Fascinacija srpstvom - Srbija kao večna inspiracija

Под окриљем Музеја Војводине и Радио-телевизије Србије из штампе је недавно изашла књига
„Срби и европски композитори“ Дејана Томића

Dejan-Tomic-SRBI-I-EVROPSKI-KOMPOZITORI_slika_O_110877283.jpg


У овој монографској студији дугогодишњи музички уредник Радио Новог Сада, али и писац више од 20 књига, фокусирао се на српску музику и српску традицију у делима композитора од Русије до Француске током претходна два века, откривајући заинтересованом читаоцу да је више од 200 аутора, међу којима су и нека од најзначајнијих имена уметничке музике, попут Петра Илича Чајковског, Николаја Римског-Корсакова, Јоханеса Брамса, Франца Листа, Беле Барока… стварало надахнуто Србима.

Веома тешко је наћи заједнички именитељ за стварање композиција инспирисаних Српством. Појединци су стварали захваљујући сазнањима о Вуковим записима српских народних песама и стиховима српских песника; поједини су били потакнути историјским догађајима; поједини захваљујући сазнањима добијеним од својих сарадника, ученика и разних нотних записа, који су се појављивали од половине XIX века. Исто тако и позоришни комади и представе су имали потребу за музиком, а њих су у значајној мери, реализовали странци. Многи су долазећи међу Србе да концертирају или делујући међу Србима, стварали композиције које су посвећивали српском народу уопште, појединим личностима, војним формацијама, херојским делима - нарочито из времена Првог светског рата... Вероватно се ту радило и о музичким мотивима, који су за европске музичке ствараоце били нешто ново и на основу којих су стварали оригиналне композиције. Дакле, тешко је наћи заједнички именитељ међу композиторима чија су дела наведена у овој књизи, поготово што су они из великог броја држава: Чешка, Шведска, Белгија, Немачка, Енглеска, Француска, Русија, Шпанија, Швајцарска, Аустрија, Италија, Мађарска, Пољска, Словачка, Бугарска, Румунија...


Има много таквих композиција насталих на српске музичке мотиве. Нарочито су то чинили Чеси, који су деловали међу Србима, у својим хорским композицијама, увертирама, смесама, потпуријима и маршевима. Обрађиване су српске народне песме и за глас и клавир, а немачки композитор Францпетер Гебелс (1920-1988), чак је обрадио дванаест српских игара за блок флауту. Неизоставно треба поменути Петра Иљича Чајковског, који је у свом Српско-руском маршу, користио српске мотиве, а до којих је дошао захваљујући обрадама Корнелија Станковића. За Новосађане значајан је податак да је у овоме граду боравио краљ валцера Јохан Штраус Син и ту је дошао до нотних записа Јосифа Шлезингера српских народних песама, а које је добио од Анке Поповић-Добрић, на основу којих је компоновао своје кадриле, па и оперу Јабука, чија се радња одвија међу Србима.

...има ту и великих партитура, попут „Српске фантазије“ младог Николаја Римског-Корсакова или опере „Ђурађ Бранковић“ Ференца Еркела
..Али, рецимо, опера „Ослобођење Београда“ Стивена Сторачеа, компонована 1791, није никада сценски изведена као што се то догодило у Лондону, Њујорку, Даблину, Единбургу и Лидсу.


Dejan-Tomic-SRBI-I-EVROPSKI-KOMPOZITORI_slika_O_110877287.jpg


 
..Али, рецимо, опера „Ослобођење Београда“ Стивена Сторачеа, компонована 1791, није никада сценски изведена као што се то догодило у Лондону, Њујорку, Даблину, Единбургу и Лидсу.

Mocartov savremenik i prijatelj, engleski kompozitor Stiven Storas, tj. Stefano Storaće


Stephen John Seymour Storace (4 April 1762 – 19 March 1796)[1] was an English composer. His sister was the famous opera singer Nancy Storace. He was born in London in the Parish of St Marylebone to an English mother and Italian father.
200px-Stephen_Storace.jpg


https://en.wikipedia.org/wiki/Stephen_Storace
https://www.stmarylebone.org/images/stories/History/Stephen_Storace.pdf


OPSADA BEOGRADA, opera

The Siege of Belgrade is a comic opera in three acts, principally composed by Stephen Storace to an English libretto by James Cobb. It incorporated music by Mozart, Salieri, Paisiello and Martini, and is therefore considered a pasticcio opera, as well as a Singspiel in English language, as it contained a spoken dialogue. It premiered on 1 January 1791 at the Theatre Royal, Drury Lane, in London with a great success,featuring many famous singers and actors of the time, such as sopranos Nancy Storace and Anna Maria Crouch, tenor Michael Kelly as well as Shakespearean actors (in spoken roles) such as John Bannister and Richard "Dicky" Suett.


Roles and performers at the premiere in London on 1 January 1791:

Men
  • Saraskier, the leader of Turkish forces (tenor) – Mr. Kelly
  • Colonel Cohenberg, Austrian Commander (spoken role) – Mr. Palmer
  • Krohnfeldt (spoken role?) – Mr. R. Palmer
  • Ismael, Commissioner of Saraskier and Yuseph (baritone) – Mr. Fox
  • Yuseph, Turkish kadi (tenor) – Mr. Suett
  • Leopold, Serbian peasant, in love with Lilla (tenor) – Mr. Bannister Jr.
  • Peter, Serbian peasant, Lilla's brother and in love with Ghita (tenor) – Mr. Dignum
  • Anselm, Serbian peasant (baritone) – Mr. Cook (later Mr. Sedgewick)
  • Michael (spoken role) – Mr. Hollingsworth
  • Soldier (spoken role) – Mr. Dubois
Women
  • Lilla, Serbian peasant girl, Peter's sister (soprano) – Signora Storace
  • Catherine, wife of colonel Cohenberg (soprano) – Mrs. Crouch
  • Ghita, Serbian peasant girl (soprano) – Mrs. Bland
  • Fatima (spoken role) – Miss Hagley
Soldiers, Guards, Peasants, etc.

.............
LIBRETO

https://www.loc.gov/resource/musschatz.20869.0?st=gallery
https://books.google.rs/books?id=g85ZAAAAcAAJ&pg=PA1&lpg=PA1&dq=The+Siege+of+Belgrade+is+a+comic+opera&source=bl&ots=rStTKEl0Hb&sig=ACfU3U30JsBjpUmkJZIqtoEgKxFfBwDc6A&hl=sr&sa=X&ved=2ahUKEwjsseGsuf_nAhVn_SoKHeb3ACgQ6AEwCHoECAoQAQ#v=onepage&q=The Siege of Belgrade is a comic opera&f=false

the-sapling-oak-air-in-the-opera-of-the-siege-of-belgrade.jpg
 
Poslednja izmena:
ОПЕРА О БЕОГРАДУ
Да се турском походу на Европу није испречила Србија, границе Османлијског царства сезале би, сматра се, далеко на запад. Европљани 18. века били су тога више него свесни, па су помно пратили све што се дешава у Београду. Победа 1789. године, иако мала и кратка, изузетно их је обрадовала – толико да је била инспирација за писање опере.
Опера је описивала опсаду Београда која се одиграла 1456. године , када су хришћани, на челу са Јаношем Хуњадијем и Јованом Капистраном одбранили Београд од турске најезде.

