Svi dubrovački pisci osećali su se Srbima, a najveći među njima Ivo Gundulić je u "Osmanu" od 11 000 stihova većinu posvetio Srbima u Srbiji, Makedoniji, Hercegovini i Bosni.
Danas, većina Srba zazire i od same pretpostavke da bi pripadnici slavne dubrovačke vlastele mogli biti Srbi i od toga da je Dubrovačka Republika bila jedna od srpskih srednjovekovnih država. Zbog toga je lako hrvatskoj državi da svojata celokupnu baštinu i Dubrovnika i Dubrovačke Republike. Time je, iz srpske književne krune, ukraden najvredniji dragulj. Da bi bio vraćen, srpske prosvetne i kulturne ustanove morale bi da otvore međunarodnu raspravu o tome. Dokaza za krađu srpskih intelektualnih dobara Dubrovnika ima na pretek.
Da ne govorimo o srpstvu u srednjem veku, jer ono, tada, nije bilo načeto hrvatskom indoktrinacijom. Osvrnućemo se samo na srpstvo Dubrovnika u 19. i u prvim decenijama 20. veka. Bilo je i te kako negovano. Tad su, pod srpskim imenom, cvetale privredne, društvene, prosvetne i kulturne organizacije u Dubrovniku i okolini.
1874. se u Dubrovniku osnivaju: Pevačko društvo "Sloga", Dubrovačko radničko društvo, Dubrovački glazbeni zbor, a 1887. i Zadruga Srpkinja Dubrovkinja. Zatim, slede: Srpska dubrovačka akademska omla-dina - 1900, "Srpska zora" - 1901, Gimnastičko - sokolsko društvo "Dušan Silni" - 1907. i Matica srpska - 1909. Ćirilična izdanja knjiga i novina, izdavana su u štamparijama Pretnera i Mate Gracića.
Jedan od najuglednijih novčanih zavoda u Dalmaciji, bila je Srpska štedionica u Dubrovniku, a važan doprinos privrednom razvoju Dubrovnika dolazio je iz Saveza srpskih zemljoradničkih zadruga. Najpoznatije srpske novine u Dubrovniku bile su "Dubrovnik". Ovaj srpski list pratio je, redovno, aktivnosti svih srpskih društava i ustanova. Posebno je, svake godine, prikazivao svetosavske proslave.
Dživo Gundulić (portret nepoznatog autora, iz Gradskog muzeja u Dubrovniku) napisao je najlepše srpske stihove o slobodi "daru kom sva blaga višnji Bog nam dao"
Gradić Cavtat, nedaleko od Dubrovnika, nije zaostajao u negovanju srpskih kulturnih i prosvetnih ustanova. Cavtaćani su osnovali srpsko muzičko društvo "Zahumlje". Srbi Cavtata su 1904. pokrenuli borbu protiv hrvatskih pravaša, predlažući da se ovoj stranci suprotstave, zajedno, Srbi i Hrvati. Cavtat je srpskoj, kasnije, i jugoslovenskoj kulturi dao: Valtazara Bogišića, Luku Zorea, LJudevita Vuličevića, Vlaha Bukovca, Franu Supila i druge. Bez obzira na to što je većina Dubrovčana bila katoličke veroispovesti, niko od njih nije dovodio u sumnju svoju pripadnost srpskom narodu. Najslavniji Dubrovčani su ostavljali pismene tragove o svojoj narodnosti, posebno u književnim delima. Tako je član jedne od najuglednijih dubrovačkih porodica Luka P. Primojević, 1514. moleći Senat da mu doz-voli otvaranje štamparije, obaveštavao da će u njoj štampati srpskom azbukom, onakvom kakvu upotrebljavaju srpski kaluđeri i onakvom kakvom se štampaju knjige u štampariji Crnojevića.
Hrvatska, "vrlo daleka zemlja"
Mavro Orbin piše o Vojvodstvu Svetog Save u Bosni, a za Hrvatsku kaže da je "vrlo daleka zemlja", posvećujući joj samo desetak redova. Ivo (Dživo) Gundulić, pored nekoliko stihova posvećenih Hrvatskoj, u "Osmanu" sve ostale, a ima ih 11 000, posvećuje Srbima u Srbiji, Makedoniji, Hercegovini i Bosni.
Dubrovački poslanik u Parizu Antun Sorgo-Sorkočević (1775 - 1841) štampao je u Parizu brošuru: "Postanak i propast Republike Dubrovačke", u kojoj je predložio da se ujedine, u jednu državu, Dubrovnik, Boka Kotorska, Crna Gora i Srbija. Brošura je bila zabranjena u Austriji.
Pesnik Dubrovnika Medo Pucić rekao je da je "Srpska vila nadahnjivala dubrovačke pjesnike", a sam je napisao pesmu "Srpskoj zemlji staroj" - 1848. U to vreme je i Georgije Nikolajević javno rekao da Dubrovčani govore "srpskim, hercegovačkim narečjem".
Pesnik slobode i lepote
Velikom pesniku Dubrovnika Dživu Gunduliću, spomenik je podignut 1892, na predlog Srpske dubrovačke omladine od 1880. Općinsko vijeće grada je predlog usvojilo i odlučilo da organizuje odbor za proslavu 300. godišnjice pesnikovog rođenja. U Odbor su ušli Srbi katolici i izrazite pristalice Jugoslavije: Medo Pucić, Pero Budmani, Ivo Kazančić, Mato Vodopić i Luko Zore. Odbor je, 15. avgusta 1892, uputio pismo sledeće sadržine Jovanu Ristiću, namesniku kralja Aleksandra Obrenovića:
"Nama Srbima ponos ispunjava grudi, kad god pomenemo naš stari i tolikom slavom ovenčani Dubrovnik. Nekada beše ovaj naš grad prvi među našim gradovima: i prosvetom i trgovinom i politikom i bogatstvom, ali najviše svojim pesništvom. I mnogo veći narodi nisu, u ono vreme, imali grada koji bi se merio s Dubrovnikom. On ne samo sebi, svom narodu, nego svetu - dade nekoliko veličina naučničkih. Ali sve to nije pronelo toliko slavu njegovu, kao što ga uzdignuše sinovi njegovi, poznati u našoj književnosti po imenu: dubrovački pesnici.
