Elan vital

[celadon]

Треба се идентификавати са животном силом у себи, не са обликом, са телом, са сликом. Идентификовати се са оно мало што у самосвести имамо од животне силе.

Шта год она била "по себи", ради се о нечему што се објективише као наша сопствена воља, па тек онда као објективан свет..

Kako to izgleda u tvojoj praksi?

 

[oziman]

Kako to izgleda u tvojoj praksi?

Нажалост, као и код свих осталих.
"Урањање у чисто трајање" дешева се за само неколико тренутака. Као да постоји механизам који "брани" свест од таквих искустава.

Како каже Бергсон:

Требало би да, окретањем и увијањем око саме себе, способност гледања буде једно са актом хтења. Болан напор, који можемо дати нагло присиљавањем природе, али који не можемо одржати изнад неколико тренутака. У слободној акцији, кад скупимо целокупно наше биће да га хитнемо напред, ми имамо свест више мање јасну о мотивима и о побудама, и чак, строго узевши, о постајању којим се они организују у акт; али, чисто хтење, струја која пролази кроз ову материју дајући јој живот, јесте једна ствар коју једва осећамо, и коју, у најбољу руку, окрзнемо у пролазу.

Ипак, и тих неколико тренутака довољни су да нас приближе ствари по себи, животној сили која је у основи свега.

 

[gost 391595]

Треба се идентификавати са животном силом у себи, не са обликом, са телом, са сликом. Идентификовати се са оно мало што у самосвести имамо од животне силе.

Dobro je, znamo, opusti se

 

[oziman]

Dobro je, znamo, opusti se

Не говори у множини. Мало је оних који знају, а и они, као што рекох, "урањају у чисто трајање" само за неколико тренутака.

Често сам размишљао шта би се десило када би се ти тренуци продужили.

Бергсон је о томе на једном месту писао овако:

Интуиција, када би се могла продужити изнад неколико тренутака, осигурала би не само сагласност филозофа са својом сопственом мисли, већ такође и сагласност филозофа између себе. Таква каква постоји, нестална и непотпуна, она је, у сваком систему, оно што више вреди него систем и што га надживљује. Предмет филозофије био би достигнут када би интуиција могла доказивати се, уопштавати се, и нарочито осигурати се помоћу спољних знакова да се не би изгубила. Зато је потребно једно непрекидно тамо амо између природе и духа.

Можда је и у тој области слично као у многим другим. Потребна је критична маса. Као код атомске бомбе, или кључања воде. Можда би, када би неко те тренутке продужио до извесног степена, дошло до фундаменталне промене у свести, стварности, свему.

 

[gost 391595]

Можда је и у туј области слично као у многим другим. Потребна је критична маса. Као код атомске бомбе или кључања воде. Можда када би неко те тренутке продужио до извесног степена дошло би до неке фундаменталне промене у свести, стварности, свему.

Veruj mi da sam znala da ćeš ovo napisati, ići tom linijom argumenta, jer isto mislim. Sinhronicitet?

 

[Metronomy]

Не говори у множини. Мало је оних који знају, а и они, као што рекох, "урањају у чисто трајање" само за неколико тренутака.

Често сам размишљао шта би се десило када би се ти тренуци продужили.

Бергсон је о томе на једном месту писао овако:


Можда је и у тој области слично као у многим другим. Потребна је критична маса. Као код атомске бомбе, или кључања воде. Можда би, када би неко те тренутке продужио до извесног степена, дошло до фундаменталне промене у свести, стварности, свему.

E, to....vreme je za okultne rituale....
Narod kaze obicnim jezikom " Sto prosto kad' moze komplikovano? " a ja dodajem " Da lici na duboku filozofiju. "

Inace, te iskre " intuicije " su sastavni deo coveka i zaista je potrebna "kriticna masa " bolje nazvano kriticna kolicina emocija u jednom slucaju, a rupa u svesti u drugom slucaju, pa ko sta preferira....
Tacnije, intuicija je ta ogranicena kolicina informacija koja "iscuri" kroz pukotine svesti kao informacija u fleshu i od koje je napravljen ceo cirkus mudrosti.

 

[oziman]

Та сила која "пролази" кроз обличја, није нити једно нити мноштво. Ради се о нечему метафизичком.

