Fascinacija srpstvom - Srbija kao večna inspiracija

[Khal Drogo]

Крунисање цара Стефана Душана из сликарског циклуса "Словенска епопеја“, слика чешког сликара Алфонса Мухе, насликано 1926.
Током нацистичке окупације Чешке "Словенска епопеја“ је сакривена, а поново је приказана јавности тек 2013. године.
Димензије Мухиних слика из "Словенске епопеје“ у просјеку су високе 6, а широке 8 метара. Циклус почиње са Словенима приказаним у родној земљи а завршава "Апотеозом словенксе историје“.

Битка за Беогррад, слика Јана вон Хухтенбурга, насликано 1720.

The Battle of Belgrade, 16-17 August 1717., painted Peter Tillemans 1717-20.

 

[Khal Drogo]

 

[Khal Drogo]

 

[Сребрена]

Luna Hanter je američki pisac naučnofantastičnih romana. Ona je svakako čula za Srbe, jer su je neki od njih očigledno inspirisali kada je pisala serijal sa naslovima poput "Vukan", "Bojan", "Novak", "Nevesta Zorana",...Naime, radi se o serijalu "Galaktički partneri" (Galactic mates) koji govori o vezama Zemljanki sa izuzetno visokim, mišićavim čovekolikim vanzemaljcima Zoranima, stanovnicima planete Zora. Eto prve veze sa našim podnebljem. Međutim, ako je to i bila slučajnost, njihova imena nisu, jer su sve srpska muška imena.

https://www.blic.rs/slobodno-vreme/...-jedna-amerikanka-je-napisala-serijal/rbr8vp0
https://www.goodreads.com/series/207319-barbarian-brides
https://www.goodreads.com/series/193839-galactic-mates

 

[Mrkalj]

 

[АнаиванГорд]

У којем је ово граду?

 

[Mrkalj]

У којем је ово граду?

Ruski navijači bili su dobri domaćini Crvenoj zvezdi u Sankt Peterburgu.

MTIzvor: B92, zvanični sajt sreda, 23.11.2022. | 16:30

Treba primetiti da, ako se nosi položeno, ruska i srpska zastava su ista zastava. Tako da je poruka jedinstva poruka koja je poslata.

 

[Сребрена]

Жорж Бертен Скот (1873 -1943), познати француски ратни репортер, сликар и илустратор журнала " L'Illustration,", деловао је у време Балканских ратова и Првог светског рата.

https://fr.wikipedia.org/wiki/Georges_Scott

У делу ,,Српска војска ослобађа Дубровник" овековечио је победу 13. новембра 1918. године, приказавши на слици резервног пешадијског капетана Милана Вл. Ђорђевића, командира 2. чете 4. батаљона, III пука Моравске дивизије другог позива која је прва ушла у Дубровник.

Spojler: Приликом доласка српских јединица у Дубровник

Приликом доласка српских јединица у Дубровник, председник Народног вијећа др Пера Чингрија одржао је говор на почетку речима:

,,Српски војници!
Једнокрвна Браћо Наша!
Провидност вјечна показала ми се блага допуштајућ мени да у овом знаменитом хисторичком часу поздравим у име опћине старог Дубровника, негдашње средиште народне културе на нашем Југу,
Бијелог Орла Ваших по цијелом свијету прослављених застава,Вашем крвљу пошкропљених.
Поздрављам Вас као носиоце реда и слободе, заточнике новог свијета, који се на развалинама истрошеног, пропадајућег старог подиже.
Поздрављам Вас у име овог нашег, а и Вашег града, који је у прошлом вијеку за доба народног покрета, на овим обалама нашег Јадранског мора подигао први тробојни стијег народног препорода..."

 

[Сребрена]

Деспот Угљеша Мрњавчевић, Вукашинов брат, постаје

ГРЧКИ СВЕТАЦ
​

Predlog je došao od Argira Paralikidisa, meštanina Černomena (Ormenio) u okrugu Evros (grčko ime reke Marice), a podržavaju ga monasi svetogorskog manastira Simonopetra.

