Dubrovačka književnost je srpska i bazirana je na kosovskom zavetu!

  • Začetnik teme Začetnik teme Neno
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
Mej bregami:
Bio je prvenstveno državljanin Dubrovačke republike.
Kliknite za proširenje...

djelagundulic-1.jpg
 
Kalendar „Dubrovnik“ (ovaj broj je izašao 1897. godine, a za narednu 1898. godinu), štampan je na latinici i bavio se književnošću, istorijom, kulturom i politikom, a uređivao ga je (period: 1897-1903) Antun Fabris (1864-1904), dubrovački Srbin katolik. Saradnici Fabrisu na kalendaru „Dubrovnik“ bili su mnogi tamošnji ugledni Srbi katolici: Andra Murat, dum Ivan Stojanović (1829-1900), Marko Car (1859-1953), Vid Vuletić Vukasović (1853-1933).

Objavljujemo statistički deo ovog kalendara u kojem su, pored podataka o broju stanovnika u Dubrovniku i pripadajućim naseljima, između ostalog može videti i izjašnjavanje kojim jezikom se govori u kući.

Na pitanje koji jezik govore u kući 9713 se izjasnio da je to srpski jezik, 716 talijanski, 384 mađarski, 285 nemački, 52 češki, 19 slovenski, šest poljski i dva ruski jezik.Dubrovnik je (sa naseljima Gruž-Lapad, Brgat Gornji, Brgat Donji, Grbavac, Martinovići, Makoše, Buići, Petrača, Čelopeci, Čibača, Brašina, Zavrelje, Soline i Plat) po popisu iz 1890. godine imao 11.177stanovnika. Od tog broja najveći broj su činili katolici (10.327), pravoslavnih je bilo 546, evangelista 221, Jevreja 79, muhamedanaca dva i jedan unijat, te jedan stanovnik bez verskog opredeljenja

https://www.intermagazin.rs/hrvati-treba-li-vam...
 
крсташ:
Зар хрватски грб није шаховница?
Kliknite za proširenje...
Najstariji grb Kraljevine Hrvatske je onaj koji se danas smatra grbom Dalmacije, štit s tri okrunjene leopardove glave. Današnji glavni hrvatski grb, popularna šahovnica, je habsburški grb Hrvatske, koji su uveli Habsburzi u jeku nastojanja da ih se izabere i proglasi kraljevima Hrvatske.
 
MOST6:
Najstariji grb Kraljevine Hrvatske je onaj koji se danas smatra grbom Dalmacije, štit s tri okrunjene leopardove glave. Današnji glavni hrvatski grb, popularna šahovnica, je habsburški grb Hrvatske, koji su uveli Habsburzi u jeku nastojanja da ih se izabere i proglasi kraljevima Hrvatske.
Kliknite za proširenje...
И шаховница туђа? Па има ли ишта хрватско? :mrgreen:
 

Dubrovačka književnost živi i danas, Ivan Gundulić.​

Dubrovačka književnost doživljava svoj najveći uspon u 17. veku, koji je stoga nazvan zlatnim vekom dubrovačke književnosti.

Dubrovnik tada i ekonomski i kulturno napreduje i razvija se, čemu su doprineli uspešno obavljani trgovački poslovi, kao i stalne veze sa Italijom i drugim naprednim evropskim zemljama.

Dubrovačka književnost obogatila se velikim brojem dela i pisaca, među kojima se naročito istakao Ivan Gundulić, koji se s pravom smatra najvećim pesničkim imenom i dubrovačke i celokupne naše starije književnosti.
gundulic.jpg
Dubrovačka književnost važan je segment srpske književnosti koji se proučava i danas, a prisvajan je od strane hrvatskih istoričara književnosti.

Ivan Dživo Gundulić bio je srpski pesnik iz Dubrovnika koji je živeo krajem 16. i početkom 17. veka (9. januar 1589 – 8. decembar 1638.).


