Dubrovačka književnost je srpska i bazirana je na kosovskom zavetu!

[ИгарЈ]

Oni pokazuju upravo suprotno, budući da stsl. kanon tvore djela ne na vernakularu, nego na umjetnom jeziku u kom se vide razne jezične crte, južnoslavenske, češko-moravske itd. To ne znači da je to bio praktički isto jezik na tim područjima, nego da je kao umjetni dogovorni književni jezik zapisan u raznim slavofonim područjima s raznim crtama, neovisno o govornom jeziku njekoga kraja.

Da je to tomu tako, još bolje svjedoče pozniji tekstovi, nastali recimo 1400. na cksl. hrvatske i srpske redakcije kad već postoje vernakularni- većinom- razvedeni tekstovi tih jezika. Na srpskom to je Dušanov zakonik, na hrvatskom to su VHM i Muka Sv. Margarite. Dočim su cksl. tekstovi za oba jezika skoro istovjetni, iako uz jasno drugačije jezične crte, odlike lokalnih govornih tipova.

Na osnovu površne historiografije i romantične predočbe o Slavenima kao o praktički jednom "narodu" u očima drugih Europljana, te homogenosti malog korpusa stsl. kanona uz ipak jasno razlučene govorne razlike, stvorena je mitološka slika o tobože jednom jeziku od Jadrana do Visle i dalje.

Када би за ово било икаква основа, па и криво схваћенога, не сумњам да би странице ове теме накитио бешчисленим насловницама прочитаних и непрочитаних дела.

Ако тврдиш да за било какве претпоставке нема основа, онда су и твоје неосноване, те онда и ненаучне, јербо су нефалсификабилне.

Закључивати о језику 6. столећа на основу језика 14. је неутемељено, непоткрепњрмо те стога и неизгледно.

 

[FDDD]

Ne cvili kao miš.

Tipično srpsko burgijanje o dvije stvari koje sam spomenuo, a jedna se pokazala netočnom, o Iviću i ocu Joanna Rapacke, dok je točna o ubojstvu Franje Galinca, autora iznimno vrijedne studije o Karadžiću prepisivaču, http://library.foi.hr/lib/knjiga.php?B=1&item=X01161

Srpski burgijaši imaju odlike vrlo jednostavno:

* sve je osobno
* sve je urota
* nema racionalno empirijskih potvrda
* nema sposobnosti razlikovanja bitnog od nebitnog- npr. istu težinu ima filološki diletant kao Natko Nodilo i stručnjak kao Milorad Medini (da uzmem relativne sudobnike)
* nacionalna promičba preko lova na imena, što je iako nezanemarivo, u konačnici drugorazredno
* izbjegavanje ili nesposobnost da se uzmu u obzir općeprihvaćeni metodološki ispoznajni okviri (nema renesanse ni humanizma u istočnom kršćanstvu ili islamu ili hinduizmu ili ..)
* prešućivanje bitnog- nr. u slučaju Dubrovnika do pada Republike, ne samo stalni spomen hrvatskoga imena u identitetu i jeziku, ivako ili onako, nego i situiranost u dalmatinski dio hrvatskoga povijesnoga krajolika, čega u slučaju Srba- nema

Najbolji prikaz toga tipa potrage za marginalijama i bježanja od bitnoga što opovrgava razne burleskne teze dan je u ovom videu koji bi za bilo kog laika bio definitivan:

*

Dubrovčanin ne bi razumeo tvoj nepismeni švrakopis i novogovor.

 

[Pumpaj Dinstanović]

Ne cvili kao miš.

Tipično srpsko burgijanje o dvije stvari koje sam spomenuo, a jedna se pokazala netočnom, o Iviću i ocu Joanna Rapacke, dok je točna o ubojstvu Franje Galinca, autora iznimno vrijedne studije o Karadžiću prepisivaču, http://library.foi.hr/lib/knjiga.php?B=1&item=X01161

Srpski burgijaši imaju odlike vrlo jednostavno:

