Khal Drogo
Veoma poznat
- Poruka
- 12.577
Тема о Цезару је била на форуму (овдје), на жалост и није посебно саживила, због неактивности је “закључана“, како сматрам потребним да се о овом војсковођи и државнику напише још која, неопходно је обновити тему.
Историја древног Рима је фасцинантна у сваком погледу, богата догађајима, легендама, предањима, у Риму би почињали процеси који би мијењали и обликовали тада познати свијет, из Рима би кретали путеви и странпутице и сви путеви би водили у Рим, Рим је изњедрио плејаду великих људи, мислилаца, философа и уопште оних који би оставили траг у обасти којој би се посветили, бриљантних државника и изванредних војсковођа, истина није фалило ни оних окрутних, искварених сплеткароша или пак ошинутих луђака и чудака преко којих би се историја заиграла подаривши им велику моћ.
Један од великих људи које је Рим изњедрио и који је у историји оставио траг је и извјесни Гај Јуије Цезар, по неком општем прихваћеном мишљењу, ако не највећи, један од највећих римских државника и војсковођа.
Гај Јулије Цезар (овдје) је рођен 12. јула 100.године п.н.е., аристократског поријекла чија политика бјеше заснована за тежњом прерасподјеле земље и додјељивањем сиромашнијем сталежу на рачун богатих земљопосједника. Зато је стекао симпатије и иако аристократа бјеше омиљен код плебса, 60. Године п.н.е., Цезар, Крас и Помпеј су формирали Први тријумвират , политички савез који је доминирао римском политиком неколико година. Као сљедбеноци фракције Популара залагали су се за већу улогу народне скупштине, којима се супростављала фракција Оптимати који су се залагали за очување у доминације Сената.
Након што добија команду над легијама током седмогодишње кампања по Галији и низа војних побједа до 51.године п.н.е. Цезар постаје један од најмоћнијих политичара у Римској Републици.
Имао је и један поход на Британију а изградио је и мост преко Рајне успостављајући везу са Германијом.
Успјеси и све већа подршка легија претили су да помраче положај Помпеја. Након што је Крас у бици код Каре 53.године п.н.е, доживио пораз и погинуо у борби са Парћанима, Помпеј се придружује сенату.
Грађански рат бјеше неизбјежан, након низа битака завршиће Цезаровим тријимфом 45.године п.н.е.
Након што је преузео потпуну контролу и стекао неограничену моћ у републици, Цезар је започео програм друштвених и државних реформи, укључујући стварање јулијанског календара . Многи становници нових провинција добивају статус “ грађана Рима“ (тј држављанство) а неки келтски племићи постају чланови проширеног сената што бјеше незамисливо до тог моменра.
Спровео је и аграрну реформу за коју се дуже времена залагао, централизовао бирократију, а себи скромно додијелио титулу “доживотног диктатора“, титула највеће почасти која се додјељивала само у изузетним случајевима ванредне опасности са неограниченим овлашћењима диктатора и која се могла носити највише 6 мјесеци, ваља нагласити да конзул који би добио такву одговорност обично не би задржао ту титулу тих 6 мјесеци, што говори о моралним скрупулама којима су робовали Римљани.
Таква неограничена моћ чиме је практично био изнад закона разбјешњела је представнике аристоратије у сенату, дошло је до завјере која је имала крвав епилог и не баш срећан крај за Цезара, који бива убијен у сенату на дан мартовских ида (15. марта), 44. године п.н.е.
The Death of Caesar, Jean-Léon Gérôme, 1867.
Поред својих државничких и војних достигнућа, Цезар вјеше успјешан писац, у форми мемоара оставио је изванредно вриједне записе о својим ратовима, за историју су од непроцјењиве вриједности његови извјештаји о животу и обичајима келтских и германских племена, а помажу и да, уз касније рукописе Плутарха и Светонија, боље сагледамо његов живот. Наравно код сагледавања његових рукописа ваља имати на уму тенденциозност.