Gundulić je najizrazitiji i najznačajniji pesnik dubrovačkog baroka, rođen je u Dubrovniku, u vlastelinskoj porodici. Živeo je i stvarao u Dubrovniku, iz njega nije odlazio do kraja života. Jedino što je proveo van Dubrovnika, to je vreme dok je bio knez u Konavlima. Bio je vrlo obrazovan i uživao je veliki ugled kao građanin Dubrovnika i kao pesnik.

Gundulićevo književno obrazovanje temelji se na književnosti italijanske renesanse. Još u gimnaziji se kod njega razvila ljubav prema delu Torkvata Tasa: njegov spev Oslobođeni Jerusalim znao je napamet. Otuda u Osmanu toliko tragova Tasovog dela u kompoziciji, stilu, mislima i idejama. Dobro je poznavao ljubavnu liriku pesnika italijanske i dubrovačke renesanse, lirsku narodnu poeziju i narodnu epsku pesmu. Zato u njegovom delu ima dosta motiva i asocijacija iz ove lektire.


Gundulić se stalno razvijao i menjao kao pesnik. U njegovom stvaranju uočavaju se tri perioda, različita po tematskom opredeljenju i misaono-idejnom usmerenju. U prvom periodu nastaju ljubavne pesme i deset drama sa mitološkom i ljubavnom sadržinom. U njima je pastoralna renesansna atmosfsra, obasjana ljubavlju, lepotom i svetlošću života. Bile su vrlo popularne i stalno su prikazivane.

Gundulić je bio vrlo cenjen kao dramski pisac. Od ovih drama sačuvano je samo četiri. Gundulić je objavio samo jednu (Arijadna, 1633.) u poznijim godinama života.

Drugi period započinje 1620. godine, prelomne godine u stvaranju Dživa Gundulića. Sa renesansnih tema i raspoloženja okreće se religioznim motivima i idejama. Rezultat ovog stvaralačkog i duhovnog opredeljenja je religiozna poema o zabludelom sinu – Suze sina razmetnoga (1622) sva u duhu katoličke reakcije sa tri pevanja (plača): sagrešenje, spoznanje i skrušenje. Na stilskom planu ovde je Gundulić ostvario vrhunac pesničke veštine, ali je sadržinom i misaonošću ova poema bez života i bez trajne vrednosti.

U trećem periodu književnog stvaranja Gundulić se okreće svetovnim temama iz aktuelnog života i istorije. Tada je napisao Dubravku (1628), najbolju dubrovačku pastoralu u stihovima. U njoj su se stekli mitološki, pastoralni i realistički elementi. Dubravka slavi vrline, osuđuje podmitljivost i rasipništvo, peva himnu slobodi. U poslednjim godinama života nastajao je (i ostao nedovršen) Gundulićev ep Osman kao oličenje ideje protivreformacije da je u svetu sve prolazno, krhko i bez pravog smisla. U ep su se slila iskustva naše pisane i usmene tradicije i iskustvo italijanske renesansne književnosti – ep je najbolje delo dubrovačke barokne književnosti. Nije objavljen (štampan) za piščeva života. Kao vrlo popularna knjiga, živeo je u blizu osamdesetak prepisa – prema jednom od njih objavljen je Gundulićev ep tek 1826. godine. Ovaj istorijsko-herojski i romantični ep zamišljen je u dvadeset pevanja. Međutim, izgleda da pesnik nije uspeo da napiše 14. i 15. pevanje.