Ova najava čula se nedavno tokom služenja pomena poginulim u Maričkoj bici (Boj kod Černomena) u parohijskom hramu Svetog Georgija u Ormeniju, a obelodanio ju je glavni sekretar Sveštene zajednice Svete Gore, otac Kozma Simonopetrida, koji je tom prilikom održao i predavanje „Jovan Uglješa mučenik Ormenija“. On je podsetio da je despot Jovan Uglješa, brat srpskog kralja Vukašina Mrnjavčevića bio na čelu Serske države od 1365. godine do smrti u Maričkoj bici 1371, kao i da je poginuo pokušavajući da sa bratom osujeti prodor Turaka u Evropu.

„I pored toga što se ne radi o nekom grčkom junaku carske porodice, i pored toga što je u Srbiji gotovo zaboravljen, ne prestaje da budi uzvišene osećaje stanovnika oblasti kojom je vladao“, istakao je otac Kozma u epilogu predavanja.

Zato, po njegovim rečima, ne čudi što je inicijativa za kanonizaciju Jovana Uglješe potekla od žitelja Černomena, i to, kako kaže, jeste dokaz o njegovoj svetosti. Dodao je i da kod monaha Simonopetre postoji velika uverenost svetosti Jovanove.

„Postoje i istorijski dokazi o njegovom svetiteljstvu: uspešno vladanje i zalečenje raskola između crkava, nadnacionalna politika, darivanje Svete Gore i građenje manastira, poštovanje prema crkvenoj jerarhiji i prema monasima, njegov mučenički etos. Snažno je, zato, uverenje nas monaha Simonopetre da je došao čas da se potvrdi već postojeća realnost svetosti Jovana Uglješe i da ovaj čin neće zakasniti već da će se uskoro monasi Simonopetre umesto pomena, molitveno obraćati Jovanu Uglješi kao svetitelju za svoje spasenje“, naveo je monah Kozma.

„Jovan Uglješa je u oblastima u kojima je vladao uspeo da uspostavi i harmoničan suživot brojnijeg grčkog stanovništva sa srpskim življem i da otkloni probleme koji se obično javljaju“, zaključio je monah Kozma.
„Najznačajnije delo šestogodišnje vladavine Jovana Uglješe, sve do smrti u Maričkoj bici, jeste njegov prvi pokušaj da pomiri Srpsku crkvu sa Vaseljenskom patrijaršijom posle raskola koji je nastao u vreme vladavine cara Dušana. U dokumentu koji je izdao u martu 1368. Jovan bez ustezanja izražava spremnost da okonča raskol. Premda je bio na vlasti samo šest godina, ostavio je veliki trag u istoriji oblasti kojom je vladao kao prototip blagočestivog, vernika, ujedinitelja i mudrog prozorljivog vladara“, kazao je monah Kozma.

https://lat.sputnikportal.rs/20221029/srpski-despot-postaje-grcki-svetac-1145313013.html
http://srbi.org.mk/sest-i-po-vekova-od-maricke-bitke-koja-je-odlucila-sudbinu-balkana/

Из свете митрополије Дидимотике, Орестијаде и Суфлије обавештавају да поводом сећања свих оних који су изгубили животе у бици на Евросу или Марици или Орменију извршиће се помен у недељу 25 септембра 2022. у 10 часова у парохијском храму Светога Георгија у Орменију. Помен ће служити Његово преосвештенство Митрополит Дидимотике, Орестијаде и Суфлије Господин Дамаскин.http://srbi.org.mk/iz-grcke-mitropolije-didimotike-orestijade-i-suflije-u-nedelju-sluze-pomen-povodom-godisnjice-bitke-kod-ormenija-kada-je-pao-i-srpski-despot-jovan-ugljesa/

 

[Сребрена]

КУЛТ КРАЉА МИЛУТИНА И КНЕЗА ЛАЗАРА У РУСКОЈ ЦРКВИ​

Пијанисткиња и теолог др Ана Рашковић, након дугогодишњег истраживања у Русији и Ватикану, саставила је нотни зборник „Песме српским светима у руској црквенопојачкој уметности од 16. до 19. века”.

Ово дело је нотни зборник транскрипција песама из служби Св. Симеону Мироточивом, светитељима Сави и Арсенију, Св. краљу Милутину и Св. мученику кнезу Лазару са руске неумске на савремену нотацију и представља прву антологију оваквог типа на нашим просторима и прву обимну студију на ову тему у српској науци.

Иако је замишљена да буде део ширег пројекта посвећеног изучавању српских култова у Русији, књига је урађена као самостални нотни зборник у коме су све песме класификоване, транскрибоване и представљене у богослужбеном поретку у упоредном неумском и савременом нотном запису.

