb.com/title/tt0046478/.
Чему нас учи овај филм? Путем јасне и недвосмислене симболике, учи нас шта су праве и једине вредности човечанства. Учи нас и да наши излети у грех неће проћи некажњено. Цена ће се платити, или на мосту или на ћуприји, или у еврима или у динарима, али ће се платити. Дакле, породица, само породица, скромност, умереност и храброст да се супроставиш агресивним бандама. Све остало, слава, новац, богатство, Ким Кардашијан, Плејбој, Хилари, Вог, Долче Габана, Реал Мадрид, Шварценегер, Бела Кућа и остала срања, само су пичкин дим. Празнина. Магла. Београд на води. Нула. Ништа.
Тако су и Генјуро и Тобеи, 2 сељака која су имала миран и складан живот, хтели више од тога, не сватајући да више не постоји. Један је желео славу која му не припада, други новац преко својих реалних потреба. Трчећи за тим што им не треба, изгубили су оно што им треба. Ово је онај филм старог кова са хуманистичком нотом и филозофском семантиком, коју препознајемо у Рашомону, Дерсу Узала итд. Када бих се упуштао у описе детаља, оскрнавио бих контуре ове поучне приче, тако да ћу се задржати на овим опсервацијама које пишем на ивици разума, у стању у којем се нађем крајем марта сваке године, а које је узроковано осиромашеним уранијумом који ових дана, ношен кошавом, дејствује из правца новосадске рафинерије...