Limunovo_Drvo
Veoma poznat
- Poruka
- 13.737
-
- Popularno:
- Tina Tarner dobila spomenik
- Konstantinos Argiros kombinuje muzičku...
- Криза на Мадагаскару: председник у...
- Балканска дијаспора се масовно враћа...
- Pećka patrijaršija i zvanično postala...
- Vučić otkrio kako su Rusi saterali...
- Srbija vs Albanija
- Predlozi šta bi Piksi trebalo da izjavi...
- Ko je najviše izdao srpske nacionalne...
- Koji Srbin ne bi želeo da oslobodi...
Милунка Савић
Buduća legenda
- Poruka
- 35.890
Hvala još jednom. 
Pošto je ovo tema o EKV-u, ipak je najprimerenije da ovde ostavim odlomke baš njima posvećene, a neki drugi biće na pdf "Književnost"
Evo, dakle, "parčeta" iz još jednog odlomka:
"...Док тако контам, скоро да ни не приметим како је поново извела исти фазон. Неосетно, прешла у:
-…Кажу да негде ипак постоји град
под заставом кише изнад кровова…
Слушам. Све више капирајући како и ово добро скида. Допада ми се - више него кад сам чуо у оригиналу, од тих, да, и даље тврдим - мрачних, и тешких, Милана и Маргите. Штавише, ово је сасвим допадљиво. Не. Како се тонови све више расипају собом, одбијају од зидова и враћају, учини ми се на трен, да су, као каквом чаролијом, ови звуци оживели и сам постер Маргите на зиду, па она, својом свирком, одговара Ксенији. Као да чујем - два клавира. А нисам ни пио, нити дувао. Све, само од мјузе. Или ће пре бити - од ове изведбе? Како год, до краја је - феноменално. Ошамућујуће.
Завршетак, врати ме у стварност. Отме ми се спонтано аплауз. Не штедим похвале. А она:
-Хвала. Али захвалити треба прво - EKV-у. Ех, да, можда је делом и због тога... Памтим добро, то је био - први графит у Београду. Почетком осамдесетих, возила сам се тролејбусом сваки дан на факултет, једнога јутра на згради у Макензијевој освануо je графит, помало надреалног, и, за мене, тад тајанственог текста: „Маргита je дечак!“ (Ћирилицом!). Заинтересовала сам се, распитала и сазнала први пут за њу. Од тада их пратим. Маги, први пут у КСТ-у, како свира на класичном клавиру, несвакидашње лепоте и покрета, без шминке, само јој оне очи вире из замршених праменова. Такође, њена основна професија, архитектура, и ликовни таленат „чују“ се у овој музици. И у ствари је таква - магично-мистична (дакле оно „Маги“ јој савршено одговара). Нестварна. Девојка која се игра за клавијатурама, по њима плеше. Недокучива тајновитост и посвећеност музици... А, Миланова слова „р“,“. ш“, „ч“ и „ж“. То су најбоље певана/изговарана слова, која се, вероватно, некима не допадају, али због тих „р“, „ш“, „ч“ и „ж“ они су ми, да баш тако кажем - „најбеоградскија“ група..."
Pošto je ovo tema o EKV-u, ipak je najprimerenije da ovde ostavim odlomke baš njima posvećene, a neki drugi biće na pdf "Književnost"
Evo, dakle, "parčeta" iz još jednog odlomka:
"...Док тако контам, скоро да ни не приметим како је поново извела исти фазон. Неосетно, прешла у:
-…Кажу да негде ипак постоји град
под заставом кише изнад кровова…
Слушам. Све више капирајући како и ово добро скида. Допада ми се - више него кад сам чуо у оригиналу, од тих, да, и даље тврдим - мрачних, и тешких, Милана и Маргите. Штавише, ово је сасвим допадљиво. Не. Како се тонови све више расипају собом, одбијају од зидова и враћају, учини ми се на трен, да су, као каквом чаролијом, ови звуци оживели и сам постер Маргите на зиду, па она, својом свирком, одговара Ксенији. Као да чујем - два клавира. А нисам ни пио, нити дувао. Све, само од мјузе. Или ће пре бити - од ове изведбе? Како год, до краја је - феноменално. Ошамућујуће.
