Etničko porijeklo Albanaca

Истина је ту врло проста. Шиптари су пореклом са Кавказа. Већина оних који се данас изјашњавају као шиптари-албанци изворно то нису већ је то један велики део албанизованог тадашњег српског и грчког становништва јер османски пописи становништва јасно показују да су они у то време чинили мизерно мали део популације на том простору. Као и увек запад је логистички и у сваком смислу помагао стварање албанске нације и у том послу и данас имају велику помоћ српских издајника који се између осталог налазе и у ткзв АНУС - академија наука и уметности "Србије". Међутим већ дуго је јасно да они везе са очувањем српске историје и традиције немају већ се ради о људима чији је циљ управо супротан.
Kavkaz ili ne, pre toga treba doći do činjenica i dokaza. Da su bili relativna manjina svakako jesu.
Da nisu Autohtoni ni u Albaniji i to je istina.
 
Albanci su došli sa istoka Balkana verovatno kao Bugarske pomoćne čete u pohodu na Albaniju. Oni se ogledaju pre svega u nekoliko grana R1B-BY611, njihovi tragovi koji sežu u rani srednji vek postoje u Rumuniji i Bugarskoj. Njihova ,,matična" oblast kada su se doselili je Mat, odatle su se širili negde od 14 veka, a vrv najviše sa turskim osvajanjima, nisu bili brojni kao danas.
Radi se ili o nekakvim tračkim ostatcima ili nekom drugom narodu( teško je reći, tračani su izgleda ekstremno heterogena grupa, ako se uopštw radi o njima, u šta ja lično sumnjam)- to je teško reći, mada ovo gore navedeno je po svemu sudeći istina.
Što se Srba tiče nama je najvažnije jezgro bilo Zahumlje,Bosna i zapadni delovi Raške odakle smo se širili.Ali u osnovi Hercegovina se uzdvaja kao najbitnija oblast.
Srbi su prevashodno I2a1b, dok se R1a takođe deli na podgrane, ali na tim prostorima je ona uglavnom srpska.
Veruje se da su nosioci E1b i neke od određenih J podgrana stanovnici Epira i drugih oblasti kojima su Srbi ovladali jako rano, te stoga u Albaniji imamo i dan danas tragove Srba u vidu pre svega I2a1b u određenim regionima, ali i u vidu E, takođe sva je prilika da je veći deo ( no, ne svi) E1b ušao vrlo rano u srpski etnički korpus, što je i logično. Ovo objašnjava i abnormalan broj srpskih toponima širom Albanije.
Najbolje objašnjena teza do sada sa dosta dokaza koji joj idu u prilog. Što se tiče samih Vlaha veruje se da je sva prilika da su to određene podgrane J haplogrupe npr Kriči itd.
Kad se govori o albanizovanim Srbima tu treba uzeti u obzir pre svega I2a1b, ali i ozbiljan broj rodova E1b iz tih južnih krajeva.

BY611map-905x509.jpg


ovde vidimo rasprostranjenost te grane.
 
Нема никаквих историјских записа о боравку Албанаца на Балкану све до 11. века. Нема
археолошких индиција о њиховом присуству. Сви албански топоними потичу из касног средњег
века и везани су искључиво за области јужно од Косова и Метохије. По својим структуралним
одликама, албански језик нема готово ничег заједничког са илирским.
Уствари, према истраживањима руских историчара Артамонова, Плетњеве и других, као и
наших: Јована Деретића, Михаила Станишића и других, нека албанска племена су негде између
8. и 9. века, после притиска од својих кавкаских суседа Хазара са своје првобитне територије на
обали Каспијског мора (у данашњем Азербејџану и Дагестану) покренути од Арапа и доспели у
Јужну Италију. Тамо су се водиле огорчене борбе између Нормана, Византинаца и Арапа. Албан-
ци су доведени као помоћна војска једног од арапских калифата.
Део тих Албанаца је 1043. године доспео у наше крајеве на јадранској обали из јужне
Италије, као војска побуњеног византијског команданта Георгиоса Манијакоса. Против тадашње
владарке Византије, зарице Зое, борили су се заједно Грци, Срби и Албанци. После пораза и
погибије Манијакоса, Албанци су остали, у планинама Епира у договору са Србима. Они су се
бавили сточарством, док су Срби у низинама живели од земљорадње.
Од тог времена прошло је више од шест векова, док су се Албанци у знатнијем броју
појавили у Метохији и на Косову. Чак и они историчари, који су са симпатијама писали о
Албанцима, као на пример Милан Шуфлај, били су категорични у оцени, да се они у позном
средњем веку налазе на строго ограниченој територији до Дрима, као северне границе
 
