EKV

  • Začetnik teme Začetnik teme Karadjole De Mirel
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
Opet sam u fazi da mnogo razmišljam o EKV,a iskreno i nije mi baš do toga....i slušam ih relativno često,a zapravo bih želeo da malo napravim pauzu od "težeg" zvuka uopšte,a neka laganija muzika mi je dosadna....
 
I meni je taj deo tuzan,ali III mi je...:(

Mogle bismo zajedno(al sam dosadna..:hahaha:)

Danas sam pricala sa nekim,ko ne voli te tribjute... posmatra ih kao bendove koji zele da nekako zamene ekv(?!:roll:).... ja volim da idem,cisto da bih osetila neku energiju,prosto mi dodju kao neko prociscenje nakon meseci provedenih sa ljudima koji slusaju da ne kazem sta...:)

I onda atmosfera koja bude tamo...:D prosle godine kad sam izasla iz skc-a,osetila sam se srecnom...:) neki cudan i lep osecaj...:mrgreen:
 
Prenaporan i predepresivan koncert u "Tvornici"! Nikada EKV nisam doživljavao kao grupu nesretnika koji jedva čekaju da umru!:roll:
Budi sam, Sinhro, Krug, Tatoo, Radostan dan, Nisam mislio na to, Novac u rukama, Zemlja, Iznad grada, Aut - samo su neke od stvari koje uopće nisu svirali:thumbdown:
 
Sinoć sam izašla. Bila je neka živa svirka. Svašta se sviralo, od EKV-a: Ti si sav moj bol, Zemlja i Srce. U Ti si sav moj bol su baš lepo i dobro odsvirali klavijature. :) Primetim da kad se svira EKV, uvek se svira Srce. Ja tu pesmu nikad nisam računala kao njihov "hit"... i nije mi ta pesma nešto... ne mogu da kažem da je naročito volim. Melodijski mi odudara od njihovog "stila".

Nemam ništa protiv da čujem druge da sviraju EKV kad se negde zadesim, ali nemam potrebu da posebno radi toga negde izađem... da bih slušala tribute, ili nešto slično tome... Sve to dobro zvuči, svaka čast tim ljudima, ali što je neko rekao u poslednjem delu dokumentarca Kao da je bilo nekad "čemu?".
 
Car Zg:
Prenaporan i predepresivan koncert u "Tvornici"! Nikada EKV nisam doživljavao kao grupu nesretnika koji jedva čekaju da umru!:roll:
Budi sam, Sinhro, Krug, Tatoo, Radostan dan, Nisam mislio na to, Novac u rukama, Zemlja, Iznad grada, Aut - samo su neke od stvari koje uopće nisu svirali:thumbdown:
Kliknite za proširenje...

Jel možeš još detalja? Baš me interesuje...:)
 
Meni je isto cetvrti deo bio najtuzniji:sad2:
Magine slike,ono sto je pricao Svetozar Cvetkovic...
Ne znam jeste li primetili Magi na snimku.Neko je snimio pred kraj,
to su pustili u pozadini.:sad2::sad2::sad2::heart:
 
Pozdrav svima!
Evo posto spominjete Svetozara Cvetkovica ;)
Da li neko zna koliko su karte za cetvrtak?