Завршетак, врати ме у стварност. Отме ми се спонтано аплауз. Не штедим похвале. А она:
-Хвала. Али захвалити треба прво - EKV-у. Ех, да, можда је делом и због тога... Памтим добро, то је био - први графит у Београду. Почетком осамдесетих, возила сам се тролејбусом сваки дан на факултет, једнога јутра на згради у Макензијевој освануо je графит, помало надреалног, и, за мене, тад тајанственог текста: „Маргита je дечак!“ (Ћирилицом!). Заинтересовала сам се, распитала и сазнала први пут за њу. Од тада их пратим. Маги, први пут у КСТ-у, како свира на класичном клавиру, несвакидашње лепоте и покрета, без шминке, само јој оне очи вире из замршених праменова. Такође, њена основна професија, архитектура, и ликовни таленат „чују“ се у овој музици. И у ствари је таква - магично-мистична (дакле оно „Маги“ јој савршено одговара). Нестварна. Девојка која се игра за клавијатурама, по њима плеше. Недокучива тајновитост и посвећеност музици... А, Миланова слова „р“,“. ш“, „ч“ и „ж“. То су најбоље певана/изговарана слова, која се, вероватно, некима не допадају, али због тих „р“, „ш“, „ч“ и „ж“ они су ми, да баш тако кажем - „најбеоградскија“ група..."
Милунка Савић
Buduća legenda
- Poruka
- 35.890
Inače, roman se za sad može naručiti preko maila izdavačke kuće: office@malinemo.rs , ( i naravno, ko može da ode kod njih, direktno u Pančevo, ).
Uskoro će biti i u knjižari "Belić" na Studentskom trgu, a za ostale knjižare ćemo i "Mali Nemo" i ja tačno znati kasnije, jer zavisi od distributera, a biće, kažu, i po nekim od onih preostalih
knjižara unutrašnjosti Srbije.
).Uskoro će biti i u knjižari "Belić" na Studentskom trgu, a za ostale knjižare ćemo i "Mali Nemo" i ja tačno znati kasnije, jer zavisi od distributera, a biće, kažu, i po nekim od onih preostalih
knjižara unutrašnjosti Srbije.
jjjjjjjjjjjjjjjjjjjjj
Aktivan član
- Poruka
- 1.006
justyce4ever
Zainteresovan član
- Poruka
- 259
Милунка Савић
Buduća legenda
- Poruka
- 35.890
Pa, naruči je preko ovog maila "Malog Nema", koji sam prethodno navela, a idi i na njihov sajt, "prošetaj" se malo po njemu, imaju oni i mnogo drugih vrlo zanimljivih knjiga.
justyce4ever
Zainteresovan član
- Poruka
- 259
Pa, naruči je preko ovog maila "Malog Nema", koji sam prethodno navela, a idi i na njihov sajt, "prošetaj" se malo po njemu, imaju oni i mnogo drugih vrlo zanimljivih knjiga.
Aj videću,malo me zezaju novci
P.S.Kolko imaš godina?
messenger_of_fear
Primećen član
- Poruka
- 680
"...Скоро сваке ноћи у сну враћа кошаву у Београд. Хода Теразијама, Булеваром краља Aлександра, родном Косовском... Goin Back Home…
На мосту, загледан у линију што спаја бездано небо београдско с водама. Неисказним, попут његових осећања. Толико би желео да их изрекне. A само један је начин. Музика. Поезија.
Али ноте разноси кошава, магична и неухватљива, као џез. Јад и блаженство у исти мах. Као Serene. И као Ламент...
...Blow Wind Blow Wind...
