Џингис-кан

IgnjatijeZaporoški

Poznat
Banovan
Poruka
9.026
SuperStock_3039-373551~Genghis-Khan-Posters.jpg


Рано доба

Син поглавице малог монголског племена, Јесугаја, Темуџин је наследио титулу у 13. години након што су му припадници једног непријатељског племена отровали оца. Подаци о раном раздобљу Темуџинова живота потичу из „Тајне историје Монгола“, монголског епа написаног око 1250. По том извору, проблематичне веродостојности, но једином историјском извору на располагању, чланови племена Тајчута су изабрали новог поглавицу, а Темуџин и његова мајка Оелен-Еке су наставили живети унутар племенске заједнице, али на маргинама, једва преживљавајући скупљањем гомољика и чувањем стоке. По другим је легендама Темуџин пао у ропство суседног племена, но то је мање изгледно

Уједињење племена и стварање монголског народа

У својим двадесетим, Темуџин се наметнуо као вођа растућој групи монголских племена. Није ретка појава да се у раздобљу такозваног „степског феудализма“ појави харизматски вођа, уједини дотад разједињена етнички сродна ратничка племена и поведе их у освајачке ратове против суседних цивилизованих земаља (најпознатији је пример Атила, но то се односи на небројене поглаваре Хуна, Германа, Авара, Турака и других). Оно што је разликовало Џингис кана од сличних претходника је упорност и систематичност, као и далекосежна визија о пространом номадском царству. Најдужи део своје ратничке каријере Темуџин није утрошио на „освајање света“, него му је преко 20 година у небројеним биткама, преговорима и лукавствима требало да покори саму Монголију. Током тог раздобља увео је децимални систем у војни састав (монголска дивизија, „туман“, имала је 10.000 људи, што је отприлике стандард за просечну дивизију модерних војски), именовао групу племена Монголима (дотад је владао хаос у племенским именима, од којих је, уз више њих, најпознатије татарско-но, то је име и у потреби за Темуџинову роду супротстављено племе), преузео алфабет суседних Ујгура за писмо монголског језика, те донео законик (Јаса) о друштвеном саставу. Након што је покорио и ујединио Монголе, дајући му име „Монгол“ (пре су се користила разна племенска имена), што значи-храбри: на великом сабору (Курилтај) одржаном 1206, скуп монголских војних, политичких и духовних поглавара прогласио је Темуџина за Џингис-кана, тј, „свеопштег владара“.

На пољу ратовања, Џингис-кан је организовао војску на следећим принципима (који су се, ваља напоменути, временом усавршавали):

* главнину војске је чинила монголска коњица у којој су доминирали стрелци луком;
* усвојене су и усавршене опсадне технике које је развио заједно с кинеским стручњацима и инжењерима;
* у војсци је владала строга дисциплина — за разлику од разуларенога понашања карактеристичног за већину армија тога доба;
* Монголи су имали ненадмашну и изванредно ефикасну обавештајну службу која им је омогућавала брзину маневра, као и примену психолошког ратовања преко ширења гласина. Укратко, Џингис-кан је око 1200. године основао војску по принципима који су доминирали тек у Другом светском рату и после њега.
* уведена је канова лична гарда од 10.000 војника (1.000 најбољих је чинило тјелесну стражу)
* уведени су специјални курири називани стреле. Њихов друштвени положај је био виши од кнежева и пуковника. Јахали су најбрже коње и уколико би им се коњ заморио могли су било коме узети најбржег коња и наставити пут.

Џингис-кан је војску подијелио на:

* тумане — дивизија од 10.000 војника
* гуране — пуковнија од 1.000 војника
* чете — 100 војника
Рат против Кине

У то доба Кина је била подељена у три државе: Хси Хсиа, Кин и Сунг, као и изолована великим кинеским зидом од номадских племена на северу. Узроци за вишегодишњи рат, у којем је Џингис кан напао с преко 60.000 коњаника прво Хси Хсија, а потом и Кин, а што је кулминирало разарањем Пекинга 1215. — нису познати.

