Dubrovcani-nacinalno pitanje

Casino Royal:
Pozdrav Svarože! Dživo Gundulić je bio srpski velikan? Odakle ti taj podatak?
Kliknite za proširenje...

Opste poznato,a i bilo je pre otprilike 100 godina,ne tako davno da bi se zaboravilo.

Svečanost povodom Gundulićevog spomenika

Spomenik Dživu Gunduliću podignut je 1892. godine u Dubrovniku, u spomen na tristogodišnjicu njegovog rođenja.

Velikom pesniku Dubrovnika Dživu Gunduliću, spomenik je podignut 1892, na predlog Srpske dubrovačke omladine od 1880. Općinsko vijeće grada je predlog usvojilo i odlučilo da organizuje odbor za proslavu 300. godišnjice pesnikovog rođenja. U Odbor su ušli Srbi katolici i izrazite pristalice Jugoslavije: Medo Pucić, Pero Budmani, Ivo Kazančić, Mato Vodopić i Luko Zore. Odbor je, 15. avgusta 1892, uputio pismo sledeće sadržine Jovanu Ristiću, namesniku kralja Aleksandra Obrenovića:
"Nama Srbima ponos ispunjava grudi, kad god pomenemo naš stari i tolikom slavom ovenčani Dubrovnik. Nekada beše ovaj naš grad prvi među našim gradovima: i prosvetom i trgovinom i politikom i bogatstvom, ali najviše svojim pesništvom. I mnogo veći narodi nisu, u ono vreme, imali grada koji bi se merio s Dubrovnikom. On ne samo sebi, svom narodu, nego svetu - dade nekoliko veličina naučničkih. Ali sve to nije pronelo toliko slavu njegovu, kao što ga uzdignuše sinovi njegovi, poznati u našoj književnosti po imenu: dubrovački pesnici.
Čitavo kolo pesnika dade nam taj naš proslavljeni grad; njihova imena svetle svetlošću jarkom, koja se ne tuli i koja se neće ugasiti, dok je u životu i jednoga Srbina. Prva zvezda na ovom svetlom nebu jeste Gundulić, koji ugleda sveta pre trista godina, i čiju tristogodišnjicu svečano proslavismo i mi u Beogradu, pri kraju 1887.
Rođen od Srbina vlastelina, odnegovan u slobodi i bogatstvu, Gundulić se posveti nauci. Iz mladačke duše njegove počeše se odlegati pesma u stihovima, najsavršenijim onog vremena.
Njegov pesnički rad beše obilat, ali se izdvajahu najznatnija i najslavnija dva dela: "Dubravka" i "Osman". U prvom slavi slobodu svog milog Dubrovnika; u "Osmanu" peva pobednu pesmu krsta nad polumesecom i proriče bolju budućnost svom srpskom narodu."
Burna i raskosna proslava otkrivanja spomenika najvecem dubrovackom pjesniku Dzivi Gundulicu 29.jula 1893.g. imala je OPĆESRPSKI KARAKTER.
J.J.Štrosmajer je sa tugom konstatovao veliku srpsku slavu koja se desavala u Dubrovniku, povodom podizanja ovoga spomenika od strane srpske omladine.
Spomenik Gunduliću, na Gundulićevoj Poljani u Dubrovniku, postavljen je 1892. godine na velikom kamenom postolju na kojem su četiri reljefa sa prikazima iz njegovog epa "Osman".
Spomenik je rad akademskog kipara Ivana Rendića.

Mnogo naroda je bilo potplaceno da dodje!!!!!
 

Prilozi

  • Ivan Gundulic spomenik 1892.jpg
    Ivan Gundulic spomenik 1892.jpg
    60 KB · Pregleda: 21
O Djivu Gundulicu
O JEDNOM ZANIMLJIVOM NALAZU U BIBLIOTECI SANU ILI JEDNO MOGUĆE ČITANJE PLAKATA


Još 1958. godine kupila je Biblioteka SANU od Srpske književne zadruge jednu fasciklu u kojoj se nalazilo nekoliko plakata s kraja prošlog veka. Nekim slučajem ostala je ta fascikla zaturena sve do nedavno, kada je, opet igrom slučaja, pronađena i stigla na obradu. Već je letimičan pogled pokazao da se radi o veoma zanimljivom materijalu vezanom za kulturnu i političku istoriju Dubrovnika u poslednje dve decenije prošlog veka. Na žalost, mi više ne možemo da saznamo ništa o prethodnom vlasniku ovih plakata koji je, bez sumnje (a vidi se to po izboru materijala kao i po marginalijama), bio pomni proučavalac i pravi znalac. Posle kraćeg istraživanja postalo je jasno da se dokumenta koja su pred nama opiru strogoj bibliotečkoj obradi po nekim formalnim odlikama kao što su, na primer, hronološki red, izdavač ili format, nego da imaju neku imanentnu logiku i da nam nude nekoliko zanimljivih priča koje se slivaju u dragoceno svedočanstvo i živu istorijsku sliku jedne faze narodnog preporoda u Dubrovniku. Potpuno smo svesni da ovaj rad u mnogome izlazi iz okvira bibliotekarstva, ali mi zaista nismo mogli da odolimo iskušenju da zabeležimo ono mnoštvo zanimljivih podataka do kojih smo dolazili tragajući za činjenicama relevantnim za bibliotečku obradu. Isto tako svesno smo izbegli da se dotičemo složenog problema srpsko-hrvatskih političkih odnosa, osim koliko je to zahtevao jedan od naših plakata, iako je prethodni vlasnik verovatno i to imao na umu kada je sakupio materijal koji je u najvećoj meri vezan za onaj krug ličnosti koje su se deklarisale kao Srbi katolici koji su u to vreme bili u oštroj opreci sa predstavnicima hrvatske političke opcije. To, naravno, ne znači da sporimo uticaj političkog nejedinstva i stranačkih borbi na kulturna zbivanja u Dubrovniku.