* sve je osobno
* sve je urota
* nema racionalno empirijskih potvrda
* nema sposobnosti razlikovanja bitnog od nebitnog- npr. istu težinu ima filološki diletant kao Natko Nodilo i stručnjak kao Milorad Medini (da uzmem relativne sudobnike)
* nacionalna promičba preko lova na imena, što je iako nezanemarivo, u konačnici drugorazredno
* izbjegavanje ili nesposobnost da se uzmu u obzir općeprihvaćeni metodološki ispoznajni okviri (nema renesanse ni humanizma u istočnom kršćanstvu ili islamu ili hinduizmu ili ..)
* prešućivanje bitnog- nr. u slučaju Dubrovnika do pada Republike, ne samo stalni spomen hrvatskoga imena u identitetu i jeziku, ivako ili onako, nego i situiranost u dalmatinski dio hrvatskoga povijesnoga krajolika, čega u slučaju Srba- nema

Najbolji prikaz toga tipa potrage za marginalijama i bježanja od bitnoga što opovrgava razne burleskne teze dan je u ovom videu koji bi za bilo kog laika bio definitivan:

*

Znači, tačno je da su partizani ubili Galinca zato što je objavio studiju o Karadžiću?

Vidim da je @guslar1389 lupio like; bilo bi lepo čuti njegovo mišljenje o partizanskom ubistvu čoveka zbog knjige o Vuku Karadžiću.

Када би за ово било икаква основа, па и криво схваћенога, не сумњам да би странице ове теме накитио бешчисленим насловницама прочитаних и непрочитаних дела.

Igore, napravio si lapsus.

Ispravio sam te.

 

[ZabranjeniLegenda]

Reći da je srpska isto koliko i hrvatska jednostavno je prosto faktografski pogrešno. Ne može da bude isto, zato što nije. Dovoljno je pogledati kakvi su književni uticaji i šta je suštinski oblikovalo nacionalne književnosti Hrvata i Srba. I dubrovačka književnost nije imala tu ulogu kod Srba, kakvu je imala kod Hrvata. Ozbiljni stručnjaci koji danas traže mesto dubrovačkoj književnosti u okviru srpske, dotično ne tvrde, zato što bi lagali da to kažu. To se možda nekim Srbima ne sviđa, ali ne mogu nanovo prekrojiti zadnja dva veka tj. celokupnu modernu istoriju književnosti. Možda bi voleli da bude drugačije i da je dubrovačka književnost imala ključni uticaj na Selimovića, Crnjanskog ili Andrića. Ali nije.

Gundulić nije Njegoš, jednostavno i vrlo kratko rečeno.

A i to što piše u tekstu isto tako zato što npr. tako nešto ne bi izjavila ni Zlata Bojović, koja je u tekstu upravo pomenuta.

I pitam se koliko je tekst objektivno preneo Petakovićeve reči sa takvim naslovom.

Njegos nije imao ,,kljucni uticaj" na Selimovica, Crnjanskog i Andrica. Njihova knjizevnost nije slicna ni tematski ni stilisticki Njegosu. To su romanticarska baljezgarenja.

 

[Pumpaj Dinstanović]

924. je srpski knez Zaharije protjeran i pobjegao je u Hrvatsku. Za vrijeme drugog crkvenog sabora već je bio novi knez u Srbiji i prijašnji je izgubio svaki status da bi ga se ponovno pozivalo ili uopće bio spominjan.

Ne, nije. 32. gl. DAI:

Porfirogenitova hronološka odrednica ovde je sedam godina kasnije.

Invazija na hrvatsku dogodila se, po naraciji kod Teofanov nastavljača i kod Skilice i Kedrina, maja 927. godine. Sedam godina kasnije je maj 934. godine.

Čak i da uzmemo najranije moguće računanje, odnosno, da brojimo iz nekog razloga od 924. godine, to znači da obnova Srbije i dolazak kneza Časlava na vlast ne može nikako doći pre 931. godine.

 

[Pumpaj Dinstanović]

Njegos nije imao ,,kljucni uticaj" na Selimovica, Crnjanskog i Andrica. Njihova knjizevnost nije slicna ni tematski ni stilisticki Njegosu. To su romanticarska baljezgarenja.

Baljezganje je ova tvoja objava. Ništa nisam govorio o uticajima Njegoša na Selimovića, Crnjanskog i Andrića. Ti si uzeo jedan pasus, u kojem nabrajam neke od najpoznatijih pisaca moderne srpske književnosti, i sledeće, u kojoj se stilski izražavam rekavši da Gundulić nije Njegoš iz razloga što jedan zauzima u kontekstu sfere srpske književnosti efemerno mesto, za razliku od drugoga.