Често су навођене следеће теорије: монголска је политика по својој нарави била експанзионистичка и милитаристичка, а дошло је и до пренасељености Монголије па номади нису могли осигурати снабдевање за живот јер су били на примитивном ступњу друштвенога развитка. Те тврдње су вероватно истините, но до монголске агресије је дошло, по свему судећи, услед више чинилаца, а главни је био расточеност и хаос који су владали међу завађеним кинеским државама, а тај је момент искористио Џингис кан за осигурање против потенцијалних кинеских интервенција — које су биле непрестане у претходним десетлећима и вековима и стално су „висиле у ваздуху“.

Номади са севера (Хуни, прото-Монголи, Тибећани) су у хиљадугодишту пре Џингис-канове инвазије стално угрожавали богату и развијену кинеску цивилизацију. Сукоб двају светова који су су постојали уз сталну свест о претњи „онога другога“: номадскога темељенога на сточарству, пљачки и ратовању с једне стране, те градске цивилизације (храњене напорним радом милионскога сељаштва) са свим рафинманом хиљадугодишње баштине која је асимилирале многе верске, технолошке и уметничке тековине — по свему судећи, био је неминован. Џингис кан је напао Кину јер је добро знао да ће било које од кинеских царстава напасти Монголе, чим буде могло.

Џингис-кан је кренуо у рат с око 150.000 војника против 2 милиона непријатељских војника (то је најнижа процена, остале говоре о 3-5 милиона, и становништву од преко 80 милиона). Рат који је Џингис-кан повео против кинеских империја, а који је окончао његов унук Кублај-кан 1279. освајањем целе Кине, има све ознаке геноцида. Довољно је напоменути да је Кина 1200, уочи монголске инвазије, имала око 100 милиона становника, а 1300, када се већ унеколико демографски почела опорављати — 60 милиона.

У осталом погледу, рат против кинеских држава је био плодотворан: Џингис-кан је преузео и усавршио кинеску војну технологију и тактику опсаде градове, упослио мноштво кинеских инжењера и стручњака, те, најважније, узео за саветника синизиранога Манџурца Јелиу-Чутсаја, који је мудрим саветима спречио даљње ширење бруталности и хуманизирајуће дјеловао у смеру очувања и заштите кинескога народа и цивилизације уопште.
 

IgnjatijeZaporoški

Poznat
Banovan
Poruka
9.026
Рат против предње Азије

Након кинеског похода, Џингис-кан је освојио државу Кара-Китај, која је лежала западно од Монголије, и тако дошао у додир с моћним исламским царством Хорезмије (или Хорезма) које је покривало, отприлике, подручје садашњих Ирана, Ирака, бившег совјетскога Туркестана, Авганистана и делове околних земаља, углавном на подручју Кавказа. Монголи су успоставили успешне трговачке везе с Хорезмом, и, по свим подацима, Џингис-кан није планирао сукоб с том државом. Но, будући да је хорезмијски шах, откривши у једном трговачком каравану монголске шпијуне, реаговао насилно и неке од њих смакнуо, а друге понизио (у складу с ондашњим табуима-обријавши им браду, што је била смртна увреда за правоверне муслимане — а Џингис-кан је, дипломатски, за сарадњу с муслиманским царством користио углавном муслиманске трговце) — рат је, по кодексима онога времена, био неизбежан.

Разјарени Џингис-кан је скупио и устројио војску од око 130.000 војника (у то доба цели монголски народ није бројао више од 600.000 људи) која је уз крајње напоре прешла врхунце Памира, и, подељена у неколико подељених војних група, у неколико битака потукла шахову војску — чији број се процењује од 500.000 до 2 милиона. Сам је шах, бежећи пред монголским потерама, умакао и умро у беди на једном острвцету у Каспијском мору. Велики су се градови (Бухара, Мерв, Нишапур и др.) предали, па иако је било насиља над становништвом (највише у Бухари), до великих масакара није дошло — неко време.

