a zašto bi se neko uopšte upinjao da odgonetne "objekte po sebi"?
"ovaj svet nije samo materija" je jad neprihvatanja ljudske telesnosti.
Užas raspada tela. zaborava, užas nepostojanja posle postojanja..to je ono što žulja ljude.
Жуља тебе и теби сличне. Жуља вас страх од смрти изнико из праисторијског сировог материјализма и позитивизма. Јер ви гледате а не мислите.Па тако видите да нечије тело нестаје а објективан свет какав га видите остаје а будући да у то гледање нисте укључичи и мишљење, закључак испада сам од себе, Тј да када умремо свест нестаје а објективан свет остаје. И сада тај смешан, давно разоткривен апсурд пројектујете и на друге.
Да си укључио мишљење док си гледао закључак би био сасвим другачији.
Схватите већ једном да идеалистичка филозофија нема у својој основи страх, веру, жељу..неко заваравање.... већ знање.
То што ти мислиш да објективан свет постоји као такав изван свести, па да ето свест нестаје а да објективан свет каквим га видимо остаје. То што износиш давно одбачене заблуде, као да Баркли, Кант, Шопенхауер, Бергсон нису никада постојали. .то је твој проблем. И немој ту своју ограниченост и своје НЕЗНАЊЕ , твоју веру у апсурде материјализма, коју одржава не разум него опште мишљење стада, немој да пројектујеш на друге.
Ono što sve idealiste međutim prca, je to što ne mogu da se otresu svoje svesti.
Ona radi stalno.
njihovo jednino pribežište je u spuštanju kapaka.
"Šta se dešava kada spustiš kapke"?
Ništa.
Кажеш дешава се ништа? Стварно ингениозан , оригилналан закључак. Штета само што је постојао Бергсон који је доказао да је ништа псеудопојам без значења. И да нешто нема супротност.
Ништа нити можемо опазити, нити замислити, нити том појму дати било које значење.
http://forum.krstarica.com/entry.php/4928-Ništa
Šta se dešavalo pre nego ste rođeni? da li se sećate? Ne?
E pa to će se desiti i kada umrete.
Шта ТО ће се десити? Показујеш прстом на нешто? Јел ти имаш искуство пре рођења па да кажеш Е тако ће вам бити? Ти ту не показујеш на стање пре рођења, већ на твоју мисао где ти постојећи и свестан, да свеснији не можеш бити, замишљаш слику света са натписом у углу "Мене овде нема, још нисам рођен" а заборављаш да те итекако има у тој сцени. Тај који посматра и замишља исту.
Али већ сам одговорао на таква питања па пренећу и овде. А ти уместо што гледаш искученог мозга пробај за промену да укључиш и мишљење:
A...da li postojimo pre rođenja?
Možda nam odgovor na ovo pitanje može pomoći da nađemo odgovor na inicijalno pitanje.
То питање нам не може помоћи јер је само погрешно или засновано на апсурду. Оно за своју базу узима реализам или постојање објективног света као таквог са свом његовом историјом или пре и после. Оно полази од замишљања времена на начин неке реке која постоји и тече независно од наше свести и у коју ми упадамо рођењем и излазимо из ње смрћу, док та река, ето, тече сама од себе и када нема ниједне свести....То је апсурд!
Изван свести нема објективног света као таквог, самим тим нема ни простора ни времена, које је такоће простор,(јер оно што ти зовеш "време" заправо је линија у простору и једино та линија може имати почетак и крај, пре и после... а не и право време које је нешто суштински различито од простора па самим тим о од линије).
Значи, одговор је да пре рођења тела или пре буђења опажајуће свести другачије речено, ми смо били "ствар по себи" а она је трансцендентна што значи да је сазнању потпуно непојмљива и да је можемо описивати само негативно на начин "она није ово, или оно" а шта јесте, осим магловитог осећаја у самосвести који је близак вољи....(зато је Шопенхауер ствар по с еби звао "воља") не знамо шта та егзистенција јесте ....знамо само да није објективна, самим тим није ни у простору, а самим тим ни у времену, или да нема ПРЕ И ПОСЛЕ.
Пре и после важи само у области појаве не и у области ствари по себи.
Овај Шопенхауров цитат из Света као воље и представе 2 (О смрти) може то појаснити јер описује управо трансцендентно које је изван свих форми опажања тј. изван простора и времена.
Dakle, jedino u odnosu na pojave pojmovi prestanka i trajanja nalaze svoju primenu, a ne u odnosu na ono što se u pojavama manifestuje, to jest u odnosu na suštinu-po-sebi stvari; zato, primenjeni na tu suštinu, ti pojmovi više nemaju nikakvog smisla. To se vidi i u činjenici da je nemoguće odgovoriti na pitanje koje polazi od tih vremenskih pojmova, i da je svaka tvrdnja u davanju takvog odgovora, svejedno s koje strane dolazila, izložena ubedljivim prigovorima. Mogli bismo, doduše, tvrditi da naša suština-po-sebi traje i posle smrti, zato što bi bilo pogrešno reći da ona propada; ali, mogli bismo isto tako da tvrdimo kako ona propada, zato što bi bilo pogrešno reći da ona traje i posle smrti; u stvari, tačno je i jedno i drugo. Tu bi se, dakle, moglo postaviti nešto nalik antinomiji. Međutim, ta bi antinomija počivala isključivo na negacijama. U njoj bi se subjektu suda odricala dva kontradiktorno suprotna predikata, ali samo zato što cela kategorija tih predikata ne bi bila primenljiva na taj subjekt. Ako se, međutim, njemu ta dva predikata odriču ne zajedno već pojedinačno, stiče se utisak da se kod njega dokazuje predikat kontradiktoran predikatu koji mu se odriče u tom trenutku. A to se zasniva na činjenici da se tu porede nesamerljive veličine, ukoliko nas problem premešta na teren koji ukida vreme, a ipak nam postavlja pitanje o vremenskim odrednicama, koje je, dakle, jednako pogrešno i pripisati i odreći subjektu; to upravo znači: problem je transcendentan. U tom smislu smrt ostaje tajna.
S druge strane, zadržavajući upravo tu razliku između pojave i stvari-po-sebi, mi možemo tvrditi da je čovek, doduše, prolazan kao pojava, ali da njegova suština-po-sebi nije time pogođena, daje ona, dakle, ipak neuništiva, iako joj - zbog eliminacije vremenskih pojmova koji su za nju vezani - ne možemo pripisati neprekidno trajanje. Tu bismo, dakle, bili dovedeni do pojma neuništivosti koja ipak ne bi bila neprekidno trajanje. A taj pojam je takav da se, dobijen putem apstrakcije, i može misliti samo in abstracto; ali on ne može da bude poduprt opažajem; on, dakle, ne može da uistinu bude jasan. S druge opet strane, tu moramo imati na umu da mi nismo, kao Kant, potpuno odustali od saznatljivosti stvari-po-sebi, već da znamo da nju treba tražiti u volji.
Al nemoj skank!!! 
))
Pa si otišo i opet došo da opet zlopatiš. 
