Etničko porijeklo Albanaca

Luctor · 01.02.2025. u 12:16

Наставак: Албанци сви и свуда

Скоро сва црногорска племена су албанска

https://en.wikipedia.org/wiki/Bjelopavlići

Bjelopavlići (Cyrillic: Бјелопавлићи, Albanian: Palabardhi;[1] pronounced [bjɛlɔ̌paːv̞lit͡ɕi]) is a historical tribe (pleme) of Albanian origin and a valley in the region of the Brda, in Montenegro, around the city of Danilovgrad.

https://en.wikipedia.org/wiki/Piperi_(tribe)

Piperi (Cyrillic: Пипери) is a historical tribe (pleme) of Albanian origin and a region in northeastern Montenegro.

https://en.wikipedia.org/wiki/Bratonožići

The Bratonožići (Serbian Cyrillic: Братоножићи, pronounced [bräto̞no̞ʒit͡ɕi]) is a historical tribe (pleme) of Albanian origin in the Brda region of Montenegro.

https://en.wikipedia.org/wiki/Vasojevići

The Vasojevići (Montenegrin and Serbian Cyrillic: Васојевићи, pronounced [ʋâso̞je̞ʋit͡ɕi]) is a historical highland tribe (pleme) and region of Montenegro, in the area of the Brda. It is the largest of the historical tribes, occupying the area between Lijeva Rijeka in the South up to Bihor under Bijelo Polje in the North, Mateševo in the West to Plav in the East. Likely of Albanian origin, most of the tribe's history prior to the 16th century has naturally been passed on through oral history.

https://en.wikipedia.org/wiki/Kuči_(tribe)

Kuči (Montenegrin and Serbian: Кучи, Kuči; Albanian: Kuçi, pronounced [ˈkutʃi]) is a tribe of Albanian origin, historically located in modern central and eastern Montenegro (Brda region), north-east of Podgorica, extending along the border with Albania.

https://en.wikipedia.org/wiki/Paštrovići

The etymology of the name Paštrovići is unclear. Vukmanović says that the name Paštrović could have been derived from the word pastro, a name which still exists in modern Albanian, being derived from pastër, meaning "clean" in Albanian.[2] Another theory proposes that the name could be related to the Vlach word pastor or paštor, meaning “shepherd” in Latin.[3][4] Kaser suggests a possible derivation from Slavic pastiri.[5]

https://en.wikipedia.org/wiki/Mugoše

Mugoše (Serbian Cyrillic: Мугоше, Albanian: Mugosha, also spelled Magushi, Moguši) was a historical tribe (pleme) of Albanian origin and area in the Brda region of Montenegro.

https://en.wikipedia.org/wiki/Mataruge

The Mataruge (alternatively, Mataruga or Motoruga) were a medieval Albanian tribe which originally lived in Old Herzegovina and southern Dalmatia.

Стварно невероватно.

Корчула је Албанска

https://en.wikipedia.org/wiki/Lumbarda

Lumbarda meaning white river, is a village and a municipality located on the eastern tip of Korčula in Croatia, seven kilometers away from the town of Korčula.[3]

Throughout its history, Lumbarda was a region combining various nations and cultures. Based on current research, the first inhabitants were the Illyrians, ruling the island during the Bronze and Iron Age. Their artifacts can be found in the graves and strategic stone stacks, concentrated primarily on the western areas of Lumbarda. Today you can find many geographical toponyms with the name Lumbardhë in Albania and Kosovo, Lumbardhë meaning white river.

Пошто на албанском Lumbardhë значи "бела река", то значи да је и место на Корчули тако названо. Иначе, Лумбарда је топ из касног средњег века:
https://en.wikipedia.org/wiki/Lombard_(gun)
Који је назван по Ломбардији, области у Италији и кога су користили Шпанци и Италијани, што укључује Венецијанце. Лумбарда је словенски назив ног топа. По оваквим албанским тумачењима, испаде да је област Ломбрадије у Италији такође названа по албанском. А Ломбардија у Италији је названа по германском племену Лангобарда (дугих брада), па испада да су германски Лангобарди били Албанци (тј. "Илири") јер им име има значења на албанском: "бела река". Дакле, "дуге браде" су постали "белоречани" јер и име исто звучи на албанском, иако име потпуно друго значење.

Дакле, можемо видети како суманута албанска митоманија има страну подршку и потпору енглеске Википедије у ширењу пропаганде која стоји раме у раме са нашим Деретићевцима.

Наставиће се

Luctor · 01.02.2025. u 14:20

Наставак

Као што смо могли да видимо, википедијини чланци на енглеском језику поводом различитих назива старих народа, географских локација и места стоје на становиштву албанске националистичке митоматије, која се не зауставља само на својатању Илира, већ и Трачана, Келта, и коришћењем лингвистичких акробација је у стању да скоро било шта из древне историје објасни кроз албански језик. То већ само по себи говори о ненаучној основи таквих спекулација, и указује на то да је и аргумент о илирском пореклу Албанаца такође ненаучно утемељен, јер почива на истој логици и аргументима. Ако се албански термини могу користити да објасне дословно све, онда они не објашњавају баш ништа. Ако се исти аргументи користе да објасне неке илирске називе кроз албански, али такође и трачанске, келтске, да објасне назив планина из данашње Пољске и Чешке (које немају везе са старом Илиријом чак и у најширем контексту), то онда обесмишљава и аргументе у прилог илирско-албанских веза. Пример је такође места Лумбарде на Корчули која има значење на албанском, али која би требало да је стварно именовано по ватреном оружју Лумбарди (или Лубарди), названом по Ломбардији. Али онда испада да је Ломбардија такође албанска реч, када знамо да није. Тако у енглеском реч mast значи "јарбол", а на српском значи сало. А обе речи су истоветне, само имају потпуно друга значења. Коришћењем такве лингвистичке збрке, могу да се раде разна манипулисања. А то указује на ове проблеме:

Називи старих илирских племена и личних имена, и одсутство њиховог значења на албанском

У предходним деловима оног што сам писао, споменуо сам пар назива илирских племена који могу да имају значење на албанском, и то сам довео у питање и показао како у мањој или већој мери то баш не стоји на јаким основама. Покушавано је да се називи пар илирских племена објасне преко савременог албанског, или преко конструисаног "прото албанског". Проблем је следећи. Илири су имали гомилу племена. Историјски најбитније (које је водило чувене ратове са Римом) су били Ардиеји:

Та реч "Ардиеји" - Ardiaei, нема значење на албанском, али вероватно има са латинским где ardea значи "чавка". Можда може овде неки монголски аутохтониста да ускочи, и каже да та реч има везе са речи "хорда", или словенски "ордија". Краљевство Ардиеја је оснажио краљ Агрон (Ἄγρων). Његово име такође не значи ништа на албанском, али можда има везе са грчком речју αγρος (agros) тј. "поље, земља, посед, њива". Његова наследница је била чувена Теута (Τεύτα), чије име такође ништа не значи на албанском. Значење је мистериозно, али неки лингвисти спекулишу да је значило "народ", повезано са неким готским и келтским речима сличног значења. Можда има везе са грчком речи ταυτη (taute) тј. "овде", "овако". Такође је постојала још једна илирска краљица Тритеута (Τριτεύτα) удата за тог Агрона, са ким је имала сина Пинеја (Πίννης). Занимљиво је да Албанци сада дају имена тих илирских краљева и краљица својој деци, али та имена немају никакво значење на њиховом језику. То је као када би неки Србин помислио да су стари Римљани били Срби, па даје имена својој деци Јулије, Октавијан, Трајан, Хадријан и сл.

Али, албански илиристи понекад нађу неко име за које може да се ископа неко значење на албанском, попут илирског краља Бардила:
https://en.wikipedia.org/wiki/Bardylis

The name Bardylis/Bardulis contains the same root as the Albanian adjective i bardhë "white", ultimately from Proto-Indo-European *bʰór(h₁)ǵos < *bʰreh₁ǵ- ("to gleam, shine"). The same root is found in the Messapic names Barzidihi, Barduli and Barletta.[12][13][14][15]

Дакле, обратимо пажњу да је овде коришћен исти аргумент, као и оно што сам пре говорио за место Лумбарде и Ломбардију, јер у себи садрже реч која подсећа на албанску реч bardhe, што значи "бело". Али иста логика може да се користи да се каже да је Ломбардија албански назив и значи "бели поток", иако се зна да је названа по германским Лангобардима (дугим брадама, брадоњама). Онда се у чланку даље спинује:

Messapic inscription "BARZIDIHI", a name with the same root as the name of the Illyrian king (spelled in Ancient Greek as ΒΑΡΔΥΛΙΣ) as well as the Albanian name Bardh-i.

Значи, иако Месапаски натпис садржи реч која нема нешто налик албанском bardhe, прави се преметачина да се објасни да ипак има. А опет, име Бардило, ето садржи савремену албанску реч за бело.

Али поставља се питање,ако албански илиристи могу да објасне пар имена и назива илирских племена кроз свој језик, како не могу све? Ако тврде да су Далмати албанска реч, шта је са Даорсима који су живели у њиховој близини? Шта је са Јаподима? Шта је са Аутаријатима? Шта је Пирустима? Шта је са именом краља Гентија (Генција)? Шта је са његовом женом Етутом? Како то да њихове називе албански илиристи не могу објаснити преко албанског, а за пар тврде да су потпуно албански јер звуче слично као албанске речи? На пример, на Цинцарском је Japa (јапа) "кобила", што може бити неки стари термин за коње, па би онда Јаподи (Iapodes) били "коњаници". А Јаподи су живели у Далмацији, а у римској војсци је елитни део војске чинила далматска коњица.

Али, не треба заборавити да иста логика коју користе албански илиристи, могу да користе српски аутохтонисти, што и они раде. Као што је споменуто, Велики илирски устанак су предводили неколико вође са истим именом - Батоси (Bato). Устанак је углавном био у Босни, где су била главна илирска племена Daesitiates (Десетијати) и Breuci (Бреуки). Ту је ускочио Горан Шарић да нам објасни да су та имена иста што и наша израз "бата", а у Босни се стварно каже за исту реч "бато", ако у древним изворима. по њему илирска краљица Теута је у ствари значила "тета". А можемо још у том стилу да кажемо да племе десетијата у ствари значи "десетина" на нашем, да су бреуки у ствари "неуки". Да је Бардило, илирски краљ, био у ствари Брадило, а Гентије у ствари Ћента. Племе Осеријата су били Језерци (Озеро на руском), а Дарданци су били Дрндароши. Смешно, али исту логику видимо да користе албански аутохтонисти и њихови бранитељи. Сад ако су наши деретижевци смешни, зашто албанско митоманско и ненаучно лудило има толику страну потпору?

П.С

Да бих показао да чланке енглеске Википедије поводом Илира уређују албански активисти, прилажем ово:
https://en.wikipedia.org/wiki/Bindus_(Illyrian_god)

The name is attested in epigraphic monuments found in Dardanian territory, dated to the 2nd century, near the rivers Ibër and Drin.

Обратити пажњу да се аутору текста на енглеском поткрало албанско писање имена реке Ибар у Србији.

Наставиће се

Pravi Vlah · 01.02.2025. u 16:23

Mrkalj:
Ukratko, Albanci su indoevropski narod kao što su Jamajčani i Haićani indoevropski narodi. Razlika je u vremenu nastanka pidžina i kreola, sa 6 vekova prednosti u korist Albanaca.

Do any linguists consider the Albanian language a creole?

ChatGPT:

There is no mainstream linguistic consensus that Albanian is a creole language. However, some scholars have speculated about possible creolization or significant language contact effects in Albanian's history due to its heavy lexical borrowings from Latin, Greek, Slavic, and Turkish.

One of the reasons some linguists have entertained this idea is that Albanian has undergone extensive influence from other languages, particularly Latin, which has contributed a large portion of its vocabulary. Some have argued that this high degree of borrowing, along with certain grammatical simplifications, could resemble aspects of creolization. However, these features alone do not make Albanian a creole.

Creole languages typically arise from a pidgin—a simplified language that emerges when speakers of different languages need to communicate. Over generations, the pidgin develops into a full language (a creole). Albanian does not fit this model; rather, it has continuously evolved from its Indo-European ancestor, despite external influences.

Thus, while some linguists have explored hypotheses about Albanian's contact-driven changes, it is firmly classified as an Indo-European language, not a creole.

Luctor · 01.02.2025. u 16:26

Фустанела је албански одевни предмет

Што се тиче албанских мегаломанских својатања, она се не заустављају само на областима која имају везу са нама, већ залазе у домен грчког (хеленског) културног круга и наслеђа. Шта је фустанела? То је тип сукње, сличне килту у Шкотској које носе мушкарци на југу Балкана, и који припадају различитим националностима. Иначе, када смо код килта, он није неки древни одевни предмет у Шкотској, већ се тамо појављује тек негде у 16. веку. Нажалост, људи уче историју из филмова, па онда гледају филм "Храбро срце" са Мел Гибсоном, и мисле да су Шкоти у средњем веку носили килтове. Стари Келти су били иначе баш познати по томе, што су за разлику од Римљана и Грка носили панталоне, па су то ови смaтрали варварском модом.

Енглеска Википедија каже:

https://en.wikipedia.org/wiki/Fustanella

Fustanella (for spelling in various languages, see chart below) is a traditional pleated skirt-like garment that is also referred to as a kilt worn by men in the Balkans.

Одмах креће да се везује за Албанце:

The Albanian traditional costume with fustanella had identified the special troops that Albanians constituted within the Ottoman Empire, whose military prowess became renowned, especially in the era of the Ottoman Albanian pashas Ali of Yanina and Muhammad Ali of Egypt.