Nekoliko pesnika je pokušalo da napiše ova dva pevanja – u tome je najuspešniji bio hrvatski pesnik Ivan Mažuranić.

https://www.novisvet.rs/2021/01/08/41/13/1…
 

Dubrovačka književnost je srpska, bar koliko i hrvatska​

„Što se tiče srpske filologije, nedoumice ne postoje. Tu su stvari postavljene na svoje mesto pre 200 godina, u vreme Vuka Karadžića, a kasnije je taj temelj razrađivan razvojem naučne metodologije“

Nastavljaju se optužbe Matice hrvatske da Srbija prisvaja hrvatske književnike, odnosno, dubrovačku književnost. Potpredsednik Matice Hrvatske, Mario Jareb, gostujući u jutarnjem programu HRT-a, nedavno je poručio da je dubrovačka književnost jedno od najvećih dostignuća hrvatske kulture kao i da je Dubrovnik uvek bio i jeste, kako je rekao, meta velikosrpskih pretenzija. Profesor Filološkog fakulteta, dr Slavko Petaković, gostujući na RTS-u govorio je o tome kako se dogodilo da priča o dubrovačkoj književnosti dospe u sferu politike.

U Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, Univerzitetu u Beogradu, Matici srpskoj i drugim naučnim institucijama je utvrđeno, da je stara dubrovačka književnost jedinstvena pojava kod južnih Slovena koja ima svoje osobenosti i predstavlja veliko zajedničko dobro, piše u dopisu ministarstva.

„Sama sintagma dubrovačka književnost je višeznačna. Prvo, lokacijski upućuje na Dubrovnik, ali upućuje i na specifičan socio-kulturni i povesni kontekst. Dakle, dubrovačka književnost je istorijska kategorija koja se vezuje za vreme trajanja i postojanja Dubrovačke Republike. Dakle, Dubrovačka Republika je nestala sa mape Evrope na pragu 19. veka. Podanici, žitelji Dubrovačke Republike su se izjašnjavali u nacionalnom smislu, ako to možemo da kažemo, kao Dubrovčani. Nije postojalo izjašnjavanje po modernom modelu nacije. Drugo, svoj jezik su nazivali, dubrovački, naški, slovenski, ilirski. Ali to ilirski nema veze sa Ilirskim pokretom koji je tekovina 19. veka. Taj jezik Andrić naziva, na jednom mestu kaže da je to jezik koji je priticao iz Bosne i Hercegovine, glačajući se i ulivajući se u Župu dubrovačku. Zatim, kada govorimo o tom kontekstu, on je poseban i ne može se primeniti situacija savremenog doba, ni istorijska, ni politička, ni socio-kulturna na prošlost, jer bi to dovelo do deformisanja predstave o prošlosti“, rekao je Petaković.

Kakvi su odnosi između Dubrovnika i Srbije profesor Petaković ilustrovao je primerom. „U jednom pismu Kozimu Medičiju, Marin Držić, jedan od najpoznatijih pesnika i pisaca Dubrovnika, kaže ovako za Mehmed pašu Sokolovića: ‘Čovek naše krvi i našeg jezika’. Zasigurno da Marin Držić nije verovao da je Mehmed paša Sokolović Turčin, pa da se identifikuje po toj liniji“, istaknuo je Petaković.

On je u razgovoru za RTS podsetio i da je Dubrovnik možda i najveća riznica građe za proučavanje istorije srednjovekovne Srbije koja se nalazi u Dubrovačkom arhivu. Nema nijednog istoričara u Srbiji koji se bavio srednjim vekom koji nije u Dubrovačkom arhivu nalazio građu, ili na osnovu te građe proučavao odnose između Dubrovnika i Srbije.

„Dubrovčani su na primer despota Đurđa Brankovića oslovljavali sa ‘Naš jedinstveni prijatelj i zaštitnik. I ovo paradigmatično oslikava kakav je odnos između Dubrovnika i Srbije“, istaknuo je.

Srpska nauka o književnosti, srpska filologija, temelji svoj odnos prema dubrovačkom nasleđu na identifikaciji na jezičkom planu. Taj jezik je štokavski, istočnohercegovački, ijekavski, a to je onaj jezik koji je Vuk Karadžić položio u temelje srpskog književnog jezika. Vuk je smatrao, u skladu sa dominantnom naučnom paradigmom evropske filologije, da je integrativni činilac u jednom nacionalnom korpusu, jezik i kultura. Dali su mu za pravo filolozi evropskog okvira – Šafarik, Kopitar, Miklošič i tako dalje.