Ti si te dve stvari izdvojio i povezao u jednu celinu, da bi i ovu temu opet probao pretvoriti u u diskusiju o nečemu što ona nije (iako je poenta moje objave nedvosmisleno jasna i na koju nema nikakvog uticaja to što si napisao, bilo tačno ili ne), kao što činiš sa doslovno svakom na kojoj se pojaviš.

 

[ZabranjeniLegenda]

Baljezganje je ova tvoja objava. Ništa nisam govorio o uticajima Njegoša na Selimovića, Crnjanskog i Andrića. Ti si uzeo jedan pasus, u kojem nabrajam neke od najpoznatijih pisaca moderne srpske književnosti, i sledeće, u kojoj se stilski izražavam rekavši da Gundulić nije Njegoš iz razloga što jedan zauzima u kontekstu sfere srpske književnosti efemerno mesto, za razliku od drugoga.

Njegos je srpskoj knjizevnosti isto sto je Gundulic srpskoj knjizevnosti.

 

[Pumpaj Dinstanović]

Njegos je srpskoj knjizevnosti isto sto je Gundulic srpskoj knjizevnosti.

Ti možeš to ponavljati koliko god budeš želeo i nikoga nećeš uspeti u to ubediš, posebno zato što ne deluje da si ti išta uopšte i pročitao o Njegoševim uticajima i nasleđu (a ponajmanje da imsš dobro poznavanje srpske književnosti), ali to na kraju krajeva nije ni bitno zato što ovom objavom samo potvrđuješ ono što stoji tu u mojoj objavi koju si citirao.

 

[Pumpaj Dinstanović]

tko su ti Srbi bili je drugo pitanje. Ni imena ni funkcija im se ne spominju.

Možeš skoro pa jednako da kažeš da je pitanje i ko su bili ti Hrvati. Ni imema ni funkcija Hrvata se ne pominju; piše u tekstu samo vlastela Hrvata i Srba.

 

[Pumpaj Dinstanović]

Šta misliš o ovom crkvenom saboru, zašto su pomenuti samo Srbi pored Hrvata, koja je njihova uloga?

Ne bih se nešto mnogo izjašnjavao o tom izvoru, zato što ga ne poznajem dovoljno dobro. On je inače dosta slabo istražen, rekao bih. Tibor Živković je nameravao posle Dukljaninovog dela i Porfirogenitovog spisa da pređe na njega, ali bolest ga je omela...svakakve teorije su tu postojale, čak je jednom bilo izbačeno da tu stoji nekakvo urborum, bez slova S i onda su neki tu pokušavali da čitaju nekakve građane. Ne stoji; video sam i sam rukopis. To je jedno vreme bila popularna ideja kod pojedinih hrvatskih istoričara da se čak i danas može naći po koji respektabilni pripadnik hrvatske istoriografije koji prepisuje te star tvrdnje. Do kakvih je galimatijasa to išlo najbolje se ogleda u tome što osu neki išli toliko daleko da dotični etnonim emendiraju do neverovatnih razmera i tu vide čak i nekakve Humljane, pod izgovorom da bi to više odgovaralo zbog Mihailove titule.

Dva su tumačenja bila. Po jednoj, neka skupina iz Srbije je došla, a po drugoj, to je povezano sa knezom Mihailom. Postoje ozbiljni problemi da pretpostavkom da je reč o zabačenom Zahariju. Tekst sam govori u početku o sva subjekta, o Hrvatima i o Srbima. Zašt o bi se tolika počast odavala srpskim izbeglicama u pomenutom kontekstu, nema neke logike. Takođe hronologija koju nam je ostavio Porfirogenit, kao što sam rekao, ne dopušta tezu da Srba na drugom saboru, 928. godine, nema zato što se uzdigao neki novi srpski vladar, pa ovi izgubili na svom značaju. Razlika je vrlo upečatljiva da na drugom saboru nema ni kneza Mihaila, biti Srba; takva slučajnost teško da se može objasniti na neki drugi način. Inače, Tibor Živković je izbacio tumačenje o tome da je Zaharija zapravo pobegao u Hrvatsku 926. godine. To bi značilo ako je to tačno da u vreme održavanja Prvog splitskog sabora 925. god. još uvek uopšte nije bilo Srba u Hrvatskoj.

 

[Pumpaj Dinstanović]

To je prosto cinjenica, volio ti ili ne, Njegos uzima potpuno efemerno mjesto u opste kulturi Srbije, samo je relevantan Matiji Beckovicu i tim nekim brdjanskim guslarskim vecerima tamo.