А пошто је носе Албанци (између осталог), то мора да је некако везано за древне Илире, јер све везано за Албанце мора да буде повезано са Илирима, по сваку цену, никако Албанци нису могли да примају нечије утицаје, већ су сви други од њих примали утицаје:

According to a hypothesis the fustanella was originally worn by the Illyrians.[9][8] It has been claimed that in the 13th century the fustanella was a common dress for Dalmatian men, regarded as one of the Illyrian ancestors of the Albanians.[9] Sir Arthur Evans said that the Albanian fustanella of the female peasants (worn over and above the Slavonic apron) living near the modern Bosnian-Montenegrin borders was a preserved Illyrian element among the local Slavic-speaking populations.[10]

Some scholars have hypothesised that the Albanian/Illyrian kilt became the original pattern of Roman military dress.[9] Baron Franz Nopcsa further theorized that the Celtic kilt emerged after the Albanian kilt was introduced to the Celts in Britain by the Roman legions.[9]

Значи, по овоме што пише, фустанела је "илирска" (иако за то нема доказа), па сада још се тврди да су Келти преузели килт од Албанаца! А Келти нису носили никакав Килт као такав. Килт се појављује у Шкотској, која јесте келтска земља, и то касније у историји, као што је речено. Ирци, који су такође Келти и у блиском сродству са Шкотима, немају килт, као ни келтски Велшани. Неки Бретонци у намери да јаче истакну своје келтско наслеђе и братство са другим Келтима су почели да носе килтове, али то је под шкотским утицајем и релативно скоро.
А сама реч "фустанела" fustanella је у ствари италијанска реч (неки спекулишу да је и грчка), коју користе и Албанци под истим називом. Ово потврђује и Википедија:

The word fustanella derives from Italian fustagno 'fustian' and -ella (diminutive), the fabric from which the earliest fustanella were made. This in turn derives from Medieval Latin fūstāneum, perhaps a diminutive form of fustis, "wooden baton". Other authors consider this a calque of Greek xylino (ξύλινο), literally "wooden" i.e. "cotton";[112] others speculate that it is derived from Fostat, a suburb of Cairo where cloth was manufactured.[

Значи та реч је или италијанска или можда грчка, албанска није сигурно. Ако је тај одевни предмет по пореклу древни "илирски" и "албански" како Албанци немају назив за њега, него користе туђи? И да се види како чланак Википедије противречи себи, наводе доказ о древности фустанеле, тако што представљају фрагмент грчке керамике из Коринта која би требао да представља претечу фустанеле:

Какве све то има везе са Албанцима или Илирима, што се наводи на почетку? Дакле тај одевни предмет пре свега користе Грци и то је практично национални симбол Грка:

Којег између осталог носе и Албанци, нарочито Тоске ја југа Албаније где је грчки утицај јак:

Али је исто носе и Цинцари:

Носе је и хеленски Каракачани (Саракатскани) Из Македоније и Бугарске, могући остаци древних Македонаца:

Носили су је и Бугари:

Као што се носи и у Македонији:

Дакле, по којој логици је та фустанела "албанска", када је носе и носили су је читава гомила народа на Балкану, који су под јаким грчким утицајем? Очигледно је да се ради о изворно грчком предмету, који су усвојили и други, укључујући Албанце. Али, пошто је носе и Албанци ради се о "албанском" одевном предмету, па то некако по сваку цену мора да има везе са Илирима, и да су сви други од њих то преузели. Ово би можда било смешно, да нема подршку енглеске Википедије, која озбиљно пумпа албанску националистичку мегаломанију и продаје је странцима који је читају.

Наставиће се

Luctor · 01.02.2025. u 17:08

Традиционалне "албанске" тетоваже су илирског порекла

Овде намерно "албанске" стављам под наводнице, јер је тенденција албанских активиста и њихових покровитеља да све људе из Албаније проглашавају Албанцима, без обзира да ли јесу или нису етнички Албанци, што ће се видети. Наиме, у Албанији постоји традиција тетовирања, и наравно све што има везе са нечим традиционалним у Албанији, аутоматски мора да је "илирско". Википедија каже:

https://en.wikipedia.org/wiki/Albanian_traditional_tattooing

Tattooing among Albanians is a long-standing tradition that has been practiced since Illyrian times, kept alive in the mountainous areas of the western Balkans.[2] Traditional tattooing has also been practiced by Catholics in Bosnia and Herzegovina and Dalmatia (Sicanje), and by women of some Vlach communities (in the western Balkans).

Наравно, све што има везе са Албанијом и Албанцима мора да има везе са "старим илирским традицијама". Иако је тачно да су стара племена у Европи (укључујући Илире) користили тетоваже, та традиција би требало да је искорењена још у римско доба, као варварска пракса, да не причамо о средњем веку. Такође, овде се спомињу и неки "Власи", као што ће се видети не ради се о Власима са западног Балкана, него баш из Албаније, тј. Цинцарима који имају дугу традицију практиковања истог, али то нема везе са античком прошлошћу, већ Османским периодом и терорисањем хришћана. Ево са чланка како су изгледале те "традиционалне албанске тетоваже":

Приметити да образац који овде доминира је крст. Такође, доле треба видети да тетоваже католичких племена опет углавном садрже крстове. Док код муслиманских садрже Давидову звезду (грб Караманлијског султаната из Мале Азије). Иста пракса и даље постоји у западној Босни код Католика:
https://en.wikipedia.org/wiki/Sicanje

Да се приметити да и овде мотив крста доминира:

Иста пракса постоји код православних Цинцара из Албаније:

https://vanishingtattoo.com/north_africa_tattoo_history_7.htm

THE VLACHS

The indelible tradition of tattooing in the Balkans also permeated a small number of indigenous groups living in northwest Greece. In the remote vastness of the Píndhos Mountains lives a population of Orthodox Christians called the Vlachsor Roumaní. The origins of the Vlachsare obscure, shrouded as they are by time, and most historians agree that they are the last remnants of the Latin speaking population that existed in the Balkans since the incorporation of ancient Macedonia into the Roman Empire in 148 B.C. Their unwritten language – Arouman – has Latin origins and can be described as a proto-Romance language mutually comprehensible to modern Romanian.

Today, the Vlachsare a minority population in an overwhelmingly Greek state. But they continue to retain their traditional dress, language, and indelible customs – including tattoo. Although increasingly rare, traditional Vlachtattoo exists on only a handful of elderly women in the Píndhos region. These marks, tattooed on the skin by old Vlachwomen, not only reaffirmed their Orthodox Christian belief, but also affected powerful charms against the evil eye and other disease spread by spirits encountered while herding sheep and other domesticates in the wilderness.

Дакле, тетоваже су служиле да подсете људе (нарочито жене) на своју хришћанску веру, у случају Цинцара православну, а у Босну на католичку.

Tattooed Vlach woman. Giannoula Giannaki was born in Albania in 1906 and later moved to northern Greece. At the time of this photograph (2002) she was one of only a handful of tattooed Aromanian Vlachs still living in Greece. Giannoula wears a large, faded cruciform design on her right forearm and forehead. Her mother wore five cruciforms upon her brow. Photographs © Lars Krutak.

Спомиње се тетовирана влашка (цинцарска) жена, која је била рођена у Албанији. Значи, не ради се о Албанки, него о Цинцарки из Албаније, које је по логици албанских активиста због тога Албанка. Види се да су тетоваже углавном користиле жене, како православке у Албанији, тако и католкиње у Босни. Видимо да су и католички Албанци користили ту праксу, али као што видимо она није била претерано јака, јер не могу да се нађу неке велик број слика истих, осим илустрација из прошлости забележених овде. Са друге стране, још има католичких жена у Босни које носе тетоваже, као и цинцарских жена из Албаније и Грчке. Ради се о томе да у турско доба, и времена отмица хришћана и отмице жена од стране обесних башибозука, жене бивају обележене да се зна да су хришћанке и да не могу да мењају веру, и да подсећају њих и њихову децу да су хришћани. Дакле, пракса која највероватније има везе са историјским околностима Османске владавине, а не са некаквим древним "илирским" тетоважама.

Наставиће се

Luctor · 01.02.2025. u 17:47

Албански илиризам нема корене код самих Албанаца

Овде ће бити показано, и то чак из веома проалбански настројене Википедије, да илиризам код Албанаца нема везе толико са самим Албанцима, него име корене у Мусолинијевој Италији, која је наменски пропагирала исти да би Албанце пујдале на јужне Словене из геополитичких разлога и да тако дестабилизују Југославију. Краљевина Југославија је била главна препрека Мусолинијевим амбицијама на Јадрану, тако да је убачени илиризам био моћан мотивациони покрет да уједини све Албанце (којој год вери припадали) против јужних Словена, посебно Срба, кроз новостворене националне митове. Пре тога, Срби конкретно су имали проблеме само са муслиманским Албанцима, које је Османска империја као плаћенике и башибозук да тероришу хришћанско становништво. Та пракса није само рађена према етничким Србима, него и према Бугарима, Цинцарима и Грцима. Сличан посао на Блиском истоку за Османлије су обављали Курди спрам Јермена и Асираца. Али са уграђеним илиристичким митовима, сви разнородни Албанци бивају уједињени и усмеравани ка истом циљу, у којим их усмерава страни фактор. Шта се о томе каже:
https://en.wikipedia.org/wiki/Italian_invasion_of_Albania

Culturally and historically, Albania was important to the nationalistic aims of Italian Fascists,[citation needed] as the territory of Albania had long been part of the Roman Empire, even prior to the annexation of northern Italy by the Romans. Later, during the High Middle Ages, some coastal areas (like Durazzo) had been influenced and owned by Italian powers for many years. Chief among them were the Kingdom of Naples and the Republic of Venice (cf. Albania Veneta). The Italian Fascist regime legitimized its claim to Albania by conducting studies and using them to proclaim the racial affinity of Albanians and Italians, especially as opposed to the Slavic Yugoslavs.[11] Italian Fascists claimed that Albanians were linked to Italians through an ethnic heritage due to links between the protohistoric Italic and Illyrian populations, and they also claimed that the major influence over Albania of the Roman and Venetian empires justified Italy's right to possess it.

Дакле, фашистичке италијанске власти су испирале мозак Албанцима, кроз пропаганду да су они најсроднији Италијанима, кроз илиризам, и указивали су им да немају ништа са јужним Словенима и пујдали их против ових.
https://en.wikipedia.org/wiki/Kingdom_of_Albania_in_personal_union_with_Italy_(1939–1943)

Italy also attempted to legitimize and win public support for its rule over Albania by supporting Albanian irredentism, directed against the predominantly Albanian-populated Kosovo in the Kingdom of Yugoslavia and Epirus in Greece, particularly the border area of Chameria, inhabited by the Cham Albanian minority.[9] Thus an author the Fascist Italian publication named Geopolitica claimed that the population of the Epirus-Acarnania region of Greece belonged to Albania due to it being racially Dinaric, and formed a 'single geographic system' with the Adriatic zone.[28]: 106

Притом су италијански фашисти пујдали и подржавали албански иредентизам и националну митоманију (коју су обликовали да њима одговара) да би дестабилисали околне земље, зарад својих интереса. Такође су форсирали антисловенски сентимент међу Албанцима, помешан са расним теоријама. Можемо претпоставити да тако токсичне и милитантне идеје, помешане са већ постојећим старим традиционалним антихрићанским и антисрпским сентиментом код одређеног броја косовских Албанаца, као и фактор трибалног друштва, је створило експлозивну и милитантну мешавину. Можемо видети како је иначе потпуно бенигна лингвистичка теорија о могућем илирском пореклу Албанаца претворена у њихову националну идеологију и догму. А та догма има за основу да су Албанци староседеоци, а Словени дошљаци. Стога било каква опција да су Албанци староседеоци долази у обзир (Илири, Трачани, Дачани,Келти, Пелазги) само не да су могли да однегде дођу. То се одбија чак и као пука могућност. Дакле мотивација и њени корени су јасни. Ту исту митоманију и сада форсира страни фактор у стилу "завади па владај", тако да су корени томе не у науци или историјском истраживању, већ у геополитици. Нешто о таквој митоманији:

Крај трећег дела

Следи коначни закључак

Luctor · 01.02.2025. u 18:15

Закључак

Као што се може видети, написао сам прилично обимну серију текстова поводом нечега око чега сам размишљао дуже времена. Као што је речено на почетку сви делови чине у суштини један текст разбијен у три основне целине. Морам да нагласим да сваки од делова овде објављених има смисао само повезан у јединствену целину, па бих замолио да ако неко жели да дође до закључка на шта сам циљао прегледа цео текст, ако наравно има времена и стрпљења. Мислим да нема потребе да сажмем овде све што сам писао јер је основни циљ текста описан на самом почетку ове серије делова истог. Лично мислим да су ми вероватно неки аргументи јачи, а други слабији. Не мислим да сам било шта коначно доказао, али мислим да сам само указао да је вероватноћа да су Албанци потомци древних Илира мања него што се то представља, а вероватноћа да су досељени већа него што се то раније мислило. Наравно, немам намеру да овде убеђујем било кога да сам потпуно у праву. Свакако да не оспоравам могућност да је обрнуто од тога истина.

Нажалост, приметио сам да сам правио доста штампарских грешака, али писање оволиког текста ствара пропусте, а и умор чини своје. Овај текст постављам јавно, и слободно дозвољавам читаоцима истог да га користе, копирају, цитирају и да аргументе из истог користе као своје, ако тако желе. Мени је највише био циљ да ово све објавим јавно. Највише бих волео да неко стрпљиво прочита све што сам овде написао, и да ово написано не буде заборављено, јер била би штета да сав овај труд буде узалудан. Трудио сам се да аргументе изложим на рационалан начин и да га заснујем на чињеницама. Колико сам био успешан у томе, остављам читаоцима да просуде.

