Edgar Alan Po: Srce koje je izdalo

[Nina]

Da! – istina je! – nervozan sam – veoma, veoma strašno nervozan bio sam i jesam; ali zašto tvrdite da sam lud? Bolest mi je pooštrila čula – nije ih uništila – nije ih otupela. Iznad svega, sluh mi je bio oštar. Čuo sam sve što se dešava na nebu i na zemlji. Čuo sam mnoge stvari i u paklu. Pa kako da sam lud? Slušajte! – i pazite kako zdravo i smireno mogu da vam ispričam celu priču.

Nemoguće je reći kako mi je ta misao ušla u glavu; ali kad mi jednom pade na pamet, obuzela me je dan i noć. Nisam imao nikakav razlog, nikakvu strast. Starac me nikada nije uvredio. Nikada me nije vređao. Njegovo zlato nisam želeo. Mislim da je to bilo – njegovo oko! Da! to je bilo to! Imao je jedno oko nalik oku lešinara – bledo plavo, s tankim slojem filma preko njega. Kad god bi mi palo na pamet, krv bi mi se sledila u žilama; tako, postepeno – vrlo postepeno – odlučih da starca ubijem i tako zauvek oslobodim sebe tog oka.

Sad je ovo suština: vi me smatrate ludim. Ludaci ništa ne znaju. Ali vi biste me videli. Vi biste videli kako pametno – s kakvom pažnjom – s kakvim pretvaranjem sam radio! Nikad nisam bio ljubazniji prema starcu nego cele te nedelje pre nego što sam ga ubio. Svake noći, tačno u ponoć, otvarao sam bravu na njegovim vratima i otvarao ih – oh, s kakvom pažnjom! – taman toliko da mogu da zavučem glavu. Onda bih palcem otvorio lampu – taman toliko da jedan tanki, jedva primetan snop svetlosti padne pravo na to prokleto oko. To sam činio sedam dugih noći – uvek u ponoć – ali uvek sam nalazio oko zatvoreno; i zato nisam mogao da uradim posao, jer nije mene starac ljutio, nego to njegovo zlo oko.

Svako jutro, čim bi svanulo, ulazio sam hrabro u sobu, razgovarao s njim radosno i veselo, zvao ga po imenu i pitao kako je proveo noć. Vidite li kako sam bio pametan?
Osme noći, otvarao sam vrata još pažljivije nego ranije. Nikad pre, ni sat kazaljke, nije se kretao sporije. Te noći, pre nego što sam završio posao, bio sam sat vremena gurao glavu kroz vrata, ne pomerivši se ni milimetar. Jedva sam disao. A onda, kad sam otvorio lampu, moj palac skliznu s bronzanog zatvarača, i starac se trgnu na krevetu i uzviknu: „Ko je tu?“

 

[Nina]

Ćutao sam i nisam se micao. Prošao je ceo sat, a nisam čuo da je legao. Bio je još uvek na krevetu, budan, slušajući – kao što sam i ja slušao. Onda sam čuo tihi jecaj, a znao sam da je to jecaj užasa – ne bola, ne tuge – već onaj niski, tihi, prigušeni jecaj koji izbija iz duše kad je užas obuzima. Dobro sam ga poznavao.
Otvorih malo lampu, i tada sam ga video – da, video sam ga jasno, celo to prokleto plavo oko sa belim slojem koji ga prekriva. Kad se snop svetlosti obavio oko njega, bijes me obuze, kao da me obuzima hladan užas.
Ali nisam osetio ni strah ni kolebanje. Srce mu je počelo da kuca – brzo, snažno, sve jače. Znao sam da će strah savladati starca. I onda se srce još jače zalupa – sve jače i jače! Mislio sam da će mi pući bubne opne!
I tada – u trenutku – otvorih vrata širom, jurnuh unutra i povikah: „Dosta!“ I povukoh ga na pod, a onda gurnuh težak krevet preko njega. On nije više disao.

Podižem krevet – mrtav je! Stavio sam ruku na srce – nije kucalo. Da, bio je mrtav. Njegovo oko me više neće mučiti.
Sakrivanje tela? Oh, to je bilo lako. Nožem sam odsekao glavu, ruke i noge. Sve sam to sakrio ispod dasaka na podu. Nije bilo ni kapi krvi – sve sam pažljivo pokupio.

U tri sata ujutro – neko pokuca na vrata. Policija. Komšija je čuo krik. Nasmejah se. Pozvah ih unutra. Sve im pokazah. Rekoh da je starac otišao na selo. Pokazah im i njegovu sobu – sve uredno.

Na kraju, doveo sam ih da sednu tačno u sobu gde je ležalo telo, i stavih im stolice tačno iznad mesta gde je bilo sakriveno.
Ali uskoro, osetih da mi je lice bledo i da mi uši zuje. Počeo sam da čujem tihi, prigušeni zvuk – kao da neko lupa. Slabo, u početku – jedva da sam ga čuo – ali neprestano, sve jače i jače! Srce starčevo!
Govorio sam sve brže, da prikrijem buku, ali ona je bivala glasnija. Ustadoh, vikah, proklinjah! Zvuk je rastao i rastao – glasniji – glasniji – glasniji! I tada vrisnuh:„Dosta! Priznajem zločin! – razdignite daske! – ovde, ovde! – srce! – njegovo jezivo srce!“