- Poruka
- 129.660
Dobro veče.
Stigle su tri priče za koje možete glasati do 31.10. do 21h.
Imate 5 poena koje možete podeliti kako želite.
Priča br. 1
CRTICA O SUSRETU SVETLOSTI I TAME
Juče, oko sedam prepodne, na stanici ispred pekare „Desetka“, čekajući autobus broj 65, pokajala sam se što nisam ponela sa sobom svoj fotoaparat.
Zamislite fotografiju, recimo crno-belu, sa vibracijama socijalnog konteksta: trotoarom, ispred pekare, ide malo, narodski rečeno ciganče, a kulturno nazvano Romče, otprilike nekih 5-6 godina starosti, pocepano i uflekano do ludila, ali na licu sa najsrećnijim, musavim osmehom na svetu, i to od uveta do uveta, i preko ramena hrabro i bez vidljive boli od težine, nosi skoro kao on velik, prozirno beli džak sa suvim veknama hleba, a pored njega srećno hoda rasčupani, sivo-beli ulični psić, sa prevelikom, polukrvavom koskom u ustima. Ciganče zviždi neku nerazaznanu pesmicu, gegajući se u ritmu iste (recimo da je to njegov ulični ples), srećno što je danas zaradilo nasušnu koru hleba. A srećan je i njegov psić, koji, mašući repom u ritmu dve po dve šapice, strpljivo ide ka svom odredištu, gde će u senci ispod stare trešnje u poznatom dvorištu ili da pojede, ili da zakopa za neke crne dane tu sočnu kost, tri puta veću od njegove vilice.
Ta (meni nesuđena) socijalna fotografija izmamila mi je tužan osmeh. Okrenem se oko sebe, a na stanici sasvim druga slika. Sve miriše na pomešane parfeme našminkanih gospođa i sveže obrijanih gospodina, svita čista i uštirkana, koja, kao i ja, žuri da zaradi nasušnu krišku, a ne koru hleba. Niko ne zviždi srećnu pesmicu, već svi gunđaju što kasni autobus.
I niko ne vidi fotografiju koju ja vidim, fotografiju punu svetline, nasuprot sve one tame, koja korača pored dečaka sa psićem. Ali, niko ne vidi i fotografiju susreta svetlosti sa one strane ulice i tame sa ove strane ulice. Ili obrnuto, zavisi od aspekta gledanja.
Autobus i dalje kasni. Daleko je egzistencija od esencije tog jutra, a srećno musavo ciganče sa rasčupanim psićem je sve bliže svom dvorištu.
Eno, zašlo je iza ćoška neasfaltirane mahalske uličice, gde će svetlost i tama zajedno da obedaju za rasklaćenim, prašnjavim stolom.
Stigle su tri priče za koje možete glasati do 31.10. do 21h.
Imate 5 poena koje možete podeliti kako želite.
Priča br. 1
CRTICA O SUSRETU SVETLOSTI I TAME
Juče, oko sedam prepodne, na stanici ispred pekare „Desetka“, čekajući autobus broj 65, pokajala sam se što nisam ponela sa sobom svoj fotoaparat.
Zamislite fotografiju, recimo crno-belu, sa vibracijama socijalnog konteksta: trotoarom, ispred pekare, ide malo, narodski rečeno ciganče, a kulturno nazvano Romče, otprilike nekih 5-6 godina starosti, pocepano i uflekano do ludila, ali na licu sa najsrećnijim, musavim osmehom na svetu, i to od uveta do uveta, i preko ramena hrabro i bez vidljive boli od težine, nosi skoro kao on velik, prozirno beli džak sa suvim veknama hleba, a pored njega srećno hoda rasčupani, sivo-beli ulični psić, sa prevelikom, polukrvavom koskom u ustima. Ciganče zviždi neku nerazaznanu pesmicu, gegajući se u ritmu iste (recimo da je to njegov ulični ples), srećno što je danas zaradilo nasušnu koru hleba. A srećan je i njegov psić, koji, mašući repom u ritmu dve po dve šapice, strpljivo ide ka svom odredištu, gde će u senci ispod stare trešnje u poznatom dvorištu ili da pojede, ili da zakopa za neke crne dane tu sočnu kost, tri puta veću od njegove vilice.
Ta (meni nesuđena) socijalna fotografija izmamila mi je tužan osmeh. Okrenem se oko sebe, a na stanici sasvim druga slika. Sve miriše na pomešane parfeme našminkanih gospođa i sveže obrijanih gospodina, svita čista i uštirkana, koja, kao i ja, žuri da zaradi nasušnu krišku, a ne koru hleba. Niko ne zviždi srećnu pesmicu, već svi gunđaju što kasni autobus.
I niko ne vidi fotografiju koju ja vidim, fotografiju punu svetline, nasuprot sve one tame, koja korača pored dečaka sa psićem. Ali, niko ne vidi i fotografiju susreta svetlosti sa one strane ulice i tame sa ove strane ulice. Ili obrnuto, zavisi od aspekta gledanja.
Autobus i dalje kasni. Daleko je egzistencija od esencije tog jutra, a srećno musavo ciganče sa rasčupanim psićem je sve bliže svom dvorištu.
Eno, zašlo je iza ćoška neasfaltirane mahalske uličice, gde će svetlost i tama zajedno da obedaju za rasklaćenim, prašnjavim stolom.