Чињеница је да су Албанци после доласка на Балкан још у 13. веку живели концентрисани
око Драча и Кроје, на територији која је била називана Арбанон, и да су се одатле најпре
спустили у равнице око Скадра, а затим у току 13. и 14. века продрли са својим катунима у стару
Зету и широм Проклетија. У том надирању, они су се сударили са Власима и Србима и
Црногорцима. Испољили су већу виталност и успели да асимилишу Влахе. То им није успело на
просторима Зете. Осим сукобљавања са црногорским племенима, долазило је и до одређених
симбиоза. Скендер-бег, односно Ђурађ Кастриот је био и црногорски и албански јунак. Албанци,
под вођством Скендер-бега, заједно са Црногорцима су се успешно бранили од Турака и у више
махова побеђивали. Изненадном смрћу Скендер-бега 1468. године тај отпор је престао и Албанци
су масовно прихватили ислам. У одсуству државе, они су обновили и ревитализовали своје
племенско уређење.
Исламизација је била одлучујући моменат за развој односа Албанаца и Срба. Коректни
односи су били могући док су били равноправни. Сад су Албанци постали привилеговани
муслимани, а Срби су остали “раја”, према којој је свако насиље било дозвољено. Уз то, процес
феудализације у оквиру турског царства доноси многим Албанцима високе положаје у држави и
војсци, а самим тим и велико богатство. Албанци су у почетку турске владавине, после Косовске
битке, постепено продирали ка Брдима, Ђаковичкој Малесији и Призренској котлини.
 
Ипак, у 16. веку Срби пружају снажан отпор. Опште прилике у Турској су се поправиле.
Завладала је већа верска толеранција. У турској држави, врло виталној и експанзивној у том
периоду, уведен је већи ред. Турци су имали знатне државне приходе од дажбина које плаћа
раја, па су били заинтересовани да је заштите од насилника и уклоне разлоге за њено исељавање.
У том периоду (у 16. веку) расте национална свест Срба, јављају се наде у могуће национално
ослобођење. Јача српска православна црква. Захваљујући великом везиру Мехмеду Соколовићу,
обнавља се Пећка патријаршија 1557. године, граде се и обнављају многе цркве.
Као последица овог јачања српске спремности за одбрану, Албанцима све до позног 17. века
није успело да у значајној мери продру на Косово и Метохију. Према турским дефтерима, у току
целог 16. и 17. века на Косову и Метохији није било више од једног процента Албанаца
 
Са тиме су у потпуној сагласности извештаји католичких визитатора. Млетачки посланик
Јаков Соранца је 1575. године прешао Бели Дрим и нашао да на једној његовој страни живе
Албанци, а на другој Срби, који говоре српским језиком. Барски надбискуп Марин Бици је 1610.
године утврдио да је Дрим читавим током граница која раздваја Србе и Албанце. Сви су они
дошли до закључка да се етничка граница српског и албанског народа крајем 16. века још увек
налази тамо где је идентификована пре више од једног века, “на ставама Црног и Белог Дрима”.3
До велике промене је дошло после три аустријско-турска рата, у којима су Срби учествовали
на аустријској страни, надајући се да ће успети да искористе ту прилику за национално
ослобођење. После повлачења аустријске војске, Турци, огорчени због “издаје” раје, припремили
су казнену експедицију. Бојећи се сурове освете и понижавања, Срби су масовно у два маха
(1690. и 1737. године) напустили своје домове и имања и кренули у неизвесну будућност у оквиру
аустријске државе.
 
