- Poruka
- 9.023
Рано доба
Син поглавице малог монголског племена, Јесугаја, Темуџин је наследио титулу у 13. години након што су му припадници једног непријатељског племена отровали оца. Подаци о раном раздобљу Темуџинова живота потичу из „Тајне историје Монгола“, монголског епа написаног око 1250. По том извору, проблематичне веродостојности, но једином историјском извору на располагању, чланови племена Тајчута су изабрали новог поглавицу, а Темуџин и његова мајка Оелен-Еке су наставили живети унутар племенске заједнице, али на маргинама, једва преживљавајући скупљањем гомољика и чувањем стоке. По другим је легендама Темуџин пао у ропство суседног племена, но то је мање изгледно
Уједињење племена и стварање монголског народа
У својим двадесетим, Темуџин се наметнуо као вођа растућој групи монголских племена. Није ретка појава да се у раздобљу такозваног „степског феудализма“ појави харизматски вођа, уједини дотад разједињена етнички сродна ратничка племена и поведе их у освајачке ратове против суседних цивилизованих земаља (најпознатији је пример Атила, но то се односи на небројене поглаваре Хуна, Германа, Авара, Турака и других). Оно што је разликовало Џингис кана од сличних претходника је упорност и систематичност, као и далекосежна визија о пространом номадском царству. Најдужи део своје ратничке каријере Темуџин није утрошио на „освајање света“, него му је преко 20 година у небројеним биткама, преговорима и лукавствима требало да покори саму Монголију. Током тог раздобља увео је децимални систем у војни састав (монголска дивизија, „туман“, имала је 10.000 људи, што је отприлике стандард за просечну дивизију модерних војски), именовао групу племена Монголима (дотад је владао хаос у племенским именима, од којих је, уз више њих, најпознатије татарско-но, то је име и у потреби за Темуџинову роду супротстављено племе), преузео алфабет суседних Ујгура за писмо монголског језика, те донео законик (Јаса) о друштвеном саставу. Након што је покорио и ујединио Монголе, дајући му име „Монгол“ (пре су се користила разна племенска имена), што значи-храбри: на великом сабору (Курилтај) одржаном 1206, скуп монголских војних, политичких и духовних поглавара прогласио је Темуџина за Џингис-кана, тј, „свеопштег владара“.
На пољу ратовања, Џингис-кан је организовао војску на следећим принципима (који су се, ваља напоменути, временом усавршавали):
* главнину војске је чинила монголска коњица у којој су доминирали стрелци луком;
* усвојене су и усавршене опсадне технике које је развио заједно с кинеским стручњацима и инжењерима;
* у војсци је владала строга дисциплина — за разлику од разуларенога понашања карактеристичног за већину армија тога доба;
* Монголи су имали ненадмашну и изванредно ефикасну обавештајну службу која им је омогућавала брзину маневра, као и примену психолошког ратовања преко ширења гласина. Укратко, Џингис-кан је око 1200. године основао војску по принципима који су доминирали тек у Другом светском рату и после њега.
* уведена је канова лична гарда од 10.000 војника (1.000 најбољих је чинило тјелесну стражу)
* уведени су специјални курири називани стреле. Њихов друштвени положај је био виши од кнежева и пуковника. Јахали су најбрже коње и уколико би им се коњ заморио могли су било коме узети најбржег коња и наставити пут.
Џингис-кан је војску подијелио на:
* тумане — дивизија од 10.000 војника
* гуране — пуковнија од 1.000 војника
* чете — 100 војника
Рат против Кине
У то доба Кина је била подељена у три државе: Хси Хсиа, Кин и Сунг, као и изолована великим кинеским зидом од номадских племена на северу. Узроци за вишегодишњи рат, у којем је Џингис кан напао с преко 60.000 коњаника прво Хси Хсија, а потом и Кин, а што је кулминирало разарањем Пекинга 1215. — нису познати.
Често су навођене следеће теорије: монголска је политика по својој нарави била експанзионистичка и милитаристичка, а дошло је и до пренасељености Монголије па номади нису могли осигурати снабдевање за живот јер су били на примитивном ступњу друштвенога развитка. Те тврдње су вероватно истините, но до монголске агресије је дошло, по свему судећи, услед више чинилаца, а главни је био расточеност и хаос који су владали међу завађеним кинеским државама, а тај је момент искористио Џингис кан за осигурање против потенцијалних кинеских интервенција — које су биле непрестане у претходним десетлећима и вековима и стално су „висиле у ваздуху“.
Номади са севера (Хуни, прото-Монголи, Тибећани) су у хиљадугодишту пре Џингис-канове инвазије стално угрожавали богату и развијену кинеску цивилизацију. Сукоб двају светова који су су постојали уз сталну свест о претњи „онога другога“: номадскога темељенога на сточарству, пљачки и ратовању с једне стране, те градске цивилизације (храњене напорним радом милионскога сељаштва) са свим рафинманом хиљадугодишње баштине која је асимилирале многе верске, технолошке и уметничке тековине — по свему судећи, био је неминован. Џингис кан је напао Кину јер је добро знао да ће било које од кинеских царстава напасти Монголе, чим буде могло.
Џингис-кан је кренуо у рат с око 150.000 војника против 2 милиона непријатељских војника (то је најнижа процена, остале говоре о 3-5 милиона, и становништву од преко 80 милиона). Рат који је Џингис-кан повео против кинеских империја, а који је окончао његов унук Кублај-кан 1279. освајањем целе Кине, има све ознаке геноцида. Довољно је напоменути да је Кина 1200, уочи монголске инвазије, имала око 100 милиона становника, а 1300, када се већ унеколико демографски почела опорављати — 60 милиона.
У осталом погледу, рат против кинеских држава је био плодотворан: Џингис-кан је преузео и усавршио кинеску војну технологију и тактику опсаде градове, упослио мноштво кинеских инжењера и стручњака, те, најважније, узео за саветника синизиранога Манџурца Јелиу-Чутсаја, који је мудрим саветима спречио даљње ширење бруталности и хуманизирајуће дјеловао у смеру очувања и заштите кинескога народа и цивилизације уопште.