Хвала на пажњи

Khal Drogo · 02.02.2025. u 15:29

Luctor:
Наставак изношења аргумената албанских аутохтониста:

Илирски Albanoi су претече Албанаца

Као што је већ раније споменуто у овој теми, Клаудије Птоломеј у својој "Географији", узгредно спомиње некакав град Ἀλβανόπολις (Albanopolis) као и племе (или народ) Ἀλβανοί (Albanoi) на територији данашње централне Албаније, чија је тачна локација проблематична, али где албански илиристи инсистирају да је у близини албанског града Кроје, где је настала прва политичка јединица савремених Албанаца (како се то тумачи), "кнежевина Арбанон", илити "Рабан" како су је називали средњевековни Срби, коју је основао неки архонт по имену Прогон, који је владао око града Кроје у Албанији. Иначе, Proyonu значи "пасторак, усвојеник" на цинцарском:

Дакле, имамо Albanoi>Arbanitoi (први потврђени назив за Албанце)>Albanesi (Shqiptaret). Дакле, Албанци живе на подручју где су ти живели, име им је скоро исто као тог племена, а алтернативно такође подсећа на исто, значи ствар делује јасна и убедљива. Али да ли је заиста тако?

Као прво, Клаудије Птоломеј је био Грк, и писао је на грчком. На грчком не постоји никаква реч или варијација Alba, Alban или нешто слично. Из тога следи да је тако само племе себе називало и свој град. Додуше, ми не знамо да ли је град назван по племену, или то племе по том граду јер су живелу у њему или око њега. Али проблем је што ни у албанском тако нешто суштински не постоји, нити они имају речи које могу тај назив објаснити. Најближе тој речи је једина реч (која није усвојени савремени термин) албанска реч на alb, alba представља alburë која значи "јарбол":

У Птолемејевом опису географије (овдје) на стр 96 помиње се град или насеље Албанополис а на стр. 99 Албанои. Из садржаја тог списа немогуће је одредити да ли је у питању етноним, име племена или демоним, назив за становнике око насеља Албанополиса.
Име насеља је готово извјесно изведено из латинског језика (класичног латинском који се користио у том времену) и у питању је или насеље које су основали Римљани или је то име којим су Римљани називали то насеље.

Е сад, када је у питању схватање и Римљана али и уопште у том времену, они би често имена провинција или области у саставу царства, или области у компилуку царства изводили из имена, најбројнијег или доминантног, народа на том простору. И један континент (Либију) су именовали по народу. Но јако ријетко, готово да немамо примјера, би именовали град или насеље по неком народу, племену. Напротив, у том времену, чешће би имали обрнут приступ, по имену града именовали би се житељи околне регије, значи били би демоними, који би некад прерасли у политониме. Зато је, по мом мишљењу, нешто вјероватније да је назоив Албанои демоним, име становникса области а не припадника племена

Mrkalj · 03.02.2025. u 02:46

Pravi Vlah:
Хајде да видимо шта о овом питању мисли Deepseek:

Is the Albanian language a pidgin?

Deepseek:

Okay, so the question is asking if Albanian is a pidgin language. Let me start by recalling what a pidgin actually is. From what I remember, a pidgin is a simplified language that develops as a means of communication between groups that don't share a common language. It usually arises in situations like trade, colonization, or other contact scenarios. Pidgins aren't anyone's native language; they're more like auxiliary languages. Over time, if a pidgin becomes stable and is passed on to the next generation as a first language, it evolves into a creole.

Now, Albanian. I know it's an Indo-European language, but it forms its own branch within that family, meaning it's not closely related to other languages like the Romance or Germanic branches. That's interesting. So, if it's a separate branch, does that suggest it has a long history of development without significant mixing? Or maybe the opposite, that it has mixed elements leading to its unique classification?

Wait, pidgins are typically mixtures of two or more languages. They have simplified grammar and vocabulary. But Albanian has a complex grammar system, with cases, verb conjugations, etc. For example, I think Albanian nouns have cases like nominative, accusative, genitive, dative, ablative, and maybe more. That's quite complex, which pidgins usually don't have. Pidgins tend to have a more reduced grammatical structure.

Also, Albanian has a long written tradition. I believe there are texts dating back to the 15th century, like the Meshari by Gjon Buzuku in 1555. Pidgins usually don't have a written form until they maybe develop into creoles or gain official status. But Albanian has a standardized form and literature, which suggests it's a fully developed language, not a pidgin.

But maybe the user is thinking about the history of Albanian. The Albanian language has been influenced by Latin, Greek, Slavic languages, Turkish, and others due to the various empires and groups that have been in the Balkans. Could that influence be mistaken for a pidgin? However, influence from other languages doesn't make a language a pidgin. English, for example, has a lot of loanwords from French, Latin, etc., but it's not a pidgin. Similarly, Albanian has borrowed vocabulary but retains its own grammatical structure.

Another angle: some people might confuse pidgins with mixed languages. A mixed language, unlike a pidgin, arises from the combination of two languages where both contribute significantly to the grammar and vocabulary. But even mixed languages are different from pidgins. Albanian isn't a mixed language either; it's a distinct branch with its own evolution, even though it has borrowed words.

Also, Albanian has dialects, like Gheg and Tosk, which are part of its natural linguistic variation. Pidgins usually don't have dialects because they are not native languages and are used in specific contexts. The presence of dialects in Albanian supports that it's a natural language with a long history.

Additionally, the sociolinguistic context. Albania has a long-standing community of speakers. Pidgins arise in situations where there's a need for a lingua franca among people with different native languages. But Albanian has been spoken natively by the Albanian people for centuries without such an interruption that would necessitate a pidgin. Even during the Ottoman Empire, while Turkish influence was present, Albanian continued to be spoken as a native language.

So putting this all together: Albanian has a complex grammar, a long written history, its own branch in Indo-European, and has developed naturally over time with influences but not as a simplified contact language. Therefore, it's not a pidgin.
Albanian is not a pidgin language. Here's a concise breakdown of why:

Linguistic Classification: Albanian is an Indo-European language with its own distinct branch (Albanian branch), indicating a long, independent evolution rather than a simplified fusion of languages.

Complex Grammar: It features a rich grammatical structure, including cases (nominative, accusative, etc.), verb conjugations, and other complexities atypical of pidgins, which prioritize simplicity for basic communication.

Historical Continuity: Albanian has a documented history dating back to at least the 15th century (e.g., the Meshari by Gjon Buzuku) and a standardized literary tradition, characteristics absent in pidgins.

Sociolinguistic Context: Pidgins arise as contact languages in trade or colonial settings, but Albanian has been spoken natively for centuries without interruption, even amidst influences from Latin, Greek, Slavic, and Turkish.

Dialectal Variation: The presence of dialects (Gheg and Tosk) reflects natural linguistic development, unlike pidgins, which lack such variation due to their transient, utilitarian origins.

In summary, Albanian is a fully developed, historically rooted language with its own unique evolution, not a pidgin.

New chat

Deepseek ima besprekoran srpski, tako da možeš ovde i na srpskom da kopiraš, naročito ako je gomila teksta u pitanju. A i, za razliku od Chat GPT-ja, dekompleksiran je po pitanju WEF faktčekinga, tako da, sve preporuke.

Luctor · 03.02.2025. u 08:11

Khal Drogo:
У Птолемејевом опису географије (овдје) на стр 96 помиње се град или насеље Албанополис а на стр. 99 Албанои. Из садржаја тог списа немогуће је одредити да ли је у питању етноним, име племена или демоним, назив за становнике око насеља Албанополиса.
Име насеља је готово извјесно изведено из латинског језика (класичног латинском који се користио у том времену) и у питању је или насеље које су основали Римљани или је то име којим су Римљани називали то насеље.

Е сад, када је у питању схватање и Римљана али и уопште у том времену, они би често имена провинција или области у саставу царства, или области у компилуку царства изводили из имена, најбројнијег или доминантног, народа на том простору. И један континент (Либију) су именовали по народу. Но јако ријетко, готово да немамо примјера, би именовали град или насеље по неком народу, племену. Напротив, у том времену, чешће би имали обрнут приступ, по имену града именовали би се житељи околне регије, значи били би демоними, који би некад прерасли у политониме. Зато је, по мом мишљењу, нешто вјероватније да је назоив Албанои демоним, име становникса области а не припадника племена

Да, ово је свакако једно од могућих објашњења.

Khal Drogo · 06.02.2025. u 11:05

Похвале форумашу @Luctoru на квалитетним и садржајним објавама кроз које је изнио своје аргументовано размишљање и допринео као нико на овој теми бољем сагледавању теме. Али и разумијевању проблематике јер је кроз објаве, аргументима, чињениуцама, фактима, примјерима позивајући се на историјске списе, атхеолошке налазе, лингвистичке посебнисти, посебноисти народне ношње, некад на здраворазумске закључке, обесмисио и дискаалификоивао задати калуп који и у научним и другим круговима покушавају прогурати политилчки радници у служби арбанашке пропаганде.

NickFreakyrgios · 07.02.2025. u 00:04

ЈЕДИНИЦА ПОД УПРАВОМ КАТЕПАНА МАРДАИТА
И МАРДАИТСКЕ ТУРМЕ

Племе Мардаита (Μαρδαΐται) је током VII века било значајан чинилац у византијско-арабљанским односима на источној граници Царства. У наредним столећима они су били важан део ромејских поморских снага у Малој Азији и на Балкану. Њихов етнички идентитет и порекло, међутим, и даље представљају предмет контроверзи у науци. Поједини истраживачи су порекло мардаитске заједнице везивали за племе Марда које је живело у Персијској држави. С друге стране, постоји теорија о јерменским коренима мардаитског племена, коју заступа Хартс Бартикјан. Порекло Мардаита он види у јерменској области Mardali, сматрајући да су по њој добили име.1094 Ипак, већина научника дели мишљење да назив те скупине не потиче од одређеног етнонима или топонима већ да је изведен од израза који је на арапском и арамејском језику означавао побуњеника.
С тим у вези треба рећи да поједини истраживачи сматрају како су Мардаити статус побуњеника стекли пружајући отпор владајућој православној већини у Царству, и да су, према томе, они преци хришћанске скупине маронита. Такво становиште је, међутим, у новије време углавном одбачено, јер се ни на који начин не може доказати побуњенички став Мардаита према Цариграду или цариградској цркви. Напротив, они су се доказали као верни савезници ромејског цара.
Мардаити су, по свему судећи, били идентични са племеном Al-Jarājimah, које помињу источни извори, како је то одавно приметио Теодор Ноелдек.1097 Реч је о етничкој скупини која је настањивала византијско-арабљански погранични појас на прелазу из VII у VIII столеће. Такав став, који је у науци данас углавном прихваћен, полази од чињенице да се најранији подаци о Мардаитима, из византијских извора, у великој мери поклапају са обавештењима о племену Al-Jarājimah које пружа арабљански писац из IX века, Ал-Баладхури (Al-Balādhuri). Из Теофанове Хронографије сазнајемо да су у 9. години владавине цара Константина IV (668–685), ратујући на византијској страни, Мардаити упали у Либан и заузели простор од Црне планине до Светог града, заробивши том приликом пуно света, након чега је уследило склапање мировног уговора којим су се Арабљани на челу са калифом Муавијом обавезали на плаћање годишњег данка Ромејима. Ал-Баладхури, с друге стране, пише да су Ромеји у једном тренутку искористили заузетост калифа Авимелеха Ибн-Марвана у Ираку и напали Арабљане на простору Либана, тачније на подручју Al-Lukām-а, односно Црне планине. У нападу су им се придружили ратници из племена Al-Jarājimah, који су живели у граду Al-Jurjūma.
Притиснут византијском офанзивом калиф је пристао на мир и плаћање трибута Царству. Тезу о идентичности Мардаита и племена Al-Jarājimah недвосмислено потврђује и антиохијски патријарх Дионисије из IX века. На основу његових обавештења, које је преузео Михаило Сиријски, првосвештеник Антиохије у XII веку, сазнајемо да су у 9. години владе Константина IV, Ромеји – познати као Mrīdoyē (Мардаити) или Liphourē, односно Gargūmoyē (Al-Jarājimah) како их називају Сиријци – заузели територију од галилејских планина све до Црне планине. Према томе, побуњенички карактер мардаитске заједнице, који проистиче из њиховог етнонима, није био усмерен против
Византије и православне цркве, већ је првенствено био у вези са њиховим одбијањем да признају власт арабљанских освајача који су 30-их година VII века запосели Сирију и околне области, у којима су Мардаити живели.
Живот на граничном подручју између два царства, условио је да бављење ратничким занатом постане основно обележје заједнице мардаитских хришћана. Као такви они су били значајан фактор у ромејско-арабљанским односима. Византинци су их користили у војним кампањама против муслимана, о чему говоре Теофан и поменути сиријски извори. Мардаити су били стуб одбране ромејског истока.1102 Из тих разлога Арбаљани су инстистирали да се они уклоне са пограничних подручја, што су кроз мировне уговоре са Цариградом, али и насилним путем у великој мери успели.
Споразумом између калифа Авимелеха и цара Јустинијана II 688. године, било је, поред осталог, предвиђено да Византија измести 12000 Мардаита из пограничних подручја. Теофан је ту обавезу сматрао неповољном за ромејску страну, јер је по његовом мишљењу на тај начин ослабљена источна граница Царства, од Мопсуестије до провинције Четврте Јерменије.1104
Међутим, и поред пресељења, део Мардаита је остао у пограничним областима и током наредних деценија, представљајући и даље претњу за арабљанске поседе. Теофан, помиње Мардаите који 691. године још увек изазивају страх код Арабљана. Мардаити су били присутни на граници и почетком наредног столећа. На основу података из АлБаладхуријевог списа сазнајемо да припадници племена Al-Jarājimah 707. године (89. године по хиџретској ери) још увек живе у Сирији. Арабљански калиф је тада одлучио да коначно разори град Al-Jurjūma, који је представљао средиште њихове заједнице. Припадници племена Al-Jarājimah били су због тога принуђени да се раселе. Њима је том приликом понуђено да ратују на арабљанској страни, без обавезе да напусте хришћанство. Уз то, добили су право на новчани, и доходат у храни, од калифа.
На основу мировног уговора из 688. године део Мардаита је пресељен са источне границе Царства дубље у унутрашњост Ромејске државе. Теофан не прецизира у којој су се области Мардаити населили, али из других извора, првенствено на основу Порфирогенитових списа, знамо да су они у наредним столећима живели у Аталеји, у теми Кивиреота, као и у „западним темамаˮ – Пелопонезу, Никопољу и Кефалонији. Мардаити Аталеје и они на Балкану чинили су посебне војно-управне јединице, те су следствено томе засебно представљени у овом раду.
*
Мардаити Аталеје (Μαρδαΐται τῆς Ἀτταλίας) – У 50. глави списа De administrando imperio Константин VII Порфирогенит помиње мардаитску јединицу у теми Кивиреота којом је у доба цара Лава VI командовао катепан Ставракије Платис. Цар помиње Мардаите описујући ситуацију у којој се вршилац дужности (ἐκ προσώπου) стратега теме Кивиреота, протоспатарије Евстатије, жалио Лаву VI због тога што је мардаитски капетан Ставракије