PROSLAVA TRISTOGODIŠNJICE ROĐENJA IVANA GUNDULIĆA U DUBROVNIKU

Da se vratimo Dubrovniku i načelniku grada Vlahu DeGiulliu koji je 6. januara 1888. godine potpisao još jedan, dakle treći, naš plakat. Ovom prilikom potpisani poziva sugrađane da uzmu učešće u proslavi tristogodišnjice rođenja "neumrloga sina ovoga grada i najvećega pjesnika cijeloga našega naroda, Ivana Frana Gundulića." Na njegovu čast i slavu, čitamo dalje, rodni mu grad postavlja u crkvi S. Dominika ploču za uspomenu.

Za ovu proslavu Dubrovnik je počeo da se sprema nekoliko godina ranije s namerom da se toga dana otkrije spomenik Ivanu Gunduliću, a ne samo spomen-ploča, kako ovde saznajemo. Predlog je došao iz redova Srpske dubrovačke omladine. Na sednici opštinskog veća održanoj 9. marta 1880. bilo je odlučeno da se imenuje odbor od pet osoba koje su imale zadatak da prouče gde i kako bi se mogao podići dostojni spomenik i kako bi se mogla nabaviti za to potrebna sredstva.18 Odbor su sačinjavali Medo Pucić, Pero Budmani, Ivo Kaznačić, dum Mato Vodopić i Luko Zore. Evo šta o tome 1892. godine kaže jedan proglas objavljen u prvom broju lista Dubrovnik: "Već 1884. godine naročiti odbor bješe rasturio proglas na narod, kojim je pozivao sve rodoljube da podupru podizanje spomenika velikome Gunduliću u ovome gradu, pjesnikovoj kolijevci, a to o tristotoj obljetnici od njegova rogjenja, koja se navršila god. 1888. Mnogo se je rodoljuba odazvalo tome pozivu oda sviju strana slavenskoga svijeta, te od toga ima dovle dobrijeh 11000 fiorina. - To je lijepo glavno, kad promislimo o ekonomnom jadu našega naroda u opće, ali nije dovoljno odista da se podigne biljeg koji Gundulić dostoji. …Pokle nam dokle nije na žalost za rukom pošlo, da mu tristotu obljetnicu od njegova rogjenja, spomenikom proslavimo, pregnimo dajbudi da se sve spravi čim prije, a odbor je uglavio god. 1893. i licem na 20 Maja, u koji dan pada smrt Osmana, protagoniste njegove glavne pjesme …" Načelnik ovog odbora bio je Marinica Đorđi. Listajući dalje ove novine videćemo u broju 24 za istu godinu da je Vlaho DeGiulli priložio 10 fiorina, a Niko Pucić 5. Najveći novčani prilog dao je kralj Srbije Aleksandar Obrenović. I najzad, u nedelju 25. juna 1893. otkriven je Gundulićev spomenik na Poljani, najvećem trgu u Dubrovniku19. Gundulićev kip od tuča, u vlastelinskoj odori, sa knjigom u levoj ruci i perom podignutim u desnoj, delo je poznatog hrvatskog vajara Ivana Rendića iz Brača. Ali, pet godina pre toga, kao što kaže naš plakat, u zidu na dnu crkve dominikanaca, poznate i kao "Rozarija", postavljena je mramorna ploča "koju je općinsko vijeće umetnulo na uspomenu 300-godišnjice rođenja slavnoga Gundulića, pošto se je do tada cenilo, da je tu ukopan. Ploča je svečano otkrivena dne 8 siječnja 1888, uz misu, uz prigodno slovo, i uz polaganje vijenaca. S protivne strane nameštena je spomen-ploča Medu Puciću. Na obima su pločama natpisi u latinskom jeziku …"20 Ploča je na crkvenom zidu sa desne strane, a na njoj se čita sledeći natpis:
JOANNI • FRANC • GONDOLAE
RHACUSINO
TRECENTESIMUM • DIEM • ANNIVERSARIUM
AB • EIUS • ORTU
CELEBRANTES
A • D • VI • ID • IAN • MDCCCLXXXVIII
CIVES
P.
Opštinsko veće je, dakle, postavilo mermernu ploču u crkvi dominikanaca jer je mislilo da je Ivan Gundulić tu sahranjen. Međutim, samo nekoliko dana pre otkrivanja Rendićevog spomenika, 1893, doznalo se da je najveći pesnik Dubrovnika zapravo pokopan u crkvi male braće. Beleška o tome pronađena je u knjizi mrtvih (Folio 15. Libr. Mort. N. 274).21
I ovu proslavu, kao i sve prethodne, pratila je obavezna iluminacija grada kao i gradska muzika. Ovom prilikom, čitamo dalje, predviđena je i "tombola". Tombola se u Dubrovniku igrala na dan Sv. Vlaha još od 1842. godine. Živopisnu sliku uzbuđenja koje je obuzimalo igrače na Placu možemo pročitati kod Josipa Berse22. Dubrovčani su veoma voleli verske i državne svečanosti i pratili su sa velikim interesovanjem svako delo svoje vlade. Uz to, dubrovački puk je voleo sve što je lepo i plemenito pa je i ovom prilikom ispunio crkvu dominikanaca i grad.
________________________________________

16 v. Kosta Milutinović (O pokretu Srba katolika u Dalmaciji, Dubrovniku i Boki Kotorskoj 1848-1914, Zbornik o Srbima u Hrvatskoj, Beograd, SANU 1989, str. 82.
17 Tuzla (Tisak i naklada N. Pissenbergera i J. Schnurmachera, (b. g.)
18 v. Život i rad Ćiva Frana Gundulića i kratak opis poglavitijeh zgrada Dubrovnika, Dubrovnik, D. Pretner, 1893.
19 Dubrovnik god. II, br. 1, 1893.
20 Petar Kuničić (Mjesec dana pješke (putopis od Korčule do Cetinja, Zadar, Brzotiskom (Narodnoga lista (, 1898, str. 199.
21 v. Život i rad Ćiva Frana Gundulića i kratak opis poglavitijeh zgrada Dubrovnika, Dubrovnik, D. Pretner, 1893.
 
