Evo još jednog odlomka koji se direktno odnosi na EKV:
26. август 1994.
Увиђам каква је у ствари ово мјуза. Откривам EKV. То јест, Милана М. и Маргиту С. Не само због Ксенијиних сјајних интерпретација, него их управо чуо и први пут уживо пре неки дан у Будви!
И текстови. Једно с другим у савршеном складу и хаосу тог посебнога свемира. Ово је - да, као и Долфи у џезу, потпуно - с друге планете. То је онај живот, где сам пао и ја. С невиних даљина, са очима звезда… А, опет, стовремено, тако и дубоко везан за земљу што животу служи. Ту земљу, о којој Милан пева: У земљи видим спас.
Можда сам се и ја, као многи, до сад плашио, одбијао да признам и прихватим тај позив за силазак у себе самог. Покушај силаска, заправо.
На прво слушање, и даље суморно, напорно, мучно, смео бих рећи. У ствари, тај први корак је најтежи. Уопште одлучити се да закорачиш у тај звук. Али, кад једном покупиш вољу, и снагу… И, потом, што више слушаш, капираш да те осваја, увлачи у свој свет. Споро улази, али кад уђе, рашири се свуда, и не може више изићи.
Као магија, бајалица. Понављање које није досадно, напротив. Него - баца у занос. Да ли да кажем и - транс? Продужимо транс у... Трансцедент. С ону страну звука. Добра и зла. Није то магија крви и патње, нека мазохистичка, како на први поглед је деловало. Не, уопште. Него, борбе, произишле из потребе да се нешто учини, промени. Управо - непристајање.
А, и даље - Сфинга. Загонетка се стално изнова задаје. Никако да их прокужиш. Таман кад помислиш да си ухватио, изненади те нечим новим. И тако стално. Као Ахил, који никад не може стићи корњачу.
Али ваљда је баш у том и јесте драж, како рече оно Ксенија.
Не, то стварно није само рокенрол. Личи и на блуз, и на џез, у неким тренуцима. Али је заправо доиста сасвим своја и непоновљива. Неупоредива с било којом. То је - EKV.
Савршено одговара оним шареним, раскуштраним визуелизацијама из „Виндоус медија плејера“. Преливи, игре боја и облика. Слично калеидоскопу. Ко их је видео, укапираће о чему говорим.
Чудесно, неодољиво привлачно. Као… заспати у снегу, као корак с ону страну огледала.
Продорни Миланов глас, у исти мах сентименталан и нежан и једнако револуционаран и директан, узнемирујући.
Не пева. Он то - живи. И, као да у свакој песми - умире. Сагори на сцени. А онда - од те исте песме, сопственог пепела, наново се роди. Феникс. Не знаш како, ни шта. То се не капира то се - осећа. Та немогућа енергија. То прелази, хвата и носи.
Пловиш на тој мјузи, у њој, кроз њу. Можда, и као кроз неку јако добру рибу. Нпр... Алиду.
(Иако не баш као Алида, и Маргита је, мора се признати, добра риба).