Холограм је идеална метафора.

Pogledajte prilog 594789

Наиме, сваки део холограма садржи у себи целину. Ако "исечемо" један део, добићемо цео холограм у том делу.

Управо је тако са животном силом, са тим јадником који се пробија кроз материју. Ма шта то биће било, (ма шта ми сами били, јер је свако то биће) оно има то својство попут холограма, да свако његово дељење садржи целину. Па тако свака индивидуа, свака животиња, свако обличје овога света јесте ЦЕЛО то биће, ма како разуму тако нешто непојмљиво било.

Када се као индивидуе загледамо у себе и нађемо оно што зовемо ЈА, нашли смо тог јадника. То биће заробљено у нашем телесном облику у свој својој целини.

А шокантно је на неки начин, да је свака особа, апсолутно свака то БИЋЕ.

Оно је несумњиво нешто нуминозно, божанско, али и јадно. Осуђено да се дели, и да буде у сваком свом делу. И да једе само себе.

Међутим, ту интелект стаје.

Сетио сам се овог поста док сам гледао филм "The Passion of the Christ".

Цео филм можемо узети као илустрацију горе реченог. Уопште, цео хришћански мит идеална је илустрација тог знања. Несумњиво да је тај мит изникао из интуиције, из дубоког увида у суштину живота и света раних хришћана, који су живели не толико далеко од времена писаца Упанишада. А за то доба Шопенхaуeр је писао ово:

Ubeđenje koje je ovde opisano i koje proističe neposredno iz shvatanja prirode mora da je bilo izuzetno živo kod tvoraca Upanišada Veda, koje je teško zamisliti kao obične ljude. Jer, to nam ubeđenje, iz bezbrojnih njihovih izreka, govori tako silovito da neposredno prosvetljenje njihovog duha moramo pripisati činjenici da su ti mudraci vremenski bili bliži izvoru našeg roda i jasnije i dublje shvatili suštinu stvari nego što je to u stanju već oslabeli ljudski rod.

Šopenhauer

Штета што су хришћански митови данас запрљани тумачењима многoбројних недотупавих кроз историју, црквеним догмама и бесмислицама, па се живо језгро више и не примећује.

 

[Antares13]

Stara tema..nego sta kaze Sopi o bojama, citao sam Sopijeve kritike o Njutnovoj teoriji boja, mozda bi Ozi mogao nesto vise da nam kaze, izvinite ako se udaljavam od teme, pa nije li sto sarenija priroda to vise elan vitala ?

 

[rabindrant123]

Stara tema..nego sta kaze Sopi o bojama, citao sam Sopijeve kritike o Njutnovoj teoriji boja, mozda bi Ozi mogao nesto vise da nam kaze, izvinite ako se udaljavam od teme, pa nije li sto sarenija priroda to vise elan vitala ?

Obrnuto.

"Šarena priroda" svedoči o potrošenom elan vitalu. On se troši, gubi energiju prikazujući se, zarobljavajući se u raznoliki svet pojava. Iako je paradoksalno- neiscrpan, nepotrošan...

Boje su patnja svetlosti, kako bi to rekao Gete.

 

[rabindrant123]

Zato je u pravoslavnom (mističnom) hrišćanstvu, najneposredniji doživljaj Božijeg prisustva u stvari doživljaj netvarne svetlosti to jest Tavorske svetlosti.

https://sr.wikipedia.org/sr-el/Таворска_светлост

 

[oziman]

Celestinsko proročanstvo

Као књижевно дело овај спис је безвредан. Просто иритира. Дијалоге као да је дете писало, прави аматеризам.

Али слава овог дела није због његове књижевне вредности, већ због приче о такозваних "девет увида".

Ако уместо "енергија" ставимо животна сила "Елан витал" која је субјективно "воља", та прича подстиче на интересантна размишљања.

Тако да у том смислу препоручујем ово дело.

 

[oziman]

Та сила која "пролази" кроз обличја, није нити једно нити мноштво. Ради се о нечему метафизичком.

Холограм је идеална метафора.

Наиме, сваки део холограма садржи у себи целину. Ако "исечемо" један део, добићемо цео холограм у том делу.