„Zato možemo reći da je dubrovačka književnost srpska bar koliko i hrvatska. To je formulacija koju je upotrebio Pavle Popović i ona je u osnovi pogleda srpske raguzološke škole“, naglasio je Petaković.

Dubrovačka književnost se na isti način vrednuje, klasifikuje i proučava na Univerzitetu u Beogradu više od stotinu godina. Na pitanje da li može danas da se objasni koliko je ona značajna, ne samo za književnost, nego i za kulturu Srbije, profesor Petaković je podsetio da se pre nekoliko godina pojavila knjiga Dubrovačka književnost u srpskoj istoriji i književnosti. Jedna grupa naučnika koja je bila okupljena oko tog pregnuća, identifikovala je preko 462 naučnika, istoričara, književnika, istoričara književnosti, istoričara jezika, novinara i tako dalje. Dakle, preko 462 jedinice su posvećene onima koji su proučavali opštu i kulturnu istoriju i književnost starog Dubrovnika.

„Dubrovačke teme, da ih tako nazovemo, javljaju se u delima Andrića, Selimovića, Ljubomira Simovića, Jovana Dučića, Ivana V. Lalića, zatim Milorada Pavića, nedavno preminulog književnika Radovana Belog Markovića. Dakle, dubrovačke teme su i te kako prisutne, i te kako žive“, istaknuo je Petaković.

On je takođe podsetio da dubrovačka književnost ima duboku i svetlu tradiciju proučavanja na Univerzitetu u Beogradu čije je središte Filološki fakultet, to jest Katedra za srpsku književnost sa južnoslovenskim književnostima. Istaknuo je još dve institucije, a to su Matica srpska i, pre svega, Srpska akademija nauka i umetnosti. Pet profesora koji su predavali na Univerzitetu u Beogradu i najuža struka im je bila dubrovačka književnost – Pavle Povović, Petar Kolendić, Dragoljub Pavlović, Miroslav Pantić i Zlata Bojović – svi su postali akademici Srpske kraljevske akademije, odnosno SANU. Po rečima profesora petakovića, to govori o visini naučne kompetencije sa kojom se proučava ova oblast.

Na pitanje na koji način bi mogle da se razreše nedoumice koje postoje u regionu i može li nauka da nadglasa politiku, Petaković nema dileme.

„Što se tiče srpske filologije, nedoumice ne postoje. Tu su stvari postavljene na svoje mesto pre 200 godina, u vreme Vuka Karadžića, a kasnije je taj temelj razrađivan razvojem naučne metodologije. Odnos politike i nauke je vrlo osetljivo pitanje. Pratio sam ovih dana, kao i deo zainteresovane javnosti, izjave koje dolaze iz Hrvatske. Zajednički imenitelj svih tih izjava bi se mogao svesti na to da ovo nije filološko pitanje, već da je političko, koje predstavlja neku manifestaciju velikosrpskog nacionalizma i želje za teritorijama Dubrovnika i okoline. Moram da naglasim da ne govorim u skladu ni sa jednom političkom platformom, govorim na temelju zaleđa nauke. Čini mi se da to izmeštanje u sferu politike ima za cilj da se odvoji to političko, što može biti promenljivo, da se odvoji od naučnog stanovišta“, rekao je Petaković.

„Te polemike traju već 200 godina i nisu promenile naše stanovište, zato bih rekao da naučni temelj potvrđuje viđenje srpske kulturne baštine, koji podrazumeva i određeni odnos prema dubrovačkom nasleđu“, zaključio je.

