Skafander
Iskusan
- Poruka
- 5.406
2125. godina — sećanje na doba kad su ljudi dobrovoljno udisali otrov i zvali to životom.
Zamislite, pre tačno sto godina, ljudi su jedni drugima pušili dim u lice. Ozbiljno. Stajali su po kafanama, stanovima, kancelarijama i udisali ugljen-monoksid, katran, amonijak i arsen, i to zvali — “opuštanjem”.
Još su imali sprave koje su sagorevale naftu i gurale taj otrov kroz ulice, u pluća dece, trudnica i staraca. Zvali su ih “automobili”. I ne, nisu ih parkirali gde treba, nego na trotoarima, kao da pešaci ne postoje.
Beograd 2025. bio je grad gde je egoizam bio glavni izduvni gas. Svako je verovao da mu kola znače slobodu, dok nije shvatio da zapravo robuje benzinskoj pumpi. Ložili su drva, ugalj, bacali plastiku u vatru — i udisali. To se zvalo “zima”.
Nisu imali javne česme, ni toalete, pa su udisali smrad iz kontejnera koje niko nije zatvarao. Gradovi su izgledali kao urbani pakao: sirene, buka, dim, agresija, bahatost — i svi su govorili “takav je život”.
A bicikliste su gledali kao budale. Kao da je pedalanje bilo nešto smešno, a ne najzdraviji i najčistiji oblik kretanja. Biciklističke staze su bile retke, uske, presečene parkinzima. Kao da je čovek na dva točka bio neprijatelj civilizacije.
Kad danas pogledamo unazad, jasno nam je: oni nisu živeli, oni su se trovali. Trovali sebe, planetu, decu i budućnost, sve pod izgovorom da “moraju negde da stignu”.
Danas, 2125. godine, dišemo čist vazduh, voda je dostupna svima, energija ne ubija ni nas ni planetu, a dim postoji samo u muzejima — u sekciji “Ljudska glupost i egoizam 21. veka”.
2125. godina — Arhiv zagađenog uma.
Kako su ljudi pre sto godina udisali otrov i zvali to civilizacijom.
Zamislite planetu gde su ljudi dobrovoljno udisali dim, gde su pušili katran i otrov, gurali ga kroz pluća i zvali to opuštanjem.
Zamislite društvo koje je vozilo metalne kutije na benzin, koje su svakog dana ubijale po malo — tiho, nečujno, legalno.
To je bio Beograd 2025. godine.
Grad gde su trotoari služili za parkiranje, a ne za ljude.
Gde je buka bila statusni simbol, a dim dokaz moći.
Gde se energija trošila na bes, sirene i pokazivanje.
Gde se ego merio kubikažom, a duša dimila kroz auspuh.
Nisu imali česme, nisu imali toalete, nisu imali staze za bicikle — ali su imali influensere i automobilske salone.
Otvoreni kontejneri su im bili spomenici modernog doba, a spaljena plastika miris napretka.
Gušili su jedni druge i govorili: “Samo da se preživljava.”
Pušili su u licima dece, staraca, ljubavnika — bez trunke svesti da je svaka čaura dima zapravo mali oblak smrti.
Zvali su to društvom, slobodom, kafanom, izlaskom.
A kad bi im pluća izdahnula, govorili su: “Tako ti je to, svi ćemo jednom.”
Kao da je otrov bio sudbina, a ne izbor.
Ložili su drva u zgradama, bacali ugalj i plastiku u peći, i hvalili se kako “greju kuću”, dok su grejali — pakao.
Zagađivali su vazduh, vodu, hranu i misli.
Zvali su to napretkom, a zapravo su živeli u kolektivnoj halucinaciji: da civilizacija znači trošiti više, trovati brže i umirati tiše.
Danas, 2125. godine
Udišemo vazduh koji ima ukus postojanja, ne goriva.
Nema više ni cigareta, ni dima, ni dvoličnosti.
Gradovi su tihi, ulice čiste, ljudi zdravi — ne zato što je tehnologija napredovala, već zato što je svest evoluirala.
Vozimo tišinu, dišemo svetlost, pijemo vodu iz svake česme jer je svaka česma sveta.
Energija se ne uzima, već deli.
Toplota se ne pravi paljenjem, već kruženjem.
Civilizacija se ne meri zgradama, nego balansom između čoveka i planete.
I kad pogledamo unazad, na arhive 21. veka, vidimo samo jedno:
doba zagađenog ega.
Ljudi su verovali da su pametni, a zapravo su bili pijani od sopstvene kratkovidosti.
Bili su robovi sopstvenog komfora — komforofili, slepi sledbenici otrovne udobnosti.
Danas se u školama izučava to razdoblje pod nazivom:
“Antropogeni idiotizam: era samozatrovanih civilizacija.”
U muzejima se čuvaju cigarete, auspuzi i plastične flaše, kao eksponati jednog kolektivnog samoubistva sa odloženim efektom.
A deca pitaju: “Zašto su to radili, ako su znali da je otrovno?”
A mi im kažemo:
I zato, kad god prođete biciklističkom stazom punom zelenila i svetlosti, setite se — to nije napredak, to je iskupljenje.Iskupljenje za vek u kome je čovek gušio sve što diše, samo zato da bi izgledao važnije.
Šta vi mislite?