Управо је тако са животном силом, са тим јадником који се пробија кроз материју. Ма шта то биће било, (ма шта ми сами били, јер је свако то биће) оно има то својство попут холограма, да свако његово дељење садржи целину. Па тако свака индивидуа, свака животиња, свако обличје овога света јесте ЦЕЛО то биће, ма како разуму тако нешто непојмљиво било.

Када се као индивидуе загледамо у себе и нађемо оно што зовемо ЈА, нашли смо тог јадника. То биће заробљено у нашем телесном облику у свој својој целини.

А шокантно је на неки начин, да је свака особа, апсолутно свака то БИЋЕ.

Оно је несумњиво нешто нуминозно, божанско, али и јадно. Осуђено да се дели, и да буде у сваком свом делу. И да једе само себе.

Међутим, ту интелект стаје.

Да подсетим на ова размишљања јер нам она могу појаснити метафизичко јединство изван појаве.

Погледајте рецимо ову причу о чувеној миграцији лептира званог "Painted Lady" а на коју сам наишао:

The painted lady, Vanessa cardui, предузима једну од најзначајнијих миграција европских лептира. Када популација експлодира у северној Африци, огроман број њих сели се на север. Али у Британију не стижу ти појединци који полазе у селидбу већ се сукцесивне генерације размножавају током лета, а њихово потомство затим одлази даље на север. Кончано, лептири који се излежу из јаја положених у Британији преокрену ово путовање и крећу се ка југу, пратећи поступке својих предака из раније године.

Овим као да су у пракси демонстриране Шопенхаурове мисли из Света као воље и представе:

Kada čovek posmatra u jesen mali svet insekata pa vidi kako jedan insekt sprema sebi krevet da prespava dugi zimski san, kako drugi, opet, tka svoju čauru da u njoj prezimi, da bi se onda, u proleće, probudio podmlađen i savršeniji, i najzad, kako najveći broj njih, koji se spremaju za odmor u naručju smrti, samo brižno pripremaju svom jajetu podobno ležište, da bi se jednom, iz njega obnovljeni, ponovo pojavili u tom prizoru je veliko prirodno učenje o besmrtnosti, koje bi da nam sugeriše da između sna i smrti nema suštinske razlike, nego da ni san ni smrt ne ugrožavaju egzistenciju. Briga sa kojom insekt priprema ćeliju, ili rupu, ili gnezdo da u njega stavi svoja jaja, a pored jajeta hranu za larvu koja će se sledećeg proleća izleći, pa onda mirno umire, sasvim je slična brizi sa kojom neki čovek priprema naveče svoje odelo i svoj doručak za sledeće jutro, pa onda mirno usni. To se, u biti, nikako ne bi moglo dešavati kada samo po sebi, i po svojoj pravoj suštini, insekt koji na jesen umire ne bi bio istovetan sa onim koji će u proleće iz jajeta ispuziti, isto kao što je čovek koji leže da spava istovetan sa onim koji se jutrom budi.

Шопенхауер

Дакле, insekt koji na jesen umire istovetan је sa onim koji će u proleće iz jajeta ispuziti, а то важи за све живо, укључујући човека.

Али како идентификовати себе са неким другим? Са својим родитељима у овом случају? Ја сам посебна индивидуа, а око мене су други људи. Није лако препознати у њима себе. И то баш у свакоме, у свему живом. Али вратите се на овај пост на који одговарам и где сам метафизичко биће упоредио са холограмом и све ће бити јасније.

Јер са животном силом слично је као са холограмом, да свако њено дељење садржи целину. Тако да ЈА које у себи налази ваш родитељ потпуно је исто ЈА које и ви у себи налазите. И не само они већ свака индивидуа, свака животиња, свако обличје овога света јесте цела животна сила, ма како разуму тако нешто непојмљиво било.

 

[gost 391595]

Али како идентификовати себе са неким другим? Са својим родитељима у овом случају? Ја сам посебна индивидуа, а око мене су други људи. Није лако препознати у њима себе. И то баш у свакоме, у свему живом.

Pa i nije baš teško, ako se čovek jako umiri posmatrajući nešto, pa i običnu stolicu, to osećanje počinje da se uvlači neospornom jasnoćom.