P-portal. net
 
Otkud ćirilica u starom Dubrovniku?
Preovladavanjem slovenskog življa i slovenskog jezika spontano su se stvarali uslovi na dubrovačkoj teritoriji za razvoj pismenosti i srednjovekovne književnosti. U skladu sa sastavom stanovništva, koje se velikim delom naseljavalo iz hercegovačkog zaleđa, ali i sa opštim istorijskim kretanjima na ovom području, u srednjem veku na teritoriji Dubrovnika pored službe na latinskom jeziku služila se služba i na slovenskom jeziku. Te sveštenike su često, prema pismu kojim su se služili, nazivali "ćurilica" ili "ćirilica". Iz tih perioda sačuvan je i veliki broj ćiriličnih natpisa na spomenicima. U dubrovačkoj državnoj kancelariji tokom nekoliko vekova postojao je kancelar srpskog jezika (tu funkciju su imali i neki pisci, poput Paskoja Primovića), što je svedočilo o upotrebi jezika i ćirilice.

Najstarije dubrovačke srednjovekovne knjige su pisane ćirilicom – Dubrovački zbornikiz 1520, i takođe štampane ćirilicom – 1512. Služba blažene djeve Marije. Ćirilicom su pisane dve redakcije Aleksandride i drugo.

Kakvi su srpski tragovi u kulturi i književnosti starog Dubrovnika?
Srpski tragovi u kulturi i književnosti Dubrovnika su veoma stari i kontinuirano ih je bilo u svim vekovima njenoga postojanja, do prvih godina XIX veka. O starini prisustva srpskih tragova govori već činjenica da je jedan deo teritorije Dubrovačke republike sve do četrdesetih godina 14. veka pripadao srpskoj državi. Kralj, potonji car Dušan je, kao što je dobro poznato u istoriji, Dubrovniku ustupio deo svoje zemlje – poluostrvo Pelješac sa gradom Stonom (u kome je tokom jednog veka bila ustoličena srpska episkopija), a potom i njegov sin Uroš deo obale koja se zove Primorje. Dubrovnik je za sve potonje vekove pamtio ovaj deo istorije, pa se već u srednjovekovnim dubrovačkim ćirilskim spisima on pominje: "Neka se zna kako darova Car Stiepan Dubrovniku grad Ston na... 1333 lieta Hristova".

Taj događaj je zabeležen u svim dubrovačkim analima, a aluzije na cara Dušana mnogobrojne su u dubrovačkoj književnosti. O srpskoj istoriji i o povezanosti sa njenim najznačajnijim predstavnicima pišu humanisti – Ilija Crijević u čuvenom posmrtnom govoru svome ujaku Sorkočeviću ističe da su njegovi preci bili ugledne ličnosti na srpskom srednjovekovnom dvoru. O srpskom otporu Turcima, odnosno muhamedanstvu, o herojstvu govore mnogi dubrovački istoriografski spisi, a interesovanje za te teme naročito je bilo veliko kod epskih pesnika. Osim toga, neki barokni pisci, koji su mistifikovali svoje poreklo, izmišljali spektakularne genealogije i dovodili svoj rod u vezu sa velikim ličnostima iz prošlosti, rado su među svoje velike "pretke" ubrajali srpske junake – Mrnjavčeviće, na primer. Jedan od njih, pesnik Vicko Komnen, izvodi svoju genealogiju od roda Nemanjića.

Srpska prošlost je bila važan deo dubrovačke usmene tradicije i narodne istorije: na nebrojeno mesta u poeziji pokazuje se da su Dubrovčani odlično poznavali srpsku narodnu epiku i njene najveće junake. Upravo se u dubrovačkim hronikama, pod uticajem i narodne i druge tradicije, sačuvala legenda o kosovskim junacima i o izdaji Đurđa Brankovića. U ranijem periodu središnja tema je tursko osvajanje Beograda (Ludovik Crijević, Mavro Vetranović), kasnije se pominju i drugi događaji. Ne mnogo značajan pesnik Antun Sasin u spevu Razboji od Turaka, peva krajem 16. veka o tragičnom događaju – spaljivanju moštiju Svetoga Save na Vračaru, u Beogradu, i to neposredno posle samog događaja. U Kraljevstvu Slovena Mavro Orbin je 1601. godine opširno, sa izvedenim genealogijama, predstavio sve srpske vladarske loze i sveukupnu srpsku istoriju, a istorija odnosa sa Dubrovnikom je široko zastupljena i u Analima Jakova Lukarevića, nastalim nekoliko godina kasnije.

