Evo još jednog odlomka koji se direktno odnosi na EKV:
26. август 1994.
Увиђам каква је у ствари ово мјуза. Откривам EKV. То јест, Милана М. и Маргиту С. Не само због Ксенијиних сјајних интерпретација, него их управо чуо и први пут уживо пре неки дан у Будви!
И текстови. Једно с другим у савршеном складу и хаосу тог посебнога свемира. Ово је - да, као и Долфи у џезу, потпуно - с друге планете. То је онај живот, где сам пао и ја. С невиних даљина, са очима звезда… А, опет, стовремено, тако и дубоко везан за земљу што животу служи. Ту земљу, о којој Милан пева: У земљи видим спас.
Можда сам се и ја, као многи, до сад плашио, одбијао да признам и прихватим тај позив за силазак у себе самог. Покушај силаска, заправо.
На прво слушање, и даље суморно, напорно, мучно, смео бих рећи. У ствари, тај први корак је најтежи. Уопште одлучити се да закорачиш у тај звук. Али, кад једном покупиш вољу, и снагу… И, потом, што више слушаш, капираш да те осваја, увлачи у свој свет. Споро улази, али кад уђе, рашири се свуда, и не може више изићи.
Као магија, бајалица. Понављање које није досадно, напротив. Него - баца у занос. Да ли да кажем и - транс? Продужимо транс у... Трансцедент. С ону страну звука. Добра и зла. Није то магија крви и патње, нека мазохистичка, како на први поглед је деловало. Не, уопште. Него, борбе, произишле из потребе да се нешто учини, промени. Управо - непристајање.
А, и даље - Сфинга. Загонетка се стално изнова задаје. Никако да их прокужиш. Таман кад помислиш да си ухватио, изненади те нечим новим. И тако стално. Као Ахил, који никад не може стићи корњачу.
Али ваљда је баш у том и јесте драж, како рече оно Ксенија.
Не, то стварно није само рокенрол. Личи и на блуз, и на џез, у неким тренуцима. Али је заправо доиста сасвим своја и непоновљива. Неупоредива с било којом. То је - EKV.
Савршено одговара оним шареним, раскуштраним визуелизацијама из „Виндоус медија плејера“. Преливи, игре боја и облика. Слично калеидоскопу. Ко их је видео, укапираће о чему говорим.
Чудесно, неодољиво привлачно. Као… заспати у снегу, као корак с ону страну огледала.
Продорни Миланов глас, у исти мах сентименталан и нежан и једнако револуционаран и директан, узнемирујући.
Не пева. Он то - живи. И, као да у свакој песми - умире. Сагори на сцени. А онда - од те исте песме, сопственог пепела, наново се роди. Феникс. Не знаш како, ни шта. То се не капира то се - осећа. Та немогућа енергија. То прелази, хвата и носи.
Пловиш на тој мјузи, у њој, кроз њу. Можда, и као кроз неку јако добру рибу. Нпр... Алиду.
(Иако не баш као Алида, и Маргита је, мора се признати, добра риба).
).
nemoj da se ljutiš,ali iz nekog razloga imam želju da odgovorim na postove tipa "mi koji ih razumemo...." Razume onaj ko je cepao hors.
EKV rules!!!