Kада је 29. јула 1893. отваран споменик Гундулићу у Дубровнику - венац цвећа из свих словенских крајева послао је краљ Александар Обреновић - хрватски праваши, предвођени Франком, желели су да искористе ту прославу, па је Франко чак и одржао говор у коме је рекао како је дошао да заузме Дубровник.
Запаљена руља праваши, претходница усташа, парадирала је дубровачким улицама, дерући се: "Србе на штрик!", али, како је Срба дошло у огромном броју, франковци нису успели да заузму Дубровник, а улични рат избегнут је захваљујући томе што српске делегације нису одговориле на проусташке провокације. Том приликом спеван је овај сонет, објављен у српском листу "Дубровник".

Никша Гради

ДУБРОВНИК

путнику који му доходи у посјете
Славног града из улице старе
Из далека, путниче, кад дође,
Немој пазит на данашње кваре,
Мисли само на сјај који прође.

Пук му јадан, све душманске даре,
Попут хљеба спасоносног глође,
А не види да душмани шаре
Да га свака срећа мимоиђе.

Гробље пусто, он ти каже сада
Вељих људи, и поштене сузе
Малог броја при опћему сраму.

Ал се сјети да се мачеш храму
Где мах, за час, лудило преузе
А кроз сузе да продире нада.
 
Gundulićev Osman

Gundulićev Osman ima preko 11.000 stihova, od kojih su skoro 1.100 posvećeni Srbima, Srbiji, Bosni i Hercegovini. Celo VIII pevanje ispunjeno je Gundulićevim Srpstvom. U stihovima Osmana zaustavili su se mnogi Nemanjići, "Nemanjić kuća cara", sv. Sava, Miloš, Marko itd. I za Gundulića Aleksandar Makedonski je kralj Srba. Tu je kosovski heroj Lazar, pa despot Đurađ i ostali Brankovići i njihove velmože, od kojih je i Ljubdrag, otac krasne Sunčanice, slepi otac izginulih dvanaest sinova, kroz čija tugovanja za propalom slavom tuguje i sam Gundulić. Pevanje VIII je bolna epopeja, ali i apoteoza Srpstva. Šteta je što naši filmski stvaraoci u ovim Gundulićevim rimama još nisu našli siže za jedan potresan film o srpskoj tragediji koja se protezala vekovima. Pesnik ne tuguje samo za iščezlom veličinom, već je u nju upleo i sav onaj idiličan život Srba kroz vesela prela i sela i kroz njihova kola i pesme, kroz priče o vilama i drugim maštarijama, o čemu pričaju i pevaju "raške kćeri rajske lepote". Gundulić je preuzimao "ne samo iz [narodne] poezije [...], nego i iz narodne proze". ("Ko visoko prem se penje do nizoko sasma pada".) Gundulić posebno uzdiže svoje najbliže susede Bosance i Hercegovce. On zna za Varnu, Samokov, Vitošu, Staru planinu, Nikopolje, Moravu, dok mu je Smederevo poseban izvor osećanja i misli. Sav slovenski prostor na Balkanu, koji je onako široko obuhvatio Orbin, obuhvatio je i Gundulić. Ali, Hrvatskoj i Hrvatima posvetiše Orbin koju desetinu redaka a Gundulić jedva nekoliko stihova. Zašto se na ovome nisu zadržali Kerbler, Barac, Franjo Marković, Marin Franičević, koji su podvlačili da se, od Gundulića "jačala hrvatska misao", da je u Dubrovniku u vreme Gundulića "ženski sviet govorio samo hrvatski", i kako je izvršen Gundulićev "sveukupni ulazak u hrvatsku kulturu i književnost" — a da ni rečju, ni rečju, ne pomenu Srpstvo u tolikim Gundulićevim stihovima sa tolikim ushićenjem posvećenim Srbima! Zar ništa vrednog ne nađoše u ovim stihovima, pozivu poljskom kraljeviću Vladislavu:

Skokni konja po Kosovu
Gdi ubi Miloš cara opaka,
A k bijelomu Smederevu
Pošlji kitu tvih junaka;
Duh da odahne i počine
Ukopanijeh pepeo kosti
Đurđa despota i Jerine
Kijeh zet Murat ožalosti.

Zar ne nađoše u Gundulićevim stihovima i onaj tako poznati zavet kosovskih junaka:

Bolje vam je smrt stignuti
I u boju s kopljem pasti
Negli tako poginuti
Bez zamjene i bez časti.

Kad je sve pokrila tama, Gundulić će baciti pogled na svoju Bosnu i Hercegovinu pod turskim jarmom i uputiti reči ohrabrenja svome gradu, za koji vladika Sava reče da je još on ostao slobodan od sveg Srpstva:

Još sred usta ljuta zmaja,
I nakota bisna lava
Oko tebe s oba kraja
Slovinska je sva država [porobljena].
 