Ауторка је током једне деценије истраживачког рада у Русији и Ватикану сакупила, класификовала, транскрибовала и објавила записе песама српским светима из 56 руских богослужбених неумских рукописа насталих претежно у руским манастирским срединама између 16. и 19. века.

https://www.politika.rs/scc/clanak/479984/Pesme-sccpskim-svetima-u-ruskoj-crkvenopojackoj-umetnosti)))))))))))))))))))))
https://www.eparhijazt.com/sr/news/...a-milutina-i-kneza-lazara-u-ruskoj-crkvi.html
https://knjizarariznica.rs/?product=21913

Култ Св. Арсенија Сремца у Русији
Као свети се први пут помиње у Русији 1388, а канонизован је на Сабору у Москви 1549. године.

Живео је у време Св.Саве и био његов омиљени ученик. Као такав, наследио је Св.Саву на месту поглавара Српске цркве.

Арсеније је рођен у месту Дабар у Срему, а година његовог рођења нам није позната.

У Манастир Жичу дошао је као монах, а у своју келију га је примио Сава Немањић како би руководио Арсенијевим духовним животом. Због велике побожности и посвећености архиепископ Сава поставља Арсенија за еклисијарха велике и саборне цркве архиепископије Жичке и игумана Манастира Жиче.Након одлуке да поново отпутује у Свету земљу и да се повуче са положаја поглавара Српске православне цркве, Сава је за свог наследника одредио управо Арсенија и 1233. године га је поставио за архиепископа. До пролећа 1234. године Сава је помагао Арсенију у обављању његових дужности.
Након три деценије службовања, архиепископ Арсеније је 1263. године оболео, па је за свог наследника изабрао хумског епископа Саву (бившег принца Предислава), сина Стефана Првовенчаног.

Арсеније је умро 26. октобра 1266. године у Чрнчи у Полимљу, а сахрањен је у својој задужбини Цркви Светих Апостола у Пећи (потоња Пећка патријаршија). Његове мошти су често премештане, а од 1920. у Манастиру Ждребаонику.

Занимљиво је да су мошти овог српског светитеља стигле и до Манџурије. Свети архијерејски Синод СПЦ и патријарх Варнава удовољили су 1933. године молби руског архиепископа Нестора да део моштију Светог Арсенија однесе у Харбин, у капелу Дома милосрђа. Његов култ у Русији био је распрострањенији него култ Светог Саве.

https://srpskasrednjovekovnaistorija.com/arhiepiskop-arsenije-sremac-naslednik-svetog-save/
http://srbi.org.mk/sveti-arsenije-sremac-naslednik-svetog-save-u-srbiji-nema-crkvu/
https://www.academia.edu/40493519/Свети_Арсеније_у_руским_богослужбеним_рукописима_XV_XIX_века_Богословље_и_духовни_живот_карловачке_митрополије_Београд_2019_с_163_177

 

[Сребрена]

 

[Сребрена]

 

[Сребрена]

Kada se spoje jedan ruski car i Hercegovac tamnih očiju i baroknih uvojaka, politička previranja i trgovačke veštine, pa se dodaju operske arije i poseta Dalekom Istoku, dobije se tek skica biografije - predložak za scenario uzbudljivog trilera.


Vivaldijeva opera za najmoćnijeg Srbina u vreme baroka

Srbin Hercegovac, znači Mediteranac više nego Balkanac, čovek mašte koliko i realist, čovek sna koliko i pozitivni stvaralac...grof Sava Vladisavljević Raguzinski, proveo je 6 godina u Veneciji , diplomatskim poslom.
Ustupio je deo svog ličnog prostora u palati na trgu Sv.Marka u Veneciji Antoniju Vivaldiju, koji je do tada bio u Mantovi, i Vivaldi mu je posvetio, kao znak zahvalnosti, svoju 13.u operu, " La verita in cimento", premijerno izvedenu 1720.godine u Veneciji.

Šta je Vivaldi pisao grofu iz Hercegovine?​

„EKSELENCIJO:
Kome bi trebalo posvetiti ovu dramu, do samo Vama, prepoštovani gospodine, jer primivši je tako velikodušno u svom domu u prvim danima njenog probnog izvođenja, ljubazno ste pokazali da je uzimate pod svoju zaštitu; zbog čega se, bez daljih molbi da se zauzmete za dozvolu iste, Vašoj Ekselenciji, njenom zaštitniku, posvećuje.

