Evolucija vs Kreacija

[eremita]

Ево, хајде полако да се договоримо нешто, ја ћу сада постовати једно православно тумачење - за које мислим да се ни по чему не противи Т.Е., можда има неких
пропуста у вези науке, која се свакодневно допуњује, не знам - али молим те,
наведи ШТА ЈЕ ОВДЕ СПОРНО... биће 6-7 постова :

​

​

​

У почетку створи Бог небо и земљу (Пост.1,1).​

​

​

​

Стварање неба - невидљивог света​

​

​

​

​

​

У почетку, пре свог видљивог света и човека, Бог је из ничега створио небо, тојест духовни, невидљиви свет и ангеле.

Ангели - то су бестелесни и бесмртни духови, обдарени умом, вољом и моћима. Бог их је створио безбројно много. Они се разликују међу собом по степену савршенства и по роду свог служења и подељени су у неколико чинова. Највиши међу њима називају се серафимима, херувимима и архангелима.

Сви ангели били су створени добрима, да би љубили Бога и један другог и од таквог живота у љубави имали постојану, велику радост. Но Бог није желео да их насилно принуди на љубав, и зато је Он дао ангелима да слободно изаберу - да ли сами желе Њега да љубе - да живе у Богу, или не.

Један, највиши и најмоћнији ангел, по имену Деница, погордио се својим моћима и силом, одбио је да љуби Бога и да испуњава вољу Божију, и пожелео да и сам постане као Бог. Он је почео да клевеће Бога, свему да се противи и све да одриче, те је постао тамним, злим духом - ђаволом, сатаном. Реч "ђаво" значи "клеветник", а реч "сатана" значи "противник" Бога и свега доброг. Тај зли дух саблазнио је и повукао за собом много других ангела, који су такође постали зли духови и називају се бесовима.

Тада је против Сатане иступио један од највиших ангела Божијих, архангел Михаило и рекао: "ко је раван Богу? Нико, као Бог!" И почео је на небу рат: Михаило и ангели његови ратовали су против Сатане, а Сатана и његови бесови ратовали су против њих.

Али није се могла зла сила одржати против ангела Божијих, и пао је Сатана заједно са бесовима, као муња, доле - у преисподњу, у ад. "Ад", или "преисподња", је место удаљено од Бога, где и сада пребивају зли духови. Тамо, они се муче у својој злоби, схватајући своју немоћ пред Богом. Сви они, по својој не покајаности, тако су се утврдили у злу, да више не могу бити добри. Они се труде да подмуклошћу и лукавошћу саблазне свакога човека, убацујући му лажне мисли и зле жеље, да би га погубили.

Победа светих ангела Божијих над бесовима

Тако је изникло зло у Божијој творевини. Злом се назива све, што се ради против Бога, све, што нарушава вољу Божију.

А сви ангели који су остали верни Богу, од тада у непрестаној љубави и радости живе са Богом, испуњавајући увек вољу Божију. И сада су се тако утврдили у добру и у љубави Божијој, да више никада не могу чинити зло - не могу грешити, и зато се називају светим ангелима. Реч "ангел" значи - "вестник". Бог их шаље да људима пренесе Своју вољу, и због тога ангели примају на себе видљиви, човечији облик.

Свакоме хришћанину Бог даје при крштењу ангела чувара, који невидљиво чува човека током целог његовог земног живота, не остављајући његову душу ни после смрти.

​

Победа Светих ангела Божијих над бесовима​

​

​

​

НАПОМЕНА - Ово је кратак опис стварања неба - ангелског света - изложен на основу Светог Писма и учења светих Отаца и Учитеља свете Православне Цркве.

Детаљни опис живота ангелског света изложен је код св. Дионисија Аеропагита, ученика св. Апостола Павла и првог атинског епископа, у његовој књизи: "Небеска Јерархија", написаној на основу свих делова Св. Писма, у којим се говори о ангелима.

 

[eremita]

​

Стварање земље - видљивог света​

​

​

​

​

После стварања неба - невидљивог, ангелског света, Бог је створио из ничега, једном Својом Речју, земљу, тојест твар (материју), из које је постепено саздао сав наш видљиви, тварни (материјални) свет: видљиво небо, земљу и све, што је у њима.

Бог би могао саздати цео свет у једном тренутку, али пошто је Он од самог почетка хтео да свет живи и развија се постепено, зато га није саздао одједном, већ у току неколико временских периода, који се у Библији називају "данима".

Али ти "дани" стварања нису били као наши уобичајени дани, дуги 24 часа. Јер наш дан зависи од сунца, а у прва три "дана" стварања није још било самог сунца, значи, није могло бити ни садашњих дана. Библију је написао пророк Мојсије на древном - јеврејском језику, а на том језику и дан и период времена називали су се истом речју "иом". Али ми не можемо тачно знати, какви су то били "дани", тим пре што нам је познато следеће: " У Господа један дан, је као хиљаду година и хиљада година, као један дан" (2 Петр. 3, 8; Псалм 89, 5).

Свети оци Цркве сматрају да седми "дан" света траје и до данас, а затим, по васкрсењу мртвих, настаће вечни осми дан - вечни будући живот. О томе и пише, на пример, св. Јован Дамаскин (VIII век) :"Сматра се да има седам векова овог света, од стварања неба и земље до општег скончања и васкрсења људи. Јер ако постоји индивидуално скончање - смрт свакога; постоји и опште савршено скончање, када ће бити опште васкрсење људи. А осми век - је будући".

Св. Василије Велики је још у IV веку писао у својој књизи "Беседе на Шестоднев": "Зато назовеш ли њега даном или веком, изразићеш једно и то је јасно".

И тако, на почетку, од Бога саздана земља (материја) није имала ничег дефинисаног, никакве форме, била је неустројена (као магла или вода) и покривена тамом, и Дух Божији се дизао над њом, дајући јој живоносну силу.

НАПОМЕНА. - Св. Библија почиње речима: "У почетку створи Бог небо и земљу" (Пост.1,1).

"У почетку" на јеврејском "берешит" значи "спочетка" или "на почетку времена", јер до тада је постојала само вечност.


"Створио" овде је изражено речју "бара", означавајући створио из ничега - створио; за разлику од друге јеврејске речи "асса", која значи створити, формирати, направити из готовог материјала. Реч "бара" (створио из ничега) свега три пута употребљава се приликом стварања света: 1) у почетку - први акт стварања, 2) при стварању "душе живе" - првих животиња и 3) при стварању човека.

О небу, у правом смислу, даље се ништа не говори, тј. оно је било довршено благоустројавањем. То је био, како је раније изложено, свет духовни, ангелски. Даље у Библији ће се говорити о своду (утврди) небеском, ког је Бог назвао "небо", као подсећање на више духовно Небо.

"Земља беше невидљива и пуста, и беше тама над безданом, и Дух Божији дизаше се над водом" (Пост.1, 2).

Под "земљом" овде се подразумева првобитна још неустројена материја, из које је Господ Бог у шести "дан" устројио или образовао затим видљиви свет - васељену. Та неустројена материја или хаос назива се безданом, као непрегледним и ничим ограниченим пространством, и водом, као водообразном или парообразном материјом.

Тама је била над безданом, тј. сва хаотича маса је била уроњена у мрак, са савршеним одсуством светлости.

И Дух Божији дизаше се над водом: - овде је већ почетак стварања Божијег. По значењу самог израза: дизаше се (јеврејска реч, употребљена овде, има овај смисао: обухватао собом сву материју, као што птица својим раширеним крилима грли и загрева своје птиће), утицај Духа Божијег на првостворену материју треба разумети овако: њој (материји) је саопштена животна сила, неопходна за њено образовање и развитак.

У стварању света, подједнако, су учествовала сва три Лица Пресвете Тројице: Отац, Син и Свети Дух, као Троједини Бог, Једносуштни и Нераздељиви. Реч "Бог" на том месту постављена је у множини - "Ело-гим", тј. Богови (у једнини Елоах или Ел значи Бог), а реч "створи" - "бара" постављена је у једнини. На тај начин изворни јеврејски текст Библије, у првим својим редовима, указујући на једносуштност Лица Св. Тројице, говори да је било овако:" у почетку створише Богови (Три Лица Св. Тројице) небо и земљу".

О томе је тако јасно речено у псалмима: "Логосом (Речју) Господњим створише се небеса, и духом уста Његових - сва војска њихова" (Пс. 32, 6). Овде под "Логосом" сматра се Бог Син, "Господњим" - Бог Отац и под "Духом уста Његових" - Бог Дух Свети.

Син Божији, Исус Христос, у Јеванђељу директно се назива "Логосом" (Речју): "У почетку беше Логос... и Логос беше Бог... Све кроз Њeгa постаде, и без Њeгa ништа не постаде што је постало". (Јован 1, 1-3).

Посебно је важно за нас да знамо да би било немогуће стварање самог света, да није у почетку било добровољне жеље Сина Божијег да прими крсну жртву за спасење света: "све је Њиме (Сином Божијим) и за Њeгa саздано; и Он је пре свега, и све Њим постоји. И Он је глава Тела Цркве; Он је почетак, првенац из мртвих, да у свему Он има првенство; јер је било благоугодно Оцу, да у Њeмy обитава свака пуноћа, и да кроз Њeгa измири све са Собом, учинивши мир кроз Њeгa, Крвљу Крста Њeгoвoг, и на земљи и на небу" (Колош.1, 16-20).

И рече Бог : "Нека буде светлост!" И би светлост. И назва Бог светлост дан, а таму назва ноћ. И би вече и би јутро. То је био први "дан" света.

 

[eremita]

Беседа о првом дану стварања​

​

​

Први чин стварања Божијег било је стварање светлости: "и рече Бог: да буде светлост. И би светлост. И виде Бог светлост, да је добра, и растави Бог светлост од таме. И назва Бог светлост дан, а таму ноћ. И би вече и би јутро: дан један" (1, 3-5)

Може се учинити чудним, како је првог дана стварања могла да се појави светлост и да се смењују дан и ноћ, када још није било сунца и других светила небеских. То је давало повод атеистима XVIII в. (Волтер, енциклопедисти и др.) да се исмевају над Св. Библијом. Али ти несрећни безумници нису ни слутили да ће се то подсмевање из незнања - окренути против њих самих.

Светлост по својој природи је савршено независна од сунца (примери су ватра и електрична струја). Светлост се само после, по вољи Божијој, усредсредила, и то не сва, на светила небеска.

Светлост је последица колебања етра који углавном настаје од сунца, али који може бити произведен и на многе друге начине. Ако се првобитна светлост могла јавити пре сунца и била, као на пример, светлост садашњег поларног сјаја, као резултат сједињења двају супротних електричних токова, тада је очевидно морао постојати и моменат, када је та светлост постајала, достигла највећи блесак и затим се опет смањила и готово престала. И тако, по библијском изразу, постојали су дани и ноћи, могли су бити и вече и јутро, пре него што се јавило сунце, служећи заправо као мерило за одређивање тих делова времена.

Неки тумачи указују, да древнојеврејске речи "ерев" и "вокер" - вече и јутро - означују такође "мешање" и "поредак". Св. Јован Златоуст говори: "крај дана и крај ноћи (Мојсије) је јасно назвао једним даном, да би установио неки поредак и доследност у видљивом (свету), и да не би било никаквог мешања".

Произилази да заувек запамтимо, да у науци не може бити границе познања: што више наука зна, тим више се пред њом открива област непознатог. Зато наука никада не може да каже своју "последњу реч". То се и потврдило већ много пута и још више се потврђује у садашњем времену.