Nastavak

I u svemu tom jadu i stradanju pesniku ostaje nada da će slobodu doneti poljski kraljević Vladislav i poziva ga da dođe na Kosovo, da osveti Smederevo da bi se smirile duše mrtvih Đurđa i Jerine, kako nam odjekuje iz napred navedenih stihova. Ovo Gundulićevo nadanje i ova njegova želja da Kosovo dočeka svog oslobodioca i preda mu Dušanovu krunu otkriva nam ne samo koliko je Kosovo i u vreme Gundulića bilo urezano u dušu porobljenog naroda, već i to koliko je sve to osvajalo i dušu Dubrovčana, čiji je najveći pesnik Kosovu i Smederevu dao jedno od stožernih mesta u svom najboljem delu. [7; 19; 47; 102; 158]
I ovde se moramo vratiti tom stravičnom zlu pohrvaćivanja svega što je srpsko, pohrvaćivanja prvo od strane katoličke crkve a posle Iliraca i od strana zabludele inteligencije. Ovde ćemo navesti kako je Luko Zore, jedan od retkih poznavalaca Gundulića, kao profesor zadarske gimnazije još 1869. skretao pažnju javnosti na taj pohod neobuzdanog pohrvaćivanja svega što je srpsko: "Stara bolest kod jednog dijela naše braće da krste isključivo svojim imenom i naš grad [Dubrovnik] i naše sve od reda velike književnike, učenjake", i na sve što je dubrovačko "udaraju svoj pečat [...]. Tako su tu skoro pohrvatili slavnog Ruđu [Ruđera] Boškovića i Valtazara Bogišića, a danas našega velikog pjesnika Dživa Gundulića [...]. Obzor o njemu kaže da je pisao hrvatskim jezikom i da je sam pjesnik nazivao svoj jezik hrvatskim; a na našu molbu da nam ljubezno naznači mjesto gdje bi se pjesnik bio tako izrazio, Obzor ćuti kao s[z]aliven". [118]
Taj bezobzirni pohod pohrvaćivanja, dakle, zahvatio je i daleko poznatog Rudža-Ruđa-Ruđera Boškovića, kome je životna misao bila da utvrdi kako je izgledao grb Boškovićevih predaka kao časnika bosanskog kralja, "kralja Srbljem Bosne".—
 
Српско благо у Дубровнику
(од пре 20 година у Хрватској)

Најстарија наша, за сада, позната српска застава.. била је начињена од црвене и плаве лаке свилене тканине („vехillum unum de yendato rubeo et blavo") а чувана је у Дубровнику (1281.г.) у поклону наследника српског краља Владислава (1234—43), синовца Светог Саве, који је после губитка престола управљао неким крајевима у Приморју.

Glavni bankari i primaoci srpskih poklona bili su, uz samu dubrovacku drzavu,i lokalni plemici i bogatasi.Medju njima, imenima se isticu: Blaz Kabuzic, Marin Gradic, Martol Sorkocevic, Tola Delafota, Niksa de Basa, Rusko Tudrovic, Alojz Zuinjevic, Damjan Djordjic, i Dobrusko Latincic.

Depoziti polozeni kod ovih privatnih lica nepovratno su izgubljeni,ali oni kod same drzavne uprave dubrovacke republike,u vecem slucaju su sacuvani.Najznacajniji poklon su ostavili kralj Vladislav i Vuk Brankovic.Vukov poklon je izvucen od strane njegovog sina Djurdja,a poklad kralja Vladislava je ostao u Dubrovniku tokom mnogo vekova i neki njegovi delovi spominju se i u XIX veku.

Depozit porodice kralja Vladislava bio je smesten u pet kovcega,i po popisu iz gradskog dubrovackog arhiva sadrzavao je:dve platnene zavese izvezene svilom,pamucnu zavesu kao zaklon od sunca,122 srebrna tanjira,20 srebrnih zdela,14 komada zlatnog posudja,crveno-plavu ratnu zastavu,tri zenske zlatom ukrasene kosulje,10 kraljevskih haljina i 8 kraljevskih znamenja.

Ratna zastava kralja Vladislava, izradjena u crveno-plavoj boji, spominje se jos 1867.godine i pouzdano se zna da se jos nalazi u Dubrovniku,a druga njegova zastava koja se ne pominje u poklonu,nalazila se 1880.godine u seoskoj crkvi u sremskom selu Morovicu.Na toj zastavi,naslikan je na jednoj strani Arhangel Mihailo,a na drugoj Hristos, Sveti Dimitrije, i sunce, sa srpskim natpisom gde se pominje crkva kralja Urosa, Svete Trojice u Crnoj Gori i grad Prizren.
Sudbina drugih delova Vladislavljevih poklona nije pouzdano utvrdjena,ali se neki delovi pojavljuju u dubrovackom muzeju,doduse,sa legendom da pripadaju nekom drugom vladaru ili istorijskoj licnosti.

Od bogatih poklona izdvajaju se jos i mamuze Vitomira Preljubovica, zlatne mindjuse i srebrni pehar Pedra Lopeza (najamnika cara Dusana),zlatno posudje Sandalja Hranica,zlatni pojas Slavomirovica tezak cak 11 funti zlata,.

Poklone su ostavljali i Jelena Hrebeljanovic(Balsic,Hranic),koja je ostavila kapu ukrasenu zlatom,biserima i dragim kamenjem, zatim Vojislava,sestra Vuka Brankovica,ostavila je jednu zlatnu krunu i cetiri para srebrnih nausnica, vlastela Vojislavljevica ostavila je dijademu,sastavljenu od 29 srebrnih plocica.

Vlastelin Ninac Cihoric je,u poklon kod Djordjica, polozio dve dijademe izradjene od zlata sa safirima,rubinima i krupnim biserom,a vojvoda Mrksa Sicevski -pojas od srebra i srebrni pehar.
Posto je istorijski pouzdano utvrdjeno da su poklone ostavljali i kralj Uros I,kralj Dragutin,kralj Stefan Decanski,car Dusan,despot Stefan i mnogi drugi, mozemo samo zamisliti kakvo se blago krilo u dubrovackim riznicama i bankarskim kucama.
Nesigurnost gradova u unutrasnjosti,a stabilnost i bezbednost Dubrovnika,najvise su doprinosili tome da je posle smrti cara Dusana,polozeno najvise poklona i depozita.
U notarski zapisima dubrovackih cinovnika kaze se da je blago kralja Vukasina Mrnjavcevica,koje je kasnije podigao njegov sin Andrijas,iznosila nekoliko hiljada litara srebra.Nagli prodor Turaka i relativno brza propast srpske srednjovekovne drzave,uzrokovali su konfiskaciju odredjenih depozita za koje je dubrovacko vece smatralo da nikada nece biti podignuti,jer su naslednici doticnih porodica izumrli.