Ова опера звала се „Опсада Београда”. Компоновао је енглески музичар Стивен Сторес / Сториџ (Stephen Storace), који је неколико година боравио у Бечу и тада друговао са Моцартом. Неки сматрају да је композитор италијанског порекла и да се његово презиме изговара Стораче. Опера у три чина је постављена у Лондону 1791. године у Краљевском позоришту и била је веома популарна у британској престоници. Играна је 50 пута, а извођена је и у Њујорку и Даблину.
Како је време пролазило, тако се и ова композиција заборавила. Тек у скорије време, делови њене партитуре пронађени су у једној лондонској антикварници, откупљени су и сада се налазе у Музеју Београда.

3241281_orig.jpg




The Siege is remarkable for the extended ensemble numbers such as the Act I Trio for the Seraskier, Lilla and Ghita, "Your passions thus deceiving" – divided into allegro-andante-allegro sections. Alive to what the public cheered most, Storace included a bravura coloratura aria for Mrs Crouch as the imprisoned Austrian hostage, Princess Catherine, "My plaint in no-one pity moves"; a warlike Act III aria for Kelly as the "noble Turk"; and an extraordinary "Queen of the Night"-style dramatic-coloratura Act III aria for Nancy, "Domestic Peace", with a string of double-octave fast upward scales to top c'' over French-horn fanfares that brought the house down. The printed vocal score not only includes one of the famous "scenery" engravings, but cast a glove down to the King's Theatre – avoiding all euphemism the work is clearly described as "an Opera, in three acts".


Stephen Storace
The Siege of Belgrade: 'Domestic peace, my soul's desire' (Lilla, Act 3) (Arr. S. Murphy)
https://app.idagio.com/recordings/30083150

PARTITURA
https://archive.org/stream/siegeofbelgradeo00stor?ref=ol#page/n1/mode/2up
opera OPSADA BEOGRADA.png
 
Poslednja izmena:
Doživljaj Srbije u iskustvu dvoje stvaralaca koji između dva svetska rata Kraljevinu Jugoslaviju predmet je najnovijeg istraživanja istoričara umetnost Džeremija Haurada, profesora Škole istorije umetnosti Univerziteta Sent Endruz u Škotskoj

SRBIJANIZMI


Baveći se Fransisom Njuberijem i njegovom suprugom Džesi, odnosno njihovim Srbijanizmima, kako naziva konačan ishod fascinacijom ovdašnjim narodnim nošnjama, tradicionalnim zanatima i estetikom, ovo dvoje nesvakidašnjih stvaralaca, Haurad nam na izuzetno zanimljiv način pripoveda o miljeu u kojem nastaje čuvena Glazgovska umetnička škola, koja će između ostalih iznedriti i znamenitog Čarlsa Renijea Mekintoša, koji je bio Njuberijev učenik i štićenik, te niz interesantnih sinteza koje na fantastičan način objedinjavaju anglo-saksonsku i balkansku tradiciju u autentični umetnički produkt Njuberijevih.

Džesi i Fransis Njuberi, oko 1900. Fotografija iz kolekcije Glazgovske umetničke škole
newbery3-e1519770261281.jpg


U kolekciji Mak Manusove umetničke galerije u Dandiju (Škotska) nalazi se jedno nedatirano ulje na platnu Fra (Fransis) Njuberija (1855-1946), umetnika, koji je kao direktor Glazgovske umetničke škole (1885-1918) transformisao ovu ustanovu u vodeći centar moderne umetnosti i dizajna. Nazvana Srpkinje, slika predstavlja dve mlade žene u narodnoj nošnji, koje sede na klupi. Jedna prede, a druga plete.
1-e1519766652350.jpg


Slika je najverovatnije nastala tokom 1930. Bez obzira na sugestije koje proističu iz imena slike, ona je po svemu sudeći naslikana u Dorsetu (Engleska) i predstavlja dve tamošnje žene. Odlomci iz pisama koje je Džesi slala svojim kćerima, Elsi i Meri, ukazuju na genezu nastanka slike .... Na slici Srpkinje, kako su me pouzdano obavestile Mirjana Menković i Vjera Medić iz Etnografskog muzeja u Beogradu, se mogu videti dve narodne nošnje iz pograničnih oblasti prema severozapadnoj Makedoniji, tačnije iz Blatija (Gornji Vardar) i obližnjeg Kumanova. Džesi je očigledno kupila nekoliko vrlo finih komada srpske nošnje, uključujući tu kožuh, zubun i par opanaka. Fra slika krupni plan dve frontalno okrenute, skladno raspoređene, doterane žene. Na taj način sledi primer razglednica koje je par kupovao na svojim putovanjima Balkanom .

Pre svega, od 1927. Fra počinje da izlaže (u Glazgovu i Pejsliju) ulja na platu sa srpskim nazivima, odnosno Srpski muzičar, Srbin, Srpski narod.


Detaljnije:

https://www.artiscenter.com/?p=4664
 
Sofija Jovanović je svoju besmrtnost zaslužila velikim herojstvom i velikom žrtvom koju je podnela za srpski narod. Dobila je čak 13 ordena zbog zasluga u Velikom ratu. Rođena je na Dorćolu, bila je ćerka mesara Jovanovića iz Dušanove ulice. On je imao mnogo kćeri i glasno se žalio što nema "sina junaka" koji će osvetiti Kosovo"

Sofija je bila devojke neverovatne lepote, a kao maturantkinja, odsekla je kosu i javila se u vojsku kada je počeo Prvi balkanski rat. Prošla je test pred komisijuom koju su činili kapetan Voja Tankosić i major Vasić, zvani Gorski car.Kada je došla na obuku nisu hteli da je prime, ... "Svi su moji u ratu, neću ni ja da sedim kod kuće. Za bolničarke uzmite starije. Hoću i ja da tučem Turke", rekla je.

