Forma_Ideale
Aktivan član
- Poruka
- 1.451
Iz romana "Šaka soli", Mire Stupice. Deo u kom se spominje Mira Mijatović:
Sibina Bogunović, kasnije udata Mijatović, bila je školska drugarica moga brata Bore, na glumačkoj akademiji, u klasi Joze Laurenčića i, kasnije, Tomislava Tanhofera. Dolazila je često sa Borom i kolegama u našu kuću. Sećam je se kao lepe, tihe, skromne devojke. One lepote, što je duže gledaš - sve ti je lepša. Ja sam već bila na svom zvezdanom putu. I ona me je gledala sa divljenjem. Prihvatila sam je koliko sam zbog zauzetosti mogla i saznala da je iz skromne porodice, sa bratom i dve udate sestre, da živi u zajednici sa mamom, bratom, snahom i njihovom decom u skromnoj kućici. Ponekad bi došla u moju garderobu da gleda kako se šminkam i pripremam za predstavu. Jedanput mi se tako, u garderobi, poverila:
"Večeras će se rešiti moja sudbina; mislim da će me večeras zaprositi."
"Ma nemoj, a ko je taj sretnik?"
"Jedan Bosanac", reče, "zove se Cvijetin Mijatović Majo, političar je, ali mnogo voli pozorište, tebe prosto obožava. Često doputuju nekolicina njih iz Sarajeva da vide baš Bojanove i tvoje predstave."
"Dobro", kažem, "pa srećno ti bilo, i pozdravi ga sa moje strane."
***
Tek što su se nekako smestili u kuću, a Sibina u pozorištu, postaviše Cvijetina za ambasadora u Sovjetskom Savezu. Tada je Sibina, posle dva teška spontana abortusa, najzad ostala u drugom stanju i rodila devojčicu Mirjanu. Rođena je u Ljubljani, gde je Sibina pod lekarskom kontrolom morala mesecima da leži. Cvijetin je otišao u Rusiju, ne videvši devojčicu. Posle tri meseca smo Sibinu, sa bebom u naručju, i mi ispratili na voz. Bio nas je pun peron, predvođeni Bakom, Sibininom mamom, i rođacima, koji su u tesni kupe unosili tone hrane za prilično nesnabdevenu Moskvu. Voz je kretao, ona mi je doviknula: "Eto, sada i mi u kući imamo jednu Miru." Onu istu Miru, a šest godina kasnije jednu lepu, malu Maju, čija imena čitam na ovoj strašnoj ploči.
Tu decu, koju nisam rodila, doživljavala sam kao svoju. Prošle smo uspešno njihovo detinjstvo i pubertet, a onda je došao pakao njihovih bolesti. Bili smo svi četvoro paćenici. Tako smo se u mukama i zauvek rastali, izmučeni jedni od drugih. Često plačem nad njihovim kratkim životima. Potresa me hrabrost male Maje koja je u dvadeset petoj godini umirala, ne tražeći zavaravanja, tešenje. Otišla je bez reči samosažaljenja.
Izmučeni i bez nade, sa čašama pića u ruci, stajali smo nas četvoro kraj bogatog stola, čekajući Novu, 1991. godinu. Nismo se gledali u oči, ali nas je kao obruč stezala, do pucanja, jedna misao: da iduće godine nećemo biti ovako zajedno. Iduće godine bili smo, ja i moj dragi i izmučeni Cvijetin, bez njih obe, a onda još jedna godina i stajala sam u kući sama ja, bez svih njih.
Sibina Bogunović, kasnije udata Mijatović, bila je školska drugarica moga brata Bore, na glumačkoj akademiji, u klasi Joze Laurenčića i, kasnije, Tomislava Tanhofera. Dolazila je često sa Borom i kolegama u našu kuću. Sećam je se kao lepe, tihe, skromne devojke. One lepote, što je duže gledaš - sve ti je lepša. Ja sam već bila na svom zvezdanom putu. I ona me je gledala sa divljenjem. Prihvatila sam je koliko sam zbog zauzetosti mogla i saznala da je iz skromne porodice, sa bratom i dve udate sestre, da živi u zajednici sa mamom, bratom, snahom i njihovom decom u skromnoj kućici. Ponekad bi došla u moju garderobu da gleda kako se šminkam i pripremam za predstavu. Jedanput mi se tako, u garderobi, poverila:
"Večeras će se rešiti moja sudbina; mislim da će me večeras zaprositi."
"Ma nemoj, a ko je taj sretnik?"
"Jedan Bosanac", reče, "zove se Cvijetin Mijatović Majo, političar je, ali mnogo voli pozorište, tebe prosto obožava. Često doputuju nekolicina njih iz Sarajeva da vide baš Bojanove i tvoje predstave."
"Dobro", kažem, "pa srećno ti bilo, i pozdravi ga sa moje strane."
***
Tek što su se nekako smestili u kuću, a Sibina u pozorištu, postaviše Cvijetina za ambasadora u Sovjetskom Savezu. Tada je Sibina, posle dva teška spontana abortusa, najzad ostala u drugom stanju i rodila devojčicu Mirjanu. Rođena je u Ljubljani, gde je Sibina pod lekarskom kontrolom morala mesecima da leži. Cvijetin je otišao u Rusiju, ne videvši devojčicu. Posle tri meseca smo Sibinu, sa bebom u naručju, i mi ispratili na voz. Bio nas je pun peron, predvođeni Bakom, Sibininom mamom, i rođacima, koji su u tesni kupe unosili tone hrane za prilično nesnabdevenu Moskvu. Voz je kretao, ona mi je doviknula: "Eto, sada i mi u kući imamo jednu Miru." Onu istu Miru, a šest godina kasnije jednu lepu, malu Maju, čija imena čitam na ovoj strašnoj ploči.
Tu decu, koju nisam rodila, doživljavala sam kao svoju. Prošle smo uspešno njihovo detinjstvo i pubertet, a onda je došao pakao njihovih bolesti. Bili smo svi četvoro paćenici. Tako smo se u mukama i zauvek rastali, izmučeni jedni od drugih. Često plačem nad njihovim kratkim životima. Potresa me hrabrost male Maje koja je u dvadeset petoj godini umirala, ne tražeći zavaravanja, tešenje. Otišla je bez reči samosažaljenja.
Izmučeni i bez nade, sa čašama pića u ruci, stajali smo nas četvoro kraj bogatog stola, čekajući Novu, 1991. godinu. Nismo se gledali u oči, ali nas je kao obruč stezala, do pucanja, jedna misao: da iduće godine nećemo biti ovako zajedno. Iduće godine bili smo, ja i moj dragi i izmučeni Cvijetin, bez njih obe, a onda još jedna godina i stajala sam u kući sama ja, bez svih njih.
), ali... horoskop, i uopste astrologija kao pseudonauka, je bullshit, i to pregolemi 