Те две Велике сеобе под патријарсима Арсенијем III Чарнојевићем и Арсенијем IV
Шакабентом, испразниле су Косово и Метохију. Тек тада су Албанци у великом броју, врло
организовано и систематично почели да се насељавају на Косову и Метохији. Истовремено, многи
преостали Срби из страха и очајања прелазе у ислам. Турској држави је била потребна раја из
економских разлога, али послушна, а не бунтовна раја. Сем тога, највећи део војске, који је
гушио српске устанке, тада и касније, састојао се од Албанаца. Зато је Турска толерисала
масовно досељавање Албанаца и исламизацију Срба. Нарочито су активну улогу у организовању
досељавања и примени силе, где је она била потребна, имали феудални господари албанског
порекла, пре свега скадарски, пећски и призренски пашелари: Бушатлија, Махмут-Беговић и
Ротули. Организовано насиље над Србима, пљачка и отимачина земље, која је тада по први пут
била интензивна, нису престајали до дана данашњег.
 
Смисао истраживања порекла Албанаца у томе је да се дефинитивно сруши један
историјски фалсификат, један идеолошки мит, којим треба да се оправда и легитимише
отимачина туђе земље, у овом случају управо земље, која има непроцењив историјски,
културни и геостратешки значај за српски народ, и које се он никад неће одрећи
 
Онда је дошла збуњујућа информација амбасадора Арса Милатовића, који је известио да је
дочекао на аеродрому у Тирани председника Албаније Енвер Хоџу, који је, са степеница авиона,
у обраћању уобичајеној маси света, казао: «Преносим вам поздрав великог Стаљина. Он ми је ре-
као: Ви, Албанци, нисте Илири, како вам Немци подмећу, ви потичете од старих Пелазга»
 
Завојевачки фанатизам код досељених Албанаца, прожет агресивном и митоманском
идеологијом о њиховом наводном илирском пореклу, те тиме историјском праву на српске земље,
букнуо је негде крајем 1971. године, када је Тито смислио да помоћу такозваних уставних
амандмана, погодних Хрватима и Албанцима, распарча Србију, знајући добро да се тиме разбија
Југославија.
У таквом склопу догађања, са видним утемељењем деконструкције на Балкану, долази до
ригидног исказивања учинка шиптарске митоманске идеологије о илирству, са циљаним мето-
дима за ширење на простору српских земаља. Илустрацију тога заокрета видели смо преко
телевизијских екрана када је пренета атмосфера са једног часа историје у гимназији у Бујановцу.
На питање наставника: «Ко смо ми?», настао је занесењачки понављани урлик: «Nuk jom Iljir!» (Ми
смо Илири).
 
Тада ми је било схватљиво казивање др Владана Ђорђевића: да је Британско библијско друштво било у недоумици
око избора дијалекта на којем би се штампала Библија за Албанце; решили су да прихвате свих пет постојећих;
међу њима: и сицилијански и калабријски – за Албанце који су по том апенинском, италијанском, југу остали у
мањим скупинама, после пребацивања главнине на Балкан (од стране побуњеничког византијског војсковође
Манијакоса).
4 Зборник САНУ «Илири и Албанци», Београд, 1988.
5 D. Farlati: «Illirici sacri», tomus primus, Venetiis, MDCCLI, 30.
 
У Зборнику,
објављеном у режији Српске академије наука, под насловом «Илири и Албанци», потрудили су се
врло знани академици (на челу са Милутином Гарашанином) да се, помоћу археолошких налаза
(остатака у тумулима и другим антиквитетима), докаже да су Албанци ту, на Балкану, од
памтивека; и да су они потомци оних бројних илирских племена које је Римска империја
поразила и подвргла својој управи 168. године пре н. е.
Сви смо сведоци, ових протеклих дана, да су се, у нас, поред поменутог инкриминисаног
Зборника САНУ «Илири и Албанци»4, појавиле две нове књиге, које су у правом смислу –
скандалозно фалсификовање историје; обе опет говоре о Албанцима као наводним Илирима. Не
би то, можда, било за чуђење и осуду, да у међувремену нису многе недоумице о кавкаском
пореклу Албанаца расветљене. Најпре, појавом неколике древне мапе у књизи истакнутог
српског Јеврејина Hugha Rotha «Косово – искони»; у тим мапама се види Албанија на подгорини
Кавказа и у Прикаспију. Нешто касније, у нас су објављени резултати истраживања руских
научника, па и историчарке Светлане Плетњове у књизи «Хазари»; саопштени су антички и
средњевековни извори који прате постојање и узурпирање (од стране суседа) Албаније, као
вазалне државе моћног персијског царства; и то приказано, из века у век, за читавих два
миленијума
 