428797_sofia_ls.jpg


Ganut pričom o lepoj maturantkinji koja je otišla u rat, u dalekoj Rusiji ,Vasilij Ivanovič Agapkin, napisao je koračnicu 1912.godine posvećenu srpskim ženama i majkama koje se opraštaju od voljenih zbog rata, a potom i šire..svim slovenskim ženama. Za glavni motiv koračnice uzeo je sibirsku narodnu pesmu.
Marš je prvi put izveden u Tambovu krajem iste godine, a u leto 1915. izdat je kao singl na gramofonskoj ploči u Kijevu. Odmah je postao popularan u Rusiji, i često je sviran je kada bi vojnici odlazili na front. Posle Boljševičke revolucije koristili su ga Beloarmejci admirala Kolčaka kao nezvaničnu himnu.


Neki ovo delo nazivaju kompozicijom koja je preokrenula tok Drugog svetskog rata, i to sa punim pravom. Naime, 7. novembra 1941. godine Vermaht je bio na svega nekoliko kilometara od Crvenog trga, a ceo svet je čekao vest da je sovjetska prestonica pala pod noge Hitlerovoj soldateski.
Bio je to ledeni dan u Moskvi, toliko da se autor marša o kome danas govorimo, Vasilij Agapkin, koji je lično dirigovao orkestrom, doslovno zalepio za podijum. Ništa od toga nije bilo bitno kada su " Proщanie slavяnki " i drugi marševi počeli da napajaju srca i duše sovjetskih vojnika, kada su počeli da stežu svoje puške i kada je počela da im ključa krv u žilama. Pohrlili su ka neprijatelju i razbili su ga u paramparčad, odbranivši Moskvu. Ova parada se smatra okidačem koji je podigao moral ruskoj vojsci, do tog trenutka u povlačenju na svakom delu fronta, paradom koja je dovela do prve presudne istorijske tačke u Drugom svetskom ratu, do njegove prve prekretnice.
 
Опера мађарског композитора ЂУРЂ БРАНКОВИЋ из 1875.године

ЕРКЕЛ Ференц (Ferenc Örkél) – мађарски композитор, пијаниста и диригент ( 1810 – 1893). Од 1827. до 1834. живи у Коложвару (Клужу), прво као професор музике код грофа Чакија, а онда као диригент у НП. Након тога одлази у Будимпешту, где је пијаниста у мађарском позоришту у Будиму и у немачком у Пешти. Од 1838. је музички директор и први диригент у тек основаном НП у Пешти, у којем се већ 1840. изводи његова опера Батори Марија. Ту се задржао до 1875, створивши од малог музичког ансамбла један од најбољих оркестара у Европи, којим су дириговали Вагнер и Берлиоз, док је он сам био чувен по својим интерпретацијама италијанског оперског репертоара
%D1%84%D0%B5.%D1%98%D0%BF%D0%B3.jpg


Оснива 1853. Филхармонијско друштво, чијим је концертима дириговао до 1869. Био је такође и први директор и професор Високе музичке школе у Будимпешти (1875-18 89). О његовом животу је 1952. снимљен филм. Написао је велик број опера на теме из националне историје. Успела транспозиција националног мелоса у категорију оперске, односно симфонијске музике, чини овог аутора мађарским националним композитором и оснивачем њене опере. Најпознатија његова дела су, поред Батори Марије (1840): Хуњади Ласло (1844), Ержебет (1857), Банк Бан (1861), Шарлота (1862), Дожа Ђерђ (1867), Бранковић Ђерђ (1874), Херој без имена (1880), Краљ Стефан (1885). Компоновао је за хор и клавир, затим камерну музику. Аутор је и мађарске химне, пошто је победио на конкурсу 1884, као и увертире за прославу педесетогодишњице оснивања националног театра (1887).

Четворочина опера о Ђурђу Бранковићу изведена је премијерно 20.маја 1874.године у Будимпешти..Либрето је настао према истоименој драми Károly Obernyik -а.Тумач насловне личности био је Odry Lehel .


PerformerSound location
George Brankovics, Serbian princebaritone
Mara , her daughtersoprano
Gerő , his sontenor
Stephen , his sonsoprano
Murat , Turkish Grand Viziertenor
But Chelebibass
Fruzsina , Mara's duenamezzo-soprano
László Hunyaditenor
László Székely , Hungarian noblemanbaritone
Lazarus , Brankovich's confidantebaritone
Brankovic's servantbaritone
Envoy of Hunyadibaritone or tenor
  • Location: Brankovics Castle and its surroundings.
  • Time: first half of the 15th century.


800px-Brankovics.jpg



https://hu.wikipedia.org/wiki/Brankovics_György_(opera)
Опера :
Арија Ђурђа Бранковића

Brankovics_Gyorgy_-_opera_Az_eredeti_valtozat_-_The_Original_Version_Erkel_Ferenc_Musica_Hungarica_Ltd._2x_Audio_CD_2003_Stereo_MHA_232_1__60853.1590042478.780.780.JPG



Brankovics_Gyorgy_-_opera_Az_eredeti_valtozat_-_The_Original_Version_Erkel_Ferenc_Musica_Hungarica_Ltd._2x_Audio_CD_2003_Stereo_MHA_232_6__68686.1590042482.1280.1280.JPG
 
Alexey K. Tolstoy's novella The Family of the Vourdalak, telling the story of one such (actually, Serbian) family.


The Family of the Vourdalak


From Wikipedia, the free encyclopedia






Jump to navigation Jump to search
The Family of the Vourdalak
AuthorAleksey Konstantinovich Tolstoy
Original titleLa Famille du Vourdalak
CountryFrance
LanguageFrench
GenreGothic fiction
Publication date1884 (Russian), 1950 (French)
Media typePrint (Paperback & Hardback)
The Family of the Vourdalak is a gothic novella by Aleksey Konstantinovich Tolstoy,[1] written in 1839 in French and originally entitled La Famille du Vourdalak. Fragment inedit des Memoires d’un inconnu. Tolstoy wrote it on a trip to France from Frankfurt, where he was attached to the Russian Embassy.
It was translated into Russian by Boleslav Markevich, as "Семья вурдалака" (Semya′ vurdala′ka), published for the first time in The Russian Messenger in January, 1884.[1] The original French text appeared in print in 1950, in Revue des Etudes Slavs, vol.26.[2] The Reunion After Three Hundred Years (Les Rendez-vous Dans Trois Cent Ani) which was written at about the same time and which might be regarded as a sequel (for protagonist Marquis d'Urfe and Countess Grammon appear in it) first appeared in a compilation Le Poete Alexis Tolstoi by A.Lirondelle (Paris, 1912).[2]
The word vourdalak occurs first in Pushkin's work in the early 19th century, and was taken up in Russian literary language following Pushkin. It is a distortion of words referring to vampires (originally probably to werewolves) in Slavic and Balkan folklore – cf. Slavic vǎlkolak, volkodlak, volkolak, vukodlak, wurdulak, etc.; Romanian Vârcolac; and Greek Vrykolakas (both borrowed from the Slavic term).[3]


Plot summary
Marquis d'Urfé, a young French diplomat, finds himself in a small Serbian village, in the house of an old peasant named Gorcha. The host is absent: he left the house ten days ago along with some other men to hunt for a Turk outlaw Alibek. Upon leaving he told his sons, Georges[note 1] and Pierre,[note 2] that they should wait for him for ten days sharp and, should he come a minute later, kill him by driving a stake through his heart for then he’d be not a man but a vourdalak (vampire).