Не уме рећи да ли то у Сави, дубокој као блуз, ветар мрешка месечину. Или ноте бљескају на води? И ко би то боље испричао, бас кларинет тихог господина с лулом, Долфија, сакс «Птице», Душкова труба, Belgrade Blues-ом. Или, можда, лицем ка ветру, глас Миланов? Она, једина зна. И зато...
Окренути се. К њој.
Тако би желео.
Отвара очи...
Да сам писао роман, вероватно бих почео овако. Aли, ово је само мој дневник. Читам на прескок.
Музика, попут валова, дође, попрска, преплави, дотакне, оде. И све тако, наново, у Круг..."
Ovo je početak mog romana "Povratak košave u Beograd". Upravo je izašao:
http://www.malinemo.rs/ad_libitum.html
Hvala još jednom.
Pošto je ovo tema o EKV-u, ipak je najprimerenije da ovde ostavim odlomke baš njima posvećene, a neki drugi biće na pdf "Književnost"
Evo, dakle, "parčeta" iz još jednog odlomka:
"...Док тако контам, скоро да ни не приметим како је поново извела исти фазон. Неосетно, прешла у:
-…Кажу да негде ипак постоји град
под заставом кише изнад кровова…
Слушам. Све више капирајући како и ово добро скида. Допада ми се - више него кад сам чуо у оригиналу, од тих, да, и даље тврдим - мрачних, и тешких, Милана и Маргите. Штавише, ово је сасвим допадљиво. Не. Како се тонови све више расипају собом, одбијају од зидова и враћају, учини ми се на трен, да су, као каквом чаролијом, ови звуци оживели и сам постер Маргите на зиду, па она, својом свирком, одговара Ксенији. Као да чујем - два клавира. А нисам ни пио, нити дувао. Све, само од мјузе. Или ће пре бити - од ове изведбе? Како год, до краја је - феноменално. Ошамућујуће.
Завршетак, врати ме у стварност. Отме ми се спонтано аплауз. Не штедим похвале. А она:
-Хвала. Али захвалити треба прво - EKV-у. Ех, да, можда је делом и због тога... Памтим добро, то је био - први графит у Београду. Почетком осамдесетих, возила сам се тролејбусом сваки дан на факултет, једнога јутра на згради у Макензијевој освануо je графит, помало надреалног, и, за мене, тад тајанственог текста: „Маргита je дечак!“ (Ћирилицом!). Заинтересовала сам се, распитала и сазнала први пут за њу. Од тада их пратим. Маги, први пут у КСТ-у, како свира на класичном клавиру, несвакидашње лепоте и покрета, без шминке, само јој оне очи вире из замршених праменова. Такође, њена основна професија, архитектура, и ликовни таленат „чују“ се у овој музици. И у ствари је таква - магично-мистична (дакле оно „Маги“ јој савршено одговара). Нестварна. Девојка која се игра за клавијатурама, по њима плеше. Недокучива тајновитост и посвећеност музици... А, Миланова слова „р“,“. ш“, „ч“ и „ж“. То су најбоље певана/изговарана слова, која се, вероватно, некима не допадају, али због тих „р“, „ш“, „ч“ и „ж“ они су ми, да баш тако кажем - „најбеоградскија“ група..."
Stvarno zanimljivo. Voleo bih da pročitam više, kupiću knjigu čim budem imao priliku.
Милунка Савић
Buduća legenda
- Poruka
- 35.890
justyce4ever
Zainteresovan član
- Poruka
- 259
Милунка Савић
Buduća legenda
- Poruka
- 35.890
Malo mi je bez veze da se raspravljam, ali, eto, prosto, moram:
E ovaj dizajn tranice je jako loše uradjen, ko god da ga je radio, ne privlači čitaoca...
1. Na maloj fotografiji se ne vidi dobro dizajn
2. "Mali Nemo", opet, prosto - nema lošeg dizajna, i slabog kvaliteta, treba uzeti u ruke njihove knjige, pa se uveriti direktno.
