Etničko porijeklo Albanaca

Screenshot_2024_0810_013331.png

Има потпуније он ј свом докторату тему Мардаита само то морам да нађем ово му је неки рад где се провлаче теме са доктората. @Slavan
 
И Епир.Међутим пре тога су се налазили на арапско-ромејској граници услед примирја са Арапима један од услова Aрапа је био да их раселе до Епира Ромеји стижу у 9. веку пре тога нису ни могли.
И у друге крајеве. Стигли су и до Сицилије. Дакле, ради се о Мардаитима.
Најважнија поморска тема царства ("тема наутикон"), која је покривала јужну обалу Мале Азије. Ту су се снабдевали бродови и трупе византијске флоте. Средиште је била Аталеја (данашња Анталија)

1723633216117.png

Pogledajte prilog 1591502
Има потпуније он ј свом докторату тему Мардаита само то морам да нађем ово му је неки рад где се провлаче теме са доктората. @Slavan
Докторски рад му је: "Ниже јединице тематског уређења у Византији (9-11. век)", а има и рад са неког симпозијума: "Хронологија насељавања Мардаита и њихов војно-управни положај у Западним темама".

Ту се он бави питањем насељавања Мардаита на подручју Пелопонеза и Епира и износи претпоставку да се то није десило крајем VII/почетком VIII века, већ век касније и да су ту дошли из Аталеје, а не из Либана и Сирије.
 
И у друге крајеве. Стигли су и до Сицилије. Дакле, ради се о Мардаитима.

Најважнија поморска тема царства ("тема наутикон"), која је покривала јужну обалу Мале Азије. Ту су се снабдевали бродови и трупе византијске флоте. Средиште је била Аталеја (данашња Анталија)

Pogledajte prilog 1593593

Докторски рад му је: "Ниже јединице тематског уређења у Византији (9-11. век)", а има и рад са неког симпозијума: "Хронологија насељавања Мардаита и њихов војно-управни положај у Западним темама".

Ту се он бави питањем насељавања Мардаита на подручју Пелопонеза и Епира и износи претпоставку да се то није десило крајем VII/почетком VIII века, већ век касније и да су ту дошли из Аталеје, а не из Либана и Сирије.
Што је најгоре и Комани -Кроја има научника који је повезују баш са тим просторима.Иако их нема пуно ипак их има.
 
Порекло Албанаца?

У званичним научним круговима данас постоје две струје које заступају опречна мишљења по питању етничког порекла Албанаца, тј. како сами себе називају – Шћипетара: 1) Или да воде директно порекло од (преживелих и неасимилованих) балканских староседелаца Илира (након сеобе Словена на Балкан). 2) Или да су пореклом са Кавказа (дакле дошљаци а не староседеоци).

Са квалитативно-методолошке тачке гледишта ова “кавкаска” теорија има више научних основа јер је заснована на бар неким историјским изворима за разлику од оне прве “илирске” (чији су иначе најватренији поборници управо Албанци из сасвим разумљивих политичких разлога). Наиме, засигурно се зна у историјској науци да је у античким временима (нпр. за време Александра Македонског) постојала земља Албанија на Кавказу чији је владар донео дарове Александру када је овај пролазио северним Ираном јурећи персијског краља Дарија III.

Кључни средњевековни извор који нам говори о доласку Албанаца на Балкан је византијски хроничар и државни службеник Михаило Аталиота који је описао византијску повест од године 1034. до 1078. Према његовом писању, византијски заповедник Сицилије, Ђорђе Манијак је у намери да силом заузме цариградски престо кренуо са својом војском 1043. г. у којој су били и сицилијански Албанци (насељени на Сицилији са Кавказа од стране Арапа) са женама и децом. Након војног пораза од стране легитимног царског заповедника код Дорјанској језера, сицилијански Албанци су замолили локалне Србе да им дозволе да се населе у оближњим планинама што су им ови и дозволили. Тако су се према овом византијском извору, кавкаско-сицилијански Албанци (на турском Арнаути – “они који се нису вратили”) населили у области североисточно од града Елбасана.