The day Marquis comes to the village is the tenth day of Gorcha's absence. The family awaits the hour with growing anxiety and there he is, appearing on the road at 8 o'clock in the evening, exactly on the time he left ten days ago. His sons are uncertain as to how this strange precision should be interpreted. Georges suspects his father became a vourdalak, Pierre insists otherwise. Then Georges' son dies inexplicably. The French diplomat has to leave the house and continue his travel.

Half a year later on his way back from his mission, d'Urfé returns to the village only to find it abandoned. Coming to the familiar house he stays for the night, being allured by Sdenka,[note 3] Gorcha's daughter he fell for during his first visit, who appears to dwell in the empty house. The moment comes when the Frenchman realizes he's fallen under the charms of a vampire. He makes an attempt to leave, comes under a massive attack of vourdalaks, all of the Gorcha family among them, and makes a miraculous escape, having to thank his own good luck and the agility of his horse.[4]

In film
The novella became the basis for "I Wurdulak", one of the three parts of Mario Bava's 1963 film Black Sabbath, featuring Boris Karloff.[5] The 1972 Italian/Spanish film The Night of the Devils was also based on Tolstoy's story.[6] A glancing reference to the novella occurs in Guy Wilson's 2012 film, Werewolf: The Beast Among Us; when an undead victim of a werewolf attack arises and is shot by the grandson of the Great Hunter who exclaims, "I hate goddamn Vourdalaks."

 
Poslednja izmena:
Alexey K. Tolstoy's novella The Family of the Vourdalak, telling the story of one such (actually, Serbian) family.


The Family of the Vourdalak


From Wikipedia, the free encyclopedia






Jump to navigation Jump to search
The Family of the Vourdalak
AuthorAleksey Konstantinovich Tolstoy
Original titleLa Famille du Vourdalak
CountryFrance
LanguageFrench
GenreGothic fiction
Publication date1884 (Russian), 1950 (French)
Media typePrint (Paperback & Hardback)
The Family of the Vourdalak is a gothic novella by Aleksey Konstantinovich Tolstoy,[1] written in 1839 in French and originally entitled La Famille du Vourdalak. Fragment inedit des Memoires d’un inconnu. Tolstoy wrote it on a trip to France from Frankfurt, where he was attached to the Russian Embassy.
It was translated into Russian by Boleslav Markevich, as "Семья вурдалака" (Semya′ vurdala′ka), published for the first time in The Russian Messenger in January, 1884.[1] The original French text appeared in print in 1950, in Revue des Etudes Slavs, vol.26.[2] The Reunion After Three Hundred Years (Les Rendez-vous Dans Trois Cent Ani) which was written at about the same time and which might be regarded as a sequel (for protagonist Marquis d'Urfe and Countess Grammon appear in it) first appeared in a compilation Le Poete Alexis Tolstoi by A.Lirondelle (Paris, 1912).[2]
The word vourdalak occurs first in Pushkin's work in the early 19th century, and was taken up in Russian literary language following Pushkin. It is a distortion of words referring to vampires (originally probably to werewolves) in Slavic and Balkan folklore – cf. Slavic vǎlkolak, volkodlak, volkolak, vukodlak, wurdulak, etc.; Romanian Vârcolac; and Greek Vrykolakas (both borrowed from the Slavic term).[3]


Plot summary
Marquis d'Urfé, a young French diplomat, finds himself in a small Serbian village, in the house of an old peasant named Gorcha. The host is absent: he left the house ten days ago along with some other men to hunt for a Turk outlaw Alibek. Upon leaving he told his sons, Georges[note 1] and Pierre,[note 2] that they should wait for him for ten days sharp and, should he come a minute later, kill him by driving a stake through his heart for then he’d be not a man but a vourdalak (vampire).

The day Marquis comes to the village is the tenth day of Gorcha's absence. The family awaits the hour with growing anxiety and there he is, appearing on the road at 8 o'clock in the evening, exactly on the time he left ten days ago. His sons are uncertain as to how this strange precision should be interpreted. Georges suspects his father became a vourdalak, Pierre insists otherwise. Then Georges' son dies inexplicably. The French diplomat has to leave the house and continue his travel.

Half a year later on his way back from his mission, d'Urfé returns to the village only to find it abandoned. Coming to the familiar house he stays for the night, being allured by Sdenka,[note 3] Gorcha's daughter he fell for during his first visit, who appears to dwell in the empty house. The moment comes when the Frenchman realizes he's fallen under the charms of a vampire. He makes an attempt to leave, comes under a massive attack of vourdalaks, all of the Gorcha family among them, and makes a miraculous escape, having to thank his own good luck and the agility of his horse.[4]

In film
The novella became the basis for "I Wurdulak", one of the three parts of Mario Bava's 1963 film Black Sabbath, featuring Boris Karloff.[5] The 1972 Italian/Spanish film The Night of the Devils was also based on Tolstoy's story.[6] A glancing reference to the novella occurs in Guy Wilson's 2012 film, Werewolf: The Beast Among Us; when an undead victim of a werewolf attack arises and is shot by the grandson of the Great Hunter who exclaims, "I hate goddamn Vourdalaks."

https://ru.wikipedia.org/wiki/Семья_вурдалака
the-family-of-the-vourdalak.jpg


Illustration for Tolstoy's "Dracula" first edition, 1884

https://americanliterature.com/author/alexei-tolstoy/short-story/the-family-of-the-vourdalak
 
Јануара ове године штампан је зборник радова француских аутора , чији би слободно схваћен наслов био
" Србији у част!"

Откривајући своје„ француске, разлоге због којих воле Србију “, аутори ове књиге из различитих средина пустили су да говори оно што је у природи и на крају најважније: срце. С разлогом.

srbiji-u-cast.jpg


Садржај:

Guillaume ANDRIVAUX – Un Te Deum pour la Serbie

Patrick-Stefan BARRIOT – Mes raisons d’aimer la Serbie

Patrick BESSON – Le coeur serbe

Jean-Christophe BUISSON – Un amoureux de la Serbie

Jean DUTOURD de l’Académie française – Les deux statues

Dominique de FRANCE – Ma Serbie, de coeur, d’âme et d’esprit

Christian FRANCHET D’ESPEREY – Le baptême de feu

Fabrice GARNIRON – Mon parcours yougoslave

François GAURUEL – Velika Hoča : l’enclave aux douze eglises !