Монголи су, завладавши Хорезмијом, поставили марионетске управнике и нису се пуно мешали у живот становништва. Након легендарног и застрашујућег говора у џамији у Бухари (у коју је ујахао на коњу и с говорнице себе прогласио бичем Божјим), Џингис-кан се утаборио на подручју садашњег Ирана, послао свога војсковођу Субутаја у експедицију преко Кавказа (у том су изузетном подухвату потучени Руси и њихови савезници Кумани), а у освојеној је земљи увео верску толеранцију, што је у пракси значило толерисање маздаиста и несторијанских хришћана. Но, то је био, уз монголске привредне намете, фитиљ који је упалио општемуслиманску побуну против монголске власти и од њих фаворизованих верских мањина. Становништво великих градова је поубијало или истерало монголске, или од њих постављене турске посаде. Уследио је крвави рат између монголске војске која је бројала око 100.000 људи и вишемилионског становништва Хорезмије.

Током опсада великих градова попут Мерва, Самарканда или Херата, велики број градског становништва је страдао (по бројкама из дела иранскога историчара Рашид ал-Дин Фадл Аллаха (1247—1318), који је био министар на двору Џингисканових потомака — у Мерву преко 700.000 људи, а у Херату преко милион и по). У Нишапуру је побијено преко милион људи, као и све живо, укључујући и животиње. Најчешће цитиране процене говоре о најмање 7 милиона страдалих, док су друге бројке двоструко, па и троструко веће.

Након крвавог гушења побуне, Џингис-кан је, занесен фантазијама о бесмртности, послао по таоистичког мудраца, кинескога алхемичара Чанг-Чуна. Алхемичар му је мирно саопштио да је бесмртност, како ју он жели постићи, преко еликсира, неостварива, но да то и није прави смисао живљења, те га упутио у начела Таоизма. Принципи „Тао те чинга“ оставили су дубок утисак на Џингис-кана, који је веома добро уочио да је у коренима Таоизма и његово властито шаманско веровање. Упркос свим освајачевим удварањима и тетошењима, кинески мудрац се желео вратити у домовину, што му је и удовољено, али уз Џингис-канов поклон који се састојао од голема ковчега испуњеног драгуљима и златом.

Рат против Тангута и смрт

Године 1225. Џингис-кан се вратио у Монголију. У својим шездесетим, предузео је мере за несметан пренос власти после смрти, што је уродило плодом, јер је монголско царство његових непосредних наследника било у снажној експанзији још скоро једно столеће. Последња година његова живота обележена је опет ратовањем: Тангути, народ који је владао вазалским царством Хси Хсиа, побунио се и није хтео даље плаћати данак. Дошло је до монголске опсаде, током које је Џингис-кан умро. Наводи се више узрока: пад с коња, маларија, тангутска клетва, као и исцрпљеност и остарелост. Тангути су након Џингис-канове смрти истребљени, а освајач је покопан на непознатом месту: будући да је посмртна поворка убијала уз пут све живо, од људи до стоке и птица, а касније је побијена и већина људства поворке да би се спречило оскврнуће Џингис-канова гроба, за последње се почивалиште највећег владара Евроазије, успркос бројним истраживачким експедицијама задњих десетлећа, не зна. У доба Џингис-канове смрти, његово царство се простирало од Жутог мора до Каспијског језера.
 