Свега неколико десетина година уназад наука је имала своју "последњу реч". Наука је установила то, што потиче још од филозофске хипотезе древногрчке мисли, наиме: такозвана праоснова материје, која се садржавала у најситнијој мртвој материјалној тачки, апсолутно недељивој (ни под каквим видом). Услед тога и био је одређен научни назив те материјалне тачке, као основне материје, "атом", што и значи на грчком "недељив".

Али најновија научна достигнућа допустила су научницима да испитају и ту тачку материје, која је до сад сматрана за "мртву" тачку материје.

При свој својој сићушности атом се није показао као најситнија материја, већ представља цео "планетарни систем" у минијатури. Унутар свакога атома налази се његово "срце" или "сунце" - атомско језгро. Атомско "сунце" - језгро или једро, окружено је "планетама" - електронима. Планете - електрони се окрећу око свог "сунца" са чудовишном брзином - 1.000 билиона обртаја у секунди. Свако атомско језгро - "сунце" је наелектрисано позитивним наелектрисањем. Атомске "планете" - електрони наелектрисани су негативно. Услед тога атомско језгро привлачи ка себи електроне и држи их на путањама окретања по законима окретања планета око сунца у пространству васељене. При томе свет који нас окружује има толико различитих видова атомских "планетарних система", колико постоји атома (тј. 96), сагласно таблици елемената Мендељејева.

И даље, савремена електронска физика установила је, да атомска језгра, без обзира на њихову тешко замисливу сићушност, имају такође саставна тела. Атомска језгра састоје се из такозваних протона и неутрона, сједињених међу собом у одређеним везама и бројевима. Каква их то непозната сила сједињује и повезује!?

Тако се откриће науке о структури атома претвара у откриће савршенства стварања света Премудрим Творцем, и у корену, савршено мења знања о материји. Таква материја, како је разумеју материјалисти, не постоји.

Савремена наука је установила, да првобитна основа материје јесте енергија, а првобитни вид енергије јесте светлосна енергија. Сада постаје јасно, зашто је у почетку стварања материје Бог створио светлост.

На тај начин, први редови Библије, за наше поколење, јесу најлепше сведочанство Богонадахнутости Свете Библије. Јер како је могао знати Мојсије, да је стварање света требало почети са светлошћу, када је наука то усвојила тек у нашем ХХ веку ?

Тако је писац стварања - Мојсије, по Божанственом Откровењу, открио тајну стварања твари - материје, невидљиву било ком од људи у тим давним временима.

А откриће атомске енергије, "живота атома", у наше време јесте само нови доказ Божанствене истине!

"Дивна су дела Твоја, Господе, све си премудрошћу својом створио!"

У другом "дану" света, Бог је створио свод (утврду) - то непрегледно пространство, које се простире над нама и окружује земљу, тојест небо које ми видимо.

 

[eremita]

Беседа о другом дану стварања​

Друга стваралачка заповест образује свод. И рече Бог: да буде свод (утврда) посред воде да раставља воду од воде; и би тако. И створи Бог свод, и растави воду под сводом од воде над сводом. И назва Бог свод небом. И увиде Бог, да је добро. И би вече, и би јутро: дан други (ст. 6-8).



Свод је ваздушно пространство, или видљиво небо. Настанак свода, или видљивог неба може се представити овако. Неизмерна громадна маса првостворене водене материје, распала се знаком Божијим, на милионе одвојених лопти (сфера), које су се завртеле око својих оса и полетеле свака по својој засебној орбити.

Пространство, образовано између тих лопти постало је чврсто; пошто је у том пространству кретање новостворених светова утврђено Господом на тачним и неизмењивим законима гравитације, тако што се они не сударају међу собом и нимало се не мешају један са другим у свом кретању. Вода над сводом – то су новостворене водене лопте које су потом очврснуле, и четвртог дана творења заблистале и заискриле горе, над нашим главама; а вода под сводом – то је наша планета - земља која се простире под нашим ногама. Све је то још носило назив воде, јер у другом дану стварања још није добило тврдо устројство и чврсту форму.

Достојно је пажње објашњење великог учитеља цркве, св. Јована Дамаскина, који је живео у VIII веку. У ирмосу 3-е песме 5-ог гласа он говори: "Учврстивши на ничему земљу заповешћу Твојом и обесивши је незадрживо тежећу". Тако је св. Јован Дамаскин открио научну истину много векова пре него што је она постала поседом науке.

У трећем "дану" света Бог сабра воду, која је под небом, на једно место - појавило се суво. И назва Бог суво земљом, а сабрања водена морима. И рече земљи да пусти из себе биљке, траву и дрвеће. И покри се земља травом, и разноврсним растињем, и дрвећем које рађа род.

 

[endonuclease]

Ти "тражиш", е свашта, мајко моја...

Hej, pogledaj kakve ti optužbe uzimaš sebi za pravo da postavljaš protiv mene i svih drugih naučnika. Tebi uopšte nije problem da pričaš kako smo mi nemoralni prevaranti koji varaju i lažu ceo svet. A ja onda suviše od tebe tražim kada te zamolim da razmotriš neke aspekte onoga što pričaš?

Ma hajde.

1. Хајде пронађи и цитирај ми стих у Светом писму Старог или Новог завета где се тврди ДА ЈЕ ЗЕМЉА РАВНА ПЛОЧА...

Prva Dnevnika, 16:30 Strepi pred Njim, sva zemljo; zato je vasiljena tvrda i neće se pomestiti.

Psalm 93:1 Gospod caruje. Obukao se u veličanstvo, obukao se Gospod u silu, i opasao se. Zato je vasiljena tvrda, i neće se pomeriti.

Psalm 104:5 Utvrdio si zemlju na temeljima njenim, da se ne pomesti na vek veka.

Isaija, 40:22 On sedi nad krugom zemaljskim, i njeni su Mu stanovnici kao skakavci; On je razastro nebesa kao platno i razapeo ih kao šator za stan. (Srpski prevod prevodi "chuwg", "obuhvat" ili "kupola", kao "krug" - pošto je prevod rađen nakon Kopernika.)

Danilo, 4:10 A utvara glave moje na postelji mojoj beše: Videh, gle, drvo usred zemlje, i visina mu velika.
11 Drvo beše veliko i jako, i visina mu dosezaše do neba, i viđaše se do kraja sve zemlje.

Prva Mojsijeva, 7:11 Kad je bilo Noju šest stotina godina, te godine drugog meseca, sedamnaesti dan toga meseca, taj dan razvališe se svi izvori velikog bezdana, i otvoriše se ustave nebeske;
("ustave nebeske" je prevod za "prozori u svodu nebeskom")

Isaija, 24:18 I ko uteče čuvši za strahotu, pašće u jamu; a ko izađe iz jame, uhvatiće se u zamku; jer će se ustave na visini otvoriti i zatrešće se temelji zemlje.

Otkrovenje, 6:13 I zvezde nebeske padoše na zemlju kao što smokva odbacuje pupke svoje kad je veliki vetar zaljulja.
14 I nebo se izmače kao knjiga kad se savije, i svaka gora i ostrvo s mesta svojih pokrenuše se.
(Zvezda koja pada na Zemlju je kao okean koji pada na zrno peska.)

Prva Mojsijeva, 11:4 Posle rekoše: Hajde da sazidamo grad i kulu, kojoj će vrh biti do neba, da stečemo sebi ime, da se ne bismo rasejali po zemlji.

Jov, 3718 Jesi li ti s Njim razapinjao nebesa, koja stoje tvrdo kao saliveno ogledalo?
(prevod "razapinjao" je prevod reči "raqa", iskovati; vešt kovač može od salivene bronze da iskuje - raqa - ogledalo).

Psalm 19:4 Po svoj zemlji ide kazivanje njihovo i reči njihove na kraj vasiljene. Suncu je postavio stan na njima;
5 I ono izlazi kao ženik iz ložnice svoje, kao junak veselo teče putem.
6 Izlazak mu je nakraj neba, i hod mu do kraja njegovog; i niko nije sakriven od toplote njegove.

Itd. Ako sve ovo prethodno nije jasno, vredi pomenuti knjigu Enohovu, koja je dugo bila izgubljena, i koja otud nije ušla u Bibliju. Očigledno je da su je Apostoli poznavali, a mnogi rani Oci je citiraju kao kanonsku: Sv. mučenik Justin, kao i (izvinjavam se, ne znam naš izgovor njihovih imena): Minucius Felix, Irenaeus, Origen, Cyprian, Hippolytus, Commodianus, Lactantius i Cassian. Kopije ove knjige su nađene tek u sedamnaestom veku, u pravoslavnim manastirima u Etiopiji, gde je i mnogo drugih starih spisa sačuvano; Etiopski pravoslavci do dan danas smatraju ovu knjigu delom Biblijskog kanona. Enohova knjiga opisuje detaljno kosmologiju starih Jevreja, sa kojom se uklapaju svi navedenih stihovi, i mnogi drugi astonomski i fizički komentari u Bibliji. A po njoj, svet izgleda otprilike ovako:

Toliko o tome.

2. Постање-Шестоднев као и Потоп СУ ТЕКСТОВИ БИБЛИЈЕ .....алооооо

Pa? Priča o vinogradaru koji se pogađa sa radnicima je tekst Biblije. Ne samo to, već su u pitanju Reči Hristove. Pa se opet tu radi o paraboli, metafori koja ilustruje duhovnu poentu, ne neku fizičku realnost. Aloo!

 

[eremita]

​

​

Беседа о трећем дану стварања​

Даље, земља добија такво устројство, да се на њој јавља већ и живот, премда још само нижи, односно живот растиња. И рече Бог; да се сабере вода, која је под небом, на једно место, и нека буде суво. И би тако. И рече Бог: нека изникне из земље трава, биље, што носи семе по својим врстама и по подобију, и дрво родно, које рађа род по својим врстама, у којем ћe бити семе његово на земљи. И би тако. И увиде Бог да је добро. И би вече, и би јутро: дан трећи (1, 9-13).

Раздвајање вода од сувог у трећем дану не треба представљати као просто, да кажемо, оцеђивање већ готове воде од тврдих земљаних делова. Воде још није било у том виду и хемијском саставу, како је ми сада познајемо. Тако, као прво, стваралачком речју Господњом без-образна и неустројена материја наше планете преображена је била у трећем дану света у два вида: саздани су били вода и суво, и ово друго (суво) сместа је образовало на својој површини разна водна места: реке, језера и мора.

Друго, наша планета оденула се танким прозрачним покровом атмосферског ваздуха, и појавили су се гасови са својим многобројним једињењима. Tpeћe, и на самом сувом делу предметом творачког стварања постали су, не само спољашње копно са планинама, долинама и сл., него и у самим недрима њеним - разни слојеви земље, метали, минерали и сл. Као четврто, посебном заповешћу Творца, на земљи су се јавили сви могући видови растиња.

На крају, треба сматрати, да су у трећем дану света и друге тамне и хаотичне масе, небеских тела добиле коначни облик, у складу са својим циљем, премда писац постанка говори само о нашој земљи.