Arnaud GOUILLON – Solidarité et plus par affinité

Daniel HABREKORN – Les mots de la guerre

Jacques HOGARD – Mes raisons d’aimer la Serbie

Hervé JUVIN – Serbie, notre patrie mentale

Robert LAYOUS – Mes campagnes serbes

Luc LURET – Un mouton noir

Nikola MIRKOVIC – Petits conseils des Serbes qui ne veulent pas perdre leurs frères français

Sylvie NICEPHOR – …A propos de talents

Alain PAUCARD – À la tienne Lazar !

Milivoj SREBRO – Mes raisons serbes d’aimer la France

Alexis TROUDE – Cent ans d’amitiés piétinés par Macron

Vladimir VOLKOFF – L’icône de la liberté



Нама познатији аутори су хуманиста Арно Гујон:
RXuBPmjglD9vB874tQWvZvfAECO1yUIRaiPKIh7nhmN3PbdIGeTSaDBWkILCiyrMmHVeK4WrcX0=w2560-fcrop64=1,00005a57ffffa5a8-k-c0xffffffff-no-nd-rj


и Француз српског порекла, Никола Мирковић, аутор историјског стрипа на француском језику "Добродошли на Косово"

Radnja stripa prati mladića Dimitrija, koji je u mladosti pobegao sa Kosova, a u martu 2004. godine vraća se da bi prisustvovao sahrani svog oca, sa kojim nije bio u dobrim odnosima. Nakon što je stigao u Kosovsku Mitrovicu, našao se usred nereda, okružen vatrom i krvlju.
- U stipu je prikazano paljenje srpskih crkava. Više od njih 150 je srušeno, a to ljudi ovde u Francuskoj ne znaju, francuski mediji nisu nikada pisali o tome. Da se tako nešto dešava u 21. veku, to je užas - kaže autor stripa za naš portal.

img_20191122_093300.jpg


https://www.srbijadanas.com/vesti/k...e-kao-heroje-autor-otkriva-koji-je-2019-11-22
https://www.youtube.com/user/Jelena270/videos?app=desktop&shelf_id=1&sort=dd&view=0
http://www.politika.rs/sr/clanak/442310/U-Francuskoj-objavljen-strip-Dobrodosli-na-Kosovo
https://uninfinicerclebleu-editions...YHl0Dw3C57I3WqF-i5U6LoRIlfPijE1Kn3rFfXD7g2nw0
 
Glenn Gould slusa srpsko narodno pevanje i govori o tonalitetu.

"We found a pair of Yugoslav peasants who managed to modulate interminable on the notes G, G-flat and F and after many many such clashes semitonally came to rest on F which provided... and effect is really, really nice"

... = the dominant seventh of the thirteenth chord which didn't have one
 
In the Stokowsky program Glenn cunningly combined all kinds of unlikely music to accompany the very conductor's voice. Some combinations were so clever they needed to be brought to your attention. Glenn adorned hawning people often to listening rooms for some fun and a little edification.

Sequence is one in which Shostakovich sits for a long time on a C-flat in the basis and gradually moves down to G. As a descending sequence in the high strigs had nothing in the middle as that one of the spare, spare exits we found a pair of Yugoslav peasants who managed to luminate interminably on the notes G, G-flat and F and after many many such clashes semitonally came to rest on an F which provided the dominant seventh of the thirteenth chord which didn't have one and effect is really, really nice.
 
Карл Шпителер, добитник Нобелове награде за књижевност, у беседи „Наше швајцарско гледиште” 1914. истакао је: „За нас Срби нису банда, него народ и то народ који има права на живот и заслужује поштовање као сваки други. Срби имају славну и херојску прошлост. Њихова народна поезија је по лепоти равна свакој другој, а њихово епско песништво чак и супериорно. Тако дивне епске песме као што су српске, није створио ниједан народ, све од Хомерових времена”‒

Швајцарски професор права, политичар и књижевник Вирџил Росел, творац данашњег швајцарског Грађанског законика, написао је о српском народу песму с насловом „Србима”, која почиње стихом: „Волим ја херојски, мали народ тај”.

Књига „Швајцарци о Србима”
садржи најбоље есеје о српској епској поезији (Пол Фор, Вирџил Росел, Пол Зајпел), досад непознати путопис швајцарске лекарке Марије де Ружијечке, која је прошла албанску голготу са српском војском и избеглицама, записе Пола ди Бошeа, најцењенијијег ратног извештача, необјављени научни рад др Виктора Кина о Македонији, чланке и говоре интелектуалаца: Бернара Бувијеа, ректора, Жоржа Вањијера, новинара и амбасадора, Алекса Франсоа, романописца, Марка Петера, председника женевског парламента, Едуара Секретана, новинара и савезног посланика, Андре Мерсијеа, адвоката, Бенџамина Валотона, посланика, Оскара Рапена, политичара, Франка Томаса, чувеног швајцарског пастора...

Поред незаобилазног Арчибалда Рајса, помиње да је болничарка Катарина Штурценегер, о свом боравку у Србији објавила више књига са мноштвом изванредних снимака које имају изузетну културну вредност.

Др Виктор Кин је боравио у Србији за време балканских и Првог светског рата, и оставио три књиге за собом. Током балканских ратова, лекар Ханс Фогел објавио је сећања на време у Србији за време балканских ратова. У дневнику о Србима написао је да су они „остали пословично храбри, равнодушни, са великом и присном љубављу према отаџбини, а њихова слобода и независност тако је уско повезана са нама у Швајцарској”. Медицинска сестра Лујза Пробст лечила је тифусаре у Београду и о томе оставила записе.
http://www.politika.rs/scc/clanak/466432/Svajcarci-o-Srbima
 
Адвокат Оливер Лике (45), Немац који годинама живи у Швајцарској, рођен у протестантској породици, који је читавог живота био атеиста, пре неколико дана крстио се у српској цркви и прешао у православље. То је „последица“ Оливерове љубави према Србији и српском народу, са чијим се недаћама и историјом упознао приликом разних посета нашој земљи.

%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D0%B2%D0%B5%D1%80.jpg




Лике на десној руци носи бројаницу коју је купио у једној српској цркви, а око врата ланчић са привеском на којем се налази Свети Никола. Њега је купио у Украјини.Сада, као православац, жели да настави са обилажењем православних храмова. Највећа му је жеља да посети Косово и Метохију и тамошње манастире.
– Највише бих волео да посетим Дечане – прича наш саговорник који је дан пре нашег разговора био на Мокрој гори и тамо обишао још једну српску цркву.