NickFreakyrgios · 07.02.2025. u 00:17

латис одбијао да се повинује његовим наређењима, и што је издавао наредбе на начин примерен старешини теме. Евстатије се жалио цару тврдећи да такво стање није одрживо, односно да није могуће да у теми Кивиреота постоје два стратега. Из тога следи да је катепан Мардаита у теорији требало да буде подређен кивиреотском заповеднику. Међутим, одбијање послушности стратегу говори да су у пракси ствари функционисале другачије. Одбијање послушности уједно је и јасан показатељ моћи мардаитског катепана која је свакако проистицала из регрутног потенцијала јединице којом је командовао.1108
Неспоразум двојице функционера разрешен је одлуком цара Лава VI да смени мардаитског катепана Ставракија Платиса, и да мардаитску јединицу стави под непосредну команду кивиреотског стратега протоспатарија Евстатија. Реч је о догађајима који су се одиграли 909–910. године.1109 У време цара Александра (912–913), Лавовог брата и наследника, на положај стратега Кивиреота постављен је патрикије Никита. Никита је, позивајући се на старо пријатељство са њим, од цара затражио да на позицију мардаитског катепана постави његовог сина, спатарокандидата Аверикија. Цар Александар је на Никитину молбу потврдно одговорио, па су се Мардаити убрзо нашли под Аверикијевим заповедништвом.
Значајан војни потенцијал мардаитског одреда је свакако био разлог што је нови стратег желео да на челу те јединице види свог сина, и тиме оствари пуну контролу над Мардаитима. Намера му је била да онемогући евентуалну опозицију својој власти на начин како је то Ставракије Платис чинио кивиреотском стратегу Евстатију.
Као и друге војне функционере сличног ранга, старешину Мардаита постављао је цар, на посебној церемонији у Христотриклинијуму, што се јасно закључује из цитираног одељка Порфирогенитовог Списа о управљању царством. Цар говори о Мардаитима у време владавине цара Лава VI, међутим, он јасно истиче да је таква пракса постојала од раније
. жда већ од 688. године када је по слову византијско-арабљанског уговора део Мардаита био измештен са источне границе.
Константин Порфирогенит у још једном свом делу говори о аталејским Мардаитима. Реч је о одељку из Књиге о церемонијама у коме цар описује ромејске војне експедиције на Сирију и Крит из прве половине X века (910–911, 949). Учесници тих војних подухвата били су, поред осталих, и аталејски Мардаити. Мардаити су били организовани као војно-поморска јединица са катепаном као заповедником, под чијом командом су се налазиле њихове галије – ратни веслачки бродови.1113 Један од задатака мардаитског катепана био је да, у сарадњи са Кивиреотима, надгледа поморски пут који је водио ка Сирији.1114 Морнаричка делатност била је, дакле, основни занат мардаитских војника. Због тога је, вероватно, старешина те скупине имао звање катепана, које је било прилагођено морнаричкој номенклатури, а не звање архонта, уобичајено за заповеднике етничких скупина. О дужности мардаитског катепана сведоче и четири сачувана печата, на којима се помињу:

Мардаити западних тема (Μαρδαΐται τῶν τῆς δύσεως θεμάτων) – Податке о
Мардаитима балканских тема оставио је, као и у случају аталејских Мардаита, цар

такође, помиње могућност да је већ Тиберије III кивиреотског заповедника уздигао на ранг стратега, Bury, History of the Later Roman Empire II, 350 n. 5.
1113 De cerimoniis, 656, 660, 668; Haldon, Theory, 209, 213, 223.
1114 De cerimoniis, 660; Haldon, Theory, 213.
1115 Catalogue of Dumb. Oaks II, no 70.2.
1116 Zacos – Nesbitt, Seals II, no 331.
1117 Zacos – Nesbitt, Seals II, no 901.
1118 Catalogue of Dumb. Oaks II, no 70.1.
Константин Порфирогенит. У питању су обавештења која су сачувана у
Порфирогенитовој биографији цара Василија I, као и у Књизи о церемонијама.
Први помен пелопонеских Мардаита везује се за њихово учешће у одбрани Сиракузе од арбљанског напада 877/878. године. Одред мардаитских морнара са Пелопонеза чинио је тада део ромејске флоте која је покушала да одбрани град од
Сарацена. Ромеји су, међутим, доживели неуспех, а град се нашао у рукама муслимана. Недуго затим пелопонески Мардаити су учествовали и у поморској експедицији коју је против Арабљана предводио ромејски војсковођа Насер. Реч је о кампањи која је представљала одговор Цариграда на арабљанско пустошење Кефалоније и Закинта. У питању су догађаји из 880. године. Описи поменутих операција налазе се у спису Vita
Basilii.
Неколико деценија касније, током похода на Сирију и Крит из 910–911. и 949.
године пелопонески Мардаити, овога пута заједно са Мардаитима још две западне теме – Никопоља и Кефалоније – учествују у борби против Арабљана, као део ромејске флоте. Подаци о поменутим мардаитским јединицама налазе се у 44. и 45. глави Књиге о церемонијама.

Stojkov Menidjer · 07.02.2025. u 00:20

Q. in perpetuum hibernum:
Ovdje prenosim početak diskusije o etničkom porijeklu Albanaca između mene i Ahil71; pošto nema neke novije adekvatne teme, odlučio sam otvoriti sasvim novu:

Na šta si ovdje tačno mislio? Je li potonje (albanizacija u XI st.) tvoja lična tvrdnja, ili si to zaključio na osnovu / prepričao Budimira?

CIA tvrdi da je to došla neka gologuzija iz Azerbejdžana jer bilo tvrdo
A gologuzija kad nije tvrdo onda počne da se bahati
Apsolutno odskaču od svih na Balkanu sem za ovo kako se ponašamo kad je tvrdo i kad nije
Ali ajd to je ta integracija, inkluzija, ovo ono, trte mrte, gej parada.

NickFreakyrgios · 07.02.2025. u 00:25

Поједини истраживачи, попут Амандоса, сматрали су да Мардаити западних тема немају много сличности са малоазијским племеном Мардаита које помиње Теофан, истичући да је у време када пише Порфирогенит термин Мардаити изгубио етничку компоненту, и да је коришћен само као назив за посебну категорију војника – морнара – који су постојали у поморским темама у Царству.1122 Такву тезу заступа и Бартикјан.1123 Насупрот њима, научници попут Закитиноса и Арвелер стављају знак једнакости између малоазијских Мардаита, о којима пише Теофан, и потоњих Мардаита на Балкану. Такав став је, чини се, оправдан, јер византијски писци ни на који начин не говоре о постојању било какве разлике између Мардаита у VII столећу, и оних из IX и X века. Живот у грчкој средини је, свакако, утицао на то да се њихов етнички идентитет у одређеној мери трансформише – можда су били и асимиловани – али чињеница да су имали посебан статус у војно-управном систему сведочи да их је карактерисала извесна особеност која их је раздвајала од већинских Грка у Византији.
У науци, иначе, још увек није утврђено време када су Мардаити пресељени у западне теме. Мало је вероватно да је до тога дошло крајем VII века – онда када је склопљен споразум Авимелеха и цара Јустинијана II – јер Цариград у то доба није имао чврсту власт на подручју Пелопонеза и Епира. Тешко је због тога поверовати да је тада, упоредо са колонизацијом Мардаита у Аталеју, део њих био пресељен на Балкан. Власт Цариграда на Пелопонезу утврђена је читаво једно столеће после Јустинијановог и Авимелеховог споразума, тачније након Ставракијевог похода који је окончан покоравањем значајног дела Пелопонеза 783. године.1125 Према томе, време стационирања мардаитског гарнизона на југу Балкана било је могуће остварити у интервалу између 783. и 877/878. године, када се они тамо први пут јављају.
Једине колонизационе мере спроведене на Пелопонезу у том периоду, о којима постоје подаци, јесу оне које је предузео цар Нићифор I (802–811). Реч је о насељавању војника из различитих делова Царства, о чему сведоче подаци Монемвасијске хронике. Аутор хронике говори о досељавању, поред осталих, и Тракесијана, Јермена и извесних Кафира у тему Пелопонез (... Καφήρους τε καὶ Θρᾳκησίους καὶ Ἀρμενίους καὶ λιπουὺς
διαφόρων τόπων ...).1126 Ако се пође од Харанисове хипотезе да се иза Кафира уствари крију становници теме Кивиреота,1127 могло би се претпоставити да су то заправо били аталејски, односно, кивиреотски Мардаити. Харанис је, иначе, сматрао да је аутор Монемвасијске хронике, пишући о том догађајима, имао пред собом податке о досељеницима, при чему су они из теме Кивиреота у предлошку наведени у скраћеној форми као Кивири (Κιβυρρ/Κοιβαιρ), што је хроничар погрешно преписао као Кафири.1128

једнакости између Мардаита и позновизантијских гардиста миртаита. Bon, La Péloponnèse, 76, се не опредељује јасно ни за једну од изнетих теза. 1125 За детаље о оснивању теме Пелопонез, в. нап. 1016. 1126 Cronica di Monemvasia, 22.
1127 Charanis, Chronicle of Monemvasia, 154 n. 50.
1128 Charanis, Chronicle of Monemvasia, 154 n. 50.
У науци није постигнута сагласност у вези са питањем ко се налази иза загонетних
Кафира. Делгер је одбацио Харанисово тумачење о једнакости Кафира и Кивиреота. Пол Лемерл је био мишљења да назив те скупине потиче од арабљанске речи кафир која је имала значење преобраћеника, те да су стога речени Кафири вероватно били преобраћени муслимани који су прешли на хришћанство и након тога колонизовани на Пелопонез. Ламброс и Васиљев су тражили везу између тих Кафира и Кавира који се срећу у другим изворима (Порфирогенитовом Спису о народима, Хроници Теофановог настављача, Генесијевом спису, Скиличиној Историји, Историји Нићифора Вријенија). Дујчев који је приредио критичко издање Монемвасијске хронике се није јасно определио ни за једно решење.
Имајући у виду да се у цитираном одељку Монемвасијске хронике Кафири наводе у равни са Тракесијанима, који су били становници тракесијанске теме, као и Јерменима, вероватно припадницима арменијачке теме, чини се исправним Харанисово тумачење по којем је и име Кафир изведено од назива одређене теме. Реч је у том случају о теми Кивиреота. Међу Кивиреотима који су тада пресељени свакако је могло бити и аталејских Мардаита. Према томе, може се претпоставити да је управо цар Нићифор I био заслужан за пресељење малоазијских Мардаита на Балкан. Поменути цар је, иначе, предузимао опсежне колонизаторске мере широм Царства. Спровео је насељавање ромејских стратиота из Мале Азије у област јужнобалканских склавинија. Нићифор I је организовао и повратак Пелопонежана из Италије, где су пребегли након словенске најезде у VI веку, натраг у своју постојбину. Њихово враћање имало је за циљ јачање византијске власти и присуства на Пелопонезу, и надјачавање словенског етничког елемента. Насељавање Марадита могуће је посматрати на исти начин.
Ако се вратимо Порфирогенитовим вестима о борбама око Сиракузе, и Насеровој експедицији, када се по први пут помињу Мардаити Пелопонеза, пада у очи то што цар писац у том одељку не помиње Мардаите са Кефалоније, нити оне из Никопоља. Први помен кефалонијских и никопољских мардаитских јединица у вези је са експедицијом из 949. године, при чему се Мардаити западних тема, без поименичног навођења тих јединица, помињу и у време похода из 910–911. године. Будући да се „западне темеˮ помињу у множини, Мардаити су тада свакако, поред Пелопонеза, били присутни и у друге две теме на Јонском мору, па се 910–911. година може узети као terminus ante quem њиховог стационирања у Никпољу и Кефалонији. Пресељење се вероватно није десило пре поменуте Насерове експедиције 880. године, јер никопољски и кефалонијски Мардаити у том походу нису учествовали. Сходно томе трансфер у Никопољ и Кефалонију би требало датирати између 880. и 910–911. године. Колонизација је могла уследити непосредно након Насеровог
похода, односно као последица те војне кампање, с циљем јачања ромејских војних капацитета у Кефалонији и оближњој епирској обали које су биле изложене нападима арабљанске морнарице.
Мардаити западних тема су били организовани у оквиру јединица на челу са турмарсима. Порфирогенит у опису кампања на Крит и Италију, на једном месту, помиње три мардаитска турмарха.1136 Ако се, притом, зна да су Мардаити били насељени у три балканске теме, чини се логичним закључак да је у свакој од њих постојала по једна мардаитска јединица са турмархом на челу.
Када се говори о војном потенцијалу, треба рећи да је у експедицији из 910–911.
учествовало 5087 Мардаита западних тема: 87 официра (3 турмарха, 42 друнгарија и 42 комеса) и 5000 војника. У походу из 949. године било је укупно 3000 мардаитских војника у три теме на Балкану.1138 Сходно томе, број регрута у једној мардаитској јединици варирао је од 1000 до 2000. Тај број у општим цртама одговара број војника у једној тематској турми тога доба.1139
Иако су Мардаити на западу били подељени по темама, у војним експедицијама учествовали су као целина, на шта упућује њихово збирно навођење као „Мардаити западних темаˮ. Тезу да су живели у одвојеним темама, а у походима функционисали као целина потврђује и Порфирогенит који пише да је током похода из 949. године на челу свих мардаитских јединица западних тема био један официр – патрикије Кринит, чија је плата износила је 36 литри.1140
Ваљало би додати и то да специфична организација балканских Мардаита – подељених у оквиру турми у три теме на Балкану – одговара устројству тзв. персијских турми, које су после неуспеле побуне против цара Теофила, распоређене по темама широм Царства.1141 Постојање етничких турми, иначе, није било неуобичајено у тематској структури Царства, што потврђују подаци о турмама Гота, Бугара и Евидита (више реч о тим јединица биће у наставку текста). На крају треба рећи и то да у територијалној организацији цариградске цркве нису постојале јединице еквивалентне мардаитским војно-управним формама. Мардаити су према томе, по досељавању – у Аталеју, касније и на Балкан – били укључени у постојећу црквену структуру.