Полажући своју наду на тој основи, што у другом и четвртом дану Господ дејствује у целом светоздању, закључујемо - не може бити да би цео трећи дан био посвећен само земљи, која је ништавно зрно песка у целом саставу светоздања. Јасно стваралачко дејство трећег дана може се основано представити себи у следећем виду. Земља је још била огромно море. Тада је Бог рекао: "да се сабере вода, која је под небом, на једно место, и нека буде суво; и би тако". Згушњавајући се и постепено се хладећи, материја се на неким местима подизала а на другим спуштала; узвишена места оголела су се од воде, постајући сувим, а удубљења и шупљине напунили су се водом која се у њих сливала и образовали су тако море. "И суво назва Бог земља, а сабрања водена назва мора: и увиди Бог, да је добро".

Али земља још није стекла то, што је представљало циљ њеног стварања: на њој није још било никаквог живота, осим што су голе мртве стене мрачно гледале на водена пространства. Али ево, када се свршило распоређивање воде и сувог и образовали се неопходни услови за живот, тада, по речи Божијој, нису закаснили да се појаве ни први његови почетци - у виду растиња: "И рече Бог: нека изникне из земље трава, биље, што носи семе (по својим врстама и по подобију), и дрво родно, које рађа род по својим врстама, у којем ћe бити семе његово на земљи - и би тако. И увиде Бог, да је добро. И би вече и би јутро: дан трећи".

Науци су познати остатци тог растиња, и они запрепашћују својим величанственим размерама. То, што се сада јавља као нижа биљка, као на пример наша папрат, у првобитно време представљало је величанствено дрво. Нити садашње маховине у првобитно време биле су неколико фита (око 1 метра) у пречнику. Али како је могло израсти то моћно растиње без утицаја сунчевих зрака, који су озарили земљу тек у следећем четвртом дану? Научна истраживања и овде, као и у многим другим случајевима, са свом неоспорношћу и тачношћу, потврђују писање о постанку. Спроведени су експерименти са електричним светлом, у развићу биљака. Један научник (Фаминцин) достигао је одличне резултате у том погледу уз помоћ светлости добијене од обичне петролејске лампе. На тај начин, постављено питање, у виду научних испитивања, изгубило је сваку силу. Далеко озбиљније, у датом случају, представља друго оспоравање; наиме у том самом слоју земље, у којем се први пут појављују остатци органског живота и у ком је, по писању постанка, земља производила само зеленило и обично растиње, заједно са растињем срећу се већ и животињски организми: корали, мекушци и животиње из свежих вода најједноставнијих форми. Али ни то оспоравање није неодбациво: слојеви земље не одељују се једни од других неким непробојним зидом; на против, у току протеклих земљиних хиљада година, происходила су сва могућа колебања и промене распореда, због чега се они мешају и често прелазе један у други.

Мада се растиње и могло развијати под утицајем првобитне светлости, његов развитак при таквим условима није се могао савршити с таквом правилношћу и корисношћу, каква се опажа у њему сада. Величанствено по размерама, оно је било сиромашно по формама и бојама. Осим биљака оно није представљало ништа: ни један цветак, ни један плод се не налази у слојевима каменоугљеног периода. Оно је, очевидно, оскудевало у правилно одмереној светлости садашњих светила (сунца и звезда).

У четвртом "дану" света, по заповести Божијој, засијала су над нашом земљом светила небеска: сунце, месец и звезде. Од тада, почели су постојати размаци времена - наши садашњи дани, месеци и године.

 

[eremita]

​

Беседа о четвртом дану стварања​

​

​

За образовањем земље следи устројство светила небеских. И рече Бог: нека буду светила на своду небеском (да осветљавају земљу) да деле дан од ноћи, и нека буду знаци временима и данима и годинама; и да буду они светилима на своду небеском, да осветљавају земљу. И би тако. И створи Бог два светила велика: светило веће, да управља даном, и светило мање, да управља ноћу, и звезде; и постави их Бог на своду небеском... И увиди Бог да је добро. И би вече, и би јутро: дан четврти (1, 14-19).

Стваралачка заповест: да буду светила, очевидно је иста са предходним заповестима Творца: да буде светлост... да се сабере вода. И како се тамо подразумева не првобитно стварање, већ стваралачко образовање предмета, тако и овде је потребно разумети не ново саздање, већ само пуно образовање тела небеских.

Како треба схватити порекло светила небеских? По унутарњој и основној материји својој светила небеска постојала су већ и до четвртог дана; она су и била та вода над сводом, из које су се образовала безбројна тела слична лоптама у другом дану стварања. У четрвртом дану нека од тих тела су била тако устројена, да се првостворена светлост усредсредила (сакупила) у њих у већој мери, и почела су на моћнији начин дејствовати - као самосветлећа тела, или светила у правом смислу, нпр., сунце, и непокретне звезде. А друга од тамних тела сличних лоптама су остала тамна али оспособљена од Саздатеља да одбијају светлост палу на њих са других светила - то су светила али не у правом смислу - такозване планете, које блеште позајмљеном светлошћу, нпр., Месец, Јупитер, Сатурн и друге планете.

У петом "дану" света, по речи Божијој, вода је произвела душу живу, тојест појавили су се у води мекушци, инсекти, гмизавци и рибе, а над земљом, по своду небеском, су полетеле птице.

 

[endonuclease]

Uzivo? Izvini, ali moram da se nasmejem. Jel' ti uzivo gledas svakodnevno kako zivot nastaje iz nezivog zatim se nasumicno usloznjava i nasumicnim mutacijama razvija nove organe i sisteme organa?

I ponovo, smeješ se onome što ne razumeš.

Prvo, nastanak života nije pitanje evolucije. Nastanak života je pitanje grane nauke koja se zove abiogeneza, i koja je još uvek veoma mlada. Ovde nema apsolutnih dokaza, ali sve indikacije ukazuju na to da je univerzum sklopljen (stvoren) tako da forsira nastanak kompleksnosti.

Drugo, da, mi danas pratimo kako se život usložnjava. Doslovno, i bez ikakvog preterivanja. Ovo se ne odvija nasumično uopšte. Događaju se mutacije, koje proizvode varijaciju oko proseka. Onda se događa selekcija, koja uopšte nije nasumična, i koja bira jedan ekstrem varijacije. Nakon više ciklusa, dolazi do stvaranja novih gena, novih biohemijskih puteva, novih kontrolnih sistema, pa i novih organa. Pročitaj unazad kroz ovu temu, i naćićeš više desetina primera za ovakav razvoj, uočen i izmeren direktno. Iz genetike možeš jasno da vidiš kako se ovo događalo u prošlosti (a ako ne veruješ, pogledaj sam, pa mi daj neku realnu alternativu za podatke).

Da ponovim. Mi smo pred našim očima videli nastanak novih gena (klasičan primer je najlonaza). Nastanak novih sistema gena, uključujući tu i sisteme transportnih, kontrolnih i aktivnih gena (klasičan primer je VanR sistem). Nastanak novih tkiva (filterno tkivo kod nekoliko vrsta insekata). Nastanak novih organa (klasičan primer su cekalni čvorovi nastali kod ostrvskih guštera kod naših komšija u Hrvatskoj; razvitak preživarskog sistema u par koraka). I nastanak novih vrsta, koje više ne mogu da proizvode potomstvo sa starim (klasičan primer za ovo, kao i ilustracija osnovnih genetskih principa, su prstenaste vrste, kao što su zeleni tibetanski slavuji).

Nego, zaboga, čoveče, ti misliš da svi naučnici prosto lažu kada kažu nešto ovakvo? Zar ne bi bilo smislenije da prvo pitaš, pre nego što počneš da se smeješ? Koliko vidim, ti ne znaš ni šta evolucija u stvari tvrdi, ni na kakvim dokazima se zasniva, ali si pritom potpuno ubeđen da je ona netačna. Prijateljski ti predlažem da preispitaš svoje stavove makar malo, i da proučiš neke osnove iza teorije evolucije. Ako ti se i dalje ne sviđa, nema problema, ali makar upoznaj osnovne stvari o onome što napadaš...

 

[eremita]

Беседа о петом дану стварања​

​

​

​

У петом дану саздане су животиње, које живе у води и које лете у ваздуху. И рече Бог: нека врве по води живе душе (гмизавци); и птице нека полете над земљом, по своду небеском. И би тако. И створи Бог рибе велике... И увиде Бог, да је добро. И благослови их Бог, говорећи: плодите се и размножавајте и напуните воде у морима, и птице да се размноже на земљи. И би вече, и би јутро: дан пети. (1, 20-23).

Стваралачка заповест Божија, наравно, образује ова створења из елемената земље; али као и свуда тако и овде, чак овде и више него у предходним случајевима, Богу, а не стихијама материјалним, припада стваралачка сила: зато што се, са образовањем животиња, у природу уводи нови, виши прицип живота, јављају се одушевљена, слободно покретна и чувствујућа (осећајна) створења.

Дарујући новосазданим тварима благослов да се размножавају, Бог као да обраћа у њихову својину (даје им) ту силу, кроз коју су и они сами добили своје постојање, тј. даје им способност да производе од себе нова створења сваки по врсти својој.

Подробно творачко дејство петог дана може се представити себи у следећем виду:

Небо се украсило светилима, на земљи се развило џиновско растиње, али није још било живих бића, која би се могла наслађивати даровима природе. За њихово постојање још није било потребних услова, тј. ваздух је био засићен штетним испарењима, која су могла погодовати само царству растиња. Атмосфера је садржавала у себи још толико сувишних примеса, и претежно угљене киселине, да је још немогуће било постојање животињског света. Нужно је било очистити атмосферу од примеса штетних по живот. Тај задатак је и обавило гигантско растиње под утицајем сунца које је заблистало у четвртом дану. Угљена киселина чини један од најосновнијих елемената живота растиња, и тако пошто је њом била засићена атмосфера, то је саздано растиње брзо и грандиозно почело да се развија, апсорбујући угљену киселину и очишћујући од ње атмосферу. Огромне каменоугљене наслаге нису ништа друго него та атмосферска угљена киселина, претворена процесом растиња у тврдо тело. Тако се савршило очишћење атмосфере и, када су се спремили услови за постојање животињског света, он није закаснио да се јави у сили новог стваралачког акта.

"И рече Бог: нека врве по води живе душе; и птице нека полете над земљом по своду небеском". У сили те Божанствене наредбе савршио се нови стваралачки акт, не просто образујући, као у предходним данима, него у пуном смислу стваралачки, какав је био и први акт творења првобитне материје - из ничега.

Тада се саздавала "душа жива", уводило се нешто такво, чега није било у постојећој првобитној материји, и заиста, писац Постања овде, по други пут, употребљава глагол бара - стварати из ничега. "И створи Бог рибе велике, и све душе живе што се мичу, што поврвеше по води, по врстама њиховом, и сваку птицу пернату, по врсти њеној".

Најновија геолошка испитивања разјашњују и допуњују ову кратку историју писца Постања.

Спуштајући се у дубину земљиних слојева, геолози долазе до таквог слоја, у ком се први пут појављује "душа жива". Тај је слој, према томе, колевка животињског света, и у њему се срећу најпростији животињски организми.

Најдревнија "душа жива", која је позната геологији, јесте, такозвани, Еозон канадски, пронађен у најнижим слојевима, такозваног, Лаврентијског периода. Затим се појављују корали и инфузорије, а такође раколики организми (љускари) различитих врста, а још више наступају џиновски гмизавци - чудовишта и гуштери. Mеђу њима су посебно чувени ихтиосаурус, хилеосаурус, плезиосаурус и птеродактил. Сви они запрепашћују својим џиновским размерама.