Онда је дошла збуњујућа информација амбасадора Арса Милатовића, који је известио да је
дочекао на аеродрому у Тирани председника Албаније Енвер Хоџу, који је, са степеница авиона,
у обраћању уобичајеној маси света, казао: «Преносим вам поздрав великог Стаљина. Он ми је ре-
као: Ви, Албанци, нисте Илири, како вам Немци подмећу, ви потичете од старих Пелазга»
Sve luđe od luđeg.
Albanci pu svemu sudeći na prostore zapadnog Balkana dolaze sa istoka. Dakle, oni nisu autohton narod ni u današnjoj Albaniji, nisu nikakvi Iliri.
Njihovo poreklo treba traziti po mom misljenju negde među raznim narodima trakije ili dobro sagledati koja su sve plemena bila prisutna u trakiji i rumuniji za vreme bugarske ekspanzije.
Sto se sicilije tice stvari komplikuje normansko ime, a oni definitivno nemaju veze sa Normanima.
 
Ради одржавања континуитета у хронологији праћења кретања Албанаца из њихове
прапостојбине пут Европе (и Балкана) да саопштимо оно што не помиње Плетњова, а врло је
битно за нашу тему: шта се то догађа у праскозорју албанског искрцавања (од стране Арапа) на
Сицилију. Између 827. и 878. године вођене су на Сицилији огорчене борбе између Арапа и
Ромеја (Византинаца). Још нешто врло битно: у том периоду, кад још ни једног Албанца нема у
Европи (па ни на Балкану), одржава се свенародни сабор у Дувну, где су присутни представници
Срба из свих њихових кнежевина од Епира до Истре. Цар Константин Порфирогенит у свом делу
«De administrando imperio», наводи да уважава све те српске кнежевине: Дукљу-Зету, Травунију
(Херцеговину), Захумље (око Неретве) и Паганију, као и сва њихова острва у Јадрану, за која
каже да су насељена Србима, истичући њихову радиност и свестрано развијену поморску и
агрикултурну привреду; цар са жаљењем констатује да није могао да посети велику «покрштену
Србију» иза Динарида на северу (коју др Јован Деретић назива «Западна Србија»).
Сабор у Дувну (877. године, док се на Сицилији приводе крају жестоке борбе Ромеја
(Византинаца) и Арапа, био је под папским покровитељством. Окупио је представнике свих
тадашњих српских кнежевина, са простора некадашњег српског Илирикума (Илирије). Нема тада
ни помена о било каквом трагу постојања некаквих «Албанаца – Илира». И то сазнање требало би
да допринесе обуздавању параноичности албанских лидера и маса, њихову умишљеност да су они
наследници на земљама (српским) некадашњег Илирикума. Та опседнутост историјским
фалсификатом, према закључцима социјалне психологије, изазива трауматичне последице:
увећава агресивност Албанаца. На сабору у Дувну одређено је а на просторима савеза српских
кнежевина (од Римљана назив Илирикумом), на огромној територији – од Ливна до Скадра буде
организована мрежа српских епископија. Њихово руковођење поверено је «Главном сабору у
Дукљи». Назначени су називи тих удружених епископија: «Антибарум, Будиам, Ецатерам, Дулциг-
нум, Суациум, Скодрум, Дривастус, Поллетум, Сорбиум, Босониум, Трибуниум, Зац (хумлиум)5
 
