Obično se kapitenska traka daje onom ko ima najveći broj nastupa.
Tako da su stvari jasne.
E sad, što se nekom digla patka da Matiću oduzme traku uoči Mondijala, to ne znam.
Znam samo da svi ovi događaji potvrđuju tezu da je fudbal u Srbiji, što klupski, što nacionalni, čista sprdnja.
U suštini sve je ovo samo odraz bahatosti koja se sa vlasti prenosi na sve ostale sfere, pa i na sport.
Tako se recimo u košarci volšebno menjaju pravila kako se određenim likovima ćefne, uvode se vanredni prelazni rokovi po potrebi, a domaća liga je svedena na nivo tragikomedije, otuđena od KSS-a, sa nekim marionetama na čelu.
Tako se i u fudbalu pravi cirkus sa kaznama disciplinske komisije, gde jedni mogu, a drugima se ne pruža mogućnost da registruju pojačanja, gde se volšebno smenjuju selektori i kapiteni kako se kome ćefne, gde neko ne može da igra u reprezentaciji jer njegov menadžer nije u talu sa selektorom itd.
I posle kada dođe krah, sledi neko lamentiranje i ono čuveno traženje krivca u svemu i svačemu, a najebe obično onaj najslabiji u lancu odgovornosti. E kada se prinese žrtva, onda kreće novi talas ničim izazvanog optimizma pred novi kvalifikacioni ciklus. I tako ukrug, već godinama, decenijama...
A istina je da smo mi od raspada Jugoslavije imali samo jednu priliku da uradimo nešto na velikim takmičenjima, i to 1998. godine u Francuskoj.
