Quantcast

Glasanje na temu MESTO GDE SE SUSREĆU SVETLOST I TAMA

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Baudrillard

Buduća legenda
Moderator
Poruka
44.130
Dobro veče.

Stigle su tri priče za koje možete glasati do 31.10. do 21h.
Imate 5 poena koje možete podeliti kako želite.


Priča br. 1

CRTICA O SUSRETU SVETLOSTI I TAME

Juče, oko sedam prepodne, na stanici ispred pekare „Desetka“, čekajući autobus broj 65, pokajala sam se što nisam ponela sa sobom svoj fotoaparat.

Zamislite fotografiju, recimo crno-belu, sa vibracijama socijalnog konteksta: trotoarom, ispred pekare, ide malo, narodski rečeno ciganče, a kulturno nazvano Romče, otprilike nekih 5-6 godina starosti, pocepano i uflekano do ludila, ali na licu sa najsrećnijim, musavim osmehom na svetu, i to od uveta do uveta, i preko ramena hrabro i bez vidljive boli od težine, nosi skoro kao on velik, prozirno beli džak sa suvim veknama hleba, a pored njega srećno hoda rasčupani, sivo-beli ulični psić, sa prevelikom, polukrvavom koskom u ustima. Ciganče zviždi neku nerazaznanu pesmicu, gegajući se u ritmu iste (recimo da je to njegov ulični ples), srećno što je danas zaradilo nasušnu koru hleba. A srećan je i njegov psić, koji, mašući repom u ritmu dve po dve šapice, strpljivo ide ka svom odredištu, gde će u senci ispod stare trešnje u poznatom dvorištu ili da pojede, ili da zakopa za neke crne dane tu sočnu kost, tri puta veću od njegove vilice.

Ta (meni nesuđena) socijalna fotografija izmamila mi je tužan osmeh. Okrenem se oko sebe, a na stanici sasvim druga slika. Sve miriše na pomešane parfeme našminkanih gospođa i sveže obrijanih gospodina, svita čista i uštirkana, koja, kao i ja, žuri da zaradi nasušnu krišku, a ne koru hleba. Niko ne zviždi srećnu pesmicu, već svi gunđaju što kasni autobus.

I niko ne vidi fotografiju koju ja vidim, fotografiju punu svetline, nasuprot sve one tame, koja korača pored dečaka sa psićem. Ali, niko ne vidi i fotografiju susreta svetlosti sa one strane ulice i tame sa ove strane ulice. Ili obrnuto, zavisi od aspekta gledanja.

Autobus i dalje kasni. Daleko je egzistencija od esencije tog jutra, a srećno musavo ciganče sa rasčupanim psićem je sve bliže svom dvorištu.

Eno, zašlo je iza ćoška neasfaltirane mahalske uličice, gde će svetlost i tama zajedno da obedaju za rasklaćenim, prašnjavim stolom.
 

Baudrillard

Buduća legenda
Moderator
Poruka
44.130
Priča br. 2

Моје име је Хелиа. Ја нисам одабрала ово.

Чучала је размакнутих колена, леђима ослоњена о масивну, сиву жардињеру са украсним биљкама, и држала аутоматски пиштољ десном руком, усправно, у висини главе. Хладни, северни ветар, због којег је, како су неки веровали, Чикаго добио надимак „Ветровити град“, немилосрдно ју је шибао по образима. Једно од слова плавог, неонског знака изнад улазних врата ресторана брзе хране, цврчећи је треперило недалеко од ње. Одједном се кроз сумрак проломио заглушујући прасак. Парчићи бетона разлетели су се иза њених леђа, у свим правцима. Могла је да осети удар, као да је била једно са објектом који јој је служио као штит. Пуцњава се наставила. Осећала је сваки следећи удар, осећала је где меци погађају. Олово се сусретало са бетоном на потпуно истим местима, продубљујући рупе у жардињери. Јебени киборзи!, промрља себи у браду.

Имала је само једанаест година када је први пут видела киборга. Било је то у малом селу у Мозамбику, селу у коме је одрасла. И раније је виђала побуњенике са црнотржишним моделима егзоскелета, али ово је било нешто друго. Он није био ни човек, ни машина. Он је био... модификован. Донео је разарање, тамо где је било већ превише бола. Донео је непојмљиво ефикасну деструкцију. Сећала се врисака својих најмилијих, и сећала се да је у неколико застрашујућих минута остала сама на свету. Војници који су је спасили, иако тада то није могла зна, касније ће постати њена нова породица.