Ихтиосаурус је имао до 40 фита (око 12 метара) дужине, са изгледом гуштера, са главом делфина, са зубима крокодила и репом снабдевеним кожастим рибљим перајем. Хилеосаурус је имао до 9 фита (2,7 метара) у висину и представљао је страшан облик гуштера. Плезиосаурус је имао изглед гигантске корњаче са вратом дугим 20 фита (око 6 метара), са малом змијском главом и жаоком од 6 фита (1,8 метара) дужине. Птеродактил - је био као летећи дракон (змај), са крилима, дугачком главом, крокодилским зубима и тигровим канџама - уопште личио је на летећег миша, али огромних размера. Нека од тих чудовишта срећу се још и сад, али су сада њихови представници - ништавни патуљци у поређењу са својим предцима. Толико је ослабила стваралачка сила остареле земље!

"И виде Бог, да је добро! И благослови их Бог, говорећи: плодите се и размножавајте и напуните воде у морима, и птице нека се размноже на земљи. И би вече, и би јутро: дан пети".

У шестом "дану" света, по речи Божијој, земља је произвела душу живу, и појавиле су се на земљи животиње, тојест стока, гмизавци и звери; и на крају, створио је Бог човека - мужа и жену, по образу и подобију Својему, тојест по духу сличним Себи.

 

[eremita]

Мислим та би тебе ендо. и остале еволуциониста овај ШЕСТИ ДАН требало посебно да интересује, зато молим, ОБРАТИТЕ ПАЖЊУ и објасните ШТА ВИ ТО ОВДЕ ПРИГОВАРАТЕ ???​

​

​

Беседа о шестом дану стварања​

​

​

У шестом, последњем, дану стварања саздане су животиње, које живе на земљи и човек.

Како се при стварању риба и водених гмизаваца Господ обраћао к води, тако исто и за стварање четвороножних створења Он се обраћа сада к земљи, слично томе, како јој се обраћао за стварање растиња. То треба разумети тако да је Господ дао земљи животворну силу, а не тако, како мисле неки истраживачи природе, да је земља загревана топлотом сунчевих зрака, сама плодородила (изнедрила) животиње. У свој опширној области природе нема ни најмањег наговештаја о томе, да би било који облик животне твари могао прећи у други, нпр., травоједне животиње у грабљивице: тим пре противприродно је представљати настанак самог животињског света из неорганских почетака (из гасова, минерала и сл.). "Када је Бог рекао: да пусти земља" - говори Василије Велики - "то не значи, да земља пушта из себе нешто што се налази у њој; али Онај ко је њој дао наредбу, дао је земљи и силу да пусти" ("Беседе на шестоднев").

Сагласно са природно-научним истраживањима последњег времена, може се себи представити историја шестог дана творења следећим објашњењем. Вода и ваздух испунили су се животом, али је пуст остао трећи део земље - суво, а оно представља најприкладнији облик за живот живих створења. Али настао је и период њеног насељавања. "И рече Бог: да створи земља душу живу по врсти својој, стоку, и гмизавце и звери земаљске по врстама њиховим: и би тако. И створи Бог звери земаљске по врстама њиховим, и стоку по врстама њеним, и све гмизавце земаљске по врстама њиховим. И увиде Бог, да је добро" (1, 24-25).

Научно истраживање, дижући се навише по лествици земних наслага, одмах за слојем који садржи описана чудовишта, рибе и птице, среће се такође са новим слојем у ком се појављују нови - четвороножни организми. У почетку су се појавили на земљи огромни четвороношци, сада већ непостојећих облика - динотерији, мастодонт и мамут (род слонова, огромних неспретних форми) - затим савршеније животиње, и на крају, садашњи њихови видови - лавови, тигрови, медведи, рогата стока итд.


Посматрајући то постепено појављивање разних врста, наука невољно поставља питање: како су се формирале те врсте? Представљају ли оне неизмењене форме, које су добиле свој почетак у стваралачко-образујућем чину, или су се постепено формирале једне из других и све из једне првобитне форме?

У 19 веку, како је познато, широко се распространила теорија Дарвина - теорија такозваног трансформизма, или постепеног развића (еволуције). Како се она односи према библијској историји стварања?



Писац постања говори, да су растиње и животиње саздани "по врстама својим", тј. не једна биљна или животињска форма, већ много растиња и животиња. Али то не значи, да су сви сада постојећи видови повезани својим пореклом са првобитним стваралачким чином. Јеврејска реч мин, преводива у смислу "род", има врло широко значење, и не уклапа се у техничко научно значење речи "врста". Оно је шире од ње у сваком случају, и не обухвата све садашње врсте и варијанте животиња и растиња; и не одриче, могућност постепеног усавршавања форми.

А да су промене у формама стварно могуће - то се доказује несумњивим фактима. Многе сорте ружа, каранфила и георгина и многе врсте кокошака и голубова, које се могу видети у зоолошком вртовима, створене су не више од столећа уназад. Промене се такође дешавају под утицајем различитих климатских услова, типа земље, исхране итд. На основу тога може се предпоставити, да број форми растиња и животињских форми у првобитном свету није био тако велик и разноврстан, као сада.

Књига Постанка, која извештава, да се стварање у правом смислу (бара) десило само при стварању првих почетака живог-органског живота, а да је затим следило просто стварање, не одриче такође категорички (апсолутно) могућност развића врста једних из других. Било како, она не даје никакву основу за прихватање теорије развића у свом њеном обиму: она јасно и разговетно утврђује, да су животиње и биљни организми непосредно били створени "по врстама својим", тј. у разноврсно одређеним формама.

Ова теорија нема у себи чврстог основа и у науци и у садашње време њој је нанесен жесток пораз. Hећу наводити све научне доказе, већ ћу указати на један. Познати амерички научник Кресм Морисон (бивши председник Њу-јоршке Академије Наука) говори:

"Чудо гена - појава, коју ми познајемо, али која није била позната Дарвину - сведочи о томе, да је о свему живом била испољена брига. Величина гена тако је невероватно мала, да ако би се сви они тј. гени, захваљујући којима живе сви људи на земаљској кугли, сакупили заједно, њих би било могуће сместити у напрстак. И напрстак не би био пун! Поред тога ултрамикроскопски гени и њихови пратећи хромозоми налазећи се у свим ћелијама свега живог апсолутни су кључ за објашњење свих обележја човека, животиња и растиња. Напрстак! У њега се могу сместити све индивидуалне особине милијарди људских бића. И о сумњи у то не може бити ни речи. Да ли ови гени садрже у себи чак и кључ за психологију сваког посебног створења, смештајупи све у таквом малом обиму?"

Ето где започиње еволуција! Она започиње у јединици, која је чувар и носилац гена. И ето тог факта, да се неколико милиона атома, укључених у ултрамикроскопски ген, могу показати као апсолутни кључ, за усмеравање живота на земљи, и представљају доказ, да је о свему живом показана брига, да је о њима неко раније предвиђао, и да предвиђање проистиче и Стваралачког Разума. Никаква друга хипотеза овде не може помоћи да се реши та загонетка постојања!"

У шестом дану стварања земља је већ у свим својим деловима била насељена живим створењима. Свет живих створења представљао је складно дрво, чији се корен састојао од најпростијих, а вршне гране од виших животиња. Али то дрво није било пуно, јер још није било цвета, који би завршио и украсио његов врх, није још било човека - цара природе.

Али ево, јавио се и он. "И рече Бог: да начинимо човека по образу Нашему (и) по подобију Нашему; и да господаре они над рибама морским, и над птицама небеским, и над стоком, и над свом земљом, и над свим гмизавцима, што се мичу по земљи. И створи Бог човека по образу Својему, по образу Божијем створио је њега, мушкарца и жену створи их". Овде се по трећи пут извршава у пуном смислу стваралачки акт (бара), јер човек у свом бићу опет има нешто такво, чега није било у пре њега створеној природи - наиме дух, који га разликује од свих других бића.

Тако се завршила историја стварања и образовања света. "И увиди Бог све, што Он створи, да је добро веома. И би вече, и би јутро: дан шести".

"И саврши Бог до седмог дана дела Своја, и почину у дан седми од свих дела Својих, која је Он створио и саздао. И благослови Бог седми дан и посвети њега".

У следећем периоду, тојест у седмом "дану" света, који се, како уче св. оци, продужава и до данас, Бог је престао да ствара. Он је благословио и посветио тај "дан", и назвао га је суботом, тојест одмором (покојем); и заповедио је, да се и људи одморе у свом уобичајеном седмом дану од послова својих и да га посвете служењу Богу и ближњима - направио је тај дан слободним од животних послова, празником.

По завршетку стварања је Бог, оставио свету да живи и развија се по Њим установљеном плану и законима (или схватљиво да кажемо, по "законима природе"), али у исто време Он ће се непрестано бринути о свему створеном, дајући свакоме створењу то, што му је неопходно за живот. Таква брига Божија о свету назива се "Промислом Божијим".


НАПОМЕНА: Детаљно о стварању видљивог света види св. Библију у 1 Књизи Мојсијевој "Постанак" гл.1, ст. 1-31; 2, 1-3.

​

 

[gost 133940]

Зази, е немој са мном те игре и игрице - ова твоја примедба је иста као и она када еволуционисти покушавају да шибицарењем и збрком појмова увере људе да они не тврде да је "човек постао од мајмуна" - него од "заједничког претка" који је опет неки човеколики мајмун или полумајмун ... тј. опет се све своди на мајмуна или
на оно "није шија - него врат", тако и ти.

Teprija evolucije uvek se odnosila na evoluciju živog sveta. Tako je bilo u vreme Darvina, tako je i danas. To ne znači da se ljudi ne bave istraživanjem svemira, minerala, nastanka života, filatelijom ili ragbijem. Međutim, sve ove stvari nemaju nikakve veze sa evolucijom živih bića čime se bavi teorija evolucije.

Što se tiče šibicarenja, iz tvoje perspektive možda zaista izgleda tako. Ali, to je samo iz tvoje perspektive jer nemaš dovoljno znanja.
Zapravo me podsećaš na mog sina koji je dohvatio da prelistava zbirku tehnoloških recepata za proizvodnju sira. Nikako mu nije bilo jasno zašto se jedan te isti recept ponavlja od početka do kraja.
Naravno, nije bio isti recept, ali njemu je nedostajalo znanja. Tako nije mogao znati da razlika od samo nekoliko Celzijusovih stepeni favorizuje razvoj različitih vrsta mikroorganizama što dovodi do različitog ukusa i konzistencije sira. Jednostavno, nedostajalo mu je znanja.

Zajednički predak ljudi i majmuna jeste majmun koliko je i eohippus (predak papkara i kopitara) konj. Kada vidiš sliku ovog papkara, više ti liči na divlje svinjče pekari nego na konja.

 

[eremita]

Hej, pogledaj kakve ti optužbe uzimaš sebi za pravo da postavljaš protiv mene i svih drugih naučnika. Tebi uopšte nije problem da pričaš kako smo mi nemoralni prevaranti koji varaju i lažu ceo svet. A ja onda suviše od tebe tražim kada te zamolim da razmotriš neke aspekte onoga što pričaš?

Ma hajde.



Prva Dnevnika, 16:30 Strepi pred Njim, sva zemljo; zato je vasiljena tvrda i neće se pomestiti.

Psalm 93:1 Gospod caruje. Obukao se u veličanstvo, obukao se Gospod u silu, i opasao se. Zato je vasiljena tvrda, i neće se pomeriti.

