Sneg je padao tog davnog Božića, hiljadu devetsto šezdeset i neke, a vetar duvao tako silno i ljuto, kao da je branio pahuljama da slete na tlo i odmore se od tolikog puta. Majka se probijala napred a ja sam išao za njom. Polako smo se približavali kućici u Ravaničkoj ulici na kraju grada, u kojoj je živela moja tetka Nada. Teča je bio službenik na železnici i već dugo je radio na terenu, a tetka je zajedno sa ćerkicom Snežom i dve mačke živela u toj kući, daleko od centra. Par puta sam se sapleo o ogromne smetove i gurnut velikim i snažnim vetrom, zario nos u sneg. Majka bi se tada vraćala i podigla bi me, a zatim bismo, kao da smo ponovo skupili snagu, nastavili polako prema tetkinoj kući.
Tetka Nada je sama provodila Badnje veče, njena ćerkica je zaspala, a dve mačke skupile su se ispod šporeta i zadovoljno prele. Imala je ona i psa, uvek nekog novog. Ovog puta to je bio neki Žuća, koji se radovao svakome i jedino bi zalajao od sreće ili da nagovesti dolazeće goste.
Tetka nam se obradovala, posula je kuću slamom, orasima i šišarkama, a kandilo je gorelo ispod slike Svetoj Jovana.
„Kako si Nado? Srećno Badnje veče!”, reče moja majka.
„Srećno i vama, i hvala što ste došli”, reče tetka i pomilova me po glavi. Ona bi se uvek zaplakala kada bi me videla da dolazim kod nje.
Iako si klinac”, govorila mi je, „pljunuti si otac Nikola koji je poginuo ”.
Moja majka je tada bila sama, radila je neki prost posao u fabrici i jedva smo preživljavali sa tom njenom platicom. Još se nije bila preudala posle smrti moga oca, a eto, i moja tetka je samovala u maloj kućici pokrivenoj debelim slojem snega u delu grada, na periferiji, koji se zvao Vrapčane.
„ ’Ajde, uđite, uđite, danas je vrlo hladno i ja sam baš dobro zagrejala kućicu”, govorila je moja tetka, dok smo se mi čistili od snega. Onaj žuti pas iskoristi priliku da se i on uvuče u kuću i, na moje veliko čudo nabi se ispod šporeta gde su mačke zadovoljno prele. Ja sedoh u fotelju za koju je moja tetka uvek govorila da je u njoj sedeo moj otac, kad god bi došao iz Divolja kod Splita, gde je služio u Kraljevoj avijaciji.
„Evo, uzmi slike i gledaj, a ja ću pripremiti nešto za jelo”, reče tetka i pruži mi veliki kožni album, pun starih i požutelih slika.
„Posle ručka možeš da izađeš i da napraviš Sneška Belića”.
Dok su njih dve pričale i pripremale nešto za jelo, ja sam listao slike i s vremena na vreme pogledavao ispod šporeta, gde je Žuća spavao sa dve mačke pored sebe. Kandilo je gorelo, a na stolu je, pored ostalih đakonija, bila i Rozen torta, moja omiljena poslastica.
Vratih se ja velikom albumu. U uniformi, visok, sa epoletama i malom sabljom, paradno obučen, stajao je moj otac - pilot, snažan i jak, širokih ramena i pogleda blagog i zaštitničkog. Smešio se sa jedne požutele slike, kao da mi je govorio:
„Ništa ti ne brini, nisam ja poginuo, ja sam uvek pored tebe, pa evo, i sada. Pruži mi ruku, daj je slobodno, nemoj da se plašiš, ja sam tvoj otac…”.
Ja mu zaista pružih promrzle prste i osetih kako me on uhvati svojom snažnom i velikom rukom koja je vozila te velike, i meni uvek drage i lepe, ratne dvokrilce sa mitraljezima na kljunu.
„Eto! Hajd’ sad malo da šetamo”, reče mi on, „hajdemo napolje, sneg je prestao da pada, a vetar je utihnuo. Hajde da se grudvamo!”
Ne znam šta su tada radile moja mama i tetka, ali ja izađoh sa svojim ocem na ulicu gde smo pravili velike grudve i smejali se, a onda ih bacali jedan na drugog. On je uvek namerno promašivao, a ja ga uvek pogađao u grudi, dok se on, presrećan, smejao. Onda smo pravili Sneška, velikog, sa crvenim nosem, metlom i šeširom. Čak je i Žuća bio srećan i trčao okolo, lajući i mašući repom kao peruškom za prašinu. Onda bi me otac podigao i stavio na ramena i tako trčao dugom ulicom, punom snega i pahulja. Crvenih obraza i umoran od trčanja, jedva sam čekao da se uvučem u kuću, zavalim u toplu fotelju i uzmem jedan od onih divnih kolača zvanih Rozen torta, sa roze filom od šećera...
Osetih kako me otac poljubi u hladni obraz i pomilova po glavi, a na licu mu ponovo videh onaj isti lepi osmeh koji je govorio:
„Ne brini, moj sine, ne boj se ničega, ja sam uvek tu, kraj tebe....”.
„Zadremao si”, budila me je tetka nežno, „hajde, uzmi svoju omiljenu Rozen tortu, samo za tebe sam je pravila...”.
Jeo sam poslasticu, gledao sliku svog oca u albumu, a Žuća je mahao repom, nadajući se parčetu. Kroz prozor se smešio Sneško Belić sa velikim crvenim nosem, šeširom i metlom...
Čuda se dešavaju samo onima koji veruju u čuda, bila je omiljena izreka moje majke i ja je se setih tada, dok sam jeo tortu i gledao kroz prozor u Sneška Belića...
Džo Moler
veceras ...kasnije cu lepo da uzivam- hvala puno 
Ponti traze te par spratova iznad a ti se ovde krijes 