Samo, iako supstancija koja čini moju suštinu jeste ona ista koja čini suštinu drugih bića, razlikujemo se na način sopstvenog udela u kvalitativnoj množini.

Ja jesam isto biće kao moji roditelji, ali sam takođe i nešto kvalitativno drugačije, upravo na način koji čini da mogu da kažem da sam ja ja a oni oni, i da budem u pravu, ne dirajući u zajedničku osnovu sveg života.

 

[oziman]

Pa i nije baš teško, ako se čovek jako umiri posmatrajući nešto, pa i običnu stolicu, to osećanje počinje da se uvlači neospornom jasnoćom.

Samo, iako supstancija koja čini moju suštinu jeste ona ista koja čini suštinu drugih bića, razlikujemo se na način sopstvenog udela u kvalitativnoj množini.

Ja jesam isto biće kao moji roditelji, ali sam takođe i nešto kvalitativno drugačije, upravo na način koji čini da mogu da kažem da sam ja ja a oni oni, i da budem u pravu, ne dirajući u zajedničku osnovu sveg života.

Не смемо себи давати такве дефинтивне одговоре пред темама које задиру у трансцендентно. Квалитативно мноштво није мноштво, нити је јединство. Ево како је Бергсон то објаснио.

Моје ја, у једном датом моменту, је ли једно или многоструко? Ако га огласим за једно, одмах се диже унутарњи глас и протестује, глас осећаја, осећања, представа на које се моје ја дели. Али, ако га одлучно огласим за многоструко, моја свест се исто тако јако буни, она тврди да су моји осећаји, моја осећања, моје мисли само апстракције које ја изводим на самом себи и да свако моје стање садржи сва остала. Ја сам дакле, треба усвојити језик разума, јер разум једини има језик, многоструко јединство и једноставна многострукост; али, јединство и многострукост су само погледи мога разума на моју личност, разума који је уперио своје категорије на мене. Али, ја не улазим ни у једну ни у другу, ни у обе у исти мах, мада обе удружене могу дати једну приближну имитацију овог узајамног прожимања и ове непрекидности коју ја налазим у основи себе. Такав је унутарњи живот, такав је такође живот уопште.
Бергсон, Стваралачка еволуција

Дакле, говорити о себи изван појаве, могуће је, али само у негацијама рећи шта тада нисмо. А нисмо индивидуе, јер бити индивидуа значи бити део мноштва, док тога у трансцендентном нема. Такође, нема ни јединства. И мноштво и јединство узети су из простора, дакле из наше представе. Како опет каже Бергсон:

Без сваке сумње, у простору, и једино у простору, могућа је разговетна многострукост, где би свака тачка била апсолутно спољна према свакој тачци. Исто тако, чисто и празно јединство сусреће се само у простору: то је јединство математичке тачке. Апстрактно јединство и апстрактна множина јесу, како се хоће, одредбе простора или категорије разума,

Знам да је тешко оставити себе без одговора јер то доноси несигурност.
Ма шта ми били изван представе, ради се о нечему "трансцендентном" и то треба нагласити.

Не бити као сви они "просветљени" по разним сектама и религијама који машу некаквим "јединством изван појаве", јер нису никада чули за Барклија и Канта. Ми који смо чули, знамо да "ствар по себи" данас није у потпуности "непознато X" каква је била у Кантово време, али није ни нешто што би сазнање било у стању уклопити у своје форме, и дати му атрибуте било мноштва, било јединства.

 

[gost 391595]

Дакле, говорити о себи изван појаве, могуће је, али само у негацијама рећи шта тада нисмо. А нисмо индивидуе, јер бити индивидуа значи бити део мноштва, док тога у трансцендентном нема. Такође, нема ни јединства. И мноштво и јединство узети су из простора, дакле из наше представе.

Da, ali se onda vraćamo na diskusiju od pre par meseci na drugoj temi o tome da se individualitet ne iscrpljuje u pojavi, nego ima svoju (iako skroz drugačiju) egzistenciju i van nje. Koliko duboko zadire ta diferencijacija je drugo pitanje.

Neke reči se moraju koristiti. Meni je sasvim u redu da kažem: da, da, ja sam ti i svako drugo biće u egzistenciji, ali u isto vreme i nisam. Ne znam šta je drugačije Bergson rekao, samo sa mnogo više reči.