Naročito su bile impresivne predstave istorijskih i epskih junaka koje su se našle u delima 17. veka, ali i kasnije, jer je to bilo vreme izrazitog "slovinstva". U velikom deluOsman Gundulić veliča srpsku prošlost, jednu od dirljivih romantičnih epizoda smešta u okolinu Smedereva, i poziva se na "nemanjićku" krunu.

Neposredno posle njega najplodniji dubrovački barokni dramski pisac Džono Palmotić radnje svojih drama vezuje za izmišljene srpske junake i dvorove, a glavni junaci nekih njegovih dramoleta su despot Đurađ, Jerina, despot Vuk, Miloš Kobilović i drugi. To će se ponavljati i kod drugih autora sve do kraja 18. veka, kada Andro Pauli peva takođe o vojvodi Janku, despotu Đurđu, Marku Kraljeviću i drugima.

isječak iz knjige

Među Lavom i Drokunom​

ZLATA BOJOVIĆ

​

 

Dubrovačka i bokeljska književnost​

Profesorka dubrovačke književnosti Svetlana Stipčević smatra da celokupna dubrovačka književnost pripada i srpskom književnom korpusu, kao i da su stanovišta da ekskluzivitet na dubrovačku književnost polažu druge kulture nema ishodište u nauci, već u politici. Ona zaključuje da delimični gubitak interesa srpske inteligencije za dubrovačke studije proizilazi iz zauzimanja stanovišta po kojem je Srbin i deo srpske kulture isključivo pravoslavac, što je suprotno od pogleda Vuka Karadžića o Srbima sva tri zakona.

Za najstarije delo renesanse u Dubrovniku uzimaju se tri stiha koja je 1421. godine na praznoj strani „Carinskog statuta“, ćirilicom zapisao Džonko Kaličević. Za najvažnije autore smatraju se Ivan Gundulić i Marin Držić.

Srpske tradicije dinastije Nemanjića, Kosova i ratova sa Turcima bili su postavljeni kao središnja tema u delima vodećih pisaca Dubrovačke republike. Srednjovekovna Srbija je imala bliske veze sa Dubrovnikom. Od uspostavljanja fakulteta na Univerzitetu u Beogradu u 19. stoleću dubrovačka književnost se tretira kao srpska. Stav srpske razugološke škole, suprotan kolegama iz današnje Hrvatske, jeste da je dubrovačka književnost srpska barem koliko i hrvatska. Svi rani istoričari književnosti i izdavači uvrštavaju zasebnu dubrovačku u korpus srpske književnosti, poput: Jovana Subotića, Svetislava Vulovića, Stojana Novakovića, Petra Kolendića, Jovana Živanovića Jorja Tadića, Aleksandra Belića, Pavla Popovića i Miroslava Pantića. Jefto Popović 1827. štampa Osman Ivana Gundulića na ćirilici a dve godine ranije Jovan Subotić u Beču izdaje antologiju srpske književnosti koju je podelio na stariju dubrovačku i noviju srpsku. Dubrovačka književnost je značajno uticala na Vukovu reformu (upotreba slova H) kao i pisanje Petra II Petrović Njegoša, Branka Radičevića, Jovana Ilića, Ljubomira Nenadovića i Miloša Crnjanskog.