Kažem Vama, jednom gospodinu, anđelu čuvaru ilirske regije, čije poznajete drevno i jasno poreklo; koje po obe linije potiče pravo od Prvih gospodara, despota i grofova tako ratničke i slavne nacije; koja, ne zato što je ostala pokorena, sa delom Dalmacije pod osmanskom vlašću, grofovija Vaše prepoštovane porodice nije pretrpela nikakav slom; budući da je, osim toga što je ostavljena na slobodi, što je već bila, činom drugačijeg i časnijeg promišljanja, u istu bila vraćena opsežnom, carskom Poveljom; čime su joj potvrđene drevne privilegije i imunitet koji je uživala; kao što se sve, sa autentičnim dokazima, jasno pojavljuje u Arhivu Dubrovačke Republike.

Ali čemu nabrajati vrle osobine koje Vas krase, kada su i previše očigledne! Jer kome bi moglo ostati skriveno, da se Vaša Ekselencija plemenitošću duha, mudrošću uma i lakoćom ophođenja, sa najdelikatnijim i najvažnijim intrigama kneževa, tako mudro nosila, da je Vaše ime s velikim razlogom svuda tako ugledno postalo.
Da se Vaša Ekselencija po uzvišenosti ističe u Dubrovačkoj Republici. Da Vam je Njegova Svetost sadašnji papa (koji Vas je u svakoj prilici prepoznao kao stalnog zagovornika hrišćanske vere) ukazao čast da Vas učini Palatinskim vitezom; i zato što ste se nedavno spojili na čuvenom venčanju sa Nj.E. gospođom Virdžinijom Trevizani, slavnim potomkom te drevne, plemićke venecijanske porodice Trevizani, koja se može pohvaliti svojim duždima, patrijarsima i prokuratorima presvetle Venecije, uvek nepobedive, Dominantne Republike.

Ali čemu podsećati na tolike plemenite vrline, kojima se Vi odlikujete, kad je dovoljno samo pogledati ko ste, posmatrati Vaše delovanje kao dvorskog savetnika jednog od najvećih monarha sveta, kakav je upravo pobedničko Carsko Visočanstvo, čije carstvo, moćno zbog dominacije nad ogromnim kraljevstvima, kojeg se plaše zbog vojne snage, a koja se ogleda u njegovim vazalima, ostavlja živopisnu sliku svoje veličine u svim delovima sveta.
Dovoljno je to reći o Vama, koliko god to pisac ikada može, da pokaže ko ste, zajedno sa hrabrom podrškom koju ova drama uživa;
Sa poniznim naklonom ostajem najodaniji i najponizniji sluga Vaše Ekselencije.


POSVETA GROFU SAVI na naslovnoj strani partiture

https://www.rts.rs/page/oko/sr/story/3211/drustvo/4241213/sava-vladislavic.html
https://en.wikipedia.org/wiki/La_verità_in_cimento
https://www.bbc.com/serbian/lat/srbija-59775344

 

[Сребрена]

 

[Сребрена]

Едмон Ростан - писац трагикомедија и поштовалац Краља Петра​

Са виртуозношћу и раскошним духом, лирском тананошћу и херојским заносом писао је комаде који су били догађај у француском позоришном животу. Ростано је написао драме, међу којим су: "Сирано де Бержерак", "Романтичне душе", "Далека принцеза" и "Орлић".
"Сирано де Бержерак" освојио је тадашњу публику и одржао се на позоришним репертоарима до данас.
Од премијерног извођења у Паризу 1897. године ове чувене сценске поеме у стиховима, која је већ тада проглашена за ремек-дјело, требало је да прође седамнаест година, па да је 1914. београдска публика види на сцени и одушеви се.

Ростан је био члан Француске академије.
Постао је познат комадом "Црвена рукавица", али му је прву славу донијела комедија у стиховима "Романтичне душе".
Ускоро је на сјајан пријем наишао и комад "Орлић", чији је главни тумач била незаборавна Сара Бернар.

Надахнут храброшћу српског краља Петра Првог Карађорђевића приликом повлачења кроз Албанију, Едмон Ростан написао је и објавио пјесму "Четири вола краља Петра", коју је на српски језик превео Милутин Бојић, пјесник "Плаве гробнице".
Ростанова пјесма је већ на Солунском фронту била борбено надахнуће српским војницимa.

