lidija.nikolic
Početnik
- Poruka
- 4
(nastavak)
Zaveta ćutanja pridržavao se ipak jedan od likova knjige, jedini bez imena i prezimena, izvesni gospodin Toša, a zapravo uvaženi doktor Todor Jovanović, koji ni meni, posle 20 godina poznanstva, na moje otvoreno pitanje i sumnju, nije dao odgovor o Margitinoj bolesti. Taj gospodin Toša ju je godinama pomagao, kao i mnoge druge, dajući joj besplatno svoje lekove i njenu «mesečnu platu» kako su on i Magi to zvali, ali tako nešto nećete pročitati u ovoj knjizi.
...Kao što iz nje nećete saznati koliko su joj pomagali i voleli je njeni prijatelji iz detinjstva Dejan Radovanović, istoričar umetnosti i Miloš Radović, reditelj, sin Duška Radovića; njena profesorka klavira Lilika i profesor Lambra; komšinice tetka Zora i tetka Emilija Mezga; Toša Jović koji se pobrinuo da je dostojno sahrani TV Beograd, ali je to u zadnji čas preuzeo na sebe Svetozar Cvetković; rođaci Milorad i Olga Ravasi koji žive u Americi i koji su tamo prvo napravili radio emisiju, a potom organizovali i koncert u Torontu u spomen Magi, što beogradski muzičari nisu učinili; teta Danica Mladenović koja joj je nedavno postavlila na grobu mermernu ploču; nespomenuti Dule ili uzgred spomenuti Marko, Joca, Milica, Iva, Stojan-Cole...
Međutim, ako je glavni motiv pisanja ove knjige bio pokušaj da se umanji diskriminacija HIV pozitivnih za života, koju Magi doduše nije ni doživela, onda se moglo pisati o njihovoj i Margitinoj diskriminaciji posle smrti! Mi, koji smo je sahranjivali i identifikovali u kapeli, bili smo svedoci toga... Ali, o tome niko ne progovara... O službi koja prevozi umrle sa VI odeljenja Infektivne klinike do kapele, koja odbija da ima kontakt sa umrlim, te ga pod punom zaštitnom opremom trpa golog u crnu, neprovidnu plastičnu kesu sa providnim otvorom samo za lice... Lice otvorenih ili povezanih očiju, koje nije imao ko da zatvori, jer nikog nije ni bilo tu u času smrti... Telo koje ni najbliži ni neko drugi nema pravo da okupa i obuče kako običaji nalažu, za koje se dva sanduka moraju kupiti, jedan metalni koji se zaletuje, a potom stavlja u drugi, drveni... Ja bih se opredelila da o takvim stvarima pišem i govorim kad je reč o diskriminaciji, jer mislim da je to ono što je široj javnosti gotovo nepoznato.
Saša Ilić, kao autor, opredelio se za opise nekih drugih pojedinosti i događaja, koji su čas istiniti čas krajnje nepouzdani ili čak lažni... Osim toga, većina događaja, čak i onih verodostojnih, stavljeni van konteksta, dobijaju sasvim drugi smisao od prvobitnog. Mnoge scene, odnosno situacije tokom kojih teče Margitina navodna ispovest, iskonstruisane su na nerealan način koji ne podleže zakonima ni životne ni književne logike. I najzad, jezik kojim Margita govori tokom svojih dugih monologa – nije njen jezik! Svi koji smo je poznavali, sigurni smo da se razgovori s Magi nisu nikada odvijali na način kako je to prezentovano u ovoj knjizi. Ko ne veruje, ko je nije poznavao, a nema drugih, boljih dokaza, neka bar pažljivo sasluša razgovor između Magi i Firčija snimljen na njegovom CD-u, pa će steći odmah predstavu o njenom krajnje originalnom, a ponekad teško shvatljivom, načinu razmišljanja i komuniciranja. (Na primer, Margitina čestitka za moj 34. rođendan, napisana na papiriću veličine 3cm, istrgnutom iz neke notne sveske, glasi: « ...Ali, najviše na svetu...» Eto, tako je govorila Margita...)
Njoj je malo bilo potrebno za sreću, ali ponekad i to malo je nedostižno. Naročito tako blistavom umu u svetu punom maloumnika... Pri jednom od naših poslednjih susreta, stegla me je u zagrljaj, zagnjurila glavu u moju kosu, u ono udubljenje nadomak ramena, i prošaputala: «To je sve što mi je potrebno.»
Čini mi se da joj ovakva knjiga ipak nije bila potrebna. Bila joj je potrebna prava ljubav, nežnost, razumevanje, kao i svima nama. Vapila je za tim od detinjstva, jer i tad joj je to, na određeni način, bilo uskraćeno... Ono što je bilo zamišljeno kao plod ljubavi i prijateljstva, a to je ova knjiga, nije nažalost postiglo svoj cilj ni ispunilo svoju svrhu.
Mnogi su nad ovom knjigom pustili suzu, od tuge, besa, revolta ili nemoći... Ali, setimo se, na kraju ove besede, Isusovih reči iz Besede na Gori: «Blago onima koji plaču, jer će se utešiti.»