Stvari od izuzetne lepote poklanjane su raznim katolickim manastirima,a one izradjene od tkanina i ostalih kratkotrajnih materijala,ostavljene su u arhiv i riznicu grada Dubrovnika.Sada je vreme da drzava Srbija pokrene inicijativu da se sacuvane dragocenosti popisu i vrate pod okrilje nase drzave kao kulturno blago od velikog znacaja.Posao nije lak,ali nije ni preterano komplikovan.Za vecinu stvari postoje popisne liste u Dubrovackom arhivu,a jedini problem bi mogla da napravi drzava Hrvatska i njeni "istoricari".
 
Паљење српских застава

Обрачун са српством у Дубровнику, уз прогоне Срба Дубровчана, почео је после атентата припадника покрета "Младе Босне" на престолонаследника Аустроугарске Франца Фердинанда, у Сарајеву 1914. године. Десила се "Кристална ноћ" у Дубровнику, пре оне у Немачкој и после загребачког јуриша на Србе и њихову имовину 1902. године. Срби у Дубровнику били су у животној опасности. Хрватски јуришници, на челу са Никшом Свилокосим, уништавали су све што је било српско у Дубровнику: школе, новине, друштва, станове, привредне објекте и друго. Палили су српске заставе и ломили српске симболе. У просторијама "Душана Силног", поломили су целокупни намештај.

Два дана касније, 16. јула 1914, ухапшен је песник Иво Војновић, писац драме "Смрт мајке Југовића". Отеран је у Шибеник и тамо затворен са Србином Онисимом Поповићем.
 
"У Дубровнику, од памтивека, говорило се српски, говорило - како од пучана, тако од властеле, како код куће тако и у опћини", писао је хрватски историчар Натко Нодило.

Натко Нодило је, уз Фрању Рачког, утемељивач хрватске историје. Красила га је приврженост истини. Закључке је доносио само на основу поузданих извора и није подлегао притисцима хрватских државотвораца 19. века, који су од научника тражили да своје радове прилагођавају "историјским доказима" о присуству хрватског народа и хрватског језика "диљем" Далмације, Славоније, Срема, Лике, Кордуна, Баније, Херцеговине, Босне, Барање и Дубровника.
Доследност истини Натко Нодило је доказао и својим делом "Први љетописци и давна хисториографија дубровачка" (ЈАЗУ, Загреб, 1883. свеска 65, стране од 92. до 128), где је, о језику Дубровника, написао овако:
"У Дубровнику, ако и не од првог почетка, а оно од памтивјека, говорило се српски: говорило - како од пучана, тако од властеле; како код куће, тако у јавном животу и у опћини, а српски је био и расправни језик."
 
Занимљив је пример покушаја похрваћења Дубровчана католика у не тако давном времену - 1901. године. Хрватски државотворци су и годинама пре тога својски радили на том послу. Између осталог, бацили су око и на "Завод Светог Јеронима" у Риму, којег су основали и издржавали Срби Дубровчани. Папа Лав Тринаести је био уверен да су Дубровчани, почетком 20. века, већ били припремљени за превођење у хрватство, па је, својом булом, овај завод преименовао у "Хрватски завод Светог Јеронима".

Дубровчани католици су жестоко протествовали против ове одлуке папе Лава Тринаестог. Папа је устукнуо. Бојао се, тада, дуже полемике о суштини српства и хрватства, а и расправе о православљу и католичанству. Послао је писмо Дубровчанима католицима, обавештавајући их да се из имена овог завода брише додата реч "хрватски". Но, и после овог извињења, папа је и даље страховао од покретања јавне расправе о народности и језику Дубровчана, па им се обраћа, као Србима католицима, телеграмом и 1903. године.

Писмо и телеграм папе Лава Тринаестог Дубровчанима објављени су у српском листу "Дубровник", али су ти бројеви годинама тражени и уништавани од стране будних градитеља хрватске државе и нације, па је питање да ли су, поред оних у архиви Ватикана, ови а текстови Лава Тринаестог игде још сачувани.

Похрваћење Срба Дубровника и Срба других српских крајева чињено је крађама, између осталог, лирских и јуначких народних песама, које су скупљали Срби католици, па чак и католички свештеници. Те песме је Матица хрватска објављивала као "хрватске народне пјесме". Овакав поступак Матице хрватске подстакао је Дубровчанина католика (Србина) Лују Војновића, брата песника Иве Војновића, да у српском листу "Дубровник" (1897, у броју 35) напише оштру критику Матичног поступка, пророчки наговештавајући ишчезавање Срба католика, уз геноцид Хрвата над Србима. Он свој чланак закључује овим речима:

"Србе преко Дрине! И та се лозинка слијепо слуша и слушаће се до оног усудног дана који мора да дође, кад ће један велики катакли-зам оборити све те умјетне ограде, или... или, јаох, порушити и посљедње бедеме народне српске зграде и тада ће - Хрвати бити задовољни!
 
Дубровник плаћа порез Хиландару

Трагови постојања Срба у околини Дубровника, на Пељешцу и Конавлима су бројни. Око половине XIII века у Стону, у манастиру Св. Богородице, сахрањен је праунук кнеза Мирослава. Онога Мирослава чије је јеванђеље пронађено у Бијелом Пољу и на чијим корицама је калуђер који га је преписивао написао: "Боже помози ми да ујасним речи."
На Пељешцу се употребљавала ћирилица, подаци из 1427. године.
За Пељешац је везан моменат кога износи Владимир Ћоровић у књизи "Света гора и Хиландар". Цар Душан је дао Дубровчанима Пељешац 1334. године, уз обавезу да сваке године дају одређену новчану накнаду.
Ђурђева ћерка Мара, удата за турског султана, замолила је Дубровчане да своје обавезе исплаћују манастиру Хиландару. Сличну молбу је упутио и потурчени син Херцег Стјепана, Ахмет-паша, па су Дубровчани све до 1808, до пада Републике, исплаћивали Хиландару свој дуг.
Млечани су Дубровчане хвалили због педантности да на свом простору немају ни једно шизматичко обележје и служење православне вере. Мада они сами су православце толерисали из чисто практичних разлога, јер су им били потребни за тучу са Турцима.
Изузетак је био, у једном критичном периоду, на издисају Републике, руски конзул Фонтон, иначе католик, али чији је посебан задатак и уживање било да нервира дубровачку властелу. Тражио је да му на имању саграде капелицу и да има попа. Пошто су се Дубровчани много уздали у везе са Русијом да их избави од Наполеона, конзулу Фонтону су направили капелицу и довели попа Лазара Љубибратића, из Црне Горе.
То је био једини изузетак, наравно, из чистог користољубља.
 
