Погледах синоћ документарно-играни филм: Милунка Савић-хероина Великог рата
Како и сам назив сугерише, овај документарац прати живот и ратне подвиге Милунке Савић, учеснице балканских ратова и Првог светског рата. У питању је велико име српске, али и светске историје, које је носилац највиших одликовања, како српске, тако и француске војске, а највише одликовање, у име Француске, доделио јој је лично адмирал Гепрат. Е, сад, ова невероватна прича има горак укус, због послератне судбине ове велике хероине. Пошто смо ми Срби, невиђено ***** од народа, када је у питању однос према заслужним и великим именима из сопствене историје и данашњице, Милунка је после рата била принуђена да ради као чистачица у банци и да пере клозете јајарама, дезертерима и њиховим синовима, оличеним у банкарским чиновницима који су рат видели само у новинама. Те одвратне српске особине, кратко памћење, незахвалност, медиокритетска елита, негативна селекција, самопонижење, најгори на водећим позицијама, су карактеристике које је Рајс дивно описао још ономад, а које нас прате као усуд већ вековима, до данашњих дана. Неколико година после рата, највиши француски војни и државни званичници позвали су у званичну посету српску делегацију сачињену од ветерана и хероја рата, међу којима је била и чистачица хипотекарне банке из Београда. У Србији чистачица, у Француској носилац највиших одликовања и почасти, симбол отпора и борбе. Место за Милунку резервисано је и у најзначајнијем француском војном музеју где симболизује допринос жена у рату за слободу. Велики проценат Срба никад није ни чуо за овог јунака, што је последица политике заборава и негације за коју је држава Србија велики мајстор. Такође, одбијен је и захтев њених потомака за сахрањивање у Алеји великана, у којој се иначе налази немали број крајње сумњивих ликова, ликова који нису вредни Милункиног малог прста.
У сваком случају, човек који држи до себе, мора бити поносан што је једна таква жена поникла у његовом народу...