 

[oziman]

Da, ali se onda vraćamo na diskusiju od pre par meseci na drugoj temi o tome da se individualitet ne iscrpljuje u pojavi, nego ima svoju (iako skroz drugačiju) egzistenciju i van nje. Koliko duboko zadire ta diferencijacija je drugo pitanje.

Neke reči se moraju koristiti. Meni je sasvim u redu da kažem: da, da, ja sam ti i svako drugo biće u egzistenciji, ali u isto vreme i nisam. Ne znam šta je drugačije Bergson rekao, samo sa mnogo više reči.

Видиш и сама да си изрекла противуречност.
Пред трансцендентим речи губе значење. Јер смо наишли на, како каже Шопенхауер, терен "по коме не можемо ходати" и воду "у којој не можемо пливати".
Пред тиме не треба ништа рећи, ни себи, ни другима. Јер ма шта да кажемо то неће бити то.
Интуиција је несаопштива.

 

[gost 391595]

Видиш и сама да си изрекла противуречност.
Пред трансцендентим речи губе значење. Јер смо наишли на, како каже Шопенхауер, терен "по коме не можемо ходати" и воду "у којој не можемо пливати".
Пред тиме не треба ништа рећи, ни себи, ни другима. Јер ма шта да кажемо то неће бити то.
Интуиција је несаопштива.

Zato i kažem "u redu mi je".

Znam da se ništa zapravo ne može reći, i zato su mi u redu najpribližnija objašnjenja. Sve ikada saopšteno uz pomoć alatki razuma (jezika) je samo "približno".

 

[oziman]

Интересантно Бергсоново размишање о телу:

"Svaki od nas jeste jedno telo koje podleže istim zakonima koji važe za sve druge delove materije. Ako ga gurnemo — ono ide napred, ako ga povučemo ono se vraća unazad; ako ga podignemo, pa pustimo ono pada".

Бергсон "Mind - Energy"

Толико смо се идентификовали са својим телом да ове речи звуче чудно. Нисмо навикли да га посматрамо као ствар, а што оно несумњиво јесте.
Узето само за себе, тело се не разликује ништа више од неког камена. Живот у њега дакле уноси нешто друго. Шта друго?

Бергсон наставља:

"Ali pored ovih pokreta, koji su mehanički izazvani nekim spoljnim uzrokom, postoje i drugi koji naizgled dolaze iznutra i koji se od onih prvih razlikuju po tome što se ne mogu predvideti: njih nazivamo „voljni pokreti.” Šta je njihov uzrok? Njihov je uzrok ono, što svako od nas označava rečju ,,ja”.

То "ја" није део тела. Оно не иде напред ако га гурнемо, не враћа се назад ако га повучемо. Шта више, то "ЈА" не можемо ни да видимо било где у простору да бисмо га гурали и вукли. Очито је да оно што важи за тело, не важи за "ја".

Корисно је размишљати о односу ја и тела на овај начин, а у томе могу помоћи и ове Бергсонове речи узете са другог места:

"Ми нисмо сама животна струја, већ смо ова струја натоварена материјом, то јест згуснутим деловима њене супстанце коју она вуче по своме путу".

 

[rabindrant123]

"Ali pored ovih pokreta, koji su mehanički izazvani nekim spoljnim uzrokom, postoje i drugi koji naizgled dolaze iznutra i koji se od onih prvih razlikuju po tome što se ne mogu predvideti: njih nazivamo „voljni pokreti.” Šta je njihov uzrok? Njihov je uzrok ono, što svako od nas označava rečju ,,ja”.

Zasterelo.

Pronicljiv um (kao npr um Renea Genona) je od starta mogao razotkriti Bergsona kao šarlatana.

Međutim, danas je i banalna nauka došla dotle da može laganom demonstracijom da pobije ova buncanja.

Naime, manipulacijama na mozgu menjaju se i ti "voljni pokreti". Oni su determinisani, predvidljivi. Kako mozak svira tako "voljni pokret" igra. Čovekovu "dušu" je moguće isprogramirati kao lika u igrici.

 

[rabindrant123]

Pored toga, Hjum i Kant su uništili ono "JA" svaki na svoj način.