Појава Хрвата у 19. веку

Прича о породици потомака ужичких кнезова, победиоца многих битака, Иви и Лују Војновићу, синовима Константина Војновића - на чијој бакарној плочи на Михајлу ("Умиру чемпреси и чијопе тамо ћуте") пише: "рогјен 2. марта 1832 вмр'о 20. маја 1903 овдје ћека врскрснвћело" иначе правника и историчара, члана Далматинског сабора, Хрватског сабора и члана ЈАЗУ - и мајке Марије племените Серољи, Дубровкиње, у ствари је прича о дипломатској спретности, и истетовираном звуку гусала или већ неког сличног српског инструмента у срцу.
Крици, чијопа, мир чемпреса на Михајлу, тамни кипаристи и осветљени дубровачки салони били су превише слаби да, у већ исклесаним психолошким ликовима потомака Војновића, скрајну својом отменошћу, рику неког занесеног српског певача.
Прећутни споразум о поштовању националног бива прекинут педантном акцијом државне политике Аустроугарске, уз помоћ римокатоличке цркве и каснијим убацивањем у игру резервног играча (споразум Цветковић-Мачек) који почињу жестоко и трајно у Дубровник, Конавле, Пељешац... да тетовирају хрватство. У ту утакмицу без размишљања, са крвљу преживелих са Косова поља која се узбуркала, и реториком и образовањем стеченим у западним земљама, увређених националних осећања улеће - Лујо Војновић.
Да би ствар била јаснија католичко Конавле и остала дубровачка околина није знала за хрватство, до друге половине XIX века.
Аустријски статистичар, Карл фон Церниг, је у попису становништва Дубровника и његове околине тј, Конавла и Пељешца 1851. и 1857. написао - Срби.
Чак и колоритни аустријски дипломата, Бењамин Калај, који свој интимни развојни пут има од србофила до србофоба, (крсти се у Београду као конзул у православну веру и назива Србољуб, па наглавце ускаче у другу етапу свога живота пре него што смишља и установљава код Хрвата србомрзачке флоскуле које се и данас користе, у време док се још није ошамутио интересима аустроугарске владе, Дубровник назива српским градом.
 
Mavro Orbin piše o Vojvodstvu Svetog Save u Bosni, a za Hrvatsku kaže da je "vrlo daleka zemlja", posvećujući joj samo desetak redova. Ivo (Dživo) Gundulić, pored nekoliko stihova posvećenih Hrvatskoj, u "Osmanu" sve ostale, a ima ih 11 000, posvećuje Srbima u Srbiji, Makedoniji, Hercegovini i Bosni.
 
Dubrovački poslanik u Parizu Antun Sorgo-Sorkočević (1775 - 1841) štampao je u Parizu brošuru: "Postanak i propast Republike Dubrovačke", u kojoj je predložio da se ujedine, u jednu državu, Dubrovnik, Boka Kotorska, Crna Gora i Srbija. Brošura je bila zabranjena u Austriji.
 
Pesnik Dubrovnika Medo Pucić rekao je da je "Srpska vila nadahnjivala dubrovačke pjesnike", a sam je napisao pesmu "Srpskoj zemlji staroj" - 1848. U to vreme je i Georgije Nikolajević javno rekao da Dubrovčani govore "srpskim, hercegovačkim narečjem".
 
Доњи текст је одломак из писма једног становника Пељешца проти Љуби Влачићу из Метковића.

Објављен је у: Љубо Нер. Влачић, Из прошлости спрске области неретљанске, Мостар, 1901. год.
стр. 50

У граду Дубровнику као и у његовој околини је још године 1893. било више Срба него Хрвата, тј. оних који су се тако изјашњавали. Наиме, те године су одржани избори за локалну градску вијећницу и биле су као кандидати само две политичке странке: „српска“ и „хрватска“. Победила је „српска“ опција из логичких разлога. Град је међутим већ за време Павелићеве Г.Д.Х. фактички десрбизиран а Броз је само легализовао повесну кроатизацију и геноцид над Србима града Дубровника од средине 19.-ог столећа. Дакле, у временском периоду од 103 године (1815. г.-1918. г.) Срби су потпуно нестали из Дубровника као и из његовог околиша који је припао Хрватској. Иначе је апсолутно небулозно чак и нелогично да читаво дубровачко залеђе (Источна Херцеговина) буде традиционално насељено Србима али источнохерцеговачки излаз на Јадран заједно са Дубровником и Конавлима Хрватима! Још је средином 10.-ог столећа византијски цар списатељ Константин Порфирогенит писао у свом делу „О управљању царством“ да је далматинска река Цетина раздвајала Хрвате од Срба. Дакле, Дубровник је био и тада и сада јужно од Цетине само што у њему више нема Срба.
 