– Ако узмемо у обзир да је Немачка бомбардовала Србију три пута, а Србија никада Немачку, онда је до оних који су починили то бомбардовање, ту неправду, да се потруде да побољшају односе, а не до оних који су жртве. Био би ред да уследи једно извињење од Немачке Србији. Ми Немци смо последњи који треба да паметују о тим односима. Немци треба да направе први корак – поручује Лике.
Како додаје, посебно су га погодиле приче попут масакра у Панчеву за време Другог светског рата, Косовски бој, али и приче из Јасеновца о којима је помало слушао од свог српског пријатеља.

http://hronograf.net/2021/02/25/kak...tavljeni-kao-ljudozderi-treba-im-se-izviniti/
 
Заборављена слика Београда од пре три века:
Рат за Београд, јапанским стилом насликан, карипским бисерима украшен, мексичком руком начињен
Пише: Милош Војиновић

уторак, 02. мар 2021,

Једно изузетно, али заборављено уметничко дело, приказ хабсбуршког освајања Београда 1688, настало у Мексику две године касније да би њиме била украшена палата вицекраља Нове Шпаније, показује како је свет чак и пре три века био повезан – тадашњи најмоћнији човек Америке идеолошки оправдава своју власт имитирајући јапанску уметност и сликајући Београд.
Brooklyn Biombo

Brooklyn Biombo
Карловачким миром из 1699. године окончан је Велики бечки рат (1683 - 1699). Након 15 година суровог ратовања, које ће однети око 400.000 живота, исцрпљени Хабзбурзи и Османлије oпределили су се за мир. Посматрано са дистанце, видимо да два царства нису имала снаге да једно другом задају одлучујући ударац. Пред њима је и читав 18. век у коме су упорно ратовали. Ти ратови ће престати тек у 19. веку када ће у оба царства схватити да за опстанак њихових поседа највећа опасност нису супарничке династије већ мали народи који се налазе између Беча и Истанбула.
На почетку Великог бечког рата, Хабзбурзи су се борили за голи опстанак, једва успевши да издрже двомесечну опсаду Беча 1683. године. Ратна срећа ће се убрзо променити. Османлије ће 1688. изгубити Београд, а већ 1689. хришћанска коалиција нанеће стравичан пораз Турцима код Ниша и продреће све до Скопља. Срби ће се масовно придружити коалицији "Свете лиге", и не само искусни ратници попут Јована Текелије и Јована Монастерлије, већ и обична раја јужно од Саве и Дунава видеће у савезу са Бечом прилику за бољитак.
Међутим, нова промена наступила је брзо. Макијавели је писао о фортуни: "Фортуна је једна од деструктивних река која, када је бесна, претвара равнице у језера, руши шуме и градове, помера земљу са једног места на друго, сви беже пред поплавом, све се потчињава њеном бесу и ништа га не зауставља". Наредне 1690. почео је егзодус Срба на север.
У том тренутку Аустрија није ратовала само са Османлијама већ и са Француском. У страху од јачања Хабзбурга, Француска интензивира нападе на хабзбуршке положаје широм Европе. Са Балкана се Хабзбурзи убрзано повлаче, а у страху од османске одмазде и Срби. Тако је почела Велика сеоба. Колико је српских породица прешло Саву и Дунав 1690. године у потрази за животом на северу - никада нећемо знати.
Догађај у којем се ломи историја
Ако постоје догађаји који су својим другачијим исходом могли да промене српску историју, Велики бечки рат сигурно спада међу њих. Да се рат завршио 1689, српска историја би могла да изгледа потпуно другачије. Замислимо само историју без великих сеоба, које су додатно развукле већ раштркане Србе. Поред тога, Срби не би остали подељени између два царства. Подељеност је компликовала националну политику. Свака замисао о националном уједињењу значила је рушење царстава. Штавише, са базом у два царства, барем формално и са две црквене организације - Карловачком митрополијом и Пећком патријаршијом - преговарачки капитал у борби за права је умањен. За разлику од Бугара или Хрвата који ће бити у једној држави, Срби ће бити у две. Тако Срби неће успети да се изборе за територијалну аутономију у Хабзбуршкој монархији, а у предвечерје Великог рата у Османском царству ће чак остати једини балкански народ који неће моћи да има национално име у личним документима.
Опсада Београда 1688. (Мексико, 1701)

Опсада Београда 1688. (Мексико, 1701)
Да се Бечки рат завршио 1689. године, српска историја би можда више личила на чешку - Чеси ће формирати државу услед колапса Хабзбурга 1918. Српска историја, пак, више ће личити на пољску, где су револуције и ратови, као и прикљештеност између моћних суседа били мизансцен историје.
Француски амбасадор у САД током Првог светског рата приметио је срећне околности америчке географије: "На северу Америка има слабог суседа, на југу још једног слабог суседа, на западу рибу, а на истоку исто рибу". Сви актери модерне српске историје би се сложили да су Срби деловали у околностима које су биле све само не повољне, као и да су српски суседи били моћна царства, а не рибе. Једно заборављено уметничко дело изузетно је сведочанство о глобалним реперкусијама балканске политике великих сила, које чини да локални протагонисти делују попут пиона на глобалног политичкој шаховској табли.
Београд у Мексику
Крајем 17. века Хабзбурзи не владају само Аустријом, већ и Шпанијом, а Шпанско царство обухвата и огромна пространства Новог света. Представник шпанског краља влада из Мексико Ситија, он је администратор шпанских прекоатлантских поседа и носи титулу вицекраља Нове Шпаније.
А сви они који су око 1700. године ушли у палату вицекраља Нове Шпаније Хозеа Сармијента де Ваљадереса - гледали су у Београд, уљем осликан на склопивом дрвеном паравану димензија 230 са 275 центиметара.
Bruklin1.jpg

Хабсбуршко освајање Београда 1688. имало је важност и у Новом свету, зато што је показивало глобални опсег моћи породице Хабзбург. Ова уметничка представа јединствен је пример креирања политичког легитимитета у глобалним оквирима, што за последицу има уникатни карактер овог дела: форма и метода је јапанска, уметници су мексички, а тема је Београд. Иако би опис могао читаоца да нагна да помисли да се ради о објекту насталом током последњих неколико деценија, овај параван настао је око 1700. године.

Јапанским лаком насликан Београд

На шпанском, параван се назива biombo - ова реч јапанског корена указује и на географско порекло оваквих објеката. Крајем 17. века Јапан је затворена земља. У њу странци не могу да кроче. Европски и други трговци смеју само до маленог острва Деђима (јап: "острво изласка") у заливу града Нагасаки. Иако нико не може у Јапан, али и нико из Јапана, необични објекти немале естетске вредности направљени у Јапану проналазе своје купце широм Пацифика. Највећи проток новца и трговине дешава се на Филипинима, које контролише Шпанија.