NickFreakyrgios · 07.02.2025. u 00:35

ПРИНЦИПИ ИНТЕГРАЦИЈЕ НЕРОМЕЈСКИХ
ЕТНИЧКИХ СКУПИНА У ТЕМАТСКИ
СИСТЕМ НА БАЛКАНУ

Свега неколико деценија након славне Јустинијанове епохе, обележене рестаурацијом моћи старе империје, Ромејско царство се почетком VII века суочило са кризом, која је у великој мери уздрмала његове темеље. Пред налетом освајача – Персијанаца, затим Арабљана на истоку, као и словенско-аварских хорди, потом и Бугара у европском делу Царства – разорен је позноримски војни и управни систем и урушена друштвено-економска подлога државе. Изван ромејских граница у то доба остају богате провинције на истоку, у Африци, као и оне на подручју Балканског полуострва. Седмо столеће је било време највеће кризе са којом се источни део Римске империје до тада сусрео, али уједно и епоха преображаја и почетка препорода Царства. На уздрманим темељима позноримског света почело је тада да се уздиже средњовековно Византијско царство. Свој ослонац и извор снаге оно је пронашло у милитаризованом управном систему, који се у науци означава кованицом тематско уређење. Реорганизација државне управе и изградња тематског уређења отпочели су у то доба у Малој Азији, али је нови систем већ крајем VII века успешно инсталиран и на Балкану. Реформа војно-управне организације на Балканском полуострву која је уследила током наредних столећа, а посебно сегмент који се тиче интеграције тамошњих неромејских етничких група у тематски систем, били су предмет истраживања чији ће резултати бити представљени у наставку текста.
Економски и демографски опустошен, запоседнут од стране словенских племена, потом и Бугара, у VII веку, већи део Балкана, био је четири наредна столећа изван контроле ромејских царева. Цариградска власт је, међутим, већ током VII века отпочела са постепеном реокупацијом балканских поседа, све време тежећи да на њима успостави режим карактеристичан за класичне теме. Обнављајући своју власт, Византија је долазила у додир са различитим народима које су другачији језик, вера, право и обичаји делили од Ромеја. С обзиром на поменуте специфичности, ти народи су у тематски систем укључивани на посебним основама, уз известан степен самоуправе. Интеграција је спровођена различитим средствима, а њихов одабир је зависио првенствено од начина на који је сваки од појединачних етноса дошао у додир са византијском територијом и од природе његовог односа са Царством. У складу са том чињеницом, неромејске етничке скупине које представљају предмет истраживања подељене су у три категорије.
Једну групу чине новодосељени народи, попут Словена и Бугара, који су оружјем освајали некадашње византијске поседе. Насупрот њима, у другу групу су сврстани староседеоци, заправо, потомци некадашњих становника Римске империје, који су због досељавања Словена и Бугара изгубили непосредне територијалне али и политичке везе са матицом. То је довело до њихове вишедеценијске, у појединим случајевима и вишевековне изолације, услед чега су развили сопствену самоуправу, удаљивши се у идентитетском смислу од своје матичне државе. Тој групи припадају Сермисијани, Власи и пелопонески Маињани. Трећа пак групација обухвата народе доспеле на Балкан, попут Мардаита или хурамита, у оквиру колонизационих мера које је спроводио Цариград.
Словене и Бугаре који су силом, односно без претходне дозволе Царства, заузимали ромејске територије, требало је силом и потчинити. С друге стране, интеграција, тачније, реинтеграција изолованих староседелачких скупина (Сермисијана, Маињана, Влаха) или народа који су плански насељавани (реч је о Мардаитима, Персијанцима/хурамитима, Бугарима Халкидике и др.), те нису предузимали непријатељске подухвате према цариградској власти, спровођена је, углавном, без употребе оружја; изузетак представља једино насилно расељавање хурамита широм Царства након њихове побуне.
Знатна војна средства, како бележе извори, употребљена су, дакле, једино приликом покоравања Словена и Бугара. Треба притом напоменути да је историјски развој словенских заједница које су током VI и VII столећа населиле некадашње делове Византијског царства текао различитим путевима. Словени настањени на јужним деловима Балкана су били у већој мери изложени византијском војном, политичком, верском и културном утицају, што није био случај са Хрватима, Србима и пословењеним Бугарима, који су живели на ободу, односно периферији ромејског света, где су развили своје државне творевине. Могуће је, стога, пратити две фазе у интеграцији побројаних словенских народа. У првој, која је отпочела већ током VII столећа и трајала до средине X, Византија је у потпуности укључила у тематски систем јужнобалканске склавиније, односно заједнице словенских племена на југу Балкана. Током друге етапе, која се везује за делатност царева Јована I Цимискија и Василија II, ромејске власти су приступиле покоравању преосталих Словена на Полуострву.

NickFreakyrgios · 07.02.2025. u 00:38

Цариград је, дакле, прве кораке у циљу реокупације изгубљених балканских земаља начинио средином VII века, покренувши серију војних похода против склавинија.5 Остваривање тог циља заснивало се у почетку на делатности органа централне власти, кроз спровођење војних кампања које су биле пресудне за успостављање врховне власти над територијама насељеним Словенима. Ти походи су за резултат имали, с једне стране, поробљавање дела словенског живља, док је појединим словенским племенима, са друге стране, била наметнута врховна власт Цариграда.
историографије о питањима словенске сеобе, в. Живковић, Јужни Словени, 55 сл, 163 сл, 271 сл.
5 Термин склавинија, који се у старијој литератури везивао за Македонију или делове Бугарске, заправо је општијег карактера, и односи се на територијално заокружене целине, насељене словенским живљем, са владарем на челу. У питању су зачеци државних организација, Т. Живковић, Словени и Ромеји, Београд 2000, 93.
Наметање врховне власти је била почетна степеница у интегрисању тих скупина. У даљем току поменутог процеса цареви су се у већој мери служили политичким и дипломатским механизмима, уместо употребом оружане силе, јер значајне војне ресурсе који су коришћени током похода није било могуће у континуитету држати у словенским областима. Стога је локална власт – стратези и њима подређени гарнизони – добила истакнуту улогу. Под надлежношћу тематских функционера биле су различите војно-управне јединице кроз које је Словене требало интегрисати у ромејску државу и друштво. Политичко-дипломатске методе су на првом месту подразумевале увођење словенских старешина у ред византијских чиновника, као и њихово покрштавање.
тада једини подухват против јужнобалканских склавинија, о којем постоје подаци у изворима, претпоставља се да су малоазијски Словени управо тада били колонизовани. То је уједно и први помен Словена настањених у Малој Азији, в. Виз. извори I, 222 н. 10, 223 н. 13 (Рајковић). Са друге стране, поједина племена су, вероватно, постигла неку врсту мировног споразума са Цариградом након Констансовог похода, в. Виз. извори I, 200 н. 33а [Баришић]; Живковић, Јужни Словени, 212сл. Јустинијан II је, такође, поробљене Словене као колонисте преселио у Малу Азију, тачније у опсикијску област, о чему овог пута Теофан јасно сведочи, Theophanes, 365–366. О пресељењу Словена сведоче и Nikephoros, 92; Georg. Mon. II, 729. Cf. P. Komatina, Settlement of the Slavs in Asia Minor during the rule of Justinian II and the Bishopric τῶν Γορδοσέρβων, Beogradski istorijski glasnik 5 (2014) 33–42, који претпоставља да је међу Словенима пресељеним у Малу Азију било и Срба. С тим у вези треба на овом месту поменути и печат са натписом у коме се помињу Словени у Битинији (τῶν ἄνδρας δόντων Σκλαβόων τῆς Βιθυνῶν ἐπαρχίας), Б. А. Панченко, Памятникъ Славянъ в Вифиніи VII вѣка, Извѣстія Русскаго археологическаго института въ Константинополѣ 8 (1903) 15сл. G. Schlumberger, Sceau des esclaves (mercenaires) slaves de l’éparchie de Bithynie, Byzantinische Zeitschrift 12 (1903) 277, предложио је следеће читање поменутог натписа: τῶν ἀνδράποδον τῶν Σκλαβόων τῆς Βιθυνῶν ἐπαρχίας. Острогорски, Историја, 144, н. 4, претпоставља да је печат из 694/5. године. Нелојалност Словена досељених у Малу Азију показала се још једном. Наиме, они су се, као и њихови сународници три деценије раније, приклонили Арабљанима у рату против Византије, овога пута 691/692. године, Theophanes, 367; Nikephoros, 92; Georg. Mon. II, 729, Виз. извори I, 228 н. 32 (Рајковић). Опсикијски Словени су, иначе, очували свој идентитет и у наредним столећима. У првој половини X века они учествују у кампањама против Арабљана у Сирији и на Криту, које описује Порфирогенит у Спису о церемонијама. Заповеднике опсикијских Словена (Σθλαβησιάνοι) цар назива кефалијама, помињући тројицу носилаца тог звања, Constantini Porphyrogeniti Imperatoris De Cerimoniis aulae Byzantinae I, ed. J. J. Reiske, Corpus Scriptorum Historiae Byzantinae 16, Bonnae 1829, 662–663, 666, 669; J. F. Haldon, Theory and Practice in Tenth-Century Military Administration: Chapters II, 44 and 45 of the Book of Ceremonies, Travaux et Mémoires 13 (2000) 217, 221, 223. Последњи у низу великих похода који су током VII и VIII века вођени против јужнобалканских Словена био је онај којим је руководио Ставракије 783. године, Theophanes, 456; Cedrenus II, 21; Leo Gr., 194. Један од главних резултата тог похода било је покоравње пелопонеских Словена.
Преломни тренутак за чвршћу интеграцију словенских племена у ромејски провинцијски систем био је стварање тема на Балкану, чиме је у значајној мери ојачано тамошње византијско војно присуство. Са појавом првих тема на Балкану отпочиње интеграција склавинија, док се јачање и ширење тематске организације у наредним столећима сразмерно одражавало и на ширење византијског утицаја међу јужнобалканским Словенима. Окружени војним снагама балканских тема, словенске старешине су биле приморане да се повинују захтевима Цариграда и постану део византијског управног система. Следствено томе, убрзо по оснивању прве теме на Балкану – Хеладе9 – крајем VII столећа, део ромејског чиновничког апарата постаје старешина Велегезита, настањених на простору око Тебе и Димитријаде у Грчкој.10 На сличан начин, након формирања теме са седиштем у Солуну (тема постоји 824. године) створени су услови за укључивање неколико тамошњих словенских племена у тематски апарат. Реч је о Дрогувитима и Сагудатима, који су живели западно од Солуна у правцу Верије. Није било много другачије ни на Пелопонезу. Византијска власт над већим делом тог полуострва обновљена је крајем VIII или почетком IX века, услед чега је дошло до оснивања засебне теме на том простору. То је био предуслов да преостала непо-
9 О оснивању хеладске теме в. Г. Острогорски, Постанак тема Хелада и Пелопонез, Зборник радова Византолошког института 1 (1952) 65; Constantino Porfirogenito, De Thematibus, ed. A. Pertusi, Studi e Testi 160, Città del Vaticano 1952, 170–172.
10 Les plus anciens recueils des miracles de saint Démétrius et la pénétration des Slaves dans les Balkans I. Le texte, ed. P. Lemerle, Paris 1979, 214. Велегезити су били једно од пет словенских племена учесника у нападу на Солун око 615. године, Les plus anciens recueils I, 175. О укључивању Велегезита у ромејски државни систем сведочи печат Тихомира, царског спатарија и архонта Велегезита, датиран у прву половину VIII века, W. Seibt, Siegel als Quelle für Slawenarchonten in Griechenland, Studies in Byzantine Sigillography 6 (1999) 28. Посредан доказ тезе да се политички развој велегезитске скупине ослањао на тему Хеладу јесте и то што крајем VIII века њихов старешина – Ἀκάμηρος ὁ τῶν Σκλαυινῶν τῆς Βελζητίας ἄρχων – активно суделује у политичким догађајима у тој теми. Њега су становници Хеладе наговорили да ослободи синове цара Константина V, који су били заточени у Атини, и једног од њих прогласи за цара. Царица Ирина је, међутим, спречила побуну шаљући своје људе који су заверенике ухватили и ослепели, Theophanes, 473, 474.
корена словенска племена, настањена на Тајгету – Милинзи и Језерити – током прве половине IX века легализују свој статус у ромејској управној организацији.14 Исти принцип примењен је и у Епиру. По формирању теме Никопољ у другој половини IX столећа,15 успостављена је власт над тамошњим Словенима – Вајунитима.16 У складу с примењеним начелима, може се, такође, претпоставити да је по оснивању теме у Стримону крајем IX столећа (прво сведочанство о стримонској теми постоји у Филотејевом Клиторологиону из 899. године), и тамо дошло до укључивања словенског живља – Стримонаца и Ринхињана – у тематску хијерархију.
Важно је притом истаћи да ромејска власт над поменутим словенским племенима на југу Балкана у почетку није била чврста и постоја-
је да је речена тема настала после 783. године, као последица Ставракијевог похода. T. Živković, The Date of the Creation of the Theme оf Peloponnese, Σύμμεικτα 13 (1999) 153, оснивање датира у период између 784–788. године, посматрајући тај чин као део активне политике царице Ирине према западу.