Албански језик се иначе у историјским изворима помиње по први пут касно: тек године 1285 као “lingua albanesesca” у једном дубровачком рукопису. Ипак, да се етноним Албанци не мора везивати само за данас нам познате Албанце/Шиптаре/Арбанасе говоре нам византијски извори из ИX века у којима се етнонимом “Албани” називају словенски становници из околине града Драча.

На крају, сасвим је разумљиво зашто албанска албанологија одбацује “кавкаско” а говори само о “илирском” пореклу Албанаца – поред етничког жели се зацементирати тапија над КосМетом (чији су топоними скоро искључиво словенско-српски) и на основу старијег повесног права у односу на Србе пред међународном научном јавношћу.

Ипак, “кавкаска” теорија о етногенези Албанаца има једну (али научно вредну) предност у односу на “илирску” теорију: заснована је на најмање два директна веродостојна историјска извора док се теорија о “илирском” пореклу Албанаца не заснива ни на једном.

Аутор: др Владислав Б. Сотировић
 
На крају, сасвим је разумљиво зашто албанска албанологија одбацује “кавкаско” а говори само о “илирском” пореклу Албанаца – поред етничког жели се зацементирати тапија над КосМетом (чији су топоними скоро искључиво словенско-српски) и на основу старијег повесног права у односу на Србе пред међународном научном јавношћу.

Ovako formulisana rečenica, da albanska albanioogija nešto radi, izuzetno je problematična.

Tako napisano, čitaocu se insinuira da u nealbanskoj postoji drugačiji stav (ili bar tako može čitalac shvatiti), zato što bi to bila logična postavka zbog čega bi neko uopšte precizirao šta je sreća albanske.
 
Албанија у ционистичким плановима:

1. Географска и политичка разматрања:

Албанија је крајем 19. и почетком 20. века била слабо насељена и под утицајем Османског царства, што је многима деловало као потенцијална прилика за миграцију и насељавање.
Регион је био близак Европи, што би олакшало миграцију Јевреја из источне и централне Европе.
2. Прелазни планови:
У раним фазама ционистичког покрета, док је Палестина била под османском влашћу и насељена претежно арапским становништвом, разматране су различите територије за стварање привременог дома. Албанија је једна од њих, али је одбачена као неадекватна због економских и инфраструктурних ограничења.
Шире алтернативе у ционизму:
Албанија није била једина територија која се разматрала. Други предлози укључивали су:
Уганда (Источна Африка): Угандашки план (1903) предложила је британска влада, али га је већина циониста одбацила јер није био у складу са визијом историјског повратка у Палестину.
Аргентина: Теодор Херцел је у свом раном раду разматрао и Аргентину као потенцијални дом за Јевреје, због њене пространe територије и релативне економске стабилности.
Кипар и Синајско полуострво: Такође су разматрани као могућности због близине Палестине.
Зашто Албанија није прихваћена:
Недостатак развијене инфраструктуре и економских ресурса.
Сложен етнички састав Балкана и потенцијални конфликти са локалним становништвом.
Јака веза већине циониста са Палестином као „обећаном земљом.“
Иако су се у почетним фазама разматрале алтернативне територије, већина ционистичког покрета остала је усредсређена на Палестину као кључни циљ. Албанија је била само један од споредних предлога, који није озбиљније развијен.

Ја овде видим проблем јер ни једна озбиљна историографија се није бавила глупостима и формирањем историје лингвистичким акробацијама без археолошке потврде или у изворима то је тотална спрдачина.
Јер уопште лингвистика је попут теорије еволуције један конструкт шире прихваћен због оријентације али уопште не нешто на основу чега би се неке ствари могле прецизно датирати јер као прво што већина људи у раној прошлости није одлазила из своје међе и села тако да су дијалектичке разлике биле огромбе много веће него данас.