U 19. i početkom 20. veka je delovao značajan pokret Srba katolika u Dubrovniku, sa svojom književnošću, kulturom i naukom.

https://sr.wikipedia.org/sr-el/Српска_књижевност
 
Neno:

Dubrovačka i bokeljska književnost​

Profesorka dubrovačke književnosti Svetlana Stipčević smatra da celokupna dubrovačka književnost pripada i srpskom književnom korpusu, kao i da su stanovišta da ekskluzivitet na dubrovačku književnost polažu druge kulture nema ishodište u nauci, već u politici. Ona zaključuje da delimični gubitak interesa srpske inteligencije za dubrovačke studije proizilazi iz zauzimanja stanovišta po kojem je Srbin i deo srpske kulture isključivo pravoslavac, što je suprotno od pogleda Vuka Karadžića o Srbima sva tri zakona.

Za najstarije delo renesanse u Dubrovniku uzimaju se tri stiha koja je 1421. godine na praznoj strani „Carinskog statuta“, ćirilicom zapisao Džonko Kaličević. Za najvažnije autore smatraju se Ivan Gundulić i Marin Držić.

Srpske tradicije dinastije Nemanjića, Kosova i ratova sa Turcima bili su postavljeni kao središnja tema u delima vodećih pisaca Dubrovačke republike. Srednjovekovna Srbija je imala bliske veze sa Dubrovnikom. Od uspostavljanja fakulteta na Univerzitetu u Beogradu u 19. stoleću dubrovačka književnost se tretira kao srpska. Stav srpske razugološke škole, suprotan kolegama iz današnje Hrvatske, jeste da je dubrovačka književnost srpska barem koliko i hrvatska. Svi rani istoričari književnosti i izdavači uvrštavaju zasebnu dubrovačku u korpus srpske književnosti, poput: Jovana Subotića, Svetislava Vulovića, Stojana Novakovića, Petra Kolendića, Jovana Živanovića Jorja Tadića, Aleksandra Belića, Pavla Popovića i Miroslava Pantića. Jefto Popović 1827. štampa Osman Ivana Gundulića na ćirilici a dve godine ranije Jovan Subotić u Beču izdaje antologiju srpske književnosti koju je podelio na stariju dubrovačku i noviju srpsku. Dubrovačka književnost je značajno uticala na Vukovu reformu (upotreba slova H) kao i pisanje Petra II Petrović Njegoša, Branka Radičevića, Jovana Ilića, Ljubomira Nenadovića i Miloša Crnjanskog.

U 19. i početkom 20. veka je delovao značajan pokret Srba katolika u Dubrovniku, sa svojom književnošću, kulturom i naukom.

https://sr.wikipedia.org/sr-el/Српска_књижевност
Kliknite za proširenje...
Tipičan srpski rezon, bez pola grama argumenata.

Ni Rusi ne vjeruju vašim budalaštinama...

krug1.png


krug2.png
 
РИБАЊЕ И РИБАРСКО ПРИГОВАРАЊЕ

1706821702124.jpeg


"…У Старом Хвару на двадесет дан мисеца октобра, седмога годишћа од спасења, варху тисућа пет сат и петдесет.
Петре Хекторовић истому господину Микши Пелегриновићу
Ево ти шаљу Крипостни и наредни Господине Микша, они Сарбски начин (овди здолу уписан) којим је Паској и Никола сваки по себи бугаршћицу бугарио, и токоје начин од оне писни И кличе девојка: коју су обадва заједно припивали."

1706820032969.gif

Када ми се Радосаве војевода одиљаше
од својега града, дивнога Сиверина,
често ми се Радосав на Сиверин обзираше,
тере то ми овако белу граду бесијаше:
Ово ми те остављам, бели граде Сиверине,
мој дивни граде,
не знам веће, вију ли те, не знам веће,
видиш ли ме.