Čitavo kolo pesnika dade nam taj naš proslavljeni grad; njihova imena svetle svetlošću jarkom, koja se ne tuli i koja se neće ugasiti, dok je u životu i jednoga Srbina. Prva zvezda na ovom svetlom nebu jeste Gundulić, koji ugleda sveta pre trista godina, i čiju tristogodišnjicu svečano proslavismo i mi u Beogradu, pri kraju 1887.
Rođen od Srbina vlastelina, odnegovan u slobodi i bogatstvu, Gundulić se posveti nauci. Iz mladačke duše njegove počeše se odlegati pesma u stihovima, najsavršenijim onog vremena. Njegov pesnički rad beše obilat, ali se izdvajahu najznatnija i najslavnija dva dela: "Dubravka" i "Osman". U prvom slavi slobodu svog milog Dubrovnika; u "Osmanu" peva pobednu pesmu krsta nad polumesecom i proriče bolju budućnost svom srpskom narodu."
Kako je to uvek bivalo, na ovu srpsku proslavu stigao je austrij-ski cenzor, koji je, iz svečanih govora, izbacivao sve ono što je govorilo o srpstvu Dubrovčana i srpskim dinastijama. Austrijskom cenzoru pomagali su članovi hrvatske Partije prava, prethodnici ideologije ustaša iz Drugog svetskog rata. Oni su ometali proslavu.
Paljenje srpskih zastava
Obračun sa srpstvom u Dubrovniku, uz progone Srba Dubrovčana, počeo je posle atentata pripadnika pokreta "Mlade Bosne" na prestolonaslednika Austrougarske Franca Ferdinanda, u Sarajevu 1914. godine. Desila se "Kristalna noć" u Dubrovniku, pre one u Nemačkoj i posle zagrebačkog juriša na Srbe i njihovu imovinu 1902. godine. Srbi u Dubrovniku bili su u životnoj opasnosti. Hrvatski jurišnici, na čelu sa Nikšom Svilokosim, uništavali su sve što je bilo srpsko u Dubrovniku: škole, novine, društva, stanove, privredne objekte i drugo. Palili su srpske zastave i lomili srpske simbole. U prostorijama "Dušana Silnog", polomili su celokupni nameštaj.
Dva dana kasnije, 16. jula 1914, uhapšen je pesnik Ivo Vojnović, pisac drame "Smrt majke Jugovića". Oteran je u Šibenik i tamo zatvoren sa Srbinom Onisimom Popovićem. Popović je u Šibeniku obešen. Za nesreću, dve decenije kasnije, 1941, hrvatski vojnici će raščerečiti Onisimovog sina Miju. Ivo Vojnović je umro u Beogradu 1929. godine i ispraćen je u Dubrovnik, kao cenjeni srpski knez.
Jedan od poslednjih dubrovačkih gospara Luko Bonić Bono umro je 14. februara 1940. u Dubrovniku. Sah-ranjen je na Lapadu, pored braće Pucića. Srpska građan-ska muzika Dubrovnika odsvirala je: "Hej, trubaču s bojne Drine". Venac Srpskog kulturnog kluba iz Beograda, nosio je Srbin Dubrovčanin Rafo Marić.
I tako, sem srpskog naroda, nema nijednog drugog koji bi se odricao kulturnog blaga svojih predaka. No, ni Srbi to više neće činiti; njihove buduće generacije. Bilo bi suludo da se odriču takvog kulturnog blaga, kakvog su Dubrovčani podarili svome rodu.
--------------------------------------------------------------------------------
Nikša Gradi
DUBROVNIK
putniku koji mu dohodi u posjete
Slavnog grada iz ulice stare
Iz daleka, putniče, kad dođe,
Nemoj pazit na današnje kvare,
Misli samo na sjaj koji prođe.
Puk mu jadan, sve dušmanske dare,
Poput hljeba spasonosnog glođe,
A ne vidi da dušmani šare
Da ga svaka sreća mimoiđe.
Groblje pusto, on ti kaže sada
Veljih ljudi, i poštene suze
Malog broja pri općemu sramu.
Al se sjeti da se mačeš hramu
Gde mah, za čas, ludilo preuze
A kroz suze da prodire nada
(kada je 29. jula 1893. otvaran spomenik Gunduliću u Dubrovniku - venac cveća iz svih slovenskih krajeva poslao je kralj Aleksandar Obrenović - hrvatski pravaši, predvođeni Frankom, želeli su da iskoriste tu proslavu, pa je Franko čak i održao govor u kome je rekao kako je došao da zauzme Dubrovnik.
Zapaljena rulja pravaši, prethodnica ustaša, paradirala je dubrovačkim ulicama, derući se: "Srbe na štrik!", ali, kako je Srba došlo u ogromnom broju, frankovci nisu uspeli da zauzmu Dubrovnik, a ulični rat izbegnut je zahvaljujući tome što srpske delegacije nisu odgovorile na proustaške provokacije. Tom prilikom spevan je ovaj sonet, objavljen u srpskom listu "Dubrovnik")