Израл и ционистички покрет је управо урадио сличну ствар један верски идентитет на основу верских књига је формирао своју историју и уклопио у национални концепт 19. века фалила је само територија да се испуне сви услови.
Овај покрет је карактеристичан по томе да је био предвођен нерелигиозним секуларним Јеврејима који су опет користили верску залеђину за формирање нације.
Вратили су се на старохебрејски иако је постојала озбиљна шанса да остану на јидишу међутим то је био исправан избор вратити се на језик пророка и "библије" бар онога из дед си скролс што је пронађено после формирања Израела.
Данас већ Израел има озбиљне научнике који одбацују ова становишта као историјску основу и прву монархију Соломонов храм ,егзодус сматрају митом сличном персонификацијом као код Хомера "Илијада".

Да се данас дешава готово исто само супротно него у Израелу крајње је сумњиво!

Тамо су дођоши проглашени за староседеоце после размака од 2000 година овде Албанци Илирима после размака од 700 година задњег помена Илира не као народа већ војске Илирика код Прокооија до првог помена Албанаца.

Сад код нас у Јерусалиму владају Палестинци и протерују Србе и заузимају баш те старине које су после писаних извора најмоћнији археолошки докази присуства једног народа на неким територијама и тај народ се прогласи дођошима и њихова култура аутохтона муслиманска.

Косово баштини више светиња бројно од Јерусалима.

Ово све јесте дебилно али то је статус Балкана једноставно терен за спрдачину и зајебавање људи.
 
Порекло Албанаца?

У званичним научним круговима данас постоје две струје које заступају опречна мишљења по питању етничког порекла Албанаца, тј. како сами себе називају – Шћипетара: 1) Или да воде директно порекло од (преживелих и неасимилованих) балканских староседелаца Илира (након сеобе Словена на Балкан). 2) Или да су пореклом са Кавказа (дакле дошљаци а не староседеоци).

Са квалитативно-методолошке тачке гледишта ова “кавкаска” теорија има више научних основа јер је заснована на бар неким историјским изворима за разлику од оне прве “илирске” (чији су иначе најватренији поборници управо Албанци из сасвим разумљивих политичких разлога). Наиме, засигурно се зна у историјској науци да је у античким временима (нпр. за време Александра Македонског) постојала земља Албанија на Кавказу чији је владар донео дарове Александру када је овај пролазио северним Ираном јурећи персијског краља Дарија III.

Кључни средњевековни извор који нам говори о доласку Албанаца на Балкан је византијски хроничар и државни службеник Михаило Аталиота који је описао византијску повест од године 1034. до 1078. Према његовом писању, византијски заповедник Сицилије, Ђорђе Манијак је у намери да силом заузме цариградски престо кренуо са својом војском 1043. г. у којој су били и сицилијански Албанци (насељени на Сицилији са Кавказа од стране Арапа) са женама и децом. Након војног пораза од стране легитимног царског заповедника код Дорјанској језера, сицилијански Албанци су замолили локалне Србе да им дозволе да се населе у оближњим планинама што су им ови и дозволили. Тако су се према овом византијском извору, кавкаско-сицилијански Албанци (на турском Арнаути – “они који се нису вратили”) населили у области североисточно од града Елбасана.

Албански језик се иначе у историјским изворима помиње по први пут касно: тек године 1285 као “lingua albanesesca” у једном дубровачком рукопису. Ипак, да се етноним Албанци не мора везивати само за данас нам познате Албанце/Шиптаре/Арбанасе говоре нам византијски извори из ИX века у којима се етнонимом “Албани” називају словенски становници из околине града Драча.

На крају, сасвим је разумљиво зашто албанска албанологија одбацује “кавкаско” а говори само о “илирском” пореклу Албанаца – поред етничког жели се зацементирати тапија над КосМетом (чији су топоними скоро искључиво словенско-српски) и на основу старијег повесног права у односу на Србе пред међународном научном јавношћу.

Ипак, “кавкаска” теорија о етногенези Албанаца има једну (али научно вредну) предност у односу на “илирску” теорију: заснована је на најмање два директна веродостојна историјска извора док се теорија о “илирском” пореклу Албанаца не заснива ни на једном.