3. Generalno, i najbitnije: Čak i kad je negde dizajn korica loš, nije važno ni presudno to da privuče čitaoca. Bitan je sadržaj knjige. Ja ne kupujem i ne čitam knjigu na osnovu njenih korica, a valjda tako rezonuju i svi drugi kojima je stalo do sadržine i kvaliteta štiva.
Милунка Савић
Buduća legenda
- Poruka
- 35.890
stoned_immaculate
Primećen član
- Poruka
- 569
light_blue_sky
Primećen član
- Poruka
- 763
smara i deprimira one koji je ne razumeju, a sramota je sto lupas gluposti
A mi koji ih mnogo volimo i slušamo ih "razumemo"......
Sibil Vejn
Poznat
- Poruka
- 7.011
light_blue_sky
Primećen član
- Poruka
- 763
nemoj da se ljutiš,ali iz nekog razloga imam želju da odgovorim na postove tipa "mi koji ih razumemo...." Razume onaj ko je cepao hors.Nista lepse nego slusati EKV posle litre piva i nekoliko dimova....
EKV rules!!!
ivANAqueen
Obećava
- Poruka
- 61
Милунка Савић
Buduća legenda
- Poruka
- 35.890
Možda, na temu, opet odlomak iz romana:
-А планирате ли да се једног дана вратите?
-Није природно живети у туђини. Отишли смо из Србије с идејом да то буде привремено. Тренутно су, на жалост, прилике такве да нам је немогуће вратити се, али неће увек бити тако...
-Неће. Не може бити. Ја бих желео свима који су овако морали отићи да се једног дана врате. Ето, и мој Димче, уби га носталгија… Е, кад поменух… Он готиви још многе, од њега сам и чуо за неке. Сем „Азре“, шта ви још слушате (а претпостављам, и свирате) од тих из бивше Југе?
-Много тога. Најрадије „Корни групу“, „Индексе“, „С времена на време“, „Леб и сол“, „Time“, „Смак“, „Лачног Франца“ и Предина“... То је све сјајна музика, а и текстови су много пута права поезија. Али, данас, заправо, рекла бих, постоји још само једна група с „наших страна“ која истински тера људе на размишљање. Својом музиком и текстовима уопште, а и најангажованије, прошле године оним спотом против рата, заједно с другима. Наравно - EKV. Заправо, као душа групе - Маргита и Милан. Маргита, једина наша права жена-рокер - вођа. И више од тога, једина права комплетна музичарка у том роду.
-Милан… Младеновић? EKV? Римтути туки. Тај спот је баш океј, против овог рата и лудила. А иначе, од ових осталих, слушам Предина, „Корни“, „Смак“, „Леб“. Затим, још, „Атомско склониште“, ЕЛО, “КУД Идијоте“ - то је прави рок, „прашење“. Али, не знам, мени је EKV, и Милан, ипак, некако, превише суморан, мрачан, па баш ни не готивим њихову свирку.
-Мрачан. Али - тачан. Како ја волим да кажем, а ево се и римује. Сем тога, стихови су му, не ретко, мистични, да не кажем - онострани. Неухватљиво, танано. А дира некако баш, чак и кад нам изгледа недокучиво. Дотиче, у сваком случају. Каткад пријатно, каткад нелагодно.
-Мене, углавном нелагодно. Е, да, та недокучивост, можда је баш зато. Има нечег ту што и - плаши. Та хладна суморност. Као - Дух из Мочваре у хорор филму.
-Добра слика! Дечак из воде. Али, можда, као и за џез што је било, нисмо, напросто, још довољно зрели. И мени понекад измиче, бива туђ, па и хладан. Али у принципу веома радо то слушам и свирам. У ствари, радије него „Азру“. Свака част Џонију. То је, такође, рекла сам, права поезија. Али слушање EKV је изазовније, већа авантура. Никад не знамо куд ћемо отпловити. Сваки је пут другачије. Управо - као џез. И блуз истовремено. Има нарочите животне снаге, невероватне енергије. Чак и кад је она тамна, заснована на горчини. А истовремено, не исказујући ни милиграм мржње или нетрпељивости, jeр би то значило - мржњу према самом себи. Речју - мрак, на путу ка светлости.