Simbol srpskog pjesnistva je Cika Jova Zmaj.

To da li je činjenica Il one, apsolutno je nebitno. Kao što je i irelevantno da li volim ili ne. Nema nikakvog uticaja tj. ne menja ništa, kao što je i ništa manje nebitno ko je simbol srpskog pesništva (može biti i Njegoš, i Zmaj, pa i Džej Ramadanovski ili ti lično; nema nikakvog značaja).

A ti si, i to po 3. put zaredom, potvrdio ono što sam napisao.

 

[FDDD]

Ne bih se nešto mnogo izjašnjavao o tom izvoru, zato što ga ne poznajem dovoljno dobro. On je inače dosta slabo istražen, rekao bih. Tibor Živković je nameravao posle Dukljaninovog dela i Porfirogenitovog spisa da pređe na njega, ali bolest ga je omela...svakakve teorije su tu postojale, čak je jednom bilo izbačeno da tu stoji nekakvo urborum, bez slova S i onda su neki tu pokušavali da čitaju nekakve građane. Ne stoji; video sam i sam rukopis. To je jedno vreme bila popularna ideja kod pojedinih hrvatskih istoričara da se čak i danas može naći po koji respektabilni pripadnik hrvatske istoriografije koji prepisuje te star tvrdnje. Do kakvih je galimatijasa to išlo najbolje se ogleda u tome što osu neki išli toliko daleko da dotični etnonim emendiraju do neverovatnih razmera i tu vide čak i nekakve Humljane, pod izgovorom da bi to više odgovaralo zbog Mihailove titule.

Da, ovo mi je sve poznato ali hvala što si pomenuo

Dva su tumačenja bila. Po jednoj, neka skupina iz Srbije je došla, a po drugoj, to je povezano sa knezom Mihailom. Postoje ozbiljni problemi da pretpostavkom da je reč o zabačenom Zahariju. Tekst sam govori u početku o sva subjekta, o Hrvatima i o Srbima. Zašt o bi se tolika počast odavala srpskim izbeglicama u pomenutom kontekstu, nema neke logike. Takođe hronologija koju nam je ostavio Porfirogenit, kao što sam rekao, ne dopušta tezu da Srba na drugom saboru, 928. godine, nema zato što se uzdigao neki novi srpski vladar, pa ovi izgubili na svom značaju. Razlika je vrlo upečatljiva da na drugom saboru nema ni kneza Mihaila, biti Srba; takva slučajnost teško da se može objasniti na neki drugi način.

Da, najverovatnije

Inače, Tibor Živković je izbacio tumačenje o tome da je Zaharija zapravo pobegao u Hrvatsku 926. godine. To bi značilo ako je to tačno da u vreme održavanja Prvog splitskog sabora 925. god. još uvek uopšte nije bilo Srba u Hrvatskoj.

Znači otpada teorija o srpskim izbeglicama i Zahariju i najverovatnije se misli na zahumskog kneza Mihajla

 

[Pumpaj Dinstanović]

Znači otpada teorija o srpskim izbeglicama i Zahariju i najverovatnije se misli na zahumskog kneza Mihajla

Ako bi me baš silio da probam nešto preciznije da smislim i probam odgovoriti, to bi bilo sledeće: Mihailo je u to vreme još uvek saveznik cara Simeona. On je zarobio jedno mletačko poslanstvo i isporučio ga Bugarima 912. godine. Godine 926. dakle, i posle Prvog splitskog sabora, on je i dalje savetnik Bugara. On napada carski Sipont svojom mornaricom.

Ja bih neke paralele povukao možda za sledećom bugarskim carem Samuilom i odnosom s Jovanom Vladimirom, koji je dukljanskom knezu dao upravu nad jednim delom Srbije. To su godine značajnog političkog uspona kneza Mihaila. Postoje neka razmišljanja da je u to vreme značajno proširio svoju vlast i uticaj na području između Cetine i Boke. Ako bismo povlačilo nekakvu paralelu sa onim što su Bugari radili u vreme Samuila i Vladimira, onda je moguće da Mihailo možda dobio na upravu neki deo Srbije, ili barem na neki način privremeno preuzeo vrhovništvo bas Srbima. Kao da to slikovito reflektuju i Anali iz Barija, koji su u jednom trenutku Mihaila prozvali čak i kraljem (rex Sclavorum).