Psalm 104:5 Utvrdio si zemlju na temeljima njenim, da se ne pomesti na vek veka.

Isaija, 40:22 On sedi nad krugom zemaljskim, i njeni su Mu stanovnici kao skakavci; On je razastro nebesa kao platno i razapeo ih kao šator za stan. (Srpski prevod prevodi "chuwg", "obuhvat" ili "kupola", kao "krug" - pošto je prevod rađen nakon Kopernika.)

Danilo, 4:10 A utvara glave moje na postelji mojoj beše: Videh, gle, drvo usred zemlje, i visina mu velika.
11 Drvo beše veliko i jako, i visina mu dosezaše do neba, i viđaše se do kraja sve zemlje.

Prva Mojsijeva, 7:11 Kad je bilo Noju šest stotina godina, te godine drugog meseca, sedamnaesti dan toga meseca, taj dan razvališe se svi izvori velikog bezdana, i otvoriše se ustave nebeske;
("ustave nebeske" je prevod za "prozori u svodu nebeskom")

Isaija, 24:18 I ko uteče čuvši za strahotu, pašće u jamu; a ko izađe iz jame, uhvatiće se u zamku; jer će se ustave na visini otvoriti i zatrešće se temelji zemlje.

Otkrovenje, 6:13 I zvezde nebeske padoše na zemlju kao što smokva odbacuje pupke svoje kad je veliki vetar zaljulja.
14 I nebo se izmače kao knjiga kad se savije, i svaka gora i ostrvo s mesta svojih pokrenuše se.
(Zvezda koja pada na Zemlju je kao okean koji pada na zrno peska.)

Prva Mojsijeva, 11:4 Posle rekoše: Hajde da sazidamo grad i kulu, kojoj će vrh biti do neba, da stečemo sebi ime, da se ne bismo rasejali po zemlji.

Jov, 3718 Jesi li ti s Njim razapinjao nebesa, koja stoje tvrdo kao saliveno ogledalo?
(prevod "razapinjao" je prevod reči "raqa", iskovati; vešt kovač može od salivene bronze da iskuje - raqa - ogledalo).

Psalm 19:4 Po svoj zemlji ide kazivanje njihovo i reči njihove na kraj vasiljene. Suncu je postavio stan na njima;
5 I ono izlazi kao ženik iz ložnice svoje, kao junak veselo teče putem.
6 Izlazak mu je nakraj neba, i hod mu do kraja njegovog; i niko nije sakriven od toplote njegove.

Itd. Ako sve ovo prethodno nije jasno, vredi pomenuti knjigu Enohovu, koja je dugo bila izgubljena, i koja otud nije ušla u Bibliju. Očigledno je da su je Apostoli poznavali, a mnogi rani Oci je citiraju kao kanonsku: Sv. mučenik Justin, kao i (izvinjavam se, ne znam naš izgovor njihovih imena): Minucius Felix, Irenaeus, Origen, Cyprian, Hippolytus, Commodianus, Lactantius i Cassian. Kopije ove knjige su nađene tek u sedamnaestom veku, u pravoslavnim manastirima u Etiopiji, gde je i mnogo drugih starih spisa sačuvano; Etiopski pravoslavci do dan danas smatraju ovu knjigu delom Biblijskog kanona. Enohova knjiga opisuje detaljno kosmologiju starih Jevreja, sa kojom se uklapaju svi navedenih stihovi, i mnogi drugi astonomski i fizički komentari u Bibliji. A po njoj, svet izgleda otprilike ovako:



Toliko o tome.



Pa? Priča o vinogradaru koji se pogađa sa radnicima je tekst Biblije. Ne samo to, već su u pitanju Reči Hristove. Pa se opet tu radi o paraboli, metafori koja ilustruje duhovnu poentu, ne neku fizičku realnost. Aloo!

Је л' ти то мене зезаш? Прво, уопште не знам каква ти је ово Библија а још мање зашто прилепљујеш некакве неканонске књиге... стварно не знам шта ти је ???

И ГДЕ ТИ ТУ ПИШЕ ДА ЈЕ :"ЗЕМЉА РАВНА ПЛОЧА" ... у твојој машти ???

 

[gost 133940]

...
Имам предлог КАКО ДА РЕШИМО СВА МОГУЋА НЕСЛАГАЊА НА ОВОЈ ТЕМИ:

1. Да ви еволуционисти пронађете и објавите КО финансира секту
креациониста,

2. Да ви еволуционисти објавите КО финансира вас, тј.еволуционисте, и

3. Да ми верници СПЦ објавимо КО финансира нашу цркву.

**********************************************

Мислим да ту ЛЕЖИ ОДГОВОР овог силног замешатељства.

Ajde!

Daklem, kreacioniste finansiraju loše obrazovani i agresivni članovi većeg broja američkih crkvi.
Profil ovakvog finansijera prilično je jasno ocrtan. Radi se o sredovečnim muškarcima i ženama koji su iz različitih razloga propustili da steknu ili dovrše formalno obrazovanje. Tako su ostali bez znanja, pa su se tešili verom, ali prituljena, a neugasla školska ambicija izgriza ih i danas. Zato se okome kao žedni na lubenicu kad vide još jedan tračak nade da oni koji su ih kao učenike ubili u pojam možda ipak nisu u pravu.
Nada da će se konačno javno priznati da su oni kao neznalice ipak sve vreme bili u pravu nagoni ih da gladno iščitavaju časopise tipa Treće oko ne bi li se naslađivali "uspesima" kreacionista.

Evolucionisti bi, pretpostavljam, bili ljudi koji se profesionalno bave teorijom evolucije. Kako je ovo jedan od onih poslova iz pozadine koji ne donosi bog zna kakve koristi (za razliku od primena teorije evolucije) verovatno se fiansiraju iz budžeta kao i druge istraživačke ustanove.

Srpsku pravoslavnu crkvu finansiraju vernici. Nadam se.

I? Kako smo sada rešili probleme?

 

[endonuclease]

Је л' ти то мене зезаш? Прво, уопште не знам каква ти је ово Библија а још мање зашто прилепљујеш некакве неканонске књиге... стварно не знам шта ти је ???

Ne znaš kakva je ovo Biblija?

Nigde ne piše da je Zemlja ploča, samo piše da je svod Zemaljski kupola, da Sunce izlazi iz svoje pećnice ujutru, da se Nebesa mogu otvoriti kao knjiga, da zvezde mogu da padnu sa nebesa na Zemlju, da u svodu nebeskom postoje prozori koje mogu da puste vodu na površinu sveta, da drvo može da raste u centru Zemlje i da se sa njegovog vrha može videti sav svet (kako, ako je sferičan?), da ljudi mogu da pokušaju da sagrade kulu koja će doći do neba....itd, itd, itd.

A nekanonsku knjigu sam lepo objasnio, ona samo stavlja stvari u kontekst. Ako ti se ne sviđa, ignoriši taj deo, ostalo je dovoljno.

 

[gost 133940]

Лично нисам до сада прочитао ни једну креационистичку књигу, али колико сам могао да се информишем преко интернета они се у САД и Европи представљају као хришћани, код нас су обележени као псеудохришћанска секта. ..

Aman! Nisi pročitao knjige, ali si ih pre par večeri reklamirao i mahao biografijama kreacionista. Lud si za vezati.

 

[endonuclease]

Pošto nikako ne mogu da nateram ljude odavde da prosto kliknu na link i pročitaju tekst u kome je odgovor na gomilu pitanja koja se ovde jopet i jopet ponavljaju, evo ga tekst i ovde.

* * *

Poreklo informacija i kompleksnost života

Poreklo kompleksnosti u životu je, samo po sebi, komplikovana tema. Ali osnove se mogu relativno jednostavno i lako objasniti u kratkom tekstu, i za njih nije potrebno posebno predznanje nauke. Ovaj tekst sadrži objašnjenje, na najosnovnijem nivou, nekoliko osnovnih pojmova iz hemije i biologije; zatim, na osnovu tih pojmova, objašnjava šta znamo o nastanku kompleksnosti u univerzumu u kome živimo.

Počnimo od objašnjenja...

1. Elektronegativnost, voda, i priroda hidrofobičnosti

Kao što danas praktično svi ljudi već znaju, atomi se sastoje od jezgra (koje se sastoji od protona i neutrona) okruženog elektronima. Ali većina ljudi zamišlja ove elektrone kao čestice - male kuglice koje se okreću oko jezgra isto kao Mesec oko Zemlje. Ovo nije tačna slika: elektroni se u atomima i molekulima pojavljuju u vidu kompleksnih oblasti naelektrisanja, koje se mogu opisati kroz jednačine kvantne fizike.

Ali pošto nećemo ovde ulaziti u kvantnu mehaniku, upotrebićemo jednu analogiju koja prilično dobro opisuje pravo stanje stvari. Umesto čestice, možemo o elektronu razmišljati kao o oblaku naelektrisanja koji okružuje atom. Možemo to da prikažemo na sledeći način:

Molekuli nastaju kada se atomi povežu kovalentnim vezama. Ove veze nisu ništa drugo do par elektrona koji istovremeno pripada i jednom i drugom atomu. U okviru naše sheme, ovo možemo da zamislimo kao stapanje "elektronskih oblaka." Molekul fluora, F2, bi izgledao kao na sledećoj slici:

Ovde u igru ulazi jedan dodatni pojam: elektronegativnost, koju možemo za naše potrebe definisati kao "snagu kojom atomi privlače elektrone." Veoma elektronegativan element, kao što je fluor, teži da privuče ka sebi ne samo svoje sopstvene elektrone, već i elektrone iz kovalentne veze sa drugim atomima. Na gornjoj slici je molekul u kome dva atoma fluora jednakom snagom vuku elektrone prema sebi, zbog čega su oni ravnomerno raspoređeni.

Ali šta se događa u vezama u kojima dva atoma imaju nejednaku elektronegativnost? U tom slučaju, elektronegativniji element teži da ka sebi privuče elektrone iz veze. Recimo, ako povežemo slabo-elektronegativni vodonik sa snažno-elektronegativnim fluorom, dobijamo sledeću situaciju:

Ovo ima jednu veoma važnu posledicu. Broj protona u molekulu F2 je jednak broju elektrona, pozitivna i negativna naelektrisanja se međusobno potiru, i otud, molekul je što se elektromagnetizma tiče neutralan. U molekulu HF, broj protona je takođe jednak broju elektrona, naelektrisanja se potiru...i molekul bi trebalo da bude neutralan.

Ali zbog neravnomernog rasporeda elektrona, to više nije slučaj. Kraj molekula na kome se nalazi fluor će biti više negativno naelektrisan, pošto elektroni teže da provedu više vremena na tom kraju. Istovremeno, "oblak" oko jezgra atoma vodonika se istanjio, zbog čega mali deo pozitivnog naelektrisanja može da "procuri" napolje. Otud, ovaj molekul se ponaša kao mali naelektrisani "štapić", sa jednim pozitivnim i jednim negativnim krajem.

Da bi smo se od ovih hemijskih stvari malo približili životu i biologiji, razmotrimo kakav uticaj ovo ima na molekul vode.

Svi znaju formulu vode: H2O, dva atoma vodonika i jedan atom kiseonika. Ali elektronegativnost kiseonika je značajno veća nego elektronegativnost vodonika. Ako zamislimo elektronski oblak oko molekula vode, i označimo pozitivno naelektrisanje plavom bojom, neutralno zelenom, a negativno crvenom, taj molekul bi izgledao kao na sledećoj slici (levo):

Molekuli vode su jako retko usamljeni: naše telo se uglavnom sastoji od vode, u kojoj je sve ostalo rastvoreno. Šta se događa u tečnoj vodi, u kojoj se ogroman broj ovakvih molekula nalazi u neposrednoj blizini (jedan litar vode se sastoji od otprilike 33,000,000,000,000,000,000,000,000 molekula)?