Аутор: др Владислав Б. Сотировић
Nisu ni u kakvoj vezi sa Ilirima - albanski je satemski a ilirski je dokazano pripadao kentumskoj podgrupi indoevropskih jezika. Sve što se misli da se o njima zna je konstruisalo austrougarsko ministarstvo spoljnih poslova preko politički podobnih “istoričara” kao što su bili Lajoš Taloci, Han i Jireček. Pre konstruisanja ilirske teorije jedno vreme su bili i “Pelazgi”, izdavan je i list na albanskom pod nazivom Pelazg, pa je posle zbog strateških potreba K und k sklepana ilirska teorija.

Pošto sami nisu bili u stanju ni da konstruišu sopstvenu nacionalnu mitologiju K und k se latila i toga:

09D3D66F-5FDE-4E4B-85CA-5B22D783D97D.png
 
Nisu ni u kakvoj vezi sa Ilirima - albanski je satemski a ilirski je dokazano pripadao kentumskoj podgrupi indoevropskih jezika. Sve što se misli da se o njima zna je konstruisalo austrougarsko ministarstvo spoljnih poslova preko politički podobnih “istoričara” kao što su bili Lajoš Taloci, Han i Jireček. Pre konstruisanja ilirske teorije jedno vreme su bili i “Pelazgi”, izdavan je i list na albanskom pod nazivom Pelazg, pa je posle zbog strateških potreba K und k sklepana ilirska teorija.

Pošto sami nisu bili u stanju ni da konstruišu sopstvenu nacionalnu mitologiju K und k se latila i toga:

Pogledajte prilog 1647504
Јесте то све тако али мало је комплекснија ипак прича сама Албанија је била колонија где су се сударали Ромеји , Нормани , Млеци и створена је једна хибридна култура слична оној Крфовлашкој заправо латинизованих Хелена који су и под Атином имали неки посебан статус.
У случају Албаније ту је још насељавано становништво лојално обласним господарима тако да се то првобитно албанско племство етнички разликовало од народа.
Сам народ је имао дубоко укорењене номадске и ратничке навике и способност опстанка у најсуровијим условима и кршу.
Дакле они нису измислили албанску нацију (народ)али су измислили албанску националну идеју.
 
Što se Albanaca tiče, njihov najveći adut je komparativna lingvistika.
Dakle, sasvim je jasno da gotovo nikakvih tragova u kamenu, ili bilo gde u bilo kom obliku nema, niti je uzorak onoga sa čime bi se uporedilo relevantan.
Stvar je u tome što nauka to tumači na način da je jezik sam po sebi dovoljan dokaz.
Koliko je to pouzdano, svako može za sebe da prosudi.
Etničko poreklo Albanaca je svakako delimično vezano za neke paleobalkanske narode ili plemena, međutim po svoj prilici ne radi se o Ilirima, već za sada preovladava teorija o tračkom plemenu Besi koje nije u potpunosti romanizovano.
Očito je da je ta populacija živela ja visokoj nadmorskoj visini, poprilično jedan primitivan način života. Njihov dolazak na prostor današnje Albanije je mogao biti uzrokovan bugarskim pomeranjima. Dakle, ovde govorimo samo o jednom delu predaka današnjih Albanaca, ne postoji albanski identitet kao takav pre srednjeg veka.
Neozbiljno bi bilo tvrditi išta drugačije, oni se zaista prvi put pominju u 11 veku.
Nemaju dovoljno naroda da popune ni onu teritoriju koju danas znamo kao Albanija, tamo osim Romeja vladaju i žive Sloveni ( neki od njih su po svoj prilici Srbi).
Rekao bih da je oblast Mat, i jedan deo severne Albanije teritorija koju su oni delimično naselili. Diskutabilno je da li su tzk albanski plemići u početku uopšte imali taj identitet, ili su se smatrali rimljanima, čak eventualno u nekom određenom stepenu i Srbima.
Albanski identitet se formira od različitih grupa naroda na prostoru današnje Albanije jako kasno, prvi oblici tog identiteta su počeli da se javljaju pod turcima, međutim to.se poprilično oteglo do 19 veka.Asimilacijim Grčka, Srba, Vlaha i ko zna čega još dobijamo današnje Albance, usudio bih se reći da je nekakav "proto albanski" jezik bio prisutan, međutim to za sada ne menja činjenicu da ta plemena nisu imala zajedničku svest, niti bilo kakve karakteristike naroda. Sva je prilika da Albanci dobijaju ime.po teritoriji koju naseljavaju, za vreme otomana doživljavaju procvat, i na kraju uz razne spoljne faktore praktično do 19 veka na razne načine formiraju modernu albansku naciju.
Na istočnom Balkanu je postojalo nešto što bi se ugrubo moglo nazvati proto alabnsk
 