 

[Mej bregami]

Ne, nije. 32. gl. DAI:

Pogledajte prilog 1494427

Porfirogenitova hronološka odrednica ovde je sedam godina kasnije.

Invazija na hrvatsku dogodila se, po naraciji kod Teofanov nastavljača i kod Skilice i Kedrina, maja 927. godine. Sedam godina kasnije je maj 934. godine.

Čak i da uzmemo najranije moguće računanje, odnosno, da brojimo iz nekog razloga od 924. godine, to znači da obnova Srbije i dolazak kneza Časlava na vlast ne može nikako doći pre 931. godine.

Ok to za Časlava, ja sam pisao o njegovom prethodniku Zahariji koji je izbjegao u Hrvatsku.

 

[Mej bregami]

Možeš skoro pa jednako da kažeš da je pitanje i ko su bili ti Hrvati. Ni imema ni funkcija Hrvata se ne pominju; piše u tekstu samo vlastela Hrvata i Srba.

Zna se da je Tomislav prisustvovao i time sva njegova svita i biskupi u ime Hrvata.

 

[Pumpaj Dinstanović]

Ok to za Časlava, ja sam pisao o njegovom prethodniku Zahariji koji je izbjegao u Hrvatsku.

Ne, pisao si o njegovom nasledniku i kazao da u vreme Drugog splitskog sabora već postoji knez i da su tako izbegli Srbi izgubili na političkom statusu da bi bili afktor na crkvenom saboru.

 

[Mej bregami]

Ne, pisao si o njegovom nasledniku i kazao du vreme Drugog splitskog sabora već postoji knez i da su tako izbegli Srbi izgubili na političkom statusu da bi bili afktor na crkvenom saboru.

Nisam, pročitaj ponovno.
Zaharije je pobjegao u Hrvatsku pred Bugarima koji su vodili Časlava sa sobom da preuzme Srbiju u njihovo ime.
U međuvremenu dogodio se hrvatsko bugarski sukob, Bugari poraženi, sklopljen mir, Srbija ostala u Bugarskoj sa Časlavom.

Zaharije, ako je još živ ne igra nikakvu ulogu više, njegovi saveznici sklopili mir sa njegovim neprijateljem i nema šanse povratiti vlast u Srbiji.

 

[Scott Isle]

100% tacno, Poglavlje o Srbiji zavrsava izmedju 930-935. godine.

 

[Urvan Hroboatos]

Када би за ово било икаква основа, па и криво схваћенога, не сумњам да би странице ове теме накитио бешчисленим насловницама прочитаних и непрочитаних дела.

Ако тврдиш да за било какве претпоставке нема основа, онда су и твоје неосноване, те онда и ненаучне, јербо су нефалсификабилне.

Закључивати о језику 6. столећа на основу језика 14. је неутемељено, непоткрепњрмо те стога и неизгледно.

Logika je većini neegzaktnih ljudi teška muka.

Stsl. kanon na glagoljici i ćirilici je relativno homogen, a radi se o tekstovima ponajviše iz bugarsko-makedonskog područja, uz nešto hrvatskih, slovenskih...i ruskih. To su poznati tekstovi od Bečkih listića nadalje. I oni u tom ranom dobu 10. i 11. st. pokazuju jasne raznogovorno različne crte, tako da su priče o tobožnjoj uniformnosti slavenskoga "jezika" u to doba obične bajke.


Ako je tako za to najstarije doba slavenske pismenosti, kad i nema vernakularnih tekstova- onda nije bitnija razlika za ono u 14. i 15. st., kad za niz slavenskih jezika postoje i vernakularni (pretežito) tekstovi, supostojeći s onima na cksl., a suvrsti/recenzije cksl tekstova 14. st. razlikuju se isto minimalno (iako, naravno, više nego u slučaju pred 4 stoljeća), što je bjelodan dokaz da je bliskost, makar i uz minimalne razlike, tekstova na umjetnom književnom jeziku 14. st. slab dokaz za tobožnju skoro istovjetnost slavenskih govornih jezika u doba opismenjavanja slavofonih naroda- a što je popularna urbana legenda i ništa više.

 

[Pumpaj Dinstanović]

Nisam, pročitaj ponovno.
Zaharije je pobjegao u Hrvatsku pred Bugarima koji su vodili Časlava sa sobom da preuzme Srbiju u njihovo ime.
U međuvremenu dogodio se hrvatsko bugarski sukob, Bugari poraženi, sklopljen mir, Srbija ostala u Bugarskoj sa Časlavom.