Pozitivno naelektrisanje privlači negativno. Svaki pozitivan "krak" molekula vode će privući negativni kiseonik nekog susednog molekula. Svaki negativan kiseonik će privući dva pozitivna kraka susednih molekula. Ova privlačna sila se naziva vodonična veza.

Zbog ovoga, voda se ponaša kao velika trodimenzionalna mreža, koja se neprestano reorganizuje. Slučajni pokreti molekula izazivaju stalno pucanje vodoničnih veza, i stvaranje novih, hiljadama milijardi puta u sekundi. Ovo je razlog zbog koga čovek koji skoči "na stomak" u bazen doživi bolno iznenađenje: voda je veoma nekompresibilna, i u naglom udarcu tela o površinu, ponaša se skoro kao čvrsta površina. S druge strane, ako zaronimo ruku u vodu, nemamo problema sa time, jer se mreža vodoničnih veza reorganizuje oko naše ruke u toku njenog ulaženja.

Ovo nas dovodi do poslednjeg koncepta koga treba razumeti u ovom odeljku: hidrofobičnost. Ovaj termin znači "boji se vode", i važi za supstance kao što je ulje, koje se ne mešaju sa vodom. Ali zašto se ne mešaju?

Molekuli ulja su prevashodno sastavljeni od atoma ugljenika i vodonika, koji su približno iste elektronegativnosti. Otud, ovi molekuli su elektirčno neutralni - elektroni su raspoređeni ravnomerno, i nema tačaka pozitivnog ili negativnog naelektrisanja. Otud, kada ulje uđe u vodu, voda ne može da pravi vodonične veze sa molekulima ulja.

Ovo samo po sebi nije nikakav problem, ali postavlja jednu energetsku zamku. Uzmimo da smo ubacili u vodu tri molekula ulja, koji sada slobodno plutaju kroz vodu. Svaki molekul ulja je okružen molekulima vode. Ti molekuli vode su ograničeni: ona strana molekula vode koja je okrenuta ka molekulu ulja ne može da učestvuje u vodoničnim vezama. Pogledajmo ovo shematski na slici (levo):

Na slici, molekuli vode (plave tačke) okružuju molekule ulja (veće crne tačke).

Svi molekuli u ovom rastvoru su u stalnom pokretu, i molekuli ulja će biti bacani kroz vodu na sve strane. Dok se jednom ne desi da dva ili više molekula ulja nalete jedan na drugog. I tu leži odgovor na pitanje hidrofobičnosti.

Više molekula vode je potrebno da se okruže pojedinačni molekuli ulja, nego što treba da se okruži skupina takvih molekula. Pogledajte gornju sliku, sa desne strane: na obe strane se nalazi isti broj molekula vode, ali kao što možete videti, na desnoj slici je veliki broj tih molekula sada slobodan - više nije u kontaktu sa uljem

Kada se jedan molekul ulja kreće kroz vodu, to je energetski neutralna akcija: ako se ispred ulja pokida veza između dva molekula vode, iza će se napraviti nova. Ali kada se molekuli ulja skupe na gomilu, sada oslobođeni molekuli vode odjednom formiraju sve vodonične veze koje mogu. Ako sad molekul ulja želi da napusti ovu skupinu, on mora da uloži energiju u kidanje postojećih vodoničnih veza koje neće biti nadoknađene - pošto bi molekuli vode opet postali ograničeni u broju veza koje mogu da naprave.

Zbog ovoga, molekuli ulja bivaju "gurnuti" na gomilu od strane molekula vode. Kao što svako može da vidi u pilećoj supi: kapi ulja se brzo skupe i isplivaju na površinu vode. (Ako koristimo ulje koje je teže od vode, isto bi se desilo, samo bi kapi bile izolovane na dnu posude.)

Sada smo definisali osnovne pojmove koji su potrebni za razumevanje dalje priče. Ali nismo još gotovi sa učenjem! Potrebno je da se još pozabavimo nekim osnovnim idejama u vezi strukture i funkcije proteina.

 

[endonuclease]

2. Proteini, njihovo savijanje, i njihova struktura

Proteini su fantastično fleksibilni molekuli. Oni mogu biti strukturalni: koža i vezivna tkiva se dobrim delom sastoje od dugih lanaca proteina zvanog kolagen. Mogu vršiti mehanički rad: sila koja pokreće naše mišiće nije ništa drugo do serije hemijskih reakcija u kojima se protein miozin pomera niz lanac sastavljen od proteina zvanog aktin. Praktično svi biohemijski procesi u telu zavise od proteina (koji se u ovom slučaju zovu enzimi): da bi se pojedeni šećer pretvorio u energiju, na primer, potrebna je serija reakcija koju vrši ukupno jedanaest različitih proteina.

Ali kako dolazi do ove fleksibilnosti?

Deo odgovora na ovo pitanje se nalazi u hemijskom sastavu proteina. Proteini su lanci sastavljeni od jedinica zvanih amino-kiseline. Postoji dvadeset standardnih amino-kiselina, koje koriste praktično svi živi organizmi na zemlji (mnogi dodaju i neke nestandardne na ovaj broj), i one su hemijski veoma raznovrsne.

Dobar deo amino-kiselina ima grupe koje mogu da učestvuju u hemijskim reakcijama: baze, kiseline, alkoholi... Ali najveći deo se sastoji od hidrofobičnih grupa različitih veličina i oblika, koje retko imaju bilo kakvu direktnu funkciju u biohemiji.

Na osnovu informacija pohranjenih u genima, amino-kiseline se kombinuju u lanac; svaki protein sadrži amino-kiseline poređane po određenom redosledu, i ovaj redosled čini svu razliku između različitih proteina. Ali kako jedan prost lanac hemijskih jedinjenja može da vrši sve funkcije potrebne za život?

Odgovor je da ne može. Lanac amino-kiselina je samo osnovna, primarna struktura proteina. Protein ne može da funkcioniše dok se pravilno ne savije. A u ovom slučaju, reč "savijanje" ima veoma, veoma specifično značenje...

Zamislimo proteinski lanac u svetu svega onoga o čemu smo pričali u ovom tekstu. Neke karike u lancu su pozitivno ili negativno naelektrisane: one će privlačiti jedne druge. Neke su sastavljene od atoma nejednake elektronegativnosti, i one će početi da formiraju vodonične veze jedne sa drugima, a i sa okolnom vodom. Konačno, najvažnije od svega, veliki deo karika je hidrofobičan: isto kao sa uljem, voda će ove karike da gurne na gomilu.

Ovo dovodi do komplikovanog kolapsa lanca, koji zavisi od reda i prirode amino-kiselina koje ga čine. Nakon kolapsa, ovaj lanac postaje nešto daleko komplikovanije: protein, čija trodimenzionalna struktura definiše njegovu funkciju.

Pravilno savijanje proteina je apsolutno neophodno za njegovu funkciju. Postoji gomila genetskih bolesti kod kojih se protein i dalje normalno proizvodi u telu, ali zbog greške u lancu ne uspeva da se pravilno savije u potrebnu strukturu. Dobar primer su genetski defekti slabih kostiju: zbog greške u strukturi kolagena, on se ne savija kao što je potebno, i nema potrebnu snagu da održi kost na okupu. Takođe, mnoge bolesti nastaju zbog spore akumulacije nepravilno savijenih proteina: Alchajmerova bolest je rezultat nepravilnog savijanja dva proteina u okviru nervnih ćelija.

Ovaj proces može čak i da bude zarazan. Protein koji se pogrešno savije može da postane katalizator koji navodi druge proteine iste vrste da se pogrešno saviju, izazivajući lančanu reakciju koja na kraju vodi do teških posledica. Bolest "ludih krava" je ovde standardan primer: nepravilno savijen protein iz bolesnih krava prodire u mozak, i tamo izaziva nepravilno savijanje proteina neophodnih za normalnu funkciju nervnog sistema.

U slučaju enzima, njihova funkcija je u potpunosti zasnovana na ovoj trodimenzionalnoj strukturi. Enzimi poseduju takozvanu "aktivnu oblast": deo trodimenzionalne strukture čiji oblik odgovara nekoj specifičnoj hemikaliji. Recimo, enzim heksokinaza, prvi u lancu potrebnom za pretvaranje glukoze u energiju, ima "džep" koji po obliku i naelektrisanju posebno udobno prima baš molekul glukoze. Onda, povrh toga, hemijske grupe kritičnih amino-kiselina u enzimu su raspoređene tako da maksimalno pomažu odvijanju potrebne reakcije. Bez ovih osobina, funkcionisanje enzima bi bilo potpuno nemoguće.

A ovo savijanje se odvija "na slepo", na osnovu prostih pravila i zakona elektromagnetizma: pozitivno privlači negativno, atomi imaju različite elektronegativnosti, voda automatski gura hidrofobične supstance na gomilu. I na osnovu ove "jednostavne" interakcije, lanac sastavljen od povezanih "kuglica" različitog naelektrisanja se pretvara odjednom u molekularnu mašinu, sa pokretnim delovima, pravilno pozicioniranim hemijskim grupama, itd.

 

[endonuclease]

3. Funkcija proteina

Vredi razmotriti, za kraj, još jednu veoma bitnu stvar: kako se funkcija proteina zaista izvodi u okviru ćelije. Uzmimo ovde kao primer replikaciju DNK.

Da bi se majka-ćelija podelila na dve nove ćerke-ćelije, ona mora da iskopira svoju DNK. Onda u deobi, jedna kopija ostaje u jednoj, a druga u drugoj ćerci-ćeliji. Proces replikacije je kompleksan, i uključuje aktivnost više različitih proteina; ali radi jednostavnosti, ignorisaćemo većinu komplikacija i koncentrisaćemo se na samo jedan proces.

Kao što smo svi videli na televiziji, u filmovima, a kao što se i uči u školi, DNK se sastoji od dva lanca koja su povezana jedan sa drugim. Ovi lanci se sastoje od četiri različite baze - adenina, guanina, timina i citozina, koji se obično označavaju slovima A, G, T i C, respektivno. Ako se na jednom lancu DNK nalazi adenin (A), on može da sa timinom (T) na suprotnom lancu da uspostavi dve vodonične veze. Takođe, guanin (G) može da uspostavi tri vodonične veze sa citozinom (C). Dva lanca DNK se sastoje od ovako povezanih baznih parova, proizvodeći nešto što liči na merdevine povezane u sredini nizom vodoničnih veza: lanci su strana merdevina, a svaki AT ili GC bazni par je po jedna stepenica. Zbog raznih razloga, ove "merdevine" su zatim "zavrnute" u spiralu, tako da dobijamo nešto slično ovome:

Da bi se DNK iskopirala, ova dva lanca se razdvoje, i svaki se kopira posebno. Iz raznih razloga u koje nećemo ovde ulaziti, jedan lanac (3'->5') se kopira na prilično komplikovan način, dok se drugi lanac (5'->3') kopira jednostavno. Koncentrisaćemo se na kopiranje ovog drugog lanca. Kako se to događa?