О Цезаровом животу, као и његовим рукописима, ако тема саживи написаће се још која.
Историја древног Рима је фасцинантна у сваком погледу, богата догађајима, легендама, предањима, у Риму би почињали процеси који би мијењали и обликовали тада познати свијет, из Рима би кретали путеви и странпутице и сви путеви би водили у Рим, Рим је изњедрио плејаду великих људи, мислилаца, философа и уопште оних који би оставили траг у обасти којој би се посветили, бриљантних државника и изванредних војсковођа, истина није фалило ни оних окрутних, искварених сплеткароша или пак ошинутих луђака и чудака преко којих би се историја заиграла подаривши им велику моћ.
Један од великих људи које је Рим изњедрио и који је у историји оставио траг је и извјесни Гај Јуије Цезар, по неком општем прихваћеном мишљењу, ако не највећи, један од највећих римских државника и војсковођа.
Гај Јулије Цезар (овдје) је рођен 12. јула 100.године п.н.е., аристократског поријекла чија политика бјеше заснована за тежњом прерасподјеле земље и додјељивањем сиромашнијем сталежу на рачун богатих земљопосједника. Зато је стекао симпатије и иако аристократа бјеше омиљен код плебса, 60. Године п.н.е., Цезар, Крас и Помпеј су формирали Први тријумвират , политички савез који је доминирао римском политиком неколико година. Као сљедбеноци фракције Популара залагали су се за већу улогу народне скупштине, којима се супростављала фракција Оптимати који су се залагали за очување у доминације Сената.
Након што добија команду над легијама током седмогодишње кампања по Галији и низа војних побједа до 51.године п.н.е. Цезар постаје један од најмоћнијих политичара у Римској Републици.
Имао је и један поход на Британију а изградио је и мост преко Рајне успостављајући везу са Германијом.
Успјеси и све већа подршка легија претили су да помраче положај Помпеја. Након што је Крас у бици код Каре 53.године п.н.е, доживио пораз и погинуо у борби са Парћанима, Помпеј се придружује сенату.
Грађански рат бјеше неизбјежан, након низа битака завршиће Цезаровим тријимфом 45.године п.н.е.
Након што је преузео потпуну контролу и стекао неограничену моћ у републици, Цезар је започео програм друштвених и државних реформи, укључујући стварање јулијанског календара . Многи становници нових провинција добивају статус “ грађана Рима“ (тј држављанство) а неки келтски племићи постају чланови проширеног сената што бјеше незамисливо до тог моменра.
Спровео је и аграрну реформу за коју се дуже времена залагао, централизовао бирократију, а себи скромно додијелио титулу “доживотног диктатора“, титула највеће почасти која се додјељивала само у изузетним случајевима ванредне опасности са неограниченим овлашћењима диктатора и која се могла носити највише 6 мјесеци, ваља нагласити да конзул који би добио такву одговорност обично не би задржао ту титулу тих 6 мјесеци, што говори о моралним скрупулама којима су робовали Римљани.
Таква неограничена моћ чиме је практично био изнад закона разбјешњела је представнике аристоратије у сенату, дошло је до завјере која је имала крвав епилог и не баш срећан крај за Цезара, који бива убијен у сенату на дан мартовских ида (15. марта), 44. године п.н.е.
The Death of Caesar, Jean-Léon Gérôme, 1867.
Поред својих државничких и војних достигнућа, Цезар вјеше успјешан писац, у форми мемоара оставио је изванредно вриједне записе о својим ратовима, за историју су од непроцјењиве вриједности његови извјештаји о животу и обичајима келтских и германских племена, а помажу и да, уз касније рукописе Плутарха и Светонија, боље сагледамо његов живот. Наравно код сагледавања његових рукописа ваља имати на уму тенденциозност.
О Цезаровом животу, као и његовим рукописима, ако тема саживи написаће се још која.