-Не кажем, има енергије, жешће. Али мени изгледа и као да је у свађи са самим собом. Пева, на пример, Какав радостан дан. А звучи - као да - рида, или одлази да се баци са стене у провалију.
-Откуд вам баш таква асоцијација? - насмеши се Ксенија - Но, да, у ствари... Могло би се и тако схватити. Јесте, можда, на први слух, контрадикција. Али неко то зове и другачије - Сусрет, и јединство супротности. Или - самоиронија. Има ту и неке - мрачне радости, ако се то тако може назвати. Није то депресивни бол. Већ - бунтовнички. На пример: У сваком поразу ја сам видео део слободе, и кад је готово, за мене, знај, тек тад је почело. Или: Дошао сам да те носим, да се не бојиш, да не говориш нема ме, дошао сам да те носим у куће мојих предака, да ти причам да ноћи нема... Посебан начин отпора према неправди, злу, и спољашњем, и унутрашњем, сопственом. Има ината, стамености. Ту је истовремено чежња за блискошћу, и сви страхови од ње, од провалије међу људима. Потрага за разумевањем. Питање колико се може уопште допрети до другог. И до себе.
Да, она је професорица, присетим се. Хвала на лекцијама, контам, али ипак, мало…
-Вероватно. Ово што сте рекли лепо звучи. Али, не знам. Ипак, некако, EKV ми не лежи. Ја кад је рок волим да баш - цепа. Џони је мени, ипак - цар, у „Фазанима“, најбољи спој добрих текстова и феноменалне музике. А EKV „врлуда“. Није их лако „похватати“. То смара.
-Управо у тој неухватљивости, и, дакако, напору да се „похватају“ је драж. Не можете их сврстати ни у један жанр. Јесте то и рокенрол. Мада, заправо, та музика је специфична. Они су сами - нови жанр. Иноватори. Као Долфи у џезу. Увек је тако с генијалцима. А стихови... Милан је бољи него многи тзв. „велики песници“ савремени. Ови текстови имају све одлике истинске поезије: неисцрпност значења и тумачења, недокучивост, лепоту, оностраност, мистику, осећања, мисао, горчину… и - крик. Тихи и гласни. Вапај. Они се, ево, све време опиру налету примитивизма, и свега злог што карактерише ове наше несрећне године. Милан је - остао у Београду. Разлог више зашто ми је он ипак дражи него Џони. И још се бори. Џони је, ипак, с том врстом борбе, завршио. А EKV нам је, хвала Богу, још ту. Тера на размишљање, опомиње, како сам рекла.
-Али, на жалост, изгледа да све то није било довољно.
-Није. Или људи, напросто - јесу схватили, барем, слутили поруке, али - нису хтели да чују. Људи неће да верују да ће се десити баш оно најгоре, надају се да ће га некако избећи. А не схватају да управо само својом личном борбом, активним учешћем, могу учинити да се зло спречи. Не, нема оправдања. Да је свако размишљао као својевремено Јозеф Шулц. А могао је. Свако је могао. Само се увек нађе неко оправдање. Да. Ми смо дозволили да ствари оду предалеко...
-А планирате ли да се једног дана вратите?
-Није природно живети у туђини. Отишли смо из Србије с идејом да то буде привремено. Тренутно су, на жалост, прилике такве да нам је немогуће вратити се, али неће увек бити тако...
-Неће. Не може бити. Ја бих желео свима који су овако морали отићи да се једног дана врате. Ето, и мој Димче, уби га носталгија… Е, кад поменух… Он готиви још многе, од њега сам и чуо за неке. Сем „Азре“, шта ви још слушате (а претпостављам, и свирате) од тих из бивше Југе?