Na lanac DNK se "zakači" enzim (protein) zvani DNK polimeraza. Ovaj enzim onda klizi niz DNK, i dodaje jednu po jednu bazu koja je komplementarna postojećem lancu. Znači, ako naleti na T, on na drugu stranu zakači A. Ako naleti na C, zakači G. Itd.

Pogledajmo ovo na slici:

Ovo izgleda veoma fino, mehanički i uređeno. Ako pogledate neke od mnogobrojnih animacija na Internetu koje prikazuju ovaj proces, videćete kako enzim ide korak po korak, glatko i fino. Prema enzimu "lete" potrebni sastavni delovi, koje on lepo uklapa u celinu. Često su ovakve animacije postavljene sa klasičnom muzikom u pozadini, doprinoseći ideji da se radi o lepom i uređenom "molekularnom plesu".

Stvarnost je potpuno drugačija. Okolina DNK je ispunjena rastvorenim šećerima, hiljadama vrsta proteina, RNK molekula, energetskim molekulima kao što je ATP, sastavnim delovima RNK (koji se od sastavnih delova DNK razlikuju samo po jednom jedinom atomu kiseonika!), i mnogim drugim stvarima. Ova haotična smesa se haotično kreće: molekuli udaraju jedni o druge, odskaču, naleću, provače se između većih struktura...

Zamislimo da je naša polimeraza u položaju kakav vidimo na donjem delu prethodne slike: iskopirala je jedan deo DNK, i sada se nalazi pored timina (T). Ona sada treba da na novi lanac zakači adenin (A), koji je komplementarna baza timinu. Kako će ona da nađe pravi sastavni deo u svom okolnom haosu?

Odgovor je da uopšte neće tražiti - ona će računati na haos da donese ono što je potrebno! Ona će prosto da stoji i čeka. Na nju će da naklete hiljade različitih molekula različitih vrsta, naelektrisanja, i oblika. Povremeno će na nju da nalete i sastavni delovi DNK, pa i željeni adenin...ali će naleteti pod pogrešnim uglom, ili na pogrešan deo molekula, i prosto će se odbiti i odleteti nazad u haos.

Ali pre ili kasnije, neki molekul koji liči na sastavni deo DNK (po obliku, veličini i naelektrisanju) će naleteti na DNK polimerazu pod pravim uglom, i na pravo mesto. DNK polimeraza reaguje na ovo tako što uhvati taj molekul, i gurne ga fizički prema DNK molekulu koga pokušava da kopira. Ako je u pitanju pogrešan nukleotid - recimo, ako je uhvaćen guanin umesto adenina - on se neće uklopiti sa suprotnom stranom, i biće izbačen iz polimeraze. Ona onda nastavlja da čeka.

Tek kada željena grupa, adenin, naleti pod pravim uglom i sa pravim ubrzanjem, DNK polimeraza će moći da gurne ovaj sastojak na mesto, formira novu hemijsku vezu, i pređe na sledeće "slovo" DNK.

Pogledajmo ovaj proces pažljivo: imamo protein koji visi na DNK. Na njega će naleteti više milijardi različitih molekula, pre nego što naleti pravi molekul pod pravim uglom, i pre nego što ona može da napravi samo jedan jedini korak niz DNK molekul! Na sreću, molekularni pokreti su veoma, veoma brzi; čak i sa ovim ograničenjem, DNK polimeraza može da iskopira preko hiljadu parova u minutu.

Ali ovo nije kraj haosa. I pored sve pažnje, u okviru svakih par hiljada baznih parova, DNK polimeraza će povremeno da udene pogrešno "slovo" - recimo, G nasuprot T. Ovo bi dovelo do nivoa grešaka koji je dopustiv kod prostih organizama, ali koji je potpuno nedopustiv kod kompleksnih, višećelijskih bića kao što su ljudi.

Zbog ovoga, postoji sistem za korekciju grešaka. Pogrešno slovo nije u stanju da stvori pravilne vodonične veze, zbog čega ono izaziva "izbočinu" u spirali DNK. "Zadnji kraj" DNK polimeraze, koji se vuče po DNK iza dela molekula koji kači nova slova, će da uoči tu "izbočinu", i odseći će pogrešno slovo...nakon čega će da povuče DNK polimerazu nazad, da bi ona udenula pravo slovo na to mesto. Ovo drastično smanjuje broj grešaka, tako da se na kraju u kopiranju događa samo jedna greška na svakih nekoliko desetina hiljada iskopiranih baznih parova.

Ono što sada treba imati u vidu je da se sve goreopisano događa kroz ista osnovna pravila fizike i hemije koja smo opisali iznad. Kretanje molekula u okviru mešavine unutar ćelije je slučajno - ali u proseku proizvodi dovoljno pravilnih "udaraca" u DNK polimerazu da bi ona mogla da funkcioniše. Kada sastojak udari na pravi način, pokret kojim polimeraza "gura" taj deo prema potrebnom mestu je potpuno mehanička hemijska promena, zasnovana na činjenici da sastojak "zaklanja" jedan deo molekula od okolne vode.

Isto važi i za ispravku grešaka. Ne postoji neki "vozač" koji sedi na DNK polimerazi i koji je onda vozi unazad kada primeti grešku. Deo molekula DNK polimeraze jednostavno uvek seče vezu kada se veza nađe u određenom položaju - koji je mnogo češći u slučaju greške nego u slučaju pravilno postavljenog dela.

Ovo važi za sve molekule u okviru našeg tela. Pomenuli smo da se pokreti mišića zasnivaju na trilionima molekula miozina koji "hodaju" niz molekule aktina. Ovo je takođe haotičan proces: prvo molekul ATP mora da naleti na miozin pod pravim uglom, koji proizvede hemijsku reakciju. Hemijska reakcija izazove pokret miozina unapred, koji onda u većini slučajeva dovodi do pomeranja molekula. U nekim slučajevima, međutim, on ne uspeva, i molekul ostaje da stoji, ili čak pravi korak unazad. I tako, po principu "tri koraka unapred, jedan korak unazad", miozin u proseku proizvodi potreban pokret.

Funkcionisanje svakog dela našeg tela se zasniva na slučaju (slučajno pravi molekul mora da pogodi pravu metu pod pravim uglom), proseku (koja funkcija je verovatnija, željena ili neželjena), i termodinamičkom haosu.

Sada, konačno, možemo da se posvetimo temi zbog koje je ovaj tekst uopšte i napisan.

 

[endonuclease]

4. Gde se nalazi kompleksnost života?

Čak i najveći kreacionisti priznaju da se i danas u svetu može uživo videti nastanak novih enzima, molekularnih kanala, i sličnih proteina. Kroz promene u genima izazvane slučajnim mutacijama, i kroz izbor koji pravi prirodna selekcija, mi smo videli kako nove molekularne mašine nastaju spontano: male promene u postojećim genima, ili povremeno čak potpuno slučajna sekvenca proizvedena greškom u replikaciji, izaziva nastanak novog gena koji proizvodi novi protein.

Ovi novi proteini funkcionišu kao i svi drugi: u molekularnom haosu ćelije, oni lete kroz prostor dok ne nalete na određenu vrstu mete pod određenim uglom, gde njihov specifičan raspored amino-kiselina proizvede određenu hemijsku reakciju.

Sve ovo se događa bez ikakvog inteligentnog uticaja, zasnovano na osnovnim zakonima hemije i fizike.

Što nas dovodi do pitanja: gde se zaista nalazi kompleksnost živog sveta?

Uzmimo jednu analogiju (veoma nezgrapnu, ali dovoljnu za ilustraciju ovde): zamislimo da umesto proteina i ćelija govorimo o mehaničkim delovima i automobilima. U ovoj analogiji, geni su proste instrukcije kako preseći koje parče metala, gde probušiti rupu, itd. Na kraju procesa, mi ostajemo sa gomilom različitih delova.

Da je naš svet slično organizovan kao molekularni svet, ovi delovi bi se bukvalno sami od sebe sastavili u atomobil. Sve informacije o sastavljanju bi bile sadržane u osnovnim zakonima univerzuma. Takođe, ovaj automobil ne bi morao da ima vozača: sve informacije o saobraćaju, pravilima vožnje, i sve ostalo što je potrebno bi takođe bilo sadržano u osnovnim zakonima. Ovaj automobil ne samo što bi sam sebe sastavio, već bi povrh toga sam sebe vozio!

Razmislimo sada kolika količina informacija je potrebna za jedan "gen" u ovoj analogiji - jedno prosto uputstvo kako napraviti jedan jedini deo automobila. "Uzmi ovakvo parče metala, iseci pod ovakvim uglom, probuši takvu rupu". To je sve.

A koliko informacija je potrebno da bi se svi ovi delovi sastavili u celinu? Daleko više! Koliko informacija je potrebno za vožnju automobila? Svakako mnogo više nego što je sadržano u bilo kom pojedinačnom "genu!"

Vratimo se sada na život. U okviru organizma stalno nastaju i postoje ogromni kompleksi proteina. Recimo, u ljudskim mitohondrijama, uzmimo samo prvi od četiri transportna centra. Ovaj centar se sastoji od nekoliko desetina proteina, za čije pravilno sklapanje u celinu je potrebna akcija preko sto drugih proteina.

U genima za ove proteine su pohranjene samo informacije o nizu amino-kiselina u svakom od ovih proteina. Ali nigde u genima ne piše kako pravilno saviti bilo koji od njih. Nigde ne piše kako taj protein treba da reaguje kada naleti na neku metu. I pre svega, nigde u genima ne postoji nikakva shema ili informacija o tome kako sastaviti prvi transportni centar!

Ništa od toga nije nigde zapisano u DNK. Nigde ne postoje nikakve informacije o pravilnom sastavljanju transportnog centra, ili o interakcijama potrebnim za to sastavljanje. Sve te informacije "isplivavaju" iz dejstva nekolicine veoma jednostavnih zakona - skoro sve potrebne akcije se odvijaju na osnovu onih pravila koja smo objasnili u prvom delu ovog teksta!

I isto ovo važi za hiljade ovakvih kompleksa, kao i za svaku funkciju u okviru ćelije. Čak i ultrakompleksne funkcije kakve vidimo na sinapsama naših nervnih ćelija, gde ogromni kompleksi proteina vrše desetine hiljada različitih funkcija i gde mreže proteinskih signala kontrolišu nastanak sećanja i procese zaboravljanja...čak i tu važi prethodno. Nijedan deo instrukcija za sklapanje ovakvih kompleksa, niti i jedna jedina komanda o tome kako one treba da funkcionišu nije nigde zapisan u našoj DNK!

Ovo nas dovodi do jednog neizbežnog zaključka: samo jedan mali deo informacija potrebnih za sastavljanje i funkciju bilo kog živog organizma je sadržan u okviru DNK. Najveći deo ovih informacija nastaje u toku samih procesa života, kroz emergentne procese proizvedene kroz interakcije zasnovane na osnovnim, naizgled jednostavnim zakonima hemije i fizike.

Zastupnici ideja kao što je "Inteligentni Dizajn" potpuno propuštaju da primete ovu činjenicu. Njima pojedinačni geni izgledaju "suviše komplikovano" da bi mogli da nastanu kroz prirodne zakone - ne primećujući da daleko veća količina informacija dinamički nastaje upravo tako: iz prirodnih zakona, u okviru najosnovnijih funkcija života.

Kreacionisti koji misle da brane Boga od "ateističke ideje evolucije" prave još veću grešku. Oni pred sobom imaju univerzum u kome mali broj zakona direktno proizvodi samoorganizaciju.