IgnjatijeZaporoški

Poznat
Banovan
Poruka
9.026
Баштина и оцена

Улога Џингис-кана у светској историји је различито просуђивана, и велик део оцена датих пост фестум остаје дубиозним. Оно што није упитно је неуспоредив организациони и војни геније, те последице које је Џингис-каново деловање оставило: у доба Кублај-кана, Џингисовог унука, монголско царство је покривало преко 35 милиона квадратних километара (за упоређење, царство Александра Великог је било четири пута мање) са знатно више од 100 милиона становника, што је у то доба било око 50% светске популације, те је и у распаднутом облику битно одређивало судбину трију цивилизацијских кругова: кинескога, рускога и исламско-предњеазијскога још два стољећа по смрти Џинис кана, штавише, узмемо ли у обзир да је Тимур Ленк (Тамерлан) директни потомак Џингис кана, а Могули, владари Индије, потомци Тимур Ленка (само име Могул је хиндуизирана варијанта ријечи „Монгол“), тада баштина средњоазијскога освајача сеже и у 19. век. Већина историчара се слаже у следећих неколико тачака: Џингисканово освајање је битно утицало на облик будуће руске цивилизације и потоње културе, јер су руски цареви своје „каријере“ започели као монголски вазали, а систем оријенталног деспотизма је утиснут у руско народносно биће понајвећма у столећима проведеним у „татарском јарму“; Европа је кренула путем бујнога развитка и експанзије услед више чинитеља, но један од њих је засигурно било слабљење исламскога притиска због монголскога разарања предње Азије; парадоксално, Џингис каново освојење садашњих подручја Ирана, Туркестана и дела Ирака (што су наставили његови унуци) довело је до коначне туркизације већег дела средње Азије јер су Монголи, релативно малобројни, узроковали сеобу туркофоних народа који су чинили добар део монголских јединица; такођер, демоцид на великом подручју од Ирана до Монголије је битно одредио однос снага у будућности, некад густо насељени Авганистан и околне земље су биле скоро депопулиране; исто, монголска власт је довела до еманципације и афирмације иранског духа у исламској цивилизацији, који је постао доминантан укључивши у своју сферу утицаја целу Индију; магнетска сила великих религијских цивилизација, поглавито исламске и будистичке, расточила је монголски састав шаманских веровања и праксе, па су се Монголи изгубили у исламској и православно-хришћанској цивилизацији, док су у самој Монголији примили ламаистички будизам који их веже с Тибетанцима. Међу крајње ироније историје спада чињеница да је монголски народ, чији су преци пролили, по више процена, више крви но оба свјетска рата заједно, прихвативши ламаистички будизам постао једним од најмирољубивијих народа на планети, и то народом који у свом народном веровању поштује Џингис кана као Бодисатву, или божанско утјеловљење самилости и саучешћа.
 

Konstantin Veliki

Buduća legenda
Poruka
28.117
Јеси ли сигуран да је био Монгол?:)

Ја сам читао и чуо да је Џингис-Кан имао бео тен, риђу косу i плаве очи. Чак су његово племе Кинези звали ''Сивооко племе''.

Imao je zelene oci, A Mongol je bio sto posto, pitaj boga kakvu liteaturu koristis.
 

menjam.se

Iskusan
Banovan
Poruka
5.943
прљави монгол.

Можда највећи ратник којег је свет видео у време када се ратовало на снагу мишице и вештине баратања мачем.

Мало ми је чудно да неко из Србије овако нешто напише јер су Монголи били ем 100 пута бољи ратници од Срба, ем су Срби били један од ретких европских народа које су Монголи поштовали као ратнике (Тамерлан и Депот Стефан).
 

Kraški lovac

Poznat
Banovan
Poruka
7.308
Imao je zelene oci, A Mongol je bio sto posto, pitaj boga kakvu liteaturu koristis.

Ако је био Монгол 100% није могао да има светле очи.:rtfm:

И није имао зелене већ плаве(ка сивим) и читаво његово племе су звали Bourchikoun(сивооки).

Ево још неких сличица.

bezek01.jpg
bezek02.jpg
 

Moračanin

Veoma poznat
Poruka
11.435
Džingis Kan je rođen kod Bajkalskog jezera u današnjoj Rusijii.

Evo malo poređenja:
Mongola je bilo tada oko 660.000 (danas 2,6 miliona) a to je kao današnja Crna Gora.
Kako je mogao taj čobanski narod sa svojim vođom Džingis-Kanom da osvoji 50% svijeta, sve od Japana do Mađarske i od Rusije do Irana????????????????