Како је настала ова песма? У Француској је дуго пре Великог рата али и после, излазио врло популарни часопис L’Illustration. Лист је био познат по добрим фотографијама и ликовним прилозима. У време рата у њему су доминирале слике са бојишта. Дописник ових новина из Србије је био сликар Владимир Бецић, Славонац, који је до пред рат био наставник цртања у битољској гумназији а након мобилизације постао је ,,ратни сликар“. Бецић је био добар сликар али исто тако и фотограф. L’Illustration je више пута објављивао његове прилоге током рата.

Крајем 1915. године у редакцију листа су стигле Бецићеве фотографије које приказују српску војску у повлачењу ка Албанији и преко ње. Међу тим снимцима су били и они на којима се види стари краљ Петар, како путује на приколици од топа коју вуку волови. Ћутке , стојећи уз друм му одају почаст млади српски регрути одевени у народно одело (највећи број њих ће страдати током тог пута). У јануару 1916. године ови снимци су уз прaтеће текстове објављени у L’Illustrationu.

Фотографија краља Петра је изазвала силне емоције код француских читалаца али је дирнула и песника Едмона Ростана. Он је и ако и сам болестан, преточио своја осећања у ову чувену песму. Његова песма и ови снимци су значајно подигли симпатије савезничке јавности према Србима и јуначкој Србији.

Ростанова ода је испевана у романтичарском духу каквим су опевани митски јунаци у књижевности. Захваљујући овим стиховима краљ Петар је за живота доспео у легенду. У историјско памћење целе савезничке Европе. Ево песме:

Смрт Победиоцу већ из уста пахне.
Пресит је победа и треба да дахне.
Што горе, бољи биће крај.
Задихан вилице у пола отвара.
Што његовом сину у оку се ствара
К’о животињски зелен сјај?


Под калпаком који значка смрти дичи
На лисичју њушку нос хусару личи.
Поноћ је. И потмули хук
Чујете ли како из предграђа хуји?
А бледом човеку чир у уву зуји
И тутњи к’о добоша звук.


Лекари погнути а мрачни се виде,
А врх им обрва чак у чело иде.
Ко му зна да л’ гад тај худ
Што га њини пипци треба да исцеде!
Дошао је као наслеђе од деде
Или је његов лични труд?



Не каје се, али дивљи бес та хвата.
Рука му је кратка за успехе рата.
Промаши! Чује смрти бат.
И промукли Сигфрид к’о ковница дише.
Ко да се усуди да га оперише,
Ко данас да му такне врат?



Ноћ ахилеонска сва на чам мирише,
Лекари се паште да не може више.
Не збори. Зар је Бог већ сит
Кроз његова уста да збор држи дуги?
Један због гркљана, због сушице други
Свршава жића свога нит.



Ваздуха! Светлости! Вила са Керкире!
“Не бој се! Шасери чувају је, сире”..
“ Знам”, вели, погледа му тон.
Прво кратка рука, сада глас му низак.
— С догађајима би хтео да је близак.
Француски журнал доби он.



Види своју слику и с њом јад свој читав.
Мршав, свео, лежи на кревету млитав.
Сумње је препун му глед.
У фланелу, што га у Сан Рему купи,
Страх га. Ни на балкон не може да ступи.
- На друге слике дође ред.



Тада спази слику која није глума,
Што је Бецић сними са једнога друма.
За њу ће цео свет да зна.
То је Петар Први. Из Србије Старе
Одлази седећи на остатку каре,
Волови вуку кола та.



Краљ Петар иде, јер ићи мора
Преко бусења, стења и гора.
Тајанствен пред њим стоји пут.
Са штапом, само у свом мундиру,
Он иде мору, изгнанству, миру.
Иде у бајке вечне кут.



Четири вола, с јармом у луку,
Раоник славе, херојства вуку.
Но унук Карађорђа, лав,
Да се са бојног поља ишчупа
Четири вола морају скупа
Да употребе напор сав.



Србин, тај песник, ратник, што створи,
Да земља пева, да барут збори,
Да Петра Првог, борца тог
Осветли душу, створи за њега
Та кола, спојив остатак спрега
С остатком задњим топа свог.