Ова црквена организација у савезу српских кнежевина се дешава у јеку кампање организоване
по наредби цара Василија I да Срби примају хришћанство (од 867. – 886. године). Албанци су
тада на Кавказу. Они су приморани, од Арапа, да пређу у ислам. Ускоро ће бити расељени и
расути по арапском калифату, а један њихов део је пребациван на Сицилију и у јужну Италију –
тада у арапском поседу. Одатле ће знатан део тих Албанаца бити пребачен преко Јадрана, на
Балкан, на српско тле (око Кроје у Зети). У вековима који ће позније доћи ти ће Албанци постати
најамнички зулумћари, устремљени на Србе и њихова добра. Али, узорпација је усмерена према
жупама Старе Србије, а не према другим српским земљама Илирикума
 
Порфирогенит је забележио да су «архонти Травуније (Херцеговине) увек били под влашћу
архоната Србије» (реч је о великој «покрштеној Србији» како је цар, историчар, назива. Та Србија
се протезала од Дрине на Истоку до Истре на западу и од Јадранских планина до Драве.
Србофоби и историчари знају, такође, за булу папе Александра II (1061-1073.) да је «међу девет
бискупија реорганизоване Дукљанско-барске Метрополије» и једна «за Стару Србију, а друга за
Пилот, која се на истоку граничи са малом реком Валбоном». Знано је, такође, да су у то време, у
Пилоту били настањени Албанци, доспели ту недавно од Кроје – свог уточишта после преласка
Јадрана (из Сицилије и јужне Италије), па ће и Стеван Немања њих ставити под своју контролу,
што и бележи у свом «Житију» (као Свети Сава), стављајући им на знање да имају пребивалиште
на српским имањима, које су власници напустили за време српско (Зета) – византијског рата,
када су одреди српског кнеза Војислава намамили у гудуре од Епира до Бара силну војску Ромеја,
чијих је шест «стратега» (команданата корпуса) погинуло као и 40.000 бораца.
 
На молбу српског краља Бодина, који је објединио све српске кнежевине и проширио границе
до Солуна (а погинуће 1101. године, на Косову – у Неродимљу: мрамор није очуван), папа Кли-
мент III Виберт подигао је барску епископију на степен «Дукљанско-барске надбискупије».
Одредио је да њој буду потчињени следећи бискупи: которски, улцињски, свачки, скадарски,
дривастски, полатски (у Пилоту), српски, босански и травуњски (Требиње). Дакле, још је било
прерано да се шака Албанаца депортована из Сицилије и дужне Италије и размештена око Кроје,
региструје као неки ентитет у балканским збивањима. Видели смо тек ће на почетку владавине
Стевана Немање, који је обновио «Своју дедину», то јест: све делове Бодиновог краљевства,
Дривест и Пилот бити настањени Албанцима. Подсећамо да у повељама цара Византије
(«Источног римског царства») Василија II, називаног «убицом Бугара», из 1019. и 1020. године
нема ни помена о постојању Албанаца на Балкану, а Василије је баш у то време, са својим
трупама, «чешљао» управо пределе на којима ће се, двадесет и три године касније, настанити
«Албанци», доведени из јужне Италије и са Сицилије.
Нажалост, на срамоту српске историографије, овај процес почетка ширења Албанаца из
Кроје, најпре ка северу, па потом ка југу, и на крају ка истоку, није обрађиван нити тумачен.
Задржали смо се на овим догађајима (саборима у Дувну и у Сплиту, те рату између Арапа и
Ромеја – Византинаца око Сицилије) да бисмо констатовали, са чуђењем, да наши академици –
писци саопштења у Зборнику САНУ «Илири и Албанци» нису обратили пажњу на та збивања, јер
би им било јасно да ту нема нигде спомена о присуству Албанаца на Балкану. Такође, било им је
познато (требало би да буде!) да присуство Албанаца на Балкану прва региструје принцеза Ана
Комнина, објашњавајући да су 1081. «Албанои», тј. Албанци, напали око Кроје, норманске
инвазионе одреде на Византију. (Албанце су у тај предео настанили Византинци 1043. године
пребацивањем са Сицилије, где су их са Кавказа довели Арапи).
Оставимо, зачас, по страни наше заблуделе академике и њихов Зборник САНУ «Илири и
Албанци», да бисмо се згранули над најскорашњијим фалсификаторским и антинационалним
радом две наше националне институције – о истој теми.
 