Nema "JA".

I dolazimo do budizma.... najvišeg izraza ateističke duhovnosti.

 

[oziman]

Naime, manipulacijama na mozgu menjaju se i ti "voljni pokreti". Oni su determinisani, predvidljivi. Kako mozak svira tako "voljni pokret" igra. Čovekovu "dušu" je moguće isprogramirati kao lika u igrici.

"Šta nam u stvari veli iskustvo? Ono nam pokazuje da je život duše, ili ako hoćete, život svesti vezan za život tela, da među njima postoji solidarnost, ništa više. No to niko nikada nije ni sporio; međutim, daleko od toga je učenje da ono što je moždano jeste ekvivalentno sa svesnim, i da bi se u mozgu moglo čitati sve što se zbiva u svesti koja mu odgovara.
Jedna haljina zavisi od klina o koji je okačena; ona pada ako se klin istrgne; njiše se ako se klin pokrene; cepa se, ako je klin suviše oštar; iz toga ne proizilazi da svaki deo klina odgovara izvesnom delu na haljini, niti da je klin ekvivalent haljine; još manje iz toga izlazi da su klin i haljina jedno isto.
Tako je i svest neosporno okačena o jedan mozak, ali to nikako ne znači da se u mozgu odslikava svaka pojedinost svesti, niti da je svest funkcija mozga. Sve što nam posmatranje, iskustvo, pa dakle i nauka dopuštaju da tvrdimo, jeste to da izvestan odnos između mozga i svesti postoji".

цитат Бергсон

 

[rabindrant123]

"Šta nam u stvari veli iskustvo? Ono nam pokazuje da je život duše, ili ako hoćete, život svesti vezan za život tela, da među njima postoji solidarnost, ništa više. No to niko nikada nije ni sporio; međutim, daleko od toga je učenje da ono što je moždano jeste ekvivalentno sa svesnim, i da bi se u mozgu moglo čitati sve što se zbiva u svesti koja mu odgovara.
Jedna haljina zavisi od klina o koji je okačena; ona pada ako se klin istrgne; njiše se ako se klin pokrene; cepa se, ako je klin suviše oštar; iz toga ne proizilazi da svaki deo klina odgovara izvesnom delu na haljini, niti da je klin ekvivalent haljine; još manje iz toga izlazi da su klin i haljina jedno isto.
Tako je i svest neosporno okačena o jedan mozak, ali to nikako ne znači da se u mozgu odslikava svaka pojedinost svesti, niti da je svest funkcija mozga. Sve što nam posmatranje, iskustvo, pa dakle i nauka dopuštaju da tvrdimo, jeste to da izvestan odnos između mozga i svesti postoji".

цитат Бергсон

Ovo je tačno.

Psiha i mozak nipošto nisu identični (Lajbnicov princip identiteta).

Psiha se nalazi samo u vremenu a mozak se nalazi i u prostoru. Ne dele uopšte jednu čitavu dimenziju. Psiha, svest i mozak su očigledno u nekakvoj interakciji, kako je to moguće? Nema odgovora, u pitanju je čudo.

Kauzalnost je generalno problematičan pojam a ovde ima svoj najzagonetniji izraz.

Međutim, iako ne znamo prirodu odnosa mozga i psihe, pouzdano znamo da kako mozak svira tako psiha igra i ostajemo u čudu (ako smo filozofi, naučnik u svojoj ograničenosti ne nalazi ništa čudno u tome).

Psiha takođe utiče na mozak - "loše misli" uništavaju neurone, smanjuju hipokampus, spuštaju nivo testosterona. Zatim, upad neke apstrakcije u tvoju svest može da te ubije ("dobio si 10 miliona na lotou!" - pretrpiš infarkt i umreš). Ali uticaji psihe na mozak zanemarljiv u odnosu na obrnut slučaj.

 

[oziman]

 

[nekivelikidrmr]

Šta ubija nadu?
Pa smrt, nestankom covjeka nestaje i nada. A sta onda ostaje? Pa nista od onog cemu se nadamo

 

[gost 439532]

Bilo je dobro dok ova ptica nije krenula da mu daje pep talk :s

Jel ostatak serije solidan kao ova scena?