Svetozar Cvetkovic (17 Septembar, 2006 - 23:10)
Skloni smo zaboravu, dogadjaja a najviše ljudi. Dragih ljudi... San koji je nosio njeno ime upoznao sam '78 godine prošlog veka na rodendanu mog školskog druga. Imala je 19. Osmeh, svima kasnije znan, a zauvek tajnovit. Na moj dvadeseti mi je donela Berlin Lou Reeda upakovan u paus ispunjen njenim crtežima i natpisima, slovima autenticnog dizajna. Pod njima se nazirala slika sa omota kasnije omiljenog albuma i muzike citave jedne generacije.
U prevreloj hotelskoj sobi Atinskog hotela zaboravljenog imena sam joj otvorio kutiju svojih tajni, a ona poželela da mi spakuje stvari za povratak sa ekskurzije.
Onda se upalilo svetlo, bio je jedan moj ispit, izašli smo zajedno, ona sela za pianino, ja govorio Brehta. Pevao songove Weill-a i Eisler-a....Virtuozno me vodila kroz zamršenu melodiju songa koji su vec otpevali Jim Morisson i David Bowie – O moon of Alabama, we now must say good bye....
Dobro sam prošao na ispitu...
Odlicno smo prošli...
Putovali smo, igrali, van Akademije, u SKC-u, na Festivalima, u provinciji...
Išla je ispred vetra.
Nije išla tudjim tragovima, a njene nisu uspevali da prate.
Govorila je svojim jezikom koji sam pokušavao da naucim, mislila samo svojim mislima ciji se sistem kretao moždanim vijugama brzinom koja se samo buducnošcu mogla pratiti.
Pisala je znacima, ne slovima, pa i kad bi bila slova, to su bili samo njeni znaci...
Da kaže, ne i pokaže, koliko je boli...
Godinama tako.
Gledala je tamnom dubinom i osmehom koji nije nikad nagoveštavao srecu. Pa ipak volela je one kojima je nedostajala pomoc a istu nije umela da primi.
Živela je u sobi sa svojim klavirom, u susednoj spavao otac, malo dalje i još dalje majka.
Jedne noci zazvonio je telefon – slušaj ovo...- rece
Iza treptaja membrane na telefoskoj slušalici, razlivao se ton orgulja koje dubinom u tom trenu podsecaju na zvuk nekad cuvenog tria Emerson Lake & Palmer, a potom glas, i stihovi rodeni njenim mislima...
Kako da ih shvatim?
Kako ce ih shvatiti?
- Šta kažeš? – upita, a tonovi se i dalje razlivaju u daljini
Ah, kako sam bio nespretan:
- Iseci, iseci, iseci......- želeo sam da dam neku primedbu.
A bilo je genijalno.
I ostalo tako.
Nema primedbi.
Jedne noci u Japanu je dobila nagradu na nekom važnom arhitektonskom konkursu za rad na projektu koji je ležao na pokrovu crnog klavira u njenoj sobi. Radovala se, ali manje od mene...
Jedne noci smo se razdvojili pred ulazom u Smiljanicevoj ulici, popela se gore, a ipak nije otišla kuci...
Tražio sam je, završio noc pod prozorom na istoj adresi i zabijenim automobliom u banderu preko puta ulice, kad sam je napokon našao.
- Nisam mogao da te pronadem, vidi šta sam uradio zbog tebe!!!
- Ne zbog mene, nego zbog sebe – dobrocudno se nasmejala mojoj šteti.
Krila je od mene, ali ne i sebe...
Pa opet, naucio sam toliko mnogo od nje.
Zapravo sve.
Oblike, misli, reci, prošlost...
Buducnost je nije htela.
Ostavljala je drugima.
Na ispracaju njene majke, njen plemeniti otac mi je došanuo – cuvaj je, sama je...
Na ispracaju njenog oca, koracala je sama za kovcegom u nevelikoj pratnji, sa jednom belom ružom u ruci.
Ruža je završila na tamnoj hrastovini u trenu kad se okrenula i naredbodavno izgovorila – Vodi me nekud!!!
Vozio sam nekud pod mostovima, tamo je izašla i dugo se nije javila...
Hodala je gradom sa toliko ljudi oko sebe, a bila neizmerno sama.
Javljala se ponekad, došla u ludilu poslova koji me okružuju, sela i tiho posmatrala šta smo ostavili za sobom....
Bila je kasna noc, nakon predstave u garderobi Sava Centra, jesen 2002.
Skidajuci belinu šminke sa lica, neko je pokucao na vrata. Na njima poznato lice jednog od zaposlenih.
- Bila je jedna devojka, ostavila neku poruku za tebe – dao mi je presavijeni papiric istrgnut iz nekog bloka išpartanog bledim linijama na kocke.
Otvorio sam.
Nesigurnom rukom ispisano:
Cvele, danas je umrla Magi...
Pred zamucenim ogledalom ocima namašcenim kremom za skidanje tena, život se premotao u nekoliko sekundi.
Na bežanijskom groblju Košava je brisala tragove ka udaljenoj parceli nepoznatog broja. U pratnji nešto prijatelja, muzicara, bez rodaka...
Nema ih.
I moja „rec" na kraju.
Nedostaje mi.
Dobri duh ovog grada.
Njenu muziku ne pevušim – placem je.
a pamtim, Magi..
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Nina
Neki od stihova iz pesama grupe “EKV”
Odgovora
7
Pregleda
272
Ortak2
O

Back
Top