Ajde, ajde ne izvlači se!
Iz čega? Probaj, pa vidi. Ja ću da se koncentrišem na jednu stvar, bez vrludanja po temama kao do sada, pošto takvim stalnim skakanjem uvek preskačemo osnovne probleme.
Pre svega drago mi je da si shvatio moju ideju. Ja ne tvrdim da je ona tačna, ali kad o njoj govorim onda govorim kao da jeste - kako bih drukčije? Jednostavno postoji mogućnost za takvo tumačenje konstantnosti brzine svetlosti i ne samo to - pomoću te moje hipoteze moguće je objašnjavati rezultate eksperimenata bez dilatacije vremena i bez kontrakcije dužine t. j. ne upadajući u kontradikciju.
Prvo ne, ne postoji mogućnost, pošto pred njom stoji ogromna serija problema od kojih je samo najjednostavniji (čisto geometrijski) uspeo da privuče tvoju pažnju. Drugo, nema kontradikcije sa dilatacijom vremena i sa kontrakcijom dužine, to su činjenice koje direktno slede iz prirode prostorvremenskog kontinuuma, i stvari koje značajno predatiraju Ajnštajna (Minkovski, Lorenc, itd.).
No, jedna po jedna stvar. Rešimo ovo:
Ja ipak ne vidim, a možda sam i negde u računici pogrešio, da se na ovaj način može sa sigurnošću dokazati neispravnost moje hipoteze.
Uzeo sam da se Jupiter i Zemlja nalaze na istoj strani Sunca da bismo mogli videti
taj bljesak. Kao što si rekao informacija o bljesku stiže ranije do detektora koji se udaljava
od Jupitera, ali po mojoj računici tek za nekoliko hiljaditih delova sekunde.
Budući da bljesak obično nema oštar početak i završetak pretpostavljam da je ovu razliku
teško uočiti.
Uzmimo, Galet, mnogo jednostavniju stvar.
Uzmi supernovu (ili bilo koji tranzijentni bljesak svetlosti) na udaljenosti od, recimo, sto hiljada svetlosnih godina. Slažeš se da tako nešto postoji?
Uzmi dva detektora, ne moraju da budu ni na suprotnim krajevima Zemlje. Neka jedan detektor bude statičan u odnosu na izvor, a drugi neka se kreće brzinom od 1 m/s u odnosu na izvor.
Po tvojoj postavci, prvi detektor će detektovati svetlost koja se od kreće brzinom c, 299 792 458 m/s. A drugi detektor će detektovati svetlost koja se kreće brzinom c - 1 m/s, iliti 299 792 457 m/s.
Da bi se brzinom c prešlo sto hiljada svetlosnih godina, potrebno je sto hiljada godina, po definiciji, zar ne?
Da bi se brzinom c - 1 m/s prešlo sto hiljada svetlosnih godina, potrebno je par minuta manje nego sto hiljada godina i tri sata. Dakle, drugi detektor, čija je relativna brzina u odnosu na talas svetlosti različita samo 1 m/s bi detektovao signal
skoro čitava tri sata kasnije.
Uzmimo sada realan primer. Imamo obzervatoriju na Zemlji koja posmatra, recimo, gama-bljesak sa udaljenosti od šest milijardi svetlosnih godina; istovremeno, tu bljesak posmatra teleskop u kosmosu.
Zemlja se od izvora udaljava brzinom v, da kažemo 0.6c (i da zamislimo da je ovo konstantno, tj. da nema širenja prostora, kao što ti zahtevaš).
Zbog orbite, detektor u kosmosu ima brzinu u odnosu na Zemlju od par hiljada km/s, da zaokružimo na 1000 km/s. Uzmimo da je ovo u trenutku orbite kada je ova brzina prema izvoru; otud, detektor se kreće brzinom v-1000 km/s u odnosu na izvor.
Po tebi, detektor na Zemlji registruje onu svetlost iz bljeska koja se kreće brzinom od 1.6 c, iliti svetlost koja se "u stvari" kreće brzinom od 479667932.8 m/s.
Teleskop u svemiru detektuje svetlost koja se "u stvari" kreće brzinom od 478667932.8 m/s.
Da bi svetlost brzine 1.6 c prevalila šest milijardi svetlosnih godina, potrebno joj je 3.75 milijardi godina. Da bi se svetlost brzine 478667932.8 prevalila šest milijardi svetlosnih godina, potrebno bi joj bilo skoro
osam miliona godina duže.
Dakle, taj bljesak bi bio vidljiv sa Zemlje, ali ne sa detektora u svemiru. U stvari, postajao bi vidljiv na različitim detektorima tokom celokupne ljudske istorije, polako, u skladu sa njihovom relativnom brzinom prema izvoru. Masa objekata u univerzumu bi postajala vidljiva ili nevidljiva u zavisnosti od toga koliko brzo pomeraš teleskop prema njima.
Da li je ovo sada jasno?
Za bonus, možeš sam da izračunaš kako bi nama izgledale, recimo, binarne zvezde.