NickFreakyrgios · 07.02.2025. u 01:00

Сад даље видим да говори о интеграцији свих неромејских етничких група у царство и Словене ,Мардаите ,Бугаре ,Готе ,Персијанце. Не знам да ли да настављам интересантно јесте.
Има и персијска турма такође важна јер је испреплетана са Мардаитима.

NickFreakyrgios · 07.02.2025. u 18:21

Преломни тренутак за чвршћу интеграцију словенских племена у ромејски провинцијски систем био је стварање тема на Балкану, чиме је у значајној мери ојачано тамошње византијско војно присуство. Са појавом првих тема на Балкану отпочиње интеграција склавинија, док се јачање и ширење тематске организације у наредним столећима сразмерно одражавало и на ширење византијског утицаја међу јужнобалканским Словенима. Окружени војним снагама балканских тема, словенске старешине су биле приморане да се повинују захтевима Цариграда и постану део византијског управног система. Следствено томе, убрзо по оснивању прве теме на Балкану – Хеладе9 – крајем VII столећа, део ромејског чиновничког апарата постаје старешина Велегезита, настањених на простору око Тебе и Димитријаде у Грчкој.10 На сличан начин, након формирања теме са седиштем у Солуну (тема постоји 824. године) створени су услови за укључивање неколико тамошњих словенских племена у тематски апарат. Реч је о Дрогувитима и Сагудатима, који су живели западно од Солуна у правцу Верије. Није било много другачије ни на Пелопонезу. Византијска власт над већим делом тог полуострва обновљена је крајем VIII или почетком IX века, услед чега је дошло до оснивања засебне теме на том простору. То је био предуслов да преостала непо-
9 О оснивању хеладске теме в. Г. Острогорски, Постанак тема Хелада и Пелопонез, Зборник радова Византолошког института 1 (1952) 65; Constantino Porfirogenito, De Thematibus, ed. A. Pertusi, Studi e Testi 160, Città del Vaticano 1952, 170–172.
10 Les plus anciens recueils des miracles de saint Démétrius et la pénétration des Slaves dans les Balkans I. Le texte, ed. P. Lemerle, Paris 1979, 214. Велегезити су били једно од пет словенских племена учесника у нападу на Солун око 615. године, Les plus anciens recueils I, 175. О укључивању Велегезита у ромејски државни систем сведочи печат Тихомира, царског спатарија и архонта Велегезита, датиран у прву половину VIII века, W. Seibt, Siegel als Quelle für Slawenarchonten in Griechenland, Studies in Byzantine Sigillography 6 (1999) 28. Посредан доказ тезе да се политички развој велегезитске скупине ослањао на тему Хеладу јесте и то што крајем VIII века њихов старешина – Ἀκάμηρος ὁ τῶν Σκλαυινῶν τῆς Βελζητίας ἄρχων – активно суделује у политичким догађајима у тој теми. Њега су становници Хеладе наговорили да ослободи синове цара Константина V, који су били заточени у Атини, и једног од њих прогласи за цара. Царица Ирина је, међутим, спречила побуну шаљући своје људе који су заверенике ухватили и ослепели, Theophanes, 473, 474.
корена словенска племена, настањена на Тајгету – Милинзи и Језерити – током прве половине IX века легализују свој статус у ромејској управној организацији.14 Исти принцип примењен је и у Епиру. По формирању теме Никопољ у другој половини IX столећа,15 успостављена је власт над тамошњим Словенима – Вајунитима.16 У складу с примењеним начелима, може се, такође, претпоставити да је по оснивању теме у Стримону крајем IX столећа (прво сведочанство о стримонској теми постоји у Филотејевом Клиторологиону из 899. године), и тамо дошло до укључивања словенског живља – Стримонаца и Ринхињана – у тематску хијерархију.
Важно је притом истаћи да ромејска власт над поменутим словенским племенима на југу Балкана у почетку није била чврста и постоја-
је да је речена тема настала после 783. године, као последица Ставракијевог похода. T. Živković, The Date of the Creation of the Theme оf Peloponnese, Σύμμεικτα 13 (1999) 153, оснивање датира у период између 784–788. године, посматрајући тај чин као део активне политике царице Ирине према западу.
14 Constantine Porphyrogenitus, De Administrando Imperio I, edd. Gy. Moravcsik – R. J. H. Jenkins (New, Revised Edition), Corpus Fontium Historiae Byzantinae 1, Washington, D. C. 1967, c. 50, p. 232, 234.
15 Les listes de préséance, 351.
16 Вајунити се помињу у опсади Солуна око 615. године, Les plus anciens re-cueils, 175. У науци је одавно прихваћено да је појам Вагенитија изведен од назива вајунитског племена, cf. П. Коматина, Област Вагенитија и епископија Св. Климента, Зборник радова Византолошког института 53 (2016) 94. Познат је печат Илариона, царског протоспатарија и архонта Вагинитије, датиран у IX или X столеће (Prosopographie der mittel- byzantinischen Zeit [867–1025], edd. R.-J. Lilie et al., Berlin, 2013, no 22605) као и печат Теодора, царског спатарија и архонта Вагенитије, чији се настанак помало упитно датира у VII или VIII век (Prosopographie der mittel- byzantinischen Zeit [641–867], edd. R.-J. Lilie et al., Berlin – New York 1999–2002, no 7481*).
на. Словенске заједнице су од VII до X столећа често покретале устанке против византијске власти, а због заузетости Цариграда на истоку, или због борби са Бугарима на Балкану, пружала им се прилика да се у одређеном тренутку осамостале.
Успон византијске војне моћи средином X столећа, чији одраз је представљало освајање Крита, Кипра и подручја на истоку, пружио је прилику Цариграду да започне финалну етапу у реокупацији Балкана, која је подразумевала успостављање власти над словенским државама и народима на ободу ромејског света, првенствено над Бугарима. Вишевековно уздизање и ширење Бугарске, на рачун византијских поседа и словенских заједница на Балкану, врхунац доживљава у доба Симеона, који је понео и царску титулу. Свега неколико деценија после Симеонове смрти, међутим, однос војно-политичке моћи на Балкану се променио у корист Цариграда. Судеоник у компликованим византијско-бугарским односима тога доба постао је и руски кнез Свјатослав, који је на позив цара Нићифора II Фоке запосео Бугарску, поставши истовремено претња самом Цариграду. Нићифор Фока је убрзо пао као жртва атентата, због чега је задатак да отклони руску претњу припао његовом наследнику на ромејском трону Јовану I Цимискију. Поменути цар је поразио Русе, потчинивши истовремено и Бугарску државу. Његова власт је, међутим, била кратког века и недовољно чврсто утемељена. Устанак комитопула, који је уследио, поништио је резултате Цимискијевих акција на Балкану. Стога је коначни, завршни корак у реокупацији балканских поседа припао цару Василију II, чијом је победом у четири деценије дугом рату са Самуилом и његовим наследницима, северна граница Царства за дуже време утврђена на Дунаву, док су се, под различитим степеном контроле Цариграда нашли Бугари, Срби и Хрвати.
Сачувана изворна сведочанства пружају податке о двама основним типовима војно-управних јединица, путем којих су неромејске заједнице интегрисане у тематски систем на Балкану од VII до XI столећа – реч је о етничким архонтијама и турмама.
Архонтије су представљале уобичајени вид организације власти код народа са развијеном самоуправом, коју је Цариград само санкционисао и као такву укључио у свој провинцијски апарат. Таква пракса је била уобичајена за новодосељене народе, попут Словена, који су са собом донели свој традиционални облик управе, али и за староседелачке скупине, које су пак, живећи деценијама и вековима окружене морем досељеника, изградиле своје аутохтоне органе.
Нешто мањи степен самоуправе у односу на архонтије везује се

NickFreakyrgios · 07.02.2025. u 18:32

везује се за функционисање етничких турми. Такав облик управе био је карактеристичан за племена и народе над којима је Цариград имао чвршћу контролу. Реч је о скупинама које су насељаване путем колонизационих мера, попут хурамита, затим Мардаита пелопонеске, кефалонијске и никопољске теме, те једне мање скупине Бугара на Халкидици.
Архонтије. Цариград је у почетним фазама интеграције признавао власт племенским старешинама, институционализујући је додељивањем архонтског звања и одговарајућег почасног ранга. На тај начин племенски прваци су прихватали примат универзалног хришћанског царства са ромејским царем на челу, легализујући и јачајући истовремено власт над својим сународницима. Архонтско звање су носили словенски главари, затим старешине Сермисијана, Маињана и Влаха Хеладе – потомака некадашњих становника Римског царства – као и прваци Вихита и Евидита, две загонетне скупине, о којима се услед оскудности изворних обавештења не може пуно тога рећи.
Сермисијани су били потомци Ромеја, које је словенски вођа Хацон, приликом пљачкашког похода по Илирику и Тракији у другој деценији VII столећа, заробио и повео са собом у Панонију. Заробљени Ромеји и њихови потомци су током вишедеценијског боравка у аварској земљи, и поред мешања са Бугарима, Аварима и другим народима, очували своју веру и језик. Такође, за то време нису изгубили свест о свом ромејском пореклу, као ни жељу да се врате у домовину. После 60 година боравка северно од Саве, око 680. године, предвођени Кувером, они долазе на Балкан и настањују се у околини Солуна, у подручје тзв. Керамисијског поља.23
Посебност Маињана, који су, такође, потицали од старих Римљана, огледала се, с друге стране, у поштовању паганске религије, којој су, живећи столећима у словенском окружењу, били одани до Василијевог времена, због чега су називани и Хеленима, обавештава нас Константин Порфирогенит. Њихово име је изведено од назива пелопонеског утврђења Маина.
Власима су пак називани латинофони становници Царства. Порекло хеладских Влаха треба тражити у Панонији, одакле су под притиском Угра досељени на тло Царства на прелазу из IX у X столеће.
Неколико сачуваних печата, чији настанак истраживачи датирају у период VIII–X века, сведоче о постојању војно-управних јединица којима су командовали архонти (и турмарси) Евидита и архонти Вихита
23 Les plus anciens recueils, 227f. Земља коју су населили се налазила западно од Солуна, у суседству подручја које је било настањено Дрогувитима. Осврт на досадашње резултате науке у вези са убикацијом Керамисијског поља пружа в. Цветковић, Сермисијани, 36. н. 9.
24 DAI, c. 50, p. 236. Насељавали су предео на врху Малеје, у близини Езероса. Земља у којој су живели, пише Порфирогенит, била је безводна и непроходна. Међутим, управо је неприступачност терена омогућила њихово вишевековно одолевање хришћанским утицајима из Цариграда. Cf. A. Bon, La Péloponnèse byzantin jusqu’en 1204, Paris 1951, 71. П. Коматина доводи у везу Порфирогенитове вести са подацима Монемвасијске хронике, где се наводи да су по доласку на Пелопонез, Словени тамо затекли благородне народе и Хелене, истичући да се иза Хелена, које помиње аутор хронике, крију у ствари Маињани, П. Коматина, Црквена политика Византије од краја иконоборства до смрти цара Василија I, Београд, 2014, 291сл. Cf. Cronaca di Monemvasia, ed. I. Dujčev, Palermo 1976, 12.
(Хеладе). Будући да је сигилографски материјал уједно једини траг о њима, мало тога се може рећи о историјату и карактеру поменутих заједница.
Додељивањем архонтског звања старешинама етнархија, Цариград је институционалиозовао њихов положај, али је византијски двор од самог почетка желео да истисне домаће прваке, додељујући, кад год је то било могуће, дужност архонта чиновницима ромејског порекла, чиме је отваран пут за хеленизацију тих заједница. Такву политику посебно илуструје један одељак из Тактика Лава VI у коме аутор пише како је цар Василије I, његов отац, Словене подредио ромејским архонтима, погрчио их и покрстио, придобивши их на тај начин да се боре на њиховој страни. Нема
У колекцији Zacos–Veglery, где је печат први пут објављен, истраживачи нису растумачили то име, Byzantine Lead Seals I/2, no 2647, p. 1424. У издању Dumbarton Oaks приређивачи су изнели претпоставку да је реч о имену Мортаг или Омортаг, остављајући притом могућност да је реч о неком сличном имену протобугарског порекла, Catalogue of Dumb. Oaks V, no 95.1, p. 139. Следствено томе, они су истакли могућу повезаност Евидита са делом Бугара који су се супротстављали Круму, и око 800. године дошли у Византију, након чега је поменути бугарски владар тражио да се они врате назад, cf. Thepohanes, 497, 498. В. Зајпт, који се, такође, бавио тим проблемом претпоставља да је можда реч о имену Војдраг (Βοηδράγος), што упућује на претпоставку да је реч о словенском племену, W. Seibt, Weitere Beobachtungen zu Siegeln früher Slawenarchonten in Griechenland, edd. A. Avramea, A. Laiou, E. Chrysos, Byzantium. State and Society. In Memory of Nikos Oikonomides, Athens 2003, 462–464. Т. Живковић, такође, истиче могућност да се иза Евидита крије словенско племе, не наводећи притом Зајптове закључке, Живковић, Јужни Словени, 235–236. Понуђена тумачења се, међутим, не могу са сигурношћу прихватити, те стога проблем порекла Евидита остаје и даље отворен.
разлога сумњати да је активност коју Лав VI приписује свом оцу представљала уобичајену праксу у византијској политици према словенским и другим неромејским племенима на Балкану и током претходних столећа.
По именима је познато свега неколико носилаца архонтског звања, иначе техничком термину византијске администрцаије, осведоченом првенствено у сигилографском материјалу. Сачувана су, наиме, сведочанства о архонту Велегезита Тихомиру (печат чији се настанак датира у прву половину VIII века), архонту Велзитије Акамиру (помиње га Теофан у вези са догађајима с краја VIII века), архонтима Вагинитије/
Вагенитије Илариону (печат израђен, по претпоставкама истраживача, у IX или X веку) и Теодору (VII–VIII столеће), као и о Михаилу Карсеру, архонту склавоархонтије (белешка о њему је сачувана у једном од аката Ивиронског архива из XI столећа). За разлику од Тихомира и Акамира, чија имена потенцијало указују на њихово словенско порекло, преостали архонти о којима је реч можда су били хеленизовани Словени, али је исто тако могуће да су у питању чиновници ромејског порекла. Функција архонта је била праћена титулама царског спатарија и царског протоспатарија, како то показују примери Тихомира, Теодора и Илариона.
Словенске војно-управне јединице су, с обзиром на звање њихових старешина, имале ранг архонтија – у случају словенског округа из околине Солуна (Σκλάβοι Θεσσαλονίκης ἄρχοντίας),35 као и на примеру Склавоархонтије у Стримону (Σκλαβοαρχοντήα), то је у изворима јасно и наведено. Називи архонтија су обично почивали на племенским именима
(Велзитија, , Вагинитија/Вагенитија).
Сигилографски материјал али и подаци наративних извора приписују архонтска звања и старешинама несловенских скупина. Старешина Сермисијана и Бугара Маур, о коме сведочи печат с краја VII и почетка VIII столећа, један је од њих. У Чудима Светог Димитрија и Теофановој Хронографији за његово име се везују титуле хипат и патрикије.
Византијски писац XI столећа Кекавмен пише пак о свом претку Никулици, који је у четвртој години владавине цара Василија II преузео власт над Власима Хеладе (... ἀρχὴν τῶν Βλάχων Ἑλλάδος). У догађајима који су уследили непуно столеће након тога – реч је о устанку против фискалних мера цара Константина X Дуке 1066. године – исти писац помиње влашког старешину Славоту Кармалакија, коме тога пута приписује дужност архонта.
Есаг, Константин, Лав и Никита били су архонти Вихита, о којима сведоче сачувани печати, али о њима, нажалост, нису сачувани подаци у делима византијских историографа и хроничара.
Архонти, првенствено словенски, били су непосредно потчињени тематским стратезима. Такав закључак проистиче из Порфирогенитове вести о устанку Милинга и Језерита у Спису о управљању царством, где цар пише како су се они побунили против пелопонеског стратега одбијајући му послушност на коју су били обавезни. О потчињености словенских старешина стратезима сведочи и детаљ из Каменијатовог описа арабљанске опсаде Солуна из 904. године. У том спису је наведено како се солунски заповедник, у намери да добије помоћ од стримонских Словена, обратио стратегу Стримона, у чијој су се надлежности они налазили.46 Јован Каменијат, такође, пише и да су Дрогувити и Сагудати били у јурисдикцији солунске управе, што је још један доказ тезе о нижем и подређеном положају словенских архонтија према тематским властима.
Подређеност надлежном тематском стратегу карактерисала је и положај маињанских архоната. Наиме, након обнове византијске власти на Пелопонезу крајем VIII и почетком IX века, установљена је пракса да Маињанима архонте шаље локални стратег.
Две основне обавезе већине етничких архонтија према Цариграду биле су пружање помоћних војних одреда и плаћање пореских намета. О војним дужностима Словена сведочи поменути одељак из Тактика Лава VI, где аутор, поред осталог, пише како су потчињени Словени ратовали на страни Византинаца. О томе говоре и други извори. У 50. глави списа De administrando imperio Константин Порфирогенит пише како су пелопонески Словени – Милинзи и Језерити – у време цара Романа I Лакапина, одбили да извршавају војне дужности, из чега се јасно види да је то била једна од њихових главних обавеза према Цариграду. Пружање помоћних војних одреда била је обавеза и Словена из теме Стримон, као и Дрогувита и Сагудата, који су потпадали под надлежност солунског стратега, пише
Јован Каменијат.51
Вршење војне службе у корист Царства извори приписују и византијским Власима. Именовање искусног официра, некадашњег дуке и доместика екскувита Хеладе, Кекавменовог деде Никулице, на чело влашке скупине сведочи о њиховој војној улози у Царству. Такву улогу извори Власима приписују и током наредних столећа. Постојање војних контигената Влаха у структури византијске војске посведочено је у византијском походу на Сицилију 1027. године. Крајем истог столећа, тачније 1090/1091. године, као номади, Власи су били део војске цара Алексија I Комнина (1081–1118). Царева кћи, књижевница Ана Комнина наводи да је њен отац регрутовао Бугаре, као и оне за које је био карактеристичан номадски живот, који се зову Власима. Као војни одред, Власи се јављају и у походу цара Манојла I Комнина (1143–1180) против Мађара
1166/1167.
Извори пружају обавештења и о пореским обавезама које су етнархије имале према византијским властима. Порфирогенит наводи да су Милинзи и Језерити у IX и X веку, од времена Теоктистовог похода 843. године, плаћали годишњи данак – пактон – у износу од 60, односно 300 номизми, на нивоу заједнице. У једном тренутку, након гушења њихове побуне у време цара Романа I, стратег Пелопонеза је одлучио да им износ данка повећа на по 600 номизми. Међутим, из страха да та одлука не изазове нове немире међу пелопонеским Словенима, те да се они не удруже са другим Склависијанима, цар је повукао одлуку а данак је враћен на претходни износ. На овом примеру се очитава флексибилност царске политике у погледу утврђивања обавеза аутономних етничких скупина. Неједнак износ данка највероватније је проистицао из разлике у бројности или војне и привредне снаге поменутих племена.