У шпанском колонијалном свету развија се страст за јапанским објектима који стижу преко Филипина. Непресушни латиноамерички рудници сребра били су смртоносни за оне који су у њима радили, али су покретали светску економију и хабзбуршке ратове. Мексико је постао центар који тргује и ствара новац у односима са Азијом, а политички је превасходно везан за Европу.
Ова необична комбинација омогућила је једно овакво уметничко дело, које руши наше представе о стиловима, али и разграђује категорије у којима размишљамо како једино једна географска локација обликује уметнички израз.

Овај осликани параван дели поједине карактеристике са осталим параванима који долазе из Јапана. Најнижи делови дрвених плоча обојени су карактеристичним црним јапанским лаком, а највиши флоралним мотивима. Између цвећа и црног лака налази се Београд. Овај параван је истовремено и једини сачувани параван који је biombo enconchado, тј. који комбинује параван са јапанском техником сликања убацивањем бисера у дрво. Зато на овом приказу Београд дословно сија - сијају бисери уметнути у дрвене плоче.
Из свих углова
Параван доноси неколико супротстављених перспектива. Доњи ниво насликан је са највише детаља, док се у горњем делу налази мање прецизно представљена панорама читавог града. Процењује се да је у борбама за Београд 1688. страдало преко 8.000 људи. У складу с тим, паравану не недостаје сурових детаља.

Битка за Београд почела је у августу 1688. године. Снагама "Свете лиге" командовао је Максимилијан II, баварски електор - на чијем споменику у Минхену и данас стоји "освајач Београда" (нем: Belgrad's Eroberer). Српским добровољцима командовао је Јован Монастерлија. Као и 1914. године, напад на Београд је кренуо преко Саве, из правца где се данас налази Ада Циганлија. Након успешног форсирања реке, београдска тврђава је опкољена и изложена двомесечном бомбардовању. У духу дипломатије 17. века, Максимилијан II је прво покушао да новцем и имањима поткупи османског команданта. Како је тај план пропао, Максилилијан, Монастерлија и њихови војници повели су 6. септембра 1688. јуриш преко зидина и освојили београдску тврђаву.
Слика града
Питање које се поставља је шта су мексички уметници могли знати о Београду, његовом изгледу и самом сукобу? Основне детаље су знали и то на основу графике познатог холандског гравера Романа де Хогеа. Жеђ за информацијама са ратишта, европско али и светско јавно мњење могло је да утоли пре свега преко оваквих, веома популарних графика, које је пратио и одговарајући текст који је описивао саме догађаје. Овакве графике биле су и прилика за импресивну пропаганду.

Да је Де Хогеова графика послужила као инспирација мексичким уметницима показује и дијагонална перспектива срца града, али и готово у потпуности репродуковани доњи десни део Де Хогеове графике.

Мексички уметници су дали и додатна објашњења. При врху треће плоче с леве стране ситним словима обележено је име команданта и тренутак предаје Османлија. Можемо прочитати: Dug de Babiera (шпан: "војвода Баварски") и rendimiento de los bastos (шпан: "предаја оружја"). Доњи део прве и друге плоче сдесна, приказује захвалне Београђане.

Доњи десни део открива још једну тиху поруку коју параван носи. Изнад захвалних Београђана, који машу ослободиоцима и склопљених руку гледају ка небу, стоји и натпис: Rascianos-grekos dan Gracias per sua liberta ("Рашани-Грци се захваљују за своју слободу). Ово је интересантно, али не само зато што показује још једном верско-географску одредницу (Рашани-Грци) која се користила у раном модерном периоду да означи Србе.

Ово је било посебно важно у мексичком контексту. С једне стране, Хабзбурзи су били заштитници хришћанства и борили су се да сузбију религије Централне Америке. Са друге стране, Хабзбурзи су приказани као ослободиоци. Иако с правом и с довољно аргумената данас покоравање народа Америке видимо као колонијализам и експлоатацију, Шпанци су себе приказивали као ослободиоце, а овај параван је показивао да су се сматрали ослободиоцима и у другом делу свету.
И друга страна овог паравана била је осликана - на њој је приказана сцена лова, која је највероватније копија познате таписерије која је направљена за породицу Медичи.


Како је могуће да овакво уметничко дело није привукло већу пажњу?

Као и за Велику сеобу и чињеницу да су Београд већ 1690. поново освојиле Османлије, за то се посредно могу "оптужити" Французи. Шпански краљ Карло II преминуо је 1701. године без наследника. Као домино ефекат започела је нова серија ратова, која опет није заобишла ни Србе који ће масовно учествовати у сукобима изазваним мађарским покушајима да се одвоје од Беча.
Највећа последица смрти Карла II је чињеница да су Хабзбурзи изгубили трон у Шпанији. Мексиком више нису владали Хабзбурзи и овај параван је изгубио свој смисао. Вицекраљ Хозе Сармијенто де Ваљадерес опозван је у Мадрид, и са собом је понео и параван, које ће скоро наредна три века провести у приватним колекцијама. Тек у другој половини 20. века откривена је целокупна прича о вицекраљу и његовом паравану.

Параван који приказује Битку за Београд био је једна половина још већег паравана који је приказивао две највеће победе Хабзбурга у Великом бечком рату - друга половина се односила на одбрану Беча. Параван је био растављен на два дела вероватно по повратку Де Ваљадереса у Шпанију почетком 17. века и никада више није био састављен. Од 1970-их, параван који представља опсаду Беча налази се у некадашњем језуитском семеништу у Мексико Ситију. Од 1996. године "Београдски параван" је део колекција Музеја у Бруклину, у граду Њујорк. Нажалост, није део сталне музејске поставке
Подмукло дејство географије
Ово изузетно уметничко дело показује неколико ствари. Пре свега, свет је био веома повезан чак и пре три века. Готово да звучи нестварно али је тако - у том тренутку најмоћнији човек Америке идеолошки оправдава своју власт имитирајући јапанску уметност и сликајући Београд.
Овај параван показује и изузетан геополитички значај југоисточне Европе. Тада, али и у следећа два века, овај део "старог континента" привлачи пажњу свих великих сила као ретко који део планете. Француска напросто није могла да дозволи Хабзбурзима успех у рату против Османлија - као последица тога десетине хиљада српских породица кренуће ка северу у Великој сеоби. У наредним вековима актери ће се мењати али исти сценарио ће се понављати.