O ћирилици у Дубровнику

Како је Дубровник од вајкада био спојен са својим залеђем, које се још од Порфирогенита сматра чисто српским, то је последица његовог словенизирања била сасвим очекивана.
Све до своје смрти Дубровник се служио ћирилицом у коресподенцији са балканским земљама,па чак и са турским властима, које су се у залеђу утврдиле. Због тога је Дубровачка канцеларија увек упошљавала ''српског писара или канћелијера, који је био, дакако, присташа римо-католичке цркве''16 Неколико од тих логогета или дијака су Никша Звијездић,, који се појављује од 1431-1454, и Маринко Цвјетковић. ''Споменут ми је к тому још неколико српских дијака који су били у Дубровнику као логогети осталих владара: Бјелић Нико (Дубровачанин), Дмитар, Добривој, Милета, Радослав,Рајче итд''.17 Још један општи закључак, овај пут од В. Мошина. И С. М. Траљић. Они кажу:
''Ћирилица,разумљива и за сусједне српске области, и за дуборовачку канцеларију, кроз читаво остало раздобље средевековља била је у употреби и у босанским и хумским концеларијама, и у литургијским текстовима, и на гробним споменицима, те су је, као народно псимо разумљиво за широке слојеве,прихватили и еластични фрањевачки мисионари, који су у средини 13 вијека преузели од доминиканаца задатак борбе с богумилством и ширења јереси''.
Сад неколико појединачних манифестација, где се уочава оданост ћирилици појединих католичких Срба. 1514. г. дубровачки писар, Лука П. Примојевић, тражи од Сената дозволу за отварање штампарије која би штампала ''и српским писменима како их употребљавају српски калуђери у својим црквама, истим словима којим су били почели штампати Црнојевићи а штампа им је била свугдје хваљена и уважена.''

1502. г. на самрти, католички свештеник Лука Радовановић оставио је ''једном другом свештенику, Павлу Вукашиновићу, који се с успехом бавио књижарским пословима у Дубровнику, и машину за штампање и потребне калупе за ћирилска слова''.
1512. г. Дубровчанин Франо Ратковић, дао је на штампање у Млецима, у издавачкој кући Ђорђа Русконија, на ћирилици: ''Петнаест молитава свете Бриђиде'' и ''Официј'', Биле су то ''две књиге штампане ћирилицом у чистом народном језику дубровачког типа''.
Латиница је тек на таласима ренесансе у већем обиму ушла у Дубровник. Но како она није допирала до залеђа, био је то разлог да се ћирилица и даље задржи за дубровачке католике, како у самом граду тако и у загорју. Зато је за те вернике ''у дубровачком књижевном наречју издан 1583. У Млемица код чувеног калиграфа Камила Занетија један адеспотан ћирилски ''Наук Крстјански'' То је први католички катехизам у питањима и одговорима штампан ћирилицом''.

16 Вид Вулетић, Исто, стр 117
17 Исто, стр 117
18 Др. В. Мошин и С.М. Траљић, Ћирилски споменици у Бопсни и Херцеговини, Наше Старине 6. стр. 63 Београд 1950
19 Мирослав Пантић, Књижевни историчар Петар Колендић, предговор у књизи: Петар Колендић – Из старога Дубровника, Београд 1989, стр 73-84. презутето из Јеремија Д. Митровић, Српство Дубровника, Београд 1994. стр 110
20 Петар Колендић, Ћирилицом штампане књиге за дубровачке католике, Политика 1933. бр 8860
21 Исто, стр 1
22 Исто, стр 2, такође и код Милан Решетар и Ћ. Ћанели. Два Дубровачка језична споменика из XVI вијека. Српска Краљевска Академија Наука, Београд 1938
 
ТОМИЦА КЕРЧУЉ
УПОТРЕБА ЋИРИЛИЦЕ У КУЛТУРНО-ИСТОРИЈСКОЈ БАШТИНИ КАТОЛИЧКИХ СРБА

Kao najstarije delo renesanse u Dubrovniku uzimaju se tri stiha koja je 1421. godine na praznoj strani „Carinskog statuta“, ćirilicom zapisao Džonko Kaličević.
Dubrovačka književnost obuhvata književnost stvorenu na tlu Dubrovačke republike i ona predstavlja najviše domete književnosti humanizma i renesanse među Južnim Slovenima. Stvarana je na lokalnom jeziku tzv. dubrovačkom književnom jeziku koji je u osnovi štokavsko istočnohercegovački dijalekat (i)jekavskog izgovora sa čakavizmima i ikavizmima (kojih nije bilo u svakodnevnom govoru).

U današnjoj nauci postoji sporenje oko toga da li dubrovačku književnost treba svrstati u srpsku ili hrvatsku književnost (u zavisnosti od toga da li se dubrovački govor smatra delom srpskog ili hrvatskog jezika) ili je ona nešto između njih.

Sami Dubrovčani su svoj govor nazivali srpskim (lingua serviana), dubrovačkim, naškim, slovinskim, ilirskim, a u nekoliko slučajeva hrvatskim[1]. U pisanju su korišćeni glagoljica i ćirilica, a od XV veka i latinica koja je kasnije u potpunosti potisnula prva dva pisma. Pored upotrebe za korespondenciju sa vladarima širom Balkana, ćirilica je korišćena i u samom Dubrovniku, kako među stanovništvom, tako i među katoličkim klerom (na jednom molitveniku iz 1512. godine stoji da je ispisan „srpskim pismom i jezikom“, a treba pomenuti zbornik pobožnih tekstova „Libro od mnozijeh razloga“ iz 1520. godine.
 
GAVRIL STEFANOVIĆ VENCLOVIĆ

Sve sto o Gavrilu Venclovicu danas umemo da kazemo, odigralo se izmedju 1711. i 1747. godine. Te prve godine izronio je iz mraka ranog XVIII veka; one druge godine na isti nacin nestao je u tami vremena. Tacnije, njegov zivot protekao je omedjen seobama Srba. Zapoceo je u atmosferi Velike seobe pod Arsenijom Carnojevicem 1690, dostigao je zrelost u trenutku kada je doslo do seobe Srba s turske na austrijsku teritoriju pod Arsenom Jovanovicem Sakabentom 1737. godine, a ugasio se negde u nemirima i velikim promenama na austrijskoj granici, koje su dovele do iseljavanja Srba u Rusiju sredinom XVIII veka.
Blizu dvadeset hiljada strana Venclovicevih spisa ostalo je do danas u rukopisu. Ta tajanstvena barokna licnost, besednik, erudita, prevodilac, pesnik, antologicar, esejist, ikonopisac i tvorac drame na srpskom jeziku, barokni enciklopedist i racionalist koji je u svojim rukopisima sproveo sto godina pre Vuka jednu jezicku i jednu pravopisnu reformu, ostao je do danas nepoznat citalackoj publici za koju je pisao. Njegovi dragoceni rukopisi, koje je sam iluminisao, pisani su na jednom neobicno lepom narodnom jeziku u ranom XVIII veku, kada se knjizevnost na srpsko-slovenskom uklanjala pred skolskim obrascima koje su donosili ruski ucitelji. Venclovic je u svojim spisima ostavio citavu jednu knjizevnost nanovo stvorenu, jedan vilinski svet legendi i cuda, svet na granici svetova, Istoka i Zapada, sa svim njegovim gladima, radovima, seobama, opsadama i danas vec zaboravljenim obicajima.

