Bre!
Svakodnevni govor na ovim prostorima teško da bi bio zamisliv bez ove tuđice. U zavisnosti od intonacije i mesta u rečenici uzvik bre može da ima više značenja. Najpre, služi za isticanje, naglašavanje iskaza: ama, more, ta („Bre svi bi nam narodi zavidjeli“). Dalje značenje bi bilo za pojačavanje pri obraćanju, s neodobravanjem, ljutinom, izbrecavanjem („Bre ne laži, crni Arapine!“, „A tebe sam i tražio... Kamo harač, bre!“). Ili, s čuđenjem („Bre, živećeš sto godina“). A može biti i za poziv, zapovest: more, hej, ded, hajde („Čiji si, bre, govori“). Zatim za opomenu, pretnju („Bre, ako te okupim, presešće ti bal“), za podsticanje, hrabrenje, sokoljenje („Muško bre budi“), za preklinjanje („A bre medet na kulašu Tale“), pa i za izražavanje žalosti, prezira, prkosa („Bre, bre! A ja nju toliko voleo?!“).
Ovaj uzvik koristi se, takođe, za odobravanje, divljenje (često pojačano sa aferim), čuđenje, iznenađenje („Bre aferim, pile sokolovo!“; „Bre kakva je cura pristanula!“).
Tuđica bre susreće se i u službi svezice: i, pa, te, odnosno služi za isticanje, pojačavanje („Bre ćutao sam, bre vikao sam, bre pretio – badava, sve zlo, te zlo“).
Najzad, katkad se koristi i pleonastično, radi popunjavanja broja slogova u stihovima („Ona mu je ufatila, bre, junaku konja dobra“).
Za Đorđa Popovića Daničara bre je turska interjekcija, koja se upotrebljava u gnjevu ili zovući nižega od sebe, znači: hej, ej! Navodi i glagole izvedene od ovog uzvika: brekati se i brecati se (od kojih je samo ovaj drugi i danas u upotrebi). Kaže se još i breckati, brecnuti (breknuti): viknuti nabusito, oseći se, i brečati se („Što se breči bez potrebe?“).
Ima i dosta drugih izvedenica: brecav, brecasto (nabusito, osorno); breckalo je onaj koji se često breca; breculja je, opet, naziv za muvu, a tako se zove i ženska osoba koja se često breca; dok je brecaj – udar (zvona). Postoji, najzad, i prezime Brecić.
U Turskoj, Bugarskoj i Makedoniji u upotrebi je oblik be, dok je kod ostalih balkanskih naroda bre.
Zanimljivo je da se ova tuđica – smatra se i turcizmom – obično objašnjava drugim tuđicama kao što su hajde, de, more (vokativ od moros – luda). Po mišljenju nekih lingvista, upravo od ove poslednje grčke reči treba da je i izvedena. Međutim, najnoviji Turski istorijski i etimološki rečnik (Andreas Tietze, Istanbul-Wien, 2002, 299–230) ostavlja pitanje porekla uzvika be otvorenim.
Republika, 440-441, 01-30.11.2008.