Ради одржавања континуитета у хронологији праћења кретања Албанаца из њихове
прапостојбине пут Европе (и Балкана) да саопштимо оно што не помиње Плетњова, а врло је
битно за нашу тему: шта се то догађа у праскозорју албанског искрцавања (од стране Арапа) на
Сицилију. Између 827. и 878. године вођене су на Сицилији огорчене борбе између Арапа и
Ромеја (Византинаца). Још нешто врло битно: у том периоду, кад још ни једног Албанца нема у
Европи (па ни на Балкану), одржава се свенародни сабор у Дувну, где су присутни представници
Срба из свих њихових кнежевина од Епира до Истре. Цар Константин Порфирогенит у свом делу

«De administrando imperio», наводи да уважава све те српске кнежевине: Дукљу-Зету, Травунију
(Херцеговину), Захумље (око Неретве) и Паганију, као и сва њихова острва у Јадрану, за која
каже да су насељена Србима, истичући њихову радиност и свестрано развијену поморску и
агрикултурну привреду; цар са жаљењем констатује да није могао да посети велику «покрштену
Србију» иза Динарида на северу (коју др Јован Деретић назива «Западна Србија»).
Сабор у Дувну (877. године, док се на Сицилији приводе крају жестоке борбе Ромеја
(Византинаца) и Арапа, био је под папским покровитељством. Окупио је представнике свих
тадашњих српских кнежевина, са простора некадашњег српског Илирикума (Илирије). Нема тада
ни помена о било каквом трагу постојања некаквих «Албанаца – Илира». И то сазнање требало би
да допринесе обуздавању параноичности албанских лидера и маса, њихову умишљеност да су они
наследници на земљама (српским) некадашњег Илирикума. Та опседнутост историјским
фалсификатом, према закључцима социјалне психологије, изазива трауматичне последице:
увећава агресивност Албанаца. На сабору у Дувну одређено је а на просторима савеза српских
кнежевина (од Римљана назив Илирикумом), на огромној територији – од Ливна до Скадра буде
организована мрежа српских епископија. Њихово руковођење поверено је «Главном сабору у
Дукљи». Назначени су називи тих удружених епископија: «Антибарум, Будиам, Ецатерам, Дулциг-
нум, Суациум, Скодрум, Дривастус, Поллетум, Сорбиум, Босониум, Трибуниум, Зац (хумлиум)5
Na kojim teritorijama se spominju Hrvati?
Ovo ide u prilog nekim tvrdnjama da su Srbi zaista vladali do pred Zagreb?
 
Те две националне институције, које драстично кривотворе историју на штету Срба су:
«Политика» и Завод Србије за издавање уџбеника. Тако, Политикина «Енциклопедија Британика»
(коју је приредио доскорашњи главни уредник тог листа Милан Мишић) експлицитно тврди,
повлађујући се митоманији Тиране и измишљотинама два немачка србофоба: «Албанци су
потомци Илира ...»7

А у уџбенику Завода за уџбенике и наставна средства Србије (директор и главни уредник
Радош Љушић, из Истока, професор филозофског факултета) – «Историја за 6. разред основне
школе» који је написао академик РС Раде Михаљчић (раније асистент академика САНУ Симе
Ћирковића), са нешто обазривости протура се иста теза: «Албанци воде порекло од староседелаца
на Балканском полуострву, највероватније Илира ...»8
Региструјмо: та се фалсификаторска ујдурма и брука догађају и после «открића» лидера
Албанаца са Косова (њиховог председника) Ибрахима Ругове: непосредно пред смрт посетио је
папу Војтилу и «поверио» му се да Албанци нису Илири; већ како је рекао: Дардани; Ругова је то
саопштио и у «Corriere dela sera».
Да су Милутин Гарашанин и други академици (Фанула Папазоглу, Владислав Поповић,
Божидар Ферјанчић, Сима Ћирковић) писци Зборника САНУ «Илири и Албанци», располагали
овим сазнањима и чињеницама о Албанцима на Кавказу, (а о томе су постојали писани извори на
јерменском, грчком, персијском, турском и арапском језику) не би онолики труд уложен у у
прекопавање тумула и хумки по Балкану; а све да подрже тезе (Тиране и двојке немачких квази
историчара) о илирском пореклу Албанаца, а то је служило као тапија на српске земље
 
Na kojim teritorijama se spominju Hrvati?
Ovo ide u prilog nekim tvrdnjama da su Srbi zaista vladali do pred Zagreb?

