И још један одломак из мог романа "Повратак кошаве..."
Нервозно згњечи цигару у пепељари. Устане од компа, и пређе за клавир.
За све то време, не обраћа ми се, баци на мене само кратки поглед, онаквог истог осмеха.
Одједном помислим: Да ли, можда, овако у ствари хоће да ми поручи како тренутно нисам пожељан овде. Да би радије била сама. И само из пристојности, или жеље да ме не увреди, то не изговара.
Али, ја, каквог ме Бугимен дао, и коме сам, такав самом, смарач, игноришем поруку. Контам, (гле безобразника): пријатељица је, опростиће. Или јој је, можда, долети ми одједном, и свеједно? Да не кажем - баш је брига. Исувише је заокупљена нечим својим. Моје присуство, или не, заправо сад није ни важно. А, опет је, на неки начин, природно. Можда, у оном фазону, саосећајне пријатељице, старије сестре, профанке, конта: „добро, де, нек му је“…
Прелива ме истовремено и бедак и топлина. Немогуће осећање. Одбојност, и захвалност у једном. Како год, ту сам, и, као увек, (упио ме дабогда враг сам… ма, и враг је од мене побегао), упијајући сваки моменат њене близине, посматрам је.
Замишљена је неколико тренутака. Засвира.
…Појели смо свако зрно,
Целу ноћ стрпали у недра.
Попили смо све до капи….
…Бистар дан
као планинска река,
као пуштен са ланца,
као лакши од воде….
…Променићу свет до краја песме,
играћу пијани плес у ритму ветра,
пустићу сунце да топи љубав
између света, далеко од нас…
…И када желим да кажем“ ја“
ја кажем „ми“,
и када мислим о себи,
у ствари мислим о нама…
Импровизује вијуга, с једне на другу песму, као да прелази поток, скачући с камена на камен. Као да не жели, или нема стрпљења да се дуже задржи на једној.
…Гледам тамну воду језера…
…Мислим на корак
који је најтежи када је најлакши…
…Одлазим сам,
остају за мном коса и глас,
штит који носим, светла неона…
…Ватра је остала у нама…
…И боли, и боли, и боли, и боли, боли нас нас љубав…
…Брзо, брзо, брзо,
у гротло свемира
твоју сенку настављам…
…очи без суза
тврд је корак
и тврд сам ја…
…Сребрне бубе зричу: одлазим….
отварам очи и кажем: одлазим….
…Ја волим Јадранско море…
Наизглед, набацано, неповезано, шарено. Пачворк.
„Град закрпа“. „La citta delle toppe“… Један давни чланак… Новинарке једног листа…
Дарне болно на трен. Мисли беже на следеће, скапирам: ипак има смисла и пачворк, ово „скакање по камењу. То је заправо - нова песма. Не само речиима, већ и музички је добро то склопила.
Маргита и Милан се смеју, негде, изнад града…
Чекај. Па, да… У ствари, који је увек циљ, с камена на камен - не пасти у воду. Одржати се…?
Али, како, кад музика, права, у ствари никад и није поток? Ни река. Музика је море. Океан. Несмерно дубока и широка. Треба пловити, савладати струје, валове, буру… И кошаву. На Панонском. Пливати, ронити… И изронити.
Хоће ли стварно променити свет до краја песме?