-Много тога. Најрадије „Корни групу“, „Индексе“, „С времена на време“, „Леб и сол“, „Time“, „Смак“, „Лачног Франца“ и Предина“... То је све сјајна музика, а и текстови су много пута права поезија. Али, данас, заправо, рекла бих, постоји још само једна група с „наших страна“ која истински тера људе на размишљање. Својом музиком и текстовима уопште, а и најангажованије, прошле године оним спотом против рата, заједно с другима. Наравно - EKV. Заправо, као душа групе - Маргита и Милан. Маргита, једина наша права жена-рокер - вођа. И више од тога, једина права комплетна музичарка у том роду.
-Милан… Младеновић? EKV? Римтути туки. Тај спот је баш океј, против овог рата и лудила. А иначе, од ових осталих, слушам Предина, „Корни“, „Смак“, „Леб“. Затим, још, „Атомско склониште“, ЕЛО, “КУД Идијоте“ - то је прави рок, „прашење“. Али, не знам, мени је EKV, и Милан, ипак, некако, превише суморан, мрачан, па баш ни не готивим њихову свирку.
-Мрачан. Али - тачан. Како ја волим да кажем, а ево се и римује. Сем тога, стихови су му, не ретко, мистични, да не кажем - онострани. Неухватљиво, танано. А дира некако баш, чак и кад нам изгледа недокучиво. Дотиче, у сваком случају. Каткад пријатно, каткад нелагодно.
-Мене, углавном нелагодно. Е, да, та недокучивост, можда је баш зато. Има нечег ту што и - плаши. Та хладна суморност. Као - Дух из Мочваре у хорор филму.
-Добра слика! Дечак из воде. Али, можда, као и за џез што је било, нисмо, напросто, још довољно зрели. И мени понекад измиче, бива туђ, па и хладан. Али у принципу веома радо то слушам и свирам. У ствари, радије него „Азру“. Свака част Џонију. То је, такође, рекла сам, права поезија. Али слушање EKV је изазовније, већа авантура. Никад не знамо куд ћемо отпловити. Сваки је пут другачије. Управо - као џез. И блуз истовремено. Има нарочите животне снаге, невероватне енергије. Чак и кад је она тамна, заснована на горчини. А истовремено, не исказујући ни милиграм мржње или нетрпељивости, jeр би то значило - мржњу према самом себи. Речју - мрак, на путу ка светлости.
-Не кажем, има енергије, жешће. Али мени изгледа и као да је у свађи са самим собом. Пева, на пример, Какав радостан дан. А звучи - као да - рида, или одлази да се баци са стене у провалију.
-Откуд вам баш таква асоцијација? - насмеши се Ксенија - Но, да, у ствари... Могло би се и тако схватити. Јесте, можда, на први слух, контрадикција. Али неко то зове и другачије - Сусрет, и јединство супротности. Или - самоиронија. Има ту и неке - мрачне радости, ако се то тако може назвати. Није то депресивни бол. Већ - бунтовнички. На пример: У сваком поразу ја сам видео део слободе, и кад је готово, за мене, знај, тек тад је почело. Или: Дошао сам да те носим, да се не бојиш, да не говориш нема ме, дошао сам да те носим у куће мојих предака, да ти причам да ноћи нема... Посебан начин отпора према неправди, злу, и спољашњем, и унутрашњем, сопственом. Има ината, стамености. Ту је истовремено чежња за блискошћу, и сви страхови од ње, од провалије међу људима. Потрага за разумевањем. Питање колико се може уопште допрети до другог. И до себе.
Да, она је професорица, присетим се. Хвала на лекцијама, контам, али ипак, мало…
-Вероватно. Ово што сте рекли лепо звучи. Али, не знам. Ипак, некако, EKV ми не лежи. Ја кад је рок волим да баш - цепа. Џони је мени, ипак - цар, у „Фазанима“, најбољи спој добрих текстова и феноменалне музике. А EKV „врлуда“. Није их лако „похватати“. То смара.