Zaharije, ako je još živ ne igra nikakvu ulogu više, njegovi saveznici sklopili mir sa njegovim neprijateljem i nema šanse povratiti vlast u Srbiji.

Nije Srbija ostala u Bugarskoj sa Časlavom. Pročitaj još jednom, Srbija je anektirana.

 

[Лекизан]

Zna se da je Tomislav prisustvovao i time sva njegova svita i biskupi u ime Hrvata.

Тешко да је он присуствовао сабору.

 

[ИгарЈ]

Logika je većini neegzaktnih ljudi teška muka.

Урване, немој, јер упорно понављаш један те исти сплет логичких грешака.

Криво тумачиш и представљаш славистичке закључке те их одбацујеш, затим пишеш своје непотркепљене претпоставке, иако истовремено тврдиш да немамо на основу чега ишта претпостављати. Тако можеш одбацити све противаргументе позивајући се на тишину, а истовремено своје тврдње чиниш непроверљивима и нефалсификабилнима.

Stsl. kanon na glagoljici i ćirilici je relativno homogen, a radi se o tekstovima ponajviše iz bugarsko-makedonskog područja, uz nešto hrvatskih, slovenskih...i ruskih. To su poznati tekstovi od Bečkih listića nadalje. I oni u tom ranom dobu 10. i 11. st. pokazuju jasne raznogovorno različne crte, tako da su priče o tobožnjoj uniformnosti slavenskoga "jezika" u to doba obične bajke.

Сламнати аргумент. Нити ико тврди да је језик Словена тада био јединствен, нити се ишта закључује само на основу говорних црта посведочених у црквеним текстовима.

Ako je tako za to najstarije doba slavenske pismenosti, kad i nema vernakularnih tekstova- onda nije bitnija razlika za ono u 14. i 15. st., kad za niz slavenskih jezika postoje i vernakularni (pretežito) tekstovi, supostojeći s onima na cksl., a suvrsti/recenzije cksl tekstova 14. st. razlikuju se isto minimalno (iako, naravno, više nego u slučaju pred 4 stoljeća), što je bjelodan dokaz da je bliskost, makar i uz minimalne razlike, tekstova na umjetnom književnom jeziku 14. st. slab dokaz za tobožnju skoro istovjetnost slavenskih govornih jezika u doba opismenjavanja slavofonih naroda- a što je popularna urbana legenda i ništa više.

Сламнати аргумент. Блискост црквеног језика нико не узима као аргумент.

 

[Mrkalj]

Урване, немој, јер упорно понављаш један те исти сплет логичких грешака.

Криво тумачиш и представљаш славистичке закључке те их одбацујеш, затим пишеш своје непотркепљене претпоставке, иако истовремено тврдиш да немамо на основу чега ишта претпостављати. Тако можеш одбацити све противаргументе позивајући се на тишину, а истовремено своје тврдње чиниш непроверљивима и нефалсификабилнима.

Сламнати аргумент. Нити ико тврди да је језик Словена тада био јединствен, нити се ишта закључује само на основу говорних црта посведочених у црквеним текстовима.

Сламнати аргумент. Блискост црквеног језика нико не узима као аргумент.

Tako je, pazi da ne izneseš ni jednu tvrdnju kako niko s tobom ne bi mogao da polemiše.

 

[Scott Isle]

Nije Srbija ostala u Bugarskoj sa Časlavom. Pročitaj još jednom, Srbija je anektirana.

Netacno. Opet lupas.
Bugari su odveli narod u ropstvo u Bugarsku. Zemlja je ostala pusta i sedam godina kasnije je Ceslav usao u Srbiji "iz Bugarske." Nikakve anektacije nije bilo. Dakle, opet izmisljas.

I onda kazete citaj Wavzinjeka i Zivkovica i ovog i onog, a to sve brat lazov do lazova, probisvjet do probisvjeta.

 

[Pumpaj Dinstanović]

Netacno. Opet lupas.
Bugari su odveli narod u ropstvo u Bugarsku. Zemlja je ostala pusta i sedam godina kasnije je Ceslav usao u Srbiji "iz Bugarske." Nikakve anektacije nije bilo. Dakle, opet izmisljas.

Pogledajte prilog 1494813

I ko je bio knez tada?