..Proto Albanski jezik.
Moguće je da su neki rodovi među današnjim Srbima u nekoj dalekoj istoriji bili govornici tog jezika, međutim to ih ne čini ni na koji način Albancima, jer tada taj narod, čak ni kao ideja nije postoja.
Veze između Srba i Albanaca se mogu ogledati u jednom manjem broju rodova koji dele srednjevekovne pretke, mada čak ni tu situacija nije čista, vrlo je teško razaznati lični osećaj tih ljudi, i pripadnost nekoj srednjevekovnoj grupi.
Prevođenjem nekih ranih turskih deftera možda dođemo do nekih konkretnih odgovora u pogledu identiteta pojedinih plemena koja dele srednjevekovne pretke sa albancima.
 
..Proto Albanski jezik.
Moguće je da su neki rodovi među današnjim Srbima u nekoj dalekoj istoriji bili govornici tog jezika, međutim to ih ne čini ni na koji način Albancima, jer tada taj narod, čak ni kao ideja nije postoja.
Veze između Srba i Albanaca se mogu ogledati u jednom manjem broju rodova koji dele srednjevekovne pretke, mada čak ni tu situacija nije čista, vrlo je teško razaznati lični osećaj tih ljudi, i pripadnost nekoj srednjevekovnoj grupi.
Prevođenjem nekih ranih turskih deftera možda dođemo do nekih konkretnih odgovora u pogledu identiteta pojedinih plemena koja dele srednjevekovne pretke sa albancima.
Шиптари су огрезли у лажима и фалсификовању њихове "историје". Али највећи блам је у ствари што они стварно верују у те глупости. На крају, који им је увелико близу, схватиће да су нико и ништа, мртав ..рац од нације и да су неки хибрид настали од турског пробушеног куртона
 
Što se Albanaca tiče, njihov najveći adut je komparativna lingvistika.

Stvar je u tome što nauka to tumači na način da je jezik sam po sebi dovoljan dokaz.

usudio bih se reći da je nekakav "proto albanski" jezik bio prisutan, međutim to za sada ne menja činjenicu da ta plemena nisu imala zajedničku svest, niti bilo kakve karakteristike naroda. Sva je prilika da Albanci dobijaju ime.po teritoriji koju naseljavaju, za vreme otomana doživljavaju procvat, i na kraju uz razne spoljne faktore praktično do 19 veka na razne načine formiraju modernu albansku naciju.
Na istočnom Balkanu je postojalo nešto što bi se ugrubo moglo nazvati proto alabnsk
Ima nekih činjenica koje se tradicionalno preskaču u sagledavanju, a ja ih uočavam kao nezaobilazne:

1. Kao što konstatuješ, Albanci su dobili ime po teritoriji (jedna u nizu toponimskih nacija u srpskom okruženju) ali ni dan danas nisu vezani samo za Albaniju - ništa kraće a možda i duže žive po celoj Grčkoj i Južnoj Italiji.

2. Gramatička struktura albanskog je indoevropska sa iskvarenim vulgarnolatinskim u osnovi koji se govorio na obali Albanije. Vokabular je popunjen romanskom, slovenskom i ponešto grčkom terminologijom. Ako se dobro sećam cifre, Orjol navodi da je broj zaista albanskih reči u celom albanskom jeziku oko 400 (slovima: četiristo). Prema tome, albanski jezik današnje Albanije je, ustvari, nekakav pseudo-kreol x psudo-pidžin u kome imamo adaptiranu vulgarnolatinsku gramatičku osnovu pri čemu se govorioci geškog ne razumeju sa arberskim, a sa arvanitskim jedva.