Песма ће ореол исплести му цветан.
Поносан к’о вођа, као пастир сетан,
Како је велик изгнаник тај!
И многи, што су се прославили лиром,
Чија слава кружи васељеном широм
Завидеће му за тај сјај.



И видећи како корача пут части,
Кроз снег, Побеђени, лишен своје власти
Завапи Победилац: “ Вај!”
Он одбаци слику израђену кредом.
Дршће, а на лицу чита му се бледом:
Шта значи краљ, шта значи славе сјај.



Тане тако баци, мада му крв следи,
Лик Алберта који сам на дуни седи.
Сад збуњен гледи слике, бон.
Војника, какав он не беше гледа
И старца који сам на кару седа,
А какав неће бити он.


Он види: краљ овај сред стена, ливада
Седећи на топу навек ће да влада
Сред чобана што знају бој.
И пре но што се лиши живота и круне
Триумфатор крикну крик зависти пуне.
С уздахом гледа ловор свој.


Ишчезнуће сјај на оклопу и шлему
И слике ласкаво посвећене њему,
Пред овом сликом што је плен
Будућности с којом залуд борба биће.
Кад смрт сав тај његов сјај у ништа слиће
Још за који трен.


Он види, пораза узвишеност цела
Старост, овешталост запреге, одела
И сав тај скромни, прости чин
Да се с околином и тренутком слаже;
Види да се пораз ко успех покаже
Када постане славе син;



Види, да лепота пуна блеска ступа,
Кад најдостојни је вечност славом купа
Клизећи врх њих да сјај им да.
То случајно није. И он види, да је
Сам Омир, изагнан чак у српске краје,
Спрегнуо четир вола та.

 

[Mrkalj]

Vivaldijeva opera za najmoćnijeg Srbina u vreme baroka
.grof Sava Vladisavljević Raguzinski, proveo je 6 godina u Veneciji , diplomatskim poslom.
Ustupio je deo svog ličnog prostora u palati na trgu Sv.Marka u Veneciji Antoniju Vivaldiju, koji je do tada bio u Mantovi, i Vivaldi mu je posvetio, kao znak zahvalnosti, svoju 13.u operu, " La verita in cimento", premijerno izvedenu 1720.godine u Veneciji.

​

Pojma nisam imao. Inače, Vladislav-ić.

 

[Mrkalj]

О СРБИМА НЕМАЧКИ ПАСТОР – Fridrih Grisendorf​

Проповед коју је одржао немачки протестантски свештеник Фридрих Грисендорф године 1945. у своме селу Евербургу крај Оснабрика, где се тада налазило на хиљаде српских заробљеника.

„… Наша отаџбина је изгубила рат. Победили су Енглези, Американци, Руси. Можда су имали бољи материјал, више војске, боље војсковође. Но то је уствари изразито материјална победа. Ту победу су однели они. Међутим, има овде међу нама један народ који је од свих победника извојевао једну много лепшу, другу победу. Победу душе, победу срца, победу мира и хришћанске љубави. Тај народ су Срби.
Ми смо их раније само површно познавали. Али смо такође добро знали шта смо ми чинили у њиховој отаџбини. Убијали смо на стотине Срба, који су бранили земљу; за једног нашег убијеног војника, који је иначе представљао власт окупатора-насилника. Па не само да смо то чинили, већ смо са благонаклоношћу посматрали како тамо на Србе пуцају са свих страна: и Италијани, и Мађари и Шиптари и Бугари и…
Знали смо да се овде међу нама налази 5.000 Срба официра који су некада представљали елиту друштва у својој земљи, а сада личе на живе костуре, малаксали и изнемогли од глади. Знали смо да код Срба живи веровање да „ко се не освети – тај се не посвети“, и ми смо се заиста плашили освете тих српских мученика.
Бојали смо се да ће они после капитулације наше земље чинити с нама оно што смо ми њима чинили. Живо смо замишљали ту драму и већ смо у машти гледали нашу децу како плове низ канализацију или их пеку у градској пекари. Замишљали смо убијање наших људи, силовање наших жена, рушење и разарање наших домова. Међутим, како је било?
Кад су покидане логорске жице и када се 5.000 живих српских костура расуло слободно по нашој земљи, они су миловали нашу децу поклањајући им бомбоне, мирно разговарали са нама. Срби су дакле миловали децу оних који су њихову Отаџбину у црној звали. Тек сада разумемо зашто је наш велики песник Гете учио српски језик. Сада тек схватамо зашто Бизмаркова последња реч на самртној постељи беше – Србија !
Та побједа је већа и узвишенија од сваке материјалне победе ! Такву победу чини ми се, могли су извојевати и задобити само Срби, одгајени у њиховом светском духу и јуначким српским песмама које је наш Гете тако много волео…
Ова победа ће вековима живети у душама Немаца, а тој победи и Србима који су је извојевали, желео сам да посветим ову моју последњу свештеничку проповед“.