Lidija Nikolic
Zaveta ćutanja pridržavao se ipak jedan od likova knjige, jedini bez imena i prezimena, izvesni gospodin Toša, a zapravo uvaženi doktor Todor Jovanović, koji ni meni, posle 20 godina poznanstva, na moje otvoreno pitanje i sumnju, nije dao odgovor o Margitinoj bolesti. Taj gospodin Toša ju je godinama pomagao, kao i mnoge druge, dajući joj besplatno svoje lekove i njenu «mesečnu platu» kako su on i Magi to zvali, ali tako nešto nećete pročitati u ovoj knjizi.
...Kao što iz nje nećete saznati koliko su joj pomagali i voleli je njeni prijatelji iz detinjstva Dejan Radovanović, istoričar umetnosti i Miloš Radović, reditelj, sin Duška Radovića; njena profesorka klavira Lilika i profesor Lambra; komšinice tetka Zora i tetka Emilija Mezga; Toša Jović koji se pobrinuo da je dostojno sahrani TV Beograd, ali je to u zadnji čas preuzeo na sebe Svetozar Cvetković; rođaci Milorad i Olga Ravasi koji žive u Americi i koji su tamo prvo napravili radio emisiju, a potom organizovali i koncert u Torontu u spomen Magi, što beogradski muzičari nisu učinili; teta Danica Mladenović koja joj je nedavno postavlila na grobu mermernu ploču; nespomenuti Dule ili uzgred spomenuti Marko, Joca, Milica, Iva, Stojan-Cole...
Međutim, ako je glavni motiv pisanja ove knjige bio pokušaj da se umanji diskriminacija HIV pozitivnih za života, koju Magi doduše nije ni doživela, onda se moglo pisati o njihovoj i Margitinoj diskriminaciji posle smrti! Mi, koji smo je sahranjivali i identifikovali u kapeli, bili smo svedoci toga... Ali, o tome niko ne progovara... O službi koja prevozi umrle sa VI odeljenja Infektivne klinike do kapele, koja odbija da ima kontakt sa umrlim, te ga pod punom zaštitnom opremom trpa golog u crnu, neprovidnu plastičnu kesu sa providnim otvorom samo za lice... Lice otvorenih ili povezanih očiju, koje nije imao ko da zatvori, jer nikog nije ni bilo tu u času smrti... Telo koje ni najbliži ni neko drugi nema pravo da okupa i obuče kako običaji nalažu, za koje se dva sanduka moraju kupiti, jedan metalni koji se zaletuje, a potom stavlja u drugi, drveni... Ja bih se opredelila da o takvim stvarima pišem i govorim kad je reč o diskriminaciji, jer mislim da je to ono što je široj javnosti gotovo nepoznato.
Saša Ilić, kao autor, opredelio se za opise nekih drugih pojedinosti i događaja, koji su čas istiniti čas krajnje nepouzdani ili čak lažni... Osim toga, većina događaja, čak i onih verodostojnih, stavljeni van konteksta, dobijaju sasvim drugi smisao od prvobitnog. Mnoge scene, odnosno situacije tokom kojih teče Margitina navodna ispovest, iskonstruisane su na nerealan način koji ne podleže zakonima ni životne ni književne logike. I najzad, jezik kojim Margita govori tokom svojih dugih monologa – nije njen jezik! Svi koji smo je poznavali, sigurni smo da se razgovori s Magi nisu nikada odvijali na način kako je to prezentovano u ovoj knjizi. Ko ne veruje, ko je nije poznavao, a nema drugih, boljih dokaza, neka bar pažljivo sasluša razgovor između Magi i Firčija snimljen na njegovom CD-u, pa će steći odmah predstavu o njenom krajnje originalnom, a ponekad teško shvatljivom, načinu razmišljanja i komuniciranja. (Na primer, Margitina čestitka za moj 34. rođendan, napisana na papiriću veličine 3cm, istrgnutom iz neke notne sveske, glasi: « ...Ali, najviše na svetu...» Eto, tako je govorila Margita...)
Njoj je malo bilo potrebno za sreću, ali ponekad i to malo je nedostižno. Naročito tako blistavom umu u svetu punom maloumnika... Pri jednom od naših poslednjih susreta, stegla me je u zagrljaj, zagnjurila glavu u moju kosu, u ono udubljenje nadomak ramena, i prošaputala: «To je sve što mi je potrebno.»
Čini mi se da joj ovakva knjiga ipak nije bila potrebna. Bila joj je potrebna prava ljubav, nežnost, razumevanje, kao i svima nama. Vapila je za tim od detinjstva, jer i tad joj je to, na određeni način, bilo uskraćeno... Ono što je bilo zamišljeno kao plod ljubavi i prijateljstva, a to je ova knjiga, nije nažalost postiglo svoj cilj ni ispunilo svoju svrhu.
Mnogi su nad ovom knjigom pustili suzu, od tuge, besa, revolta ili nemoći... Ali, setimo se, na kraju ove besede, Isusovih reči iz Besede na Gori: «Blago onima koji plaču, jer će se utešiti.»
Lidija Nikolic
50 godina...
Bilo mi je i tuzno dok sam vas slusala u skc-u.