-Управо у тој неухватљивости, и, дакако, напору да се „похватају“ је драж. Не можете их сврстати ни у један жанр. Јесте то и рокенрол. Мада, заправо, та музика је специфична. Они су сами - нови жанр. Иноватори. Као Долфи у џезу. Увек је тако с генијалцима. А стихови... Милан је бољи него многи тзв. „велики песници“ савремени. Ови текстови имају све одлике истинске поезије: неисцрпност значења и тумачења, недокучивост, лепоту, оностраност, мистику, осећања, мисао, горчину… и - крик. Тихи и гласни. Вапај. Они се, ево, све време опиру налету примитивизма, и свега злог што карактерише ове наше несрећне године. Милан је - остао у Београду. Разлог више зашто ми је он ипак дражи него Џони. И још се бори. Џони је, ипак, с том врстом борбе, завршио. А EKV нам је, хвала Богу, још ту. Тера на размишљање, опомиње, како сам рекла.
-Али, на жалост, изгледа да све то није било довољно.
-Није. Или људи, напросто - јесу схватили, барем, слутили поруке, али - нису хтели да чују. Људи неће да верују да ће се десити баш оно најгоре, надају се да ће га некако избећи. А не схватају да управо само својом личном борбом, активним учешћем, могу учинити да се зло спречи. Не, нема оправдања. Да је свако размишљао као својевремено Јозеф Шулц. А могао је. Свако је могао. Само се увек нађе неко оправдање. Да. Ми смо дозволили да ствари оду предалеко...
Милунка Савић
Buduća legenda
- Poruka
- 35.890
gost 123295
Ističe se
- Poruka
- 2.476
Arzberg
Zainteresovan član
- Poruka
- 381
Neverovatno... Hvala @Milunka za ovaj odlomak...A tek spisak bendova i muzicara... Predin... Pa sav taj jazz!!! Dotakla si se mog svakodnevnog razmisljanja o postojanju u tudjini... Ali, o toj temi je jako lepo David Albahari pisao u svom feljtonu... Nego, da ja ne lelujam mnogo i nasiroko...
Sto se tvoje knjige iz izloga tice... Drago mi je da stoji u drustvu takvih knjiga, a pogotovu sto stoji pored knjige Dubravke Stojanovic, moje omiljene istoricarke nove generacije ( pored mog profesora Arsena Djurovica, naravno )... Prosto ne mogu da verujem, jer sam danas na Euronews-u videla, sasvim slucajno - mada, vec mi to ,,slucajno'' postaje sumnjivo...
- bas jedan prilog sa Dubravkom Stojanovic.
Uh... Dok sam citala odlomak, slusala sam ,,Anesteziju''... Prisecala se tih nesrecnih devedesetih, ali sam skoro istovremeno, mogla da zamislim kolarcevu salu, atmosferu jazz-a u njoj, i izlazak iz sale, Studentski trg, Plato...
Hvala za ,,laku noc'' ... Cini mi se da zivot u tudjini i nije tolika patnja sve dok znas ko si i odakle dolazis, sve dok se secas svojih ulica, mirisa, ljudi koji su ti na razlicite nacine ostavili neko svoje znacenje u nekom tvom kosmosu... I sve dok se menjas i odrastas sa svim tim ljudima i ulicama u secanju... Ali, o tome se moze pisati i pisati, a meni ,, se oci sklapaju'' ...
...Ova je borba bila ispod casti! Protiv razuma! U proslim danima osvojili smo ponos! U proslim danima izgubili smo sve! Sve! Sve! Dolazi dan! Dolazi dan! Dolazi dan! Dan koji cekam ovde zatrpan... Ovi ljudi su valjda zasluzili bolje... Mi to mozemo ZAJEDNO!...