То ти је по ЉПД а Хрватска од Истре до Драча с тим да се у истом документу хрватске редакције или препису не налази нигде црвена Хрватска тај фалсификат је био инспирација усташком покрету и црногорском црвеном хрватству наших дана.
 
То ти је по ЉПД а Хрватска од Истре до Драча с тим да се у истом документу хрватске редакције или препису не налази нигде црвена Хрватска тај фалсификат је био инспирација усташком покрету и црногорском црвеном хрватству наших дана.
Da, kapiram, poznato mi je sve oko tog fabrikata, to više niko ne uzima ozbiljno.
Nego sam pomislio da se radi o istom delu u kome se navode sve srpske knezevine i Srbija do istre.
Dakle samim time bez ikakve crvene hrvatske
 
Ни бард српске историографије Владимир Ћоровић није помогао у расветљавању српско-
албанских односа, односно није развејао маглу о пореклу Албанаца и њиховом живљењу на
Балкану. Он каже (у свом «Историјском лексикону»): «Албанци носе име једног већег илирског
племена (Албанои).» Није знао да Албанија није била на Балкану већ на Кавказу; да јесте вазална
држава («провинција») али не византијска већ персијска; и да је у тим вековима Персија брани од
најезде Хазара и Хуна, а касније од Шавира, Авара, Византинаца, Турака. Подробно о томе
бележе историчари Византије (за период од 370. до IX века): Менандар, Теофилат Симоката,
Теофан, Мојсије Каланкатваци.
И велики Јован Цвијић је био у заблуди, некритички прихватајући тумачења неких немачких
историографа о илирском пореклу Албанаца9. У мом раду «Откуд и откад Шиптари у Старој
Србији – «Космету», подсетио сам на закључке Елен Ервелар, ректорке париске Сорбоне, о томе
шта наноси православној цивилизацији, како она каже: «папска подлост и варварство Запада».
 
Da, kapiram, poznato mi je sve oko tog fabrikata, to više niko ne uzima ozbiljno.
Nego sam pomislio da se radi o istom delu u kome se navode sve srpske knezevine i Srbija do istre.
Dakle samim time bez ikakve crvene hrvatske

То нисам нигде прочитаоали сасвим сигурно су били уз Посавину до Уне тако Ајхард говори о Србима у 8. веку.
 
Додирнућемо једно витално подручје примене тога упозорења Ервеларове. Реч је о
преименовању древног, од свих држава прихваћеног (кроз векове), назива Стара Србија, са
признатим мапама – у назив «Космет»; па «Косово», те напоком у албанско «Косовâ». Донекле је ту
тему обрадио професор Правног факултета Стеван Ђорђевић, али она тражи потпунију
експликацију. Далеко ширу и од оне коју је од мене прихватио (и објавио) Хуго Рот у својој књизи
«Косово-искони».10 Не будимо наивни: тема је одвећ изазовна. Откуд настала пракса да се у
провинцији (Старој Србији – «Космету»), пређе на спомињање само једне жупе, Косова, од њих
десет забележених у свим старим повељама и картама. Користећи метод «подлости и варварства»
(како је запазила Елен Арвелар), идеолози психолошког рата из САД и са Запада, хтели су да
читав свет убеде да се у отимању свих жупа Старе Србије ради само о једној малој котлини, са
називом Косово; а познато је и њима као и нама да је Косово понајмања жупа Старе Србије –
«Космета» (једино је Дреница незнатно мања). Недавно смо у «Политици» дали податке о
баснословним рудним богатствима свих девет жупа Старе Србије. Само налазишта стратешких
метала: хрома, никла, мангана, молибдена, бора, олова, цинка и других, процењена су на: 1.000
милијарди долара; а већ и врапци знају да цело Косово лежи на лигниту чија је вредност 500
милијарди долара.
 

Back
Top