NickFreakyrgios · 07.02.2025. u 22:11

Архонтије. Цариград је у почетним фазама интеграције признавао власт племенским старешинама, институционализујући је додељивањем архонтског звања и одговарајућег почасног ранга. На тај начин племенски прваци су прихватали примат универзалног хришћанског царства са ромејским царем на челу, легализујући и јачајући истовремено власт над својим сународницима. Архонтско звање су носили словенски главари, затим старешине Сермисијана, Маињана и Влаха Хеладе – потомака некадашњих становника Римског царства – као и прваци Вихита и Евидита, две загонетне скупине, о којима се услед оскудности изворних обавештења не може пуно тога рећи.
Сермисијани су били потомци Ромеја, које је словенски вођа Хацон, приликом пљачкашког похода по Илирику и Тракији у другој деценији VII столећа, заробио и повео са собом у Панонију. Заробљени Ромеји и њихови потомци су током вишедеценијског боравка у аварској земљи, и поред мешања са Бугарима, Аварима и другим народима, очували своју веру и језик. Такође, за то време нису изгубили свест о свом ромејском пореклу, као ни жељу да се врате у домовину. После 60 година боравка северно од Саве, око 680. године, предвођени Кувером, они долазе на Балкан и настањују се у околини Солуна, у подручје тзв. Керамисијског поља.23
Посебност Маињана, који су, такође, потицали од старих Римљана, огледала се, с друге стране, у поштовању паганске религије, којој су, живећи столећима у словенском окружењу, били одани до Василијевог времена, због чега су називани и Хеленима, обавештава нас Константин Порфирогенит. Њихово име је изведено од назива пелопонеског утврђења Маина.
Власима су пак називани латинофони становници Царства. Порекло хеладских Влаха треба тражити у Панонији, одакле су под притиском Угра досељени на тло Царства на прелазу из IX у X столеће.
Неколико сачуваних печата, чији настанак истраживачи датирају у период VIII–X века, сведоче о постојању војно-управних јединица којима су командовали архонти (и турмарси) Евидита и архонти Вихита Хеладе). Будући да је сигилографски материјал уједно једини траг о њима, мало тога се може рећи о историјату и карактеру поменутих заједница.
Додељивањем архонтског звања старешинама етнархија, Цариград је институционалиозовао њихов положај, али је византијски двор од самог почетка желео да истисне домаће прваке, додељујући, кад год је то било могуће, дужност архонта чиновницима ромејског порекла, чиме је отваран пут за хеленизацију тих заједница. Такву политику посебно илуструје један одељак из Тактика Лава VI у коме аутор пише како је цар Василије I, његов отац, Словене подредио ромејским архонтима, погрчио их и покрстио, придобивши их на тај начин да се боре на њиховој страни. Нема разлога сумњати да је активност коју Лав VI приписује свом оцу представљала уобичајену праксу у византијској политици према словенским и другим неромејским племенима на Балкану и током претходних столећа.
По именима је познато свега неколико носилаца архонтског звања, иначе техничком термину византијске администрцаије, осведоченом првенствено у сигилографском материјалу. Сачувана су, наиме, сведочанства о архонту Велегезита Тихомиру (печат чији се настанак датира у прву половину VIII века), архонту Велзитије Акамиру (помиње га Теофан у вези са догађајима с краја VIII века), архонтима Вагинитије/
Вагенитије Илариону (печат израђен, по претпоставкама истраживача, у IX или X веку) и Теодору (VII–VIII столеће), као и о Михаилу Карсеру, архонту склавоархонтије (белешка о њему је сачувана у једном од аката Ивиронског архива из XI столећа). За разлику од Тихомира и Акамира, чија имена потенцијало указују на њихово словенско порекло, преостали архонти о којима је реч можда су били хеленизовани Словени, али је исто тако могуће да су у питању чиновници ромејског порекла. Функција архонта је била праћена титулама царског спатарија и царског протоспатарија, како то показују примери Тихомира, Теодора и Илариона.
Словенске војно-управне јединице су, с обзиром на звање њихових старешина, имале ранг архонтија – у случају словенског округа из околине Солуна (Σκλάβοι Θεσσαλονίκης ἄρχοντίας),35 као и на примеру Склавоархонтије у Стримону (Σκλαβοαρχοντήα), то је у изворима јасно и наведено. Називи архонтија су обично почивали на племенским именима
(Велзитија, , Вагинитија/Вагенитија).
Сигилографски материјал али и подаци наративних извора приписују архонтска звања и старешинама несловенских скупина. Старешина Сермисијана и Бугара Маур, о коме сведочи печат с краја VII и почетка VIII столећа, један је од њих. У Чудима Светог Димитрија и Теофановој Хронографији за његово име се везују титуле хипат и патрикије.
Византијски писац XI столећа Кекавмен пише пак о свом претку Никулици, који је у четвртој години владавине цара Василија II преузео власт над Власима Хеладе

Етничке архонтије су биле територијално заокружене целине. У њима је, вероватно, постојао примитивни облик управног апарата, са „чиновницима који су били подређени архонту и помагали му у управљању архонтијом. Ипак, из тих самоуправних јединица се нису развиле независне државне форме. Напротив, Цариград је временом успео да њихову самоуправу сведе на минимум или је у потпуности укине.
Неке од тих територијално-управних форми су опстале у провинцијској организацији Царства све до почетка XIII столећа, али без икаквих назнака аутономије или посебног статуса. Једино је име тих тема чувало успомену на некадашњи аутономан статус и етничку посебност тамошњег становништва.
Прва у низу архонтија која је била уздигнута на ранг теме јесте Другувитија. То се десило, вероватно, средином X столећа, свакако пре 971. године, када је у Ескоријалском тактикону забележен другувитијски стратег (ὁ στρατηγὸς Δρουγουβιτείας).59 Занимљиво је, међутим, да је до 1204. године, административни ранг другувитијске јединице био снижен, па се она не помиње као тема/провинција, већ као хартуларат у теми/провинцији Верији (Provintia Verie, cum chartularatis tam Dobrochubista …).60 Верија и Другувитија су, према Ескоријалском тактикону, биле јединице истог ранга – теме.61 Важно је напоменути да се изрази тема или провинција крајем XII века односе на територијалне јединице унутар византијског фискалног система, за разлику од претходних столећа, када је тема представљала основну јединицу војно-управног уређења у унутрашњости Ромејске државе.

Ол ево и одговора ко су СЕРМИСИЈАНИ! Византолог их тако пише.

