Када се бавимо историјом Арбанаса илити Шћипетара које неки пак зову и Албанцима основни проблем јесте што су писани извори који уопште помињу овај народ оскудни, јако их је мало. Опет када се осврћемо на историју употреба појма Албанци (демонима, политонима или пак етнонима) може имати вишеструко значење и у правилу нема апсолутно никаквих додирних тачака са овом данашњом нацијом на Балкану, продуктом аустроугарске политике у XIX и на самом почетку XX вијека, те сам мишљења када се бавимо историјом овај термин није лоше не користити за овај колективитет који данас битише у Албанији и на отетом дијелу земље Србије.
Како написах, извори о овом народу су јако оскудни, до краја раног средњег вијека нема апсолутно никаквих писаних рукописа о овом народу, јако су ријетки и у развијеном па и у позном средњем вијеку, на основу то мало извора није лако склопити слику о историји тог народа.
Заправо први писани извор који могуће, са нагласком на могуће, помиње овај народ, јесте Историји Михаила Ауталијата (на грчком и енглеском
овдје) писана крајем XI вијека. И то не у поглављу три и пет гдје аутор помиње Албаное. јер су у питању са вјероватноћом око 99,76% под овим именом нормански ратници у служби ромејског војсковође Ђорђа Манијака (Манијак му је презиме, не надимак да не би неко помислио) које је овај довео 1043.године са Сицилије, него у поглављу 35 (стр 542-543) које описује догађаје 1078-79.године и гдје се помињу Арванити који би могли бити преци данашњих Арбанаса.
Прије тога о овом народу немамо никаквих података, тражити повезницу са трачким или илирским племенима и инзистирати на палео-балканском поријеклу је тешко јер је превелика временска дистанца како су трачки и илирски народи нестали са историјске позорнице до појаве народа који би могли довести у везу са Арбанасима.