Sto se tvoje knjige iz izloga tice... Drago mi je da stoji u drustvu takvih knjiga, a pogotovu sto stoji pored knjige Dubravke Stojanovic, moje omiljene istoricarke nove generacije ( pored mog profesora Arsena Djurovica, naravno )... Prosto ne mogu da verujem, jer sam danas na Euronews-u videla, sasvim slucajno - mada, vec mi to ,,slucajno'' postaje sumnjivo...
- bas jedan prilog sa Dubravkom Stojanovic.Uh... Dok sam citala odlomak, slusala sam ,,Anesteziju''... Prisecala se tih nesrecnih devedesetih, ali sam skoro istovremeno, mogla da zamislim kolarcevu salu, atmosferu jazz-a u njoj, i izlazak iz sale, Studentski trg, Plato...
Hvala za ,,laku noc'' ... Cini mi se da zivot u tudjini i nije tolika patnja sve dok znas ko si i odakle dolazis, sve dok se secas svojih ulica, mirisa, ljudi koji su ti na razlicite nacine ostavili neko svoje znacenje u nekom tvom kosmosu... I sve dok se menjas i odrastas sa svim tim ljudima i ulicama u secanju... Ali, o tome se moze pisati i pisati, a meni ,, se oci sklapaju'' ...
...Ova je borba bila ispod casti! Protiv razuma! U proslim danima osvojili smo ponos! U proslim danima izgubili smo sve! Sve! Sve! Dolazi dan! Dolazi dan! Dolazi dan! Dan koji cekam ovde zatrpan... Ovi ljudi su valjda zasluzili bolje... Mi to mozemo ZAJEDNO!...
Poslednja izmena:
Arzberg
Zainteresovan član
- Poruka
- 381
Ja jutros naleteh, na YUM forumu, na ovaj intervju iz cuvenog casopisa Pere Lukovica - XZ ... Hvala onome ko ga je postavio...
http://i256.photobucket.com/albums/hh183/VoivodBG/XZ01.jpg
http://i256.photobucket.com/albums/hh183/VoivodBG/XZ02.jpg
http://i256.photobucket.com/albums/hh183/VoivodBG/XZ03.jpg
Eh, da... A sinoc, zaboravih da ti kazem, tj. napisem, @Milunka da mi se svidja pisanije u ovom poslednjem odlomku, o Dzonijevoj muzici i poetici, sa jedne strane ( namerno izbegavam termin ,,uporedjivanje'' ), i muzici i poetici EKV, sa druge strane...
Tek sam jutros shvatila kako mi je post od sinoc po malo konfuzan, a samo zato sto sam pisala pod utiskom tvoja dva poslednja posta, a bejah i pospana, kuku!
... Vidi se da nisam covek za sitne sate, vec za ranu zoru...
http://i256.photobucket.com/albums/hh183/VoivodBG/XZ01.jpg
http://i256.photobucket.com/albums/hh183/VoivodBG/XZ02.jpg
http://i256.photobucket.com/albums/hh183/VoivodBG/XZ03.jpg
Eh, da... A sinoc, zaboravih da ti kazem, tj. napisem, @Milunka da mi se svidja pisanije u ovom poslednjem odlomku, o Dzonijevoj muzici i poetici, sa jedne strane ( namerno izbegavam termin ,,uporedjivanje'' ), i muzici i poetici EKV, sa druge strane...
Tek sam jutros shvatila kako mi je post od sinoc po malo konfuzan, a samo zato sto sam pisala pod utiskom tvoja dva poslednja posta, a bejah i pospana, kuku!
... Vidi se da nisam covek za sitne sate, vec za ranu zoru...
Poslednja izmena:
Hladna_kao_Sunce
Aktivan član
- Poruka
- 1.436
good_neighbour
Poznat
- Poruka
- 9.057
light_blue_sky
Primećen član
- Poruka
- 763
