Mešanje stvarnosti i fikcije
Verovatno bi živeo negde u Evropi, u Francuskoj, koja ga je odavno prihvatila preko Bodlerovih prevoda na francuski. Oduševljavao bi se serijama kao što su „True Detective” i „Mindhunter”, „Netfliksom” i drugim platformama. Sigurno bi bio opsesivni scenarista i kritičar dosadašnjih ekranizacija njegovih dela, a Stiven King bio bi mu najbolji ortak. Bio bi „navučen” na melanholični glas Lane del Rej, a mumificirano i izbotoksirano lice Anđeline Džoli proganjalo bi ga kao lik njegove mistične Ligeje. Jedino što bi ga satirale feministkinje i pripadnice pokreta „Me Too” i „Women Are Mad” zbog braka sa maloletnicom.
Povod za sećanje na Poa novo je izdanje njegovih „Sabranih priča i fragmenata” u dva pozamašna toma, u prevodu i sa izdašnim fusnotama Milana Miletića i u izdanju Službenog glasnika. Tu su sabrane poslednje verzije priča koje je Po za života odobrio za štampu. U predgovoru Miletić podseća na to da se Poova proza oslanja na četiri elementa: imaginaciju, fantaziju, ideju i humor, što su prihvatili mnogi istraživači njegovog dela, a povodom toga je Po uobličio i sopstvenu teoriju, koju je donekle izložio u svom ogledu „Filozofija kompozicije”.
„Pou je bilo veoma stalo do originalnosti i raznovrsnosti, kao i do alegoričnog značenja i poruke. To se u svim njegovim pripovetkama oseća. Materijal za svoje priče Po je, poput Molijera ili Gogolja, pronalazio svuda. Ipak, uglavnom se oslanjao na štampu, posebno na izveštaje o senzacionalnim događajima i onima na ivici verovatnog, koje je ipak smatrao izvesnim. Čak se govorilo da je imao i ’svog čoveka’ u izvesnom časopisu koji ga je snabdevao materijalom. Neke Poove priče odraz su njegovog ličnog iskustva, kao što je ’Landorov letnjikovac’, a neke su nastajale kao odgovor na priče drugih autora. Takva je priča, na primer, ’Rukopis pronađen u boci’. Često se, stoga, u Poovim pričama, oseća mešanje stvarnosti i fikcije, što je ideja koju je, u donekle izmenjenom obliku, kasnije preuzeo G. K. Česterton. Satira na koju ne možemo a da ne naiđemo u Poovim pričama, a koja možda i ne može lako da se uoči, obojena je njegovim nepoverenjem u napredak. On je napredak smatrao pukom iluzijom. A da se podsmevao i samom sebi u pogledu prikupljanja materijala za pisanje članaka (kako je on nazivao priče) može najbolje da se uoči u priči ’Kako napisati članak za Blekvud’”, piše Milan Miletić.
U toj priči junakinja objašnjava da je metod pisanja za časopis jednostavan, „mada ne toliko kao kod političkih tekstova”, dok izlaže savete urednika koji joj ukazuje na preovlađujuću tematiku koju treba da podražava: sećanja gospodina koji je bio živ sahranjen, snalaženje u nekom nemogućem položaju, u furuni ili ogromnom zvonu, na primer, ili da bude okačena o dimnjak, da je usred zemljotresa proguta zemlja, sve uz pikantne činjenice.