To je zaista nevjerovatno!

Šta ako jednoga dana naš Džingis-Milo, sa svojih isto 660.000 junaka, krene u pohode na 4 strane svijeta?:D:D:D
 
Poslednja izmena:

IgnjatijeZaporoški

Poznat
Banovan
Poruka
9.026
Džingis Kan je rođen kod Bajkalskog jezera u današnjoj Rusijii.

Evo malo poređenja:
Mongola je bilo tada oko 660.000 (danas 2,6 miliona) a to je kao današnja Crna Gora.
Kako je mogao taj čobanski narod sa svojim vođom Džingis-Kanom da osvoji 50% svijeta, sve od Japana do Mađarske i od Rusije do Irana????????????????

To je zaista nevjerovatno!

Šta ako jednoga dana naš Džingis-Milo, sa svojih isto 660.000 junaka, krene u pohode na 4 strane svijeta?:D:D:D

Ostali narodi su bili raspustena banda.
Konjicke horde strelaca su imale drugaciji sistem ratovanja.
 
Poslednja izmena:

Акај

Elita
Poruka
15.597
Džingis Kan je rođen kod Bajkalskog jezera u današnjoj Rusijii.

Evo malo poređenja:
Mongola je bilo tada oko 660.000 (danas 2,6 miliona) a to je kao današnja Crna Gora.
Kako je mogao taj čobanski narod sa svojim vođom Džingis-Kanom da osvoji 50% svijeta, sve od Japana do Mađarske i od Rusije do Irana????????????????

To je zaista nevjerovatno!

Šta ako jednoga dana naš Džingis-Milo, sa svojih isto 660.000 junaka, krene u pohode na 4 strane svijeta?:D:D:D


Pre da će biti situacija kao u filmu "300" - 300 crnogorskih vojničina protiv 30.000 Šiptara i to borba na sred Lovćena. To mi je nekako realnije. :think:
 

menjam.se

Iskusan
Banovan
Poruka
5.943
И данас има светлокосих и светлооких Монгола, таман сам хтео и ја неке слике да ставим, али ме претекоше.

А о изгледу Џингис-Кана мислим да не можемо ништа поуздано да кажемо. Као када би неко тврдио да је Исус имао светло смеђу косу и плаве очи, зато што је тако приказан на иконама.
 

menjam.se

Iskusan
Banovan
Poruka
5.943
Džingis Kan je rođen kod Bajkalskog jezera u današnjoj Rusijii.

Evo malo poređenja:
Mongola je bilo tada oko 660.000 (danas 2,6 miliona) a to je kao današnja Crna Gora.
Kako je mogao taj čobanski narod sa svojim vođom Džingis-Kanom da osvoji 50% svijeta, sve od Japana do Mađarske i od Rusije do Irana????????????????

To je zaista nevjerovatno!

Освојили су зато што су били одлични ратници, али нису дуго држали. Источњаци су са те стране увек били супериорнији. И Атила Хун је сасвим могуће био исте монголске расе, а Хуни су успели да победе један Рим.
 

IgnjatijeZaporoški

Poznat
Banovan
Poruka
9.026
Освојили су зато што су били одлични ратници, али нису дуго држали. Источњаци су са те стране увек били супериорнији. И Атила Хун је сасвим могуће био исте монголске расе, а Хуни су успели да победе један Рим.

Stepski konjanici su bili savrseni strelci. Azijski lukovi su bili manji i jaci jer su krajevi bili povijeni napred. Madjari su pri dolasku u evropu imali slicne. Bili su ubojiti i do 400-500 metara. Metalni oklop su probijali na 300 metara. To je ogromna prednost ako neprijatelj ima pesadiju kao glavnu silu. Cak i ako je imao konjicu, mongoli su mogli da ih gadjaju u povlacenju.

 
Da biste mogli da kreirate nove teme, trajno koristite svoje ime i ne pogađate stalno slike - kliknite ovde da se registrujete.

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.