Kako znam da Bog postoji? Znam na osnovu (neprekidne) komunikacije sa Njim.
Dobro je sto makar priznajes da mnogo toga ne znas.
Sto se ostalog tice...ne verujem ti, Risto.
To jest, verujem ti da ti verujes da imas neprekidnu komunikaciju sa Bogom. Mnogi ljudi veruju da je imaju. Ali ne verujem da je to zaista komunikacija sa Bogom.
Postoji mnogo razloga za ovo neverovanje, ali cetiri su osnovna. Pocecu od najmanje vaznog, pa prema najvaznijem:
* * *
Prvi je taj da svaki covek, u svojoj "komunikaciji sa Bogom", dobija drugacije odgovore. I svaki je uveren da su njegovi odgovori tacni. Ako tebe pitam sta treba uraditi po pitanju X, pa pitam nekoga drugog ko "komunicira sa Bogom", dobicu dva razlicita (cesto drasticno razlicita) odgovora. Prema tome, ovi "odgovori" ne dolaze iz istog izvora.
* * *
Drugi je moja profesija - ja sam u osnovi molekularni biofizicar, ali radim na neurologiji (moju platu placa lokalno odeljenje za Neurobiologiju). Video sam mnogo puta ljude koji imaju isto uverenje kao sto ga ti imas, video sam cak i njihove fMRI i PET skenove aktivnosti mozga, i imam prilicno dobru ideju o cemu se radi.
Naime, ljudi uglavnom nisu svesni da su "osecaj znanja", "osecaj agencije", i "osecaj vlasnistva" tri odvojene
emocije.
Od ova tri je osecaj znanja najlakse objasniti. Ti znas kada nesto znas, cak i ako ne mozes tog trenutka da se setis. Svi smo imali ovaj osecaj - pogledas, recimo, nekog coveka i znas da znas njegovo ime, ali ne mozes da ga se setis u tom trenutku. Ono sto je moderna neurologija otkrila je da je ovaj emocionalni osecaj kljucan u svakodnevnom prepoznavanju stvari: ti
osecas da znas stvari koje znas, i
osecas da ne znas stvari koje ne znas. Ovo osecanje je kljucno u svakodnevnom zivotu: kada pokusavas da se setis necega, prvo se formira
osecanje znanja pa tek tada dolazi do pristupa memoriji.
Ovo je takodje osecaj koji se lako moze manipulisati. Svi smo, takodje, doziveli situacije u kojima smo mislili da nesto znamo, pa se ispostavilo da to nije tako. Licni primer, ja sam se "jasno secao" stana u kome sam ziveo od seste do devete godine. Kada sam razmisljao o tome, u mom mozgu nije bilo sumnje da se sasvim jasno secam gde su bile sobe i kako je bio rasporedjen namestaj. Ali onda sam imao priliku da ga posetim nekih petnaest godina kasnije i...potpuno drugacije. U stvari, u mojoj glavi su se pomesala secanja dva stana u kojima je moja porodica zivela kada sam bio dete.
Memorija se izvitoperila, ali je
osecaj znanja ostao isti.
Manipulacija osecajem znanja je usko povezana sa religioznim verovanjem. Mnogi sistemi meditacije dovode do aktivnosti u delu mozga u kome se formira ovaj osecaj (temporalni rezanj, u preko 90% slucajeva sa desne strane). Epilepticni napada fokusirani na ovaj deo mozga dovode do zanimljivog efekta: kombinovana duboka religijska uverenja (cesto veoma uvrnuta), i grafomanija - opsesivno pisanje religioznih tekstova (cesto veoma lepo i inspirativno, cak i kod ljudi koji inace nemaju poseban talent za pisanje).
Osecaj agencije i osecaj vlasnistva su dve odvojene stvari, ali da ova poruka ne bi postala knjiga, objasnicu ih zajedno.
Mi tokom vecine vremena naseg zivota imamo (osim ako patimo od teskih psiholoskih poremecaja) osecaj vlasnistva i agencije nad nasim mislima: kada nesto pomislimo, imamo osecaj da je to "nasa misao", i imamo osecaj da smo mi uzrokovali tu misao (tj. "ja sam pomislio ovu misao"). Isto vazi i za pokrete naseg tela, za reci koje izgovaramo, itd.
Iz neurologije znamo da to nije tako. Recimo, pomeranje ruke: prvo u mozgu nastaje namera da se pomeri ruka, onda signal ide paralelno prema ruci (da je pomeri), i prema delu mozga gde se pravi model pomeranja ruke. Model se onda vraca prema korteksu, biva modifikovan informacijama o pokretu koji sada dolaze iz ruke (i iz ociju, ako je ruka u okviru vidnog polja), i tek onda dolazi u svest - nekoliko stotina milisekundi nakon sto je odluka doneta, i pokret postao nepovratan.
Medjutim, mozak odredjuje sta mi vidimo i kako to vidimo - ukljucujuci i vreme. Iako je odluka doneta pre nego sto smo mi svesni toga, nama izgleda kao da smo mi razmislili, doneli odluku, pokrenuli je, i tek onda se pokrenula i "nasa" ruka.
(BTW, kako znamo da je ruka "nasa" je predmet propriocepcije, jos jedne fascinantne oblasti. Fantasticna svakome pristupacna i citljiva knjiga sa primerima istrazivanja na ovu temu je V.S. Ramachandranova "Phantoms in the Brain").
Zasto je ovo bitno?