Страх да ће једна велика сила, било сама или у коалицији с неким од балканских народа, загосподарити овим делом Европе био је толико велики да ће сваки њихов покрет значити и узбуну у престоницама сила. Балкански народи желеће промене - у моћним царствима ће бити не само раја и кметови, већ и етничка и верска мањина. Највећим делом због тога балканска политика се компликује до незамисливости - постало је готово немогуће деловати без мешања са стране. У томе видим и "кривца" за добар део нестабилности историје балканских држава. Оне ће настајати на веома важном простору и превише близу срца светских империја. Зато верујем да је једно од питања које српска историографија треба да настави да истражује јесте у којој мери је географија обликовала главне процесе српске историје.

Мексичке поуке
Поред тога, верујем да поређења Балкана с другим деловима света могу понудити боље разумевање сопствене историје и нове идеје. Мексико је пример с којим се могу успоставити добре паралеле и то на барем два начина.
Мексико је својом удаљеношћу од Шпаније омогућио да управо потомци европских насељеника предводе борбу за независност Мексика. Србија је била превише близу Истанбула и Беча за тако нешто. Да ли из ове визуре не делује да Балкан није толико фокусиран на етничко, како нам се често говори, колико је близина империјалних центара отежавала наднационално организовање?
Хабзбуршки и османски "вицекраљеви" на Балкану никада неће имати ону улогу у стварању националних држава какву су имали европски администратори у Централној и Јужној Америци. За крај, треба истаћи и да је вицекраљ Хозе Сармијенто де Ваљадерес, како би поправио свој друштвени ранг, оженио потомкињу последњег великог астешког краља Моктезуме II (1466-1520). Када је Карло Александар, доцније гроф од Виртемберга, 1720. постављен за управника аустријске Краљевине Србије, он је оженио баварску принцезу. Нико од хабзбуршких управника неће помишљати да ожени девојку из рода Јакшића или Бранковића. Астечке породице ће имати већи политички значај од српских.
Није ли поређење са Астецима најбоље сведочанство о ономе кроз шта ће српско друштво проћи у време од османске инвазије до збора у Орашцу?
https://www.rts.rs/page/oko/ci/story/3202/politika/4279040/opsada-beograda-1688.html
 
Француска књижевница Женина Клапје
Clapier Genina
.. издала је 1918. године једну књигу под насловом „Легендарна Србија“.
У њој она са великим одушевљењем пише о Србима.:

Genina-Klapier-La-Serbie-legendaire-1.jpg



„И српска душа је такође у знаку мистичности. Она измиче сваком методском испитивању и бунтовно се одупире, не дајући се анатомском сецирању. Она има нагле скокове који збуњују, и само дубоко познавање српске историје може је објаснити. Српска душа је толико јака, да је ништа не може сломити. Она има тако висок осећај части, да он у њој живи петрифициран…

Српска душа је далеко од вештачке препредености прогресивне цивилизације. Она је способна истовремено за најтежа трпљења и највеће херојство…Но, кад је српска душа, остајући на чистом извору своје песничке инспирације, сачувала, благодарећи томе, своју првобитну чистоћу, зашто је тако слабо схваћена?…

Снажна раса, коју дуго ропство није било кадро сломити, Срби, опкољени смртним непријатељима: Турцима, Арнаутима, Бугарима, Мађарима, Немцима и другим, одавно су привикли да се сконцетришу у свом трпљењу…
Срби су поносити. И у највећим мукама они не плачу. О, где се срце човечије лакше не отвори и не разнежи него у болу и тузи? Па ипак, ма како страно изгледало, ретко ћете видети Србина да плаче…

Која психологија је кадра да проучи ову велику душу? Историја Србије више је опевана него описана. У дугачкој Епопеји хероји славне прошлости учињени су бесмртним. Срби у херојској поезији преносе с колена на колено национално благо: Милоша, Лазара, Марка, Душана…
Срби су увек стајали као живи бедем и одбрана западног света противу варварске инвазије Истока…
У једном несвесном нагону, често болном, увек витешком, овај народ корача напред…
Да би могла да се схвати српска душа, треба посећи пет векова унатраг. Треба се вратити у доба, када је национална слава и величина у свом напону сломљена на Косову…

Врло дуго су његове тежње одбијане, његове жеље остајале неиспуњене, његове наде изневераване, и у пркос свега, он се увек надао, увек веровао. У повољним часовима он се уздиже да поново оживи са својим херојима…
Што је српску душу немогуће анализирати, то је за то, што је она врло поносита, што је млада и врло много патила. Она је остала још увек у идеалистичком добу Крсташтва. Наше хладно расуђивање залутаће следујући њено испитивање. Само срцем можемо је појмити.“

http://www.rasen.rs/2019/05/srpska-se-dusa-ne-da-secirati-zenina-klapje/#.YEwCMm9KgdU
 
Србија Вилсон.
Млада Нигеријка живи у Лагосу и бави се организацијом градских догађаја, држи секнд-хенд продавницу, а осим тога је и модна блогерка. Никад није била у Србији.
Често је у прилици да објашњава своје име необично не само у Нигерији.

“Мама ми је дала име Србија јер сам једина од све њене деце која је преживела.“
175992818_10225763269016804_8254429564111245172_n.jpg
 
Арт група "Ларго" је руски трио која изводи традиционалну и савремену духовну (православну) музику. Трио састав чине: Владимир Соколов, Владислав Судаков и Александар Порожњи - солисти хора Краснодарског краја под руководством руског народног уметника Олега Газманова.

Добитници су разних награда на националним и међународним такмичењима и фестивалима, међу којима је победничка награда познатог пројекта "Битка хорова" руске државне телевизије - РТР, канала Русија 1.

Нови сингл и спот групе "Ларго" је песма "Наша вера Православна" чији је аутор Свети Владика Николај, објављен пре две седмице.

 
Nešto više o ovome?

La Guzla, ou Choix de poesies illyriques, recueillies dans la Dalmatie, la Bosnie, La Croatie et l'Hertzegowine (The Guzla, or a Selection of Illyric Poems Collected in Dalmatia, Bosnia, Croatia and Herzegovina) was an 1827 literary hoax of Prosper Mérimée.[1]

It was presented as a collection of translations of folk ballads narrated by a guzlar (gusle player) Hyacinthe Maglanović, complete with invented commentaries. Of 29 ballads, one of them, Triste ballade de la noble épouse d'Assan-Aga, was an authentic one.

The Russian poet Alexander Pushkin translated 11 ballads from La Guzla into his cycle Songs of the Western Slavs [ru].[2]

https://en.wikipedia.org/wiki/La_Guzla

Hyacinthe_Maglanovich%2C_frontispice_de_La_Guzla_Merime.jpg
 

Back
Top