Sorrow and Joy односно Туга и радост (2013)
http://www.imdb.com/title/tt3089978/?ref_=fn_al_tt_1
Када би могао да бирам где ћу да се родим, била би то сигурно, једна од скандинавских земаља, Шведска, Данска, Норвешка, или, евентуално, нека прекоокеанска држава у којој живе људи чији је највећи животни проблем, избор фризера или столара. Услед тога, увек ми је занимљиво, да макар, преко филма, извлачим закључке о менталитету људи из тих крајева, јер како старим, све више увиђам, да Србија и Срби
нису народ најстарији и да је много тога у нашем понашању неодрживо и деструктивно.
Основна вредност овог филма, за мене, била је студија реакције породице и друштва, на стравичну трагедију, која је задесила главног протагонисту. Наиме, Сигне, жена главног лика, Јоханеса, у наступу лудила, усмртила је њихову деветомесечну бебу. Узроке ове несреће сазнаћемо из Јоханесових разговора са таштом и, пре свега, са психијатром. Сазнаћемо прошлост ове несрећне жене, историјат њене болести, као и односе и стање, који су непосредно утицали на трагедију. Сазнаћемо и то да је Јоханес успешан филмски режисер, који се у својим филмовима бави прилично провокативним темама, и да је и поред своје наочитости и шармантности, прилично нарцисоидан и неосетљив на женине психичке тегобе. Његова нарцисоидност и интелектуална супериорност, у комбинацији са женином рањивошћу и инфериорношћу, доводе до места са којег нема повратка.
Е, сад, оно што је занимљиво, јесте реакција околине и породице, која за чудо, није осуђујућа, већ пуна разумевања, можда, мало и претерана, имајући у виду страхоту злочина који је учињен. Такође, та несрећница Сигне, је радила као учитељица у школи, и оно што је фрапантно, јесте то што су родитељи деце којима је предавала, потписали петицију за њен повратак на посао. Дакле, у средиште проблема, стављена је болест, а не злочин. За мене као правника, је то изузетно занимљива тема. Сваки пут ме ухвати сартровска мучнина када у домаћој штампи прочитам крајње идиотске наслове у којима се без икакве шире слике, у жељи за спектаклом и публицитетом, клеветнички и крвнички нападају људи које новинари, етикетирају као монструме и нападаче.
Мени је дакле, филм, иако изразито мучан за гледање, био близак због неких питања која отвара, али иначе, не би се усудио да га препоручим.
...