 

[Mrkalj]

 

[АнаиванГорд]

Luna Hanter je američki pisac naučnofantastičnih romana. Ona je svakako čula za Srbe, jer su je neki od njih očigledno inspirisali kada je pisala serijal sa naslovima poput "Vukan", "Bojan", "Novak", "Nevesta Zorana",...Naime, radi se o serijalu "Galaktički partneri" (Galactic mates) koji govori o vezama Zemljanki sa izuzetno visokim, mišićavim čovekolikim vanzemaljcima Zoranima, stanovnicima planete Zora. Eto prve veze sa našim podnebljem. Međutim, ako je to i bila slučajnost, njihova imena nisu, jer su sve srpska muška imena.

https://www.blic.rs/slobodno-vreme/...-jedna-amerikanka-je-napisala-serijal/rbr8vp0
https://www.goodreads.com/series/207319-barbarian-brides
https://www.goodreads.com/series/193839-galactic-mates

Уууу, ал смо фрајери!

 

[Mrkalj]

ЧТО ТАКОЕ СЕРБИЯ?​

History of Christian Literature
2.15K subscribers

 

[Софија]

ЧТО ТАКОЕ СЕРБИЯ?​

History of Christian Literature
2.15K subscribers

Пушкинова Бака је била Српкиња.
Интересантно.

 

[Mrkalj]

https://books.google.rs/books/about/Religion_and_Culture.html?id=dKMaAAAAMAAJ&redir_esc=y

 

[Mrkalj]

 

[Khal Drogo]

 

[Сребрена]

Алфонс де Ламартин ( Alphonse-Marie-Louis de Prat de Lamartine)
1790-1869 ; познат по аутобиографској поеми "Језеро".... уметник у француској поетичкој форми, има два споменика у Београду- у Карађорђевом и у Земунском парку.

Са закашњењем од скоро два века, на српски језик су преведени сви текстови у којима је чувени француски песник, писац и политичар Алфонс де Ламартин помињао Србију, српски народ и обичаје. По први пут на једном месту, у оквиру књиге "Списи о Србима", нашле су се забелешке, утисци и описи старог Балкана захваљујући којима је Европа у великој мери променила мишљење о народима под турском влашћу.

Изводе из Ламартинових дела приредила је и превела Јелена Новаковић која, исцрпним предговором, са лакоћом уводи читаоце у свет Ламартинових опажања.

Српски је језик "складан, музикалан и ритмичан, међу њима има мало имовинске неједнакости, постоји само опште благостање, а једина раскош је у оружју", описује Ламартин Србију тридесетих година претпрошлог века...Мушкарце је доживљавао као горштаке са углађеним манирима, као пастире који живе за слободу. Лепота жена га је подсетила на становнице луцернског и бернског кантона.

Важна епизода у његовом казивању је долазак у предворје Ћеле куле. Тамо је стигао само у пратњи турског дечака који му је чувао коња. Зато није имао кога да упита какав је то "варварски споменик". Док се дечак играо комадићима костију, Ламартин је сачекао караван и турске коњанике који су му објаснили да су то лобање Срба, погубљених у последњој буни. Ламартин је Ћеле кулу описао као цену слободе коју је мали балкански народ морао да плати Отоманима.

"Српски народ имао је поносито срце које се могло расцепити, али не и савити, као што се не може савити ни срце храста у гори", записао је Ламартин у делу "Историја Турске".

Под утиском прича о славној прошлости које је слушао током боравка у Србији, као и приликом посета средњовековним богомољама, утврђеним градовима и бојиштима, Ламартин је био додатно опчињен јединственошћу српске епске поезије.


https://www.politika.rs/scc/clanak/28600/Spisi-o-Srbima
https://www.srbija.gov.rs/vest/65098/objavljena-knjiga-spisi-o-srbima-alfonsa-de-lamartina.php