Nakon Velikog Praska, energija se kondenzuje u materiju, vodonik i helijum. Gravitacija izaziva kolaps materije u prve zvezde. U unutrašnjosti zvezda nastaju teži elementi, uključujući o one potrebne za život. Zvezde eksplodiraju i šire ove nove elemente kroz nove nebule gasa i prašine. Ovi oblaci kolapsiraju u nove zvezde, sa planetarnim sistemima. Na odgovarajućim planetama, iz njih nastaje život. I ovaj život se samoorganizuje i evoluira, dok na kraju ne proizvede inteligenciju sposobnu da počne da se pita o svom poreku, i počne da radi na razumevanju univerzuma u kome živi.

I sve ovo, svaki korak, se odigrava na osnovu istih zakona! Iste sile i iste konstante proizvode eksplozije zvezda, formiranje planeta, evoluciju života...i funkciju ćelije danas, pred našim očima.

Vernici mogu da u svemu ovome jasno vide uzvišenog Tvorca, koji je stvorio skoro nezamislivo elegantan sistem savršenih i jednostavnih zakona iz kojih proističe sve što postoji. Umesto toga, oni insistiraju na nekakvom Svetom Tehničaru, koji je sklepao univerzum čiju funkciju mora stalno da "šteluje" i dorađuje. U svom pokušaju da odbrane Boga od nauke, kreacionisti ga u stvari umanjuju i unižavaju.

* * *

Ovaj tekst daje samo osnovne ideje o ovoj temi. Ista emergentna kompleksnost koja je ovde opisana, takođe postoji i na drugim nivoima koji nisu očigledni.

Na primer, pojedinačni mrav je veoma glupa životinja, koja mehanički vrši nekolicinu akcija kao reakciju na hemijske (feromonske) signale. Ali ako skupimo veliki broj ovakvih mrava na gomilu, dobijamo mravinjak, u kome se ova jednostavna ponašanja odjednom sklapaju u neverovatno kompleksne stvari. Mravi imaju poljoprivredu (sade, đubre i uzgajaju određene hranjive gljive), stočarstvo (drže stada drugih insekata, koje onda "muzu" za hranu), organizovanu vojsku (sa generalima, komandantima, strategijom i unapred određenim taktikama napada ili povlačenja), robove (zarobljeni radnici drugih vrsta mrava), inženjering (dva mrava mogu da počnu da kopaju tunel sa različitih strana brda, i da se sretnu tačno u sredini), itd.

Isto tako, naš mozak funkcioniše na osnovu relativno jednostavnih impulsa koji prolaze kroz relativno jednostavne pojedinačne nervne ćelije. Ali u interakciji milijardi ovakvih jednostavnih delova, nastaje neverovatna kompleksnost ljudskog uma.

Primera ima svuda. Samoorganizacija i spontano povećanje kompleksnosti su ugrađeni u naš univerzum, i stoje u njegovim temeljima sa istom važnošću koju ima oponirajuća akcija entropije.

 

[eremita]

Ne znaš kakva je ovo Biblija?

Nigde ne piše da je Zemlja ploča, samo piše da je svod Zemaljski kupola, da Sunce izlazi iz svoje pećnice ujutru, da se Nebesa mogu otvoriti kao knjiga, da zvezde mogu da padnu sa nebesa na Zemlju, da u svodu nebeskom postoje prozori koje mogu da puste vodu na površinu sveta, da drvo može da raste u centru Zemlje i da se sa njegovog vrha može videti sav svet (kako, ako je sferičan?), da ljudi mogu da pokušaju da sagrade kulu koja će doći do neba....itd, itd, itd.

A nekanonsku knjigu sam lepo objasnio, ona samo stavlja stvari u kontekst. Ako ti se ne sviđa, ignoriši taj deo, ostalo je dovoljno.

Чек', чекај... хајде једно по једно - немој сада да завлачиш. Ти и онај Цалибурн сте више пута ПОДВЛАЧИЛИ КАКО У БИБЛИЈИ ПИШЕ ДА ЈЕ ЗЕМЉА РАВНА ПЛОЧА... и шта је сада ово, како сада НИЈЕ.
Иначе да те обавестим, мрзи ме сада да копам по мојим фоткама - постоје византијске иконе сликане у 14. и 15. веку на којима је јасно насликана ЗЕМЉИНА КУГЛА ИСПОД НОГУ ИСУСА ХРИСТОСА - а то што је РКС и њихова лудачка Инквизиција измишљала да је Земља плоча, заболе ме...

За ово друго што си навео, не знам на које се стихове односи, али сигурно и за њих ПОСТОЈИ ТУМАЧЕЊЕ.
Буква јесте тврдо дрво и лепо за обраду, нарочито парена буковина - али нисмо ми сви потекли од БУКВЕ - значи не можеш да из позиције човека 21. века тумачиш појмове који су важили пре више од 2000 година... значи НЕОПХОДНО ЈЕ ПРОНАЋИ ТУМАЧЕЊЕ које је пре свега СТРУЧНО ЗА ОБЛАСТ СВЕТОГА ПИСМА.

п.с. Ниси ми навео ШТА ЗАМЕРАШ ТУМАЧЕЊУ ПОСТАЊА тј.ШЕСТОДНЕВА ???
а на свом сајту нападаш...

 

[eremita]

@ endonuclease

И какве сада благе везе ово троловање о атомима има са ШЕСТОДНЕВОМ -ПОСТАЊЕМ И ТВОЈИМ ЗАХТЕВОМ ЗА ПРОМЕНОМ БИБЛИЈЕ ???

 

[Caliburn]

А осим тога ти стално нападаш оне секташе креационисте за буквално тумачење Библије а сада ТИ САМ ТО ЧИНИШ.

Po navedenom kriterijum , eremita i ti si "sektaš kreacionista", imajući u vidu da i ti bukvalno tumačiš Sveto pismo.

Ево, опет он - па где сам ја навео да ми је стало до ДОСЛОВНОГ ТУМАЧЕЊА ПОТОПА ? Где?

Već si zaboravio one poruke u kojima citiraš naučnike kreacioniste i one poruke u kojima se protiviš ideji da je mit o potopu upravo to - mit, koji treba shvatiti metaforično, a ne bukvalno?

Ја само не дозвољавам да ти тумачећи Т.Е подмећеш да је Потоп МИТ - није на теби да о томе судиш и да ти мени преправљаш Библију,
је л' ти јасно? Је л' неки верник или свештеник ПРЕПРАВЉА вашу Т.Е. НЕ!
Значи - откачите се више од Светога писма.

Evo, upravo ovim što si napisao ukazuješ na svoje bukvalno shvatanje mita o potopu.
Uzgred, nikom ni na pamet nije palo da prepravlja Sveto pismo, tako da se opet igraš manipulacija.

Ја потпуно разумем да ви нападате стекту креациониста - али да нападате Свето писмо - Библију ... то је стварно СКАНДАЛОЗНО и СРАМНО и
БЕЗОБРАЗНО !

Bezobrazno i sramno je tvoje podmetanje, eremita, jer niko nije napao Sveto pismo, a skandalozno je ono što činiš, jer bacaš ljagu na svoju versku zajednicu.

Ти си стварно ћакнут - па погледај боље, човече, моја порука коју си цитирао није била упућена ни теби ни ендонук. него трећем кориснику...оном "пандкфлгу"...

Da li je to čini manje neistinitom?

1. Хајде пронађи и цитирај ми стих у Светом писму Старог или Новог завета где се тврди ДА ЈЕ ЗЕМЉА РАВНА ПЛОЧА...

Vrlo dobro, izvoli:

Isaija [11:12]

I podignuće zastavu narodima i prognane Izrailjeve i rasejane Judine sabraće s četiri kraja zemlje,

Danilo[4:10-11]

A utvara glave moje na postelji mojoj beše: Videh, gle, drvo usred zemlje, i visina mu velika.

Drvo beše veliko i jako, i visina mu dosezaše do neba, i viđaše se do kraja sve zemlje.

Jov [38:13]

Da se uhvati zemlji za krajeve, i da se rasteraju s nje bezbožnici,

Jeremija [16:19]

Gospode, kreposti moja i grade moj i utočište moje u nevolji, k Tebi će doći narodi od krajeva zemaljskih, i reći će: Doista oci naši imaše laž, i taštinu i što ni malo ne pomaže.

Mateja [4:8]

Opet Ga uze đavo i odvede Ga na goru vrlo visoku, i pokaza Mu sva carstva ovog sveta i slavu njihovu;

Da nastavim dalje...?
Ovo je moguće samo ako je Zemlja ploča. Bukvalnim tumačenjem ovih stihova se i došlo do ideje da je Zemlja ploča u hrišćanstvu.

2. Постање-Шестоднев као и Потоп СУ ТЕКСТОВИ БИБЛИЈЕ .....алооооо

A neko je tvrdio da nisu?
eremita, kako bi bilo da pročitaš tumačenje ova dva mita, na linkovima koje si sam dao, pa nam objasni u čemu je tvoj problem.
Obrati naročitu pažnju na:

пошто је Он од самог почетка хтео да свет живи и развија се постепено

 

[setorma]

Ovo je jedna karika u lancu , u teoriji koja ce evetulano na kraju potisnuti teoriju evolucije.
http://levenspiel.com/octave/dinosaurs.htm

 

[endonuclease]

За ово друго што си навео, не знам на које се стихове односи, али сигурно и за њих ПОСТОЈИ ТУМАЧЕЊЕ.

Naveo sam ti i koji su stihovi tačno u pitanju. I naravno da POSTOJI TUMAČENJE.

Sve što ja predlažem ovde je da bi možda bilo dobro da se nađe tumačenje i za stihove postanka, tako da tumačenje ne kontrira osnovnim dokazima iz prirode.

Jer ove tvoje besede su prepune neopevanih naučnih gluposti (recimo, ona sa biljkama koje rastu uz svetlost petrolejske lampe, pa kako to "rešava" problem što su biljke stvorene pre Sunca). Ovo nema veze sa teologijom, nigde u Bibliji ne piše ništa o tome kako je šta raslo, već se radi o potpunoj pseudonauci. Isto važi i za praktično sve ostale nuzkomentare u tvojim besedama. Nikakva teologija, čista pseudonauka, semantička gimnastika eda bi se jedno TUMAČENJE Biblije po svaku cenu odbranilo.

Ako ti u ovo što si napisao zaista veruješ, svaka ti čast. Ja tebi ne mogu da zabranim da išta veruješ, ali nemoj od mene da očekuješ da smatram tvoje stavove razumnim ili vrednim poštovanja. Ovo je u mnogim aspektima gore nego ljudi (a ima ih još uvek, verovao ili ne) koji veruju da je Zemlja ravna, pošto im "tako Biblija kaže" (iako ti ne vidiš kako i zašto, pošto ne piše doslovno da je zemlja ravna, već "samo" piše da nad Zemljom stoji svod sa prozorima, i da se sva četiri kraja mogu videti sa drveta u centru).

 

[gost 133940]

Чек', чекај... хајде једно по једно - немој сада да завлачиш. Ти и онај Цалибурн сте више пута ПОДВЛАЧИЛИ КАКО У БИБЛИЈИ ПИШЕ ДА ЈЕ ЗЕМЉА РАВНА ПЛОЧА... и шта је сада ово, како сада НИЈЕ....

Pa piše. Krug je figura u ravni...
Daklem, zemlja je krug oliti ravna ploča.