U Venclovicu smo prvi put dobili jednog pesnika, esteticara, antologicara, besednika, proznog i dramskog pisca koji je pisao na cistom srpskom jeziku. Ako za velike pisce vredi sto i za najvece, onda bismo za Venclovica ponovili ono sto je receno o jednom od najvecih: "njega nikada nece shvatiti onaj koji, svesno ili ne, zadrzava zastarelo umetnicko ucenje originalnih genija".

U Venclovicevom radu, uostalom, nije ni bilo mesta i vremena za originalnost u nasem danasnjem shvatanju reci; on za sobom nije ostavio jedno knjizevno delo, nego nanovo stvorenu citavu jednu knjizevnost. U tom smislu on je bio potpuna autohtona, specificno nasa pojava i mesto mu je uz Cirila i Metodija, uz Savu Nemanjica i druge tvorce srpske recenzije, ali ne u jednom uskom filoloskom znacenju reci, pod kojim jos uvek nismo dovoljno spremni da sagledamo sve ono sto jedna siroka kulturna reforma podrazumeva.

Milorad Pavić
 
@ Leikizan

Čitao sam sve ovo što si postavio u prethodnim postovima još ranije. A čitao sam i "drugu stranu" priče, upravo o tom događaju otkrivanja Gundulićevog spomenika. Ta proslava nije bila isključivo "srpska", već i "hrvatska". Tog dana su u Dubrovniku bili prisutni na toj proslavi brojni hrvatski intelektualci i političari toga doba - u dubrovačkom listu "Crvena Hrvatska" poslije te proslave su dugo likovali jer se na proslavi po njihovim tvrdnjama skupilo znatno više "hrvatskih" orijentisanih građana i intelektualaca nego "srpskih".
Postavio si fotogrfiju sa skupa - na njoj se vide i srpske i hrvatske trobojnice:

IvanGundulicspomenik1b.jpg


Nego mene sad interesuje sledeće - imaš li ti đe podatak da se sam Ivan Gundulić neđe izjasnio Srbinom ili da je svoj jezik nazvao srpskim jezikom? Ako imaš - postavi.
A to što je Gundulić veličao Slovene i njhove samostalne države nije ništa novo. Pa on najviše veliča Poljake (ne najbrojnije Ruse) - jer su Sloveni i rimokatolici. Upravo su to i tadašnji Dubrovčani. Pa zbog toga što veliča Poljake nećemo reći da je Poljak zar ne?
 
Lekizan:
Доњи текст је одломак из писма једног становника Пељешца проти Љуби Влачићу из Метковића.

Објављен је у: Љубо Нер. Влачић, Из прошлости спрске области неретљанске, Мостар, 1901. год.
стр. 50

У граду Дубровнику као и у његовој околини је још године 1893. било више Срба него Хрвата, тј. оних који су се тако изјашњавали. Наиме, те године су одржани избори за локалну градску вијећницу и биле су као кандидати само две политичке странке: „српска“ и „хрватска“. Победила је „српска“ опција из логичких разлога. Град је међутим већ за време Павелићеве Г.Д.Х. фактички десрбизиран а Броз је само легализовао повесну кроатизацију и геноцид над Србима града Дубровника од средине 19.-ог столећа. Дакле, у временском периоду од 103 године (1815. г.-1918. г.) Срби су потпуно нестали из Дубровника као и из његовог околиша који је припао Хрватској. Иначе је апсолутно небулозно чак и нелогично да читаво дубровачко залеђе (Источна Херцеговина) буде традиционално насељено Србима али источнохерцеговачки излаз на Јадран заједно са Дубровником и Конавлима Хрватима! Још је средином 10.-ог столећа византијски цар списатељ Константин Порфирогенит писао у свом делу „О управљању царством“ да је далматинска река Цетина раздвајала Хрвате од Срба. Дакле, Дубровник је био и тада и сада јужно од Цетине само што у њему више нема Срба.
Kliknite za proširenje...

Evo - upravo sam o ovome govorio i na prvoj strani ove teme. Postavimo tekst i mišljenje nekoga pristrasnog čovjeka iz XIX ili sa početka XX vijeka i njegov stav prihvatimo bezrezervno kao istiniti aksiom. A ne postavimo iste takve tekstove "druge strane" iz istog vremenskog perioda. Ne pokušavamo da saznamo istinu, već nam istorijska nauka postaje sredstvo političke propagande.
Evo - ovaj Vlačić je samo preskočio da kaže da Srpska stranka u Dubrovniku 1890. godine nije sama pobjedila na izborima, već je to uradila u koaliciji sa "Autonomaškom strankom", tj. "italijanašima", a vjetar u leđa toj pobjedi su dunuli "narodnjaci" koji na tim izborima nisu učestvovali. Međutim Vlačić ne kaže da koalicija srbo-katolika i italijanaša u Dubrovniku traje do 1899. godine kada su poraženi od "hrvatskih" stranaka. I ono što je najvažnije, a što si ti trebao reči - da na tim izborima pravo glasa ima jako uski broj ljudi - uglavnom plementog porjekla i bogatijih građana. Seljaci u Austro-Ugarskoj nisu imali pravo glasa. Prvi pravi izbori u Dubrovniku su oni iz novembra 1920. godine. Rezultate tih i svih narednih izbora sam postavio na prvoj strani. Pa vidi za koga je glasalo seljaštvo Dubrovačkog okruga.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top