3. Ispitivanjem tih 400 reči ustanovljeno je da nemaju indoevropski koren, međutim to je zaključak koji se (politički tendenciozno) zaobilazi, nikad se ne ističe, a presudan je za nalaženje porekla šiptarskog naroda.

4. Albanci pokazuju običaje i mentalitet koji nije karakterističan ni za jedan indoevropski narod i time podsećaju na neke nomadske narode Severne Afrike kao i na potezu između Sirije i Afganistana.
 
Poslednja izmena:
Ima nekih činjenica koje se tradicionalno preskaču u sagledavanju, a ja ih uočavam kao nezaobilazne:

1. Kao što konstatuješ, Albanci su dobili ime po teritoriji (jedna u nizu toponimskih nacija u srpskom okruženju) ali ni dan danas nisu vezani samo za Albaniju - ništa kraće a možda i duže žive po celoj Grčkoj i Južnoj Italiji.

2. Gramatička struktura albanskog je indoevropska sa iskvarenim vulgarnolatinskim u osnovi koji se govorio na obali Albanije. Vokabular je popunjen romanskom, slovenskom i ponešto grčkom terminologijom. Ako se dobro sećam cifre, Orjol navodi da je broj zaista albanskih reči u celom albanskom jeziku oko 400 (slovima: četiristo). Prema tome, albanski jezik današnje Albanije je, ustvari, nekakav pseudo-kreol x psudo-pidžin u kome imamo adaptiranu vulgarnolatinsku gramatičku osnovu pri čemu se govorioci geškog ne razumeju sa arberskim, a sa arvanitskim jedva.

3. Ispitivanjem tih 400 reči ustanovljeno je da nemaju indoevropski koren, međutim to je zaključak koji se (politički tendenciozno) zaobilazi, nikad se ne ističe, a presudan je za nalaženje porekla šiptarskog naroda.

4. Albanci pokazuju običaje i mentalitet koji nije karakterističan ni za jedan indoevropski narod i time podsećaju na neke nomadske narode Severne Afrike kao i na potezu između Sirije i Afganistana.
То толико није битно сем заправо теорије"аутохтонисти" Неандерталци нису сигурно нити су Крапинци.
Обичаји су сигурно стари међутим проблем је инфилтрирати обичаје испројектовати у неку циљну групу народа.
Сад сасвим сигурно се то зна остаје време да се то обелодани.
"Неко проналази Комани Кроја културу" која се развија у мрачном средњем веку у експанзији 7-9 века.
Територија докле допире култура је мапа велике Албаније до Охрида Скопља Костур шта знам.
Највеће налазиште "Каљаја Далмацес" кула далматинска што код Ане Комнине видимо ко су Далмати Михајло , Бодин , Вукан.
Знамо ко су Арванити немају офирмљену власт нити политичке лидере придружују се борби против Нормана.
После пораза Ромеја Бодин учесртвује посматрајући догађаје и проширује своје границе до Драча на неко време је заузео Драч и касније је морао да се повуче.

Елем неко у сред Балканских ратова и приликом сређивања српско-албанских односа са неким крвавим заузимањима Скадра Ценогораца са српском војском где Никола није жалио животе за ову краткотрајну кампању је жртвовао више Црногораца него у Мојковачкој битци.

Заузећем Скадра била би обновљена Барска бискупија са центром у Скадру и Пећка патријаршија на његовој територији дакле сви услови испуњени за кандидатуру за једног "Немањића!"

Сад Французи држе власт у Скадру до оснивања Албаније којима након мандата предају.
И сад у јеку свег овога неко проналази " Комани Кроја" дупе на ношу са великом Албанијом а да се није знало за то и да не постоји извор!?
Јер тај човек није пуно тражио без сателита и технологије је откопао Троју или Кеопсову пирамиду?!
Ово ко да ме терају да верујем у деда мраза и добре виле!
 

Back
Top