Малобројни људи који су се налазили у близини, разбежали су се дуж улице којом је тек повремено прошао неки аутомобил. Дејство пилуле за убрзавање требало је да почне сваког тренутка. Постава њене тегет кожне јакне миловала јој је подлактице, а тежину резервних шаржера у карго панталонама могла је да процени у грам. Зенице су јој се прошириле, а чула изоштрила. Време за умирање, тихо је проговорила, пре него што је искочила из заклона, са пиштољем упереним у једног од нападача. Темпо стварности се успорио када је повукла окидач. Одблесак је открио задовољство у њеним црним очима, а силуета преко пута улице се стропоштала на хаубу браон Крајслера, незграпно лупајући о лим механичким рукама. Други нападач запуцао је поново тек када се сакрила иза апарата за наплату паркинга. Накривила се на страну, таман толико да провири иза металне ивице, и опалила још једном. Киборг је испустио оружје, и ухватио се за врат. Пао је на колена, кркљајући у самртном ропцу. Пуцала је у његовом правцу док се није опружио на асфалт, трчећи ка облакодеру који се претећи надвијао над њом. Видела је комешање стражара у предворју. Опалила је у двокрилна стаклена врата, моменат пре него што ће закорачити на мермер у приземљу зграде у којој се налазила њена мета. Стакло расуто по поду крцкало је док је у трку газила по њему. Била је незаустављива. Неколико радника обезбеђења погрешно је проценило да могу да је спрече, плаћајући за то највишу цену. Електрошокери које су носили као део стандардне опреме и даље су били у њиховим згрченим шакама, бескорисни, а крв је липтала из њихових тела, док је она улазила у један од лифтова. Притиснула је дугме са бројем осамнаест, и вратила пиштољ у футролу. Скочила је, и ухватила за вентилациону решетку, повлачећи се нагоре. Направила је шпагу, наслањајући ђонове војничких чизама на бочне стране лифта, и задржала се у том положају. Извукла је пиштољ, и нанишанила. Зачуло се кратко динг, а она је почела да пуца кроз отвор од неколико центиметара, који се широ испред ње. Агент у скупом, плавом оделу на пруге дао се у бег уским ходником, очајнички грабећи ка противпожарном излазу. Отпустила се, скупљајући ноге, и амортизовала пад полу-чучњем. Закорачила је напред. Испружила је руку, боком окренута ка бегунцу, и уперила цев ка његовом потиљку. Секунд пре него што ће он наглим скретањем наћи спас, опалила је, са оба ока отворена. Агент је челом ударио о зид у ходнику, производећи туп звук, и склизнуо на танки, зелени тепих, остављајући изнад себе гримизну штрафту. Полако се примакла вратима канцеларије у ћошку, оне са најбољим погледом на град. То је била просторија у којој ће се сусрести са тамом. Ако тама победи, њен пут ће се ту завршити. Ако она победи, поново ће се суочити са њом, на неком другом месту. Оно што је научила током година борбе, је да тама има лице. А она је намеравала да у то лице смести метак. Шутнула је врата.

Моје име је Хелиа. Ја сам ловац на мрак.
 

Baudrillard

Buduća legenda
Moderator
Poruka
44.130
Priča br. 3

Место где се сусрећу светлост и тама

Четрдесет друга минђуша.

Кратко ју је провртео међу прстима и пажљиво сместио у посебну кутију, ставио поклопац преко и затворио фиоку са дуплим дном. Самозадовољни осмех му је затитрао у левом углу усана док се удобно заваљивао у фотељи, мада у просторији није било никога да томе посведочи. Забацио је главу уназад и у очима му је севнула необична искра секунд пре него што их је затворио покушавајући да се још једном сети сваког детаља. Свим силама се трудио да ништа не изостави. Желео је да конзервира и ово сећање.

Звала се Мила и била је колумнисткиња. Мила је писала о "уличној храни". Путовала је по свету и документовала своје утиске о пикантним тајландским ролницама, о невероватној букај баклави, мирисној ћуретини у сосу од поморанџе, мармелади од тиквица и кокоса, чилеанским пињолима и многим другим чудесним укусима.
Мила је имала двадесет шест година и веома је волела свој посао. А Он је веома волео њу. Као, уосталом, и многе пре ње. Све их је Он јако волео.

Мила је тог недељног јутра у седам и четрдесет пет кренула на свој редован тренинг - сат времена трчања на атлетској стази у оближњем парку, истезање и лагана шетња до куће. Планирао је да је изненади. Чекао ју је на једној клупи у парку, у делу где је тркачка стаза мало скривена од погледа, знао је да их ту нико неће узнемиравати. Ту је било пусто и мирно чак и обичним данима, а нарочито недељом ујутру. Чекао ју је нестрпљиво.
У осам и пет ју је коначно угледао. Силуету обасјану јутарњим сунцем. Како му се лагано приближавала, тако су контуре постајале јасније. Видео је то витко и мишићаво тело и дугу плаву косу скупљену у пунђу на врх главе, све је то толико волео... Узбуђење је моментално почело да му расте. Видео је и те мале шаке ратнички скупљене у песнице док трчи и нежно се насмешио, помислио је како и то воли. Колико му је то симпатично. Али, њене очи... Њене очи је обожавао.
Постајао је нестрпљив, није могао да дочека да стигне до њега. Да изблиза види те дивне очи. И да коначно угаси светлост у њима.

У осам и петнаест, Мила, двадесетшестогодишња колумнисткиња која је писала о уличној храни и веома волела свој посао, више није била жива.

Пренуо се, придигао у фотељи и још једном отворио фиоку са дуплим дном.
Морао је још једном да је додирне.
Четрдесет друга минђуша. У скривеној кутији са још четрдесет једном речју за таму.
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Top