NickFreakyrgios · 07.02.2025. u 22:52

ЈЕДИНИЦА ПОД УПРАВОМ ЕКСУСИЈАСТА ПЕРСИЈАНАЦА
И ПЕРСИЈСКЕ ТУРМЕ

Византијски војни систем у доба цара Теофила (829–842) ојачан је укључивањем неколико хиљада Персијанаца/хурамита који су избегли са територије Арабљанског калифата. Хурамити – припадници верско-политичког покрета пореклом из Персије – су претходно, под вођством Бабека 816/817. године, покренули устанак против власти
посебну јединицу у византијској војно-провинцијској организацији. У једном тренутку, међутим, ти војници су отказали послушност цару, и истакли жељу да њихов вођа постане нови византијски цар. Побуна о којој је реч одиграла се након битке код Дазимона 838. године. Уследила је Теофилова реакција која се одразила на положај те скупине у ромејском војно-административном апарату. Уместо јединствене целине, хурамити су као последица казне били подељени у неколико мањих јединица. Сходно томе, у овом раду биће одвојено посматране две етапе у процесу укључивања хурамита у тематски систем. Прва се односи на период пре њихове побуне, друга покрива период након слома тог устанка.
*
Персијанци/хурамити у Византији пре побуне против цара Теофила – Византијски писци пружају различите податке о преласку хурамитских војника у Царство. Симеон логотет и Настављач хронике Георгија монаха доносе готово идентичан текст у коме се наводи да је Теофоб прешао на ромејску страну, водећи са собом 14000 Персијанаца који су организовани у турме – тзв. турме Персијанаца. Теофоб је, притом, по доласку ожењен царевом сестром. С друге стране, у списима Теофановог настављача, Псеудо-Симеона, Јосифа Генесија и Јована Скилице налази се вест да је Теофоб почаствован титулом патрикија и браком са царичином сестром због заслуга у превођењу Бабека и његових 7000 устаника на византијску страну. Према тим сведочанствима, Бабек је због страха од Арабљана, у договору са Теофобом, одлучио да пребегне у Царство, водећи са собом војнике са којима је био стациониран код Синопе. Придошли Персијанци, наводе поменути писци, организовани су у јединиствен одред – тагму – и стављени под контролу цара. Истакнутим војницима додељене су тада почасти а склопљени су и бракови персијских војника са Ромејкама.
Вест о Бабековом преласку на византијску страну је посве упитна, пошто арабљански и уопште источни извори, који представљају главни извор информација о његовом деловању, о томе не говоре. Штавише, ти извори јасно упућују на то да борбу Ромеја, на чијој су страни били Теофоб и његови хурамити, против Арабљана 30-их година IX века, са једне, и Бабеков устанак против калифата, с друге стране, треба посматрати одвојено.
Податак о Бабековом доласку на ромејску територију треба према томе посматрати са посебним опрезом. Чини се да су поменути византијски писци из X столећа, наводећи да је славни Бабек прешао на ромејску страну, желели да увеличају значај и снагу тадашње Византије, уносећи његово име у опис догађаја који се уствари односи на долазак мање значајног хурамитског вође Насера у Царство.
Извори нису јединствени ни у вези са питањем колики је био регрутни потенцијал хурамитске јединице у Царству. Цитирани подаци сведоче да је страну Цариграда пребегло 14000, односно 7000 хурамита, чему треба додати и податке Генесија, Теофановог настављача и Скилице, о 30000 Персијанаца који су покренули побуну против цара након битке код Дазимона 838. године, и за новог владара извикали свог заповедника Теофоба.
Ворен Тредголд који се бавио бројним стањем и структуром византијске војне организације тог периода, сматра да писци пружају тачне податке, односно да се број хурамитских војника заиста може мерити десетина хиљада, те да је њихов долазак у Византију поспешио војну реформу, која је за резултат имала јачање тематске организације. Сходно томе, повећање регрутног потенцијала омогућило је византијску офанзиву против Арабљана која је уследила током IX века. Тредголд сматра да је првобитни број од 14000 хурамита накнадно допуњен са још 16000 Бабекових присталица који су пребегли у Византију након његовог заробљавања у Арабљанској држави.
Жан-Клод Шене, с друге стране, доводи у питање тачност податка о 30000 људи, сматрајући да је тај број нереалан и вишеструко увећан. Он истиче чињеницу да је Бабекових хурамита у Азербејџану према подацима источних извора било много мање, те да је сходно томе тешко поверовати да је више десетина хиљада њихових сабораца пребегло у Царство. Шене, такође, поставља питање економско-финансијске изводљивости инсталирања једног војног одреда од више десетина хиљада људи у ромејску војску. Наводи и чињеницу да је на исход битке код Дазимона пресудно утицало то што је арабљанска војска била појачана одредом од 10000 турских коњаника, па поставља питање како је могуће да они надјачају три пута бројније хурамите. Притом, истиче Шене, поједини извори помињу учешће одреда од свега 2000 војника под заповедништвом Теофоба у поменутој бици.
Не би, ипак, требало потцењивати значај персијске јединице нити њену бројност, посебно због тога што је хурамитски вођа Теофоб по доласку у Царство награђен руком цареве сестре и високим достојанством патрикија. Теофоб је поред тога вероватно био и носилац титуле ексусијаста. Податак о поменутој титули потиче са натписа на једном печату на којем се помиње Θεοφόβος – ἐξουσιαστὴς Περςῶνος. Иначе, титулом ексусијаста Византинци су током X и XI века обично ословљавали владаре суседних држава и народа, попут Абхазије и Аланије у Закавказју, или емире Африке, који су столовали у Тунису и Египту.
Теофоб, који је био заповедник једне од етнархија у Царству, није, дакле, по уобичајеној пракси био уврштен у ред архоната, попут старешина сличних јединица на Балкану (словенских, влашке, вихитске, ебидитске, сермисијанске и бугарске), већ је почаствован звањем ексусијаста, које је било прилагођено духу дипломатске традиције са источњачким народима, што говори о високом рангу хурамитске јединице у ромејском војно-управном систему. Сродство са царевом породицом, и висока титула били су свакако условљени снагом и значајем Теофобове војске, која се могла упоредити са војскама суседних народа и држава.
Шене пак, с друге стране, сматра да је Теофобова титула ексусијаста била почасног карактера и да није, као у случају кавкаских владара, подразумевала конкретну власт. Као аргумент у прилог свом тумачењу наводи да су поједини великаши, који су у XII век живели у Пизи, поседовали то достојанство, али да они нису имали у својим рукама управне надлежности у том италијанском граду.1154 Чини се ипак да је у Теофобовом случају, имајући у виду мању временску дистанцу и територијалну блискост, примереније поређење са владарима кавкаских држава него са Пизом.
О карактеру хурамитске јединице се не може, међутим, пуно тога рећи. Разлог за то јесте ограничена изворна подлога. Познато је да су хурамити по доласку у Царство настањени на подручју теме Пафлагоније, на потезу између Амастре и Синопе. Прешли су тада у хришћанство и били уклопљени у постојећу црквену организацију. Није, дакле, оформљена посебна црквена јединица у чијој би се јурисдикцији они налазили. Живели су измешани са локалним становништвом, склапајући бракове са ромејским удовицама. Њихове истакнуте старешине почаствоване су, притом, одговарајућим титулама. Хурамитска јединица на челу са ексусијастом је, међутим, функционисала свега неколико година. Након устанка против Теофила долази до њеног расформиравања. *
Персијанци/хурамити у Византији после побуне – Тешко је утврдити тачан разлог хурамитске побуне против цара Теофила након битке код Дазимона 838. године. Источни извори побуну уопште и не помињу. С друге стране, византијски писци који пишу о тим догађајима, углавном не наводе разлоге због којих је устанак подигнут. Јован Скилица је једини изузетак у том погледу. Он истиче да је разлог незадовољства међу Персијанцима било неисплаћивање плата. Побуни је, пише такође Скилица, претходила одлука цара Теофила да се, након битке код Дазимона, врати у престоницу, инсистирајући да заједно са њим пође и Теофоб. О томе сведоче и други византијски извори. Тада су Персијанци на подручју између Синопе и Амастре одлучили да одбију послушност цару и за новог василевса извикали су Теофоба. Византијски извори, међутим, не наводе због чега је цар одлучио да се врати у Цариград, и тражио да у престоницу са собом поведе и Теофоба.
Одговор на то питање би могла бити чињеница коју сазнајемо из списа Михаила Сиријског где се наводи да је Теофил пожурио у престоницу због гласина о својој наводној смрти које су се тамо рашириле. Росер, који је истакао тај податак, сматра да се Теофил уплашио да великаши и народ у Цариграду, након пораза у бици од Арабљана, не доведу на престо Теофоба. Због тога је цар, сматра Росер, тражио од Теофоба да са њим пође у Цариград. Уследила је побуна Персијанаца, коју Теофоб, како то извори сведоче, није подржао. С друге стране, Шене сматра да је разлог побуне био страх Персијанца да не буду изручени Абасидском калифу, по слову уговора о миру, о којем се преговарало са Арабљанима. Податке о тим преговорима, такође, пружа Михаило Сиријски. Имајући, међутим, у виду да извори нису ипак најјаснији када је у питању тачан разлог хурамитске побуне, на то питање није могуће са сигурношћу одговорити.
Извори нису прецизни ни када је реч о начину на који је побуна окончана. Јосиф
Генесије сведочи да је цар опростио Теофобу. С друге стране, Теофанов Настављач говори о Теофобовом хапшењу и тамновању у Вукелеонској палати, као и о егзекуцији.
У списима Симеона Логотета и Георгија Монаха такође се помиње егзекуција.
После слома побуне, хурамитска јединица је растурена и подељена у турме (τοῦρμαι Περςῶν) од по 2000 људи, које су рапоређене у различитим темама. На тај начин цар је желео ослаби снагу хурамита, и онемогући понављање сличних ситуација у будућности. Ворен Тредголд сматра да је размештањем персијских турми учињен значајан корак у јачању ромејске тематске организације. Шене, на другој страни, распоређивање Персијанаца по различитим темама сматра упитним. Његово је мишљење да је постојала само једна персијска турма. Шене у вези с тим помиње и печат извесног Адријана, турмарха Персијанаца (τουρμάρχης Πέρσας), из IX века, који би по њему можда могао бити турмарх персијске турме након Теофобове смрти. Читање натписа на печату, међутим, код истраживача није у потпуности усаглашено. Постоје, наиме, и тезе да је реч о турмарху

NickFreakyrgios · 07.02.2025. u 22:54

Преслава (τουρμάρχης Περσλάβας),1169 из X века, те стога треба бити обазрив у изношењу закључака заснованим на том извору. Шене помиње, такође, и један натпис на коме се налази податак о турмарху Спадијату. Имајући у виду персијски корен тог имена, он сматра да је Спадијат можда био један од заповедника персијске турме. Није, међутим, најјасније да ли је реч о имену особе, односно турмарха, или је пак у питању назив турме.
Чини се да је Тредголдово становиште исправније, јер сви писци који пишу о тим догађајима помињу персијске турме у множини. Оформљене око 840. године, те су турме опстале вероватно до средине X века, имајући у виду сведочанства Генесија и Теофановог настављача. Старешине тих јединица су поред команде над војним одредима, имале можда и извесне управне компетенције. Таква мисао произлази из чињенице да су
Персијанци читаво столеће чували свој идентитет и функционисали као заједница са етничким и социјалним особеностима, које су их делиле од Ромеја. Због своје специфичности Персијанци су у тематски систем могли бити уклопљени једино путем посебних управних органа.

NickFreakyrgios · 07.02.2025. u 23:09

АРХОНТИЈА МАИЊАНА

У оквиру посебне војно-управне јединице у ромејском тематском систему, са архонтом на челу, функционисала је и заједница пелопонеских Маињана, чије име потиче од назива утврђења Μαΐνη. Маињани су, како пише Порфирогенит у 50. глави Списа о управљању царством, потицали од старих Римљана, али су због паганске религије којој су били одани до Василијевог времена, називани Хеленима. Насељавали су предео на врху Малеје, у близини Езероса. У питању је рт Тенер југу Пелопонеза, између Месинског и Лаконског залива. Земља у којој су живели, пише Порфирогенит, била је безводна и непроходна. Међутим, управо је неприступачност терена омогућила њихово вишевековно
одолевање хришћанским утицајима из Цариграда. Маињани су, иначе, како тврди цар, живели од узгоја маслина. Порфирогенит још наводи да се они од давнина покоравају цару и плаћају данак од 400 номизми. Архонта им, притом, шаље стратег Пелопонеза, од кога Маињани примају наредбе.1175
Редови које је написао Порфирогенит једина су сведочанства о административном статусу маињанске заједнице у тематском систему. Према томе, не може се пуно тога рећи о карактеру њихове војно-управне јединице. Може се устврдити да је маињанска заједница уобличена након доласка Словена крајем VI и почетком VII столећа, када су остали изоловани од остатка Царства. Једина веза са другим ромејским поседима била је путем мора. Суштинско уклапање Маињана у ромејски систем отпочело је након обнове византијске власти на Пелопонезу крајем VIII и почетком IX века. Тих година је вероватно установљена пракса да им архонта шаље локални стратег. Подређеност њиховог старешине локалном стратегу одговара принципима функционисања и других, првенствено словенских, етничких архонтија у византијском провинцијском уређењу на Балкану. Уз то постојала је и поменута обавеза плаћања пактона у износу од 400 номизми, слично као и код пелопонеских словенских племена Милинга и Језарита. Поред новчане, може се стога претпоставити да је, као и у случају Милинга и Језерита, постојала и обавеза слања помоћних војних одреда Цариграду. Маињани су, иначе, успели да очувају своју аутономију и идентитет све до франачког освајања у XIII веку.
*
Посебан вид интегрисања Маињана у ромејско друштво представљало је оснивање засебне епископије. Изворна сведочанства о епископу Маине, који је био један од суфрагана Коринтске митрополије, постоје у Дарузесовим нотицијама Цариградске цркве, под редним бројевима: 7, 8 и 9. Поменута сведочанства се односе на период с краја IX и почетка X столећа, што одговара Порфирогенитовој тврдњи о Василијевим заслугама за њихово покрштавање. Маињани су хришћанску веру, дакле, прихватили у доба цара Василија I, на сличан начин као и Неретљани. Уследило је и оснивање епископије. Претходно је, иначе, јурисдикција над њиховим округом припадала Монемвасијској епископији са Тенером, која је полагала право на ту област као наследник ранохришћанске Лакедемонске епископске катедре. Разлог због којег хришћанство није продрло међу Маињане све до Василијевог времена, иако је након реокупације Пелопонеза крајем VIII и почетком IX века византијско присуство у тим областима било знатно осетније, вероватно је била иконоборачка криза која је онемогућавала снажнију мисионарску делатност.

NickFreakyrgios · 08.02.2025. u 00:22

Kao што видимо кроз приказано период је добро покривен подацима обзиром на место од стратешког значаја као што је околина па и касније Драчка тема у вишем рангу него Далмација једноставно тотално шупља пеича да су неки Илири избегли фискскализацију и византијски тематски систем.
Овде се лепо види да нису то успели ни Маињани потомци старих Римљана паганске вере који су тек покрштени у време Василија Македонца одвојени географски и етнички Словенима од византијских власти.Чак су називани Хеленима постоји и основана сумња да су Маињани Хелени из МСД.
@Luctor је одлично то приредио и документовао подацима и етнографским детаљима.
Дакле теорија је чисто геополитичка Маињани остају посебни идентитет до 13. века и продора Франака.
Дакле ништа тако велико што би постало народни идентитет у 13. и 14. веку није могло проћи кроз византијски систем неопсжено ни кроз тактиконе.
Читава теорија лингвистичка због палео језика можда баш нека група Маињана измешана са другим етносима се попела на планине и сишла у 11. веку са планина и без већих проблема населила околину Драча ,Крује према Комани Кроја теорији важне саобраћајнице и друмове.
Баш личи на "етничке турме унутар теме какве су биле турме Мардаита ,Персијанаца , Бугара и других које су служиле баш за разбијање и етничко одвајање тих тема.

Etničko porijeklo Albanaca

Primećen član

Primećen član

Iskusan

Primećen član

Primećen član

Primećen član

Primećen član

Elita

Buduća legenda

Primećen član

Elita

Elita

Elita

Stara legenda

Elita

Elita

Elita

Elita

Elita

Elita

Elita

Elita

Elita

Elita

Elita

Slične teme