Ekstreman primer moze da se vidi kod sizofrenije: sizofrenici cesto veruju da im neko "ubacuje misli" u glavu, ili da ih neko drugi "kontrolise". Radi se o raspadu osecaja agencije i vlasnistva: sve misli i svi pokreti se dogadjaju kao i obicno, ali u mozgu sizofrenika te misli i akcije vise ne bivaju tacno oznacene kao "svoje". Najnormalnija misao, otud, postaje "tudja misao" koja je nekako "ubacena u glavu".
E, sad, kao i sa svim stvarima, ovde postoji spektar. Svaki covek ima, povremeno, propuste u ovom sistemu. Najcesce se ovo dogadja u toku velikog emocionalnog stresa - ljudi urade nesto, pa im posle nije jasno kako su mogli to da urade. "Kao da me je nesto opsednulo" je cesto objasnjenje. Princip je prost: emocije su dovele do rekonfiguracije svesti, i kada posle prizivamo memorije tih dogadjaja, nema aktivacije osecaja agencije i vlasnistva.
Opet, ovim stvarima se moze manipulisati u stanjima transa i meditacije (i duboke molitve). Drugim recima, covek koji je duboko uveren u svoju religiju ulazi u stanje uma u kome a) religiozne ideje (pogotovo one stecene u toku molitve i meditacije) dolaze "oznacene" snaznim osecajem znanja - covek prosto
zna da su te stvari tacne; a povrh toga, mnoge misli (opet, pogotovo one koje su povezane sa religijskim konceptima) dolaze bez pravilnog oznacavanja od strane osecaja za agenciju i vlasnistvo - izgledaju kao "tudje" misli i osecaji.
Ovo mozemo prilicno jasno videti na fMRI skenovima. Hriscanin ce insistirati da on "zna" da je Isus Bog, posto to oseca u svojoj "direktnoj komunikaciji sa Bogom". Indijac ce insistirati da zna da je Visnu Bog, posto ga oseca u svojoj "direktnoj komunikaciji". Obojici je moguce postaviti isto pitanje, i od svakog ce se dobiti potpuno drugaciji odgovor, ali obojica ce biti uvereni da im je Bog stavio misao sa tim odgovorom u glavu.
Iz tog razloga, da bih nekome (bilo kome, ne samo tebi, Risto) poverovao po ovim pitanjima, potrebni su jaci dokazi od "ja to znam" ili "moj licni dozivljaj".
* * *
Treci razlog je nedostatak originalnih misli koje dolaze od ljudi koji veruju kao sto ti verujes. Sve misli koje "dolaze od Boga" su misli koje su uslovljene tvojim trenutnim znanjem o svetu. Kada ti naucis nesto novo, odjednom ce i misli koje "dolaze od Boga" ukljucivati to novo znanje. Ali potpuno nove stvari nikada ne dolaze iz izvora koji, po definiciji, treba da zna sve o svemu.
Drugim recima, Risto, ako hoces da me ubedis da ti zaista razgovaras sa Bogom, to mozes uraditi tako sto ces mu postaviti pitanja na koja ti ne znas odgovor. Recimo, pitaj Boga kako da zaustavimo napredovanje Alchajmerove bolesti. Pitaj ga koji su uzroci Parkinsonove bolesti (tj. zasto neuroni substantia nigra odjednom pocnu da umiru). Posalji odgovore ovde u forum.
Ovo je izazov koji do sada nijedan religiozni covek nije uspeo da prodje. Iako insistiraju da komuniciraju sa Bogom, nikada ne uspevaju da od Boga saznaju nista sto ljudi vec nisu saznali svojim radom i trudom.
* * *
Konacno, cetvrti razlog je taj sto ne vidim drasticnu razliku koja bi morala da postoji. Ovo je, u principu, produzetak treceg problema, ali je malo drugaciji, pa zavredjuje poseban pomen.
Ti, Risto, znas Boga, i komuniciras sa njim. Neprestano.
Ja ne znam Boga, i nisam u komunikaciji sa njim.
Prema tome, tvoj zivot bi trebalo da bude drasticno razlicit. Ako ti Bog govori sta treba da radis, ti bi trebalo da kroz zivot prolazis kao noz kroz puter - stagod da se dvoumis, samo pitas, i dobijes odgovor. Trebalo bi da budes visoko moralna licnost, koja moze i zna da pomogne drugima (jer kada nekome treba savet, mozes da pitas najvisi autoritet sta da im kazes).
Ja tebe ne poznajem, tako da je moguce da si ti drugaciji od svih drugih koje sam do sada video. Ali u mom dosadasnjem iskustvu, ovo nije slucaj.
Ljudi ubedjeni u licnu komunikaciju sa Bogom koje sam do sada upoznao nikada nisu bili nista posebno. Oh, nisu neophodno bili losi ili zli (mada je bilo i takvih) - samo nisu bili nista posebno. Niti su bili moralniji od vecine drugih ljudi, niti im je zivot isao lakse, niti su bili zdraviji (mentalno ili fizicki), niti su pokazivali bilo kakav znak da je ova komunikacija sa Bogom u koju veruju stvarna.
Drugim recima, Risto, ako ti zaista imas direktnu komunikaciju sa Bogom, ocekivao bih od tebe da promenis svet - makar oko samog sebe. Zivot coveka koji komunicira sa Bogom mora biti, u nekom pozitivnom smislu, drugaciji od coveka koji ne komunicira sa Bogom. U suprotnom, u cemu je poenta?
Ovo su samo cetiri razloga sa vrha gomile.