 
Poslednja izmena:
Slavan:
РИБАЊЕ И РИБАРСКО ПРИГОВАРАЊЕ

Pogledajte prilog 1492224

"…У Старом Хвару на двадесет дан мисеца октобра, седмога годишћа од спасења, варху тисућа пет сат и петдесет.
Петре Хекторовић истому господину Микши Пелегриновићу
Ево ти шаљу Крипостни и наредни Господине Микша, они Сарбски начин (овди здолу уписан) којим је Паској и Никола сваки по себи бугаршћицу бугарио, и токоје начин од оне писни И кличе девојка: коју су обадва заједно припивали."

Pogledajte prilog 1492204
Када ми се Радосаве војевода одиљаше
од својега града, дивнога Сиверина,
често ми се Радосав на Сиверин обзираше,
тере то ми овако белу граду бесијаше:
Ово ми те остављам, бели граде Сиверине,
мој дивни граде,
не знам веће, вију ли те, не знам веће,
видиш ли ме.

Kliknite za proširenje...
Da, bugaršćice.
 
Mej bregami:
Pogledajte prilog 1492438
Kliknite za proširenje...
Какве везе ови универзитети оснивани углавном на латинском језику а касније и немачком, као и Винодолски законик писан чакавицом, имају са српским језиком Дубровника!Какве везе Фауст Вранчић и његов речник имају са хрватским језиком или Лисински који и није био Хрват него Немац.
 
Лекизан:
Какве везе ови универзитети оснивани углавном на латинском језику а касније и немачком, као и Винодолски законик писан чакавицом, имају са српским језиком Дубровника!Какве везе Фауст Вранчић и његов речник имају са хрватским језиком или Лисински који и није био Хрват него Немац.
Kliknite za proširenje...
Али претпоставимо да је Платон шетао по околини Атине и, наравно, размишљао... и да је згазио на земљу којом је царевао Душан... :mrgreen:
 
Лекизан:
Какве везе ови универзитети оснивани углавном на латинском језику а касније и немачком, као и Винодолски законик писан чакавицом, имају са српским језиком Дубровника!Какве везе Фауст Вранчић и његов речник имају са хрватским језиком или Лисински који и није био Хрват него Немац.
Kliknite za proširenje...
Upravo tako, nikakve. U Dubrovniku se nije govorio srpski, niste na čitavoj temi priložili bilo kakav dokaz osim falsifikata.
Barem nešto što bi pokazali da se isto govorilo u Srba i Dubrovčana, da je to isti jezik. Do 19.st. srpski je udaljen od dubrovačkog govora isto kao i bugarski.
 
Пилипенда:
Али претпоставимо да је Платон шетао по околини Атине и, наравно, размишљао... и да је згазио на земљу којом је царевао Душан... :mrgreen:
Kliknite za proširenje...
Jedino ako je Dušan metuzalem vladao od antike do smrti u kasnom srednjem vijeku.
 
Лекизан:
Какве везе ови универзитети оснивани углавном на латинском језику а касније и немачком, као и Винодолски законик писан чакавицом, имају са српским језиком Дубровника!Какве везе Фауст Вранчић и његов речник имају са хрватским језиком или Лисински који и није био Хрват него Немац.
Kliknite za proširenje...
Većina stvari nema ionako veze sa realnošću sa tog spiska, a još manje sa temom. Još u srednjem vijeku postoje romani napisani na srpskom jeziku (Aleksandrida, Roman o Troji), rječnici iz 15 stoljeća (Dimitar Kratovski, Portin udžbenik konverzacije), zakonik sa početka 13. stoljeća (Zakonopravilo). Pa čak ni ovo za gimnaziju nije tačno (Karlovačka je najstarija aktivna u Srbiji, iako postoje starije koje su davno ugašene).
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Nina
Ko je bila Malinče - heroina ili žena koja je srušila Asteke?
Odgovora
14
Pregleda
403
Black_star
Black_star
Nina
Bila je anđeo Aušvica
Odgovora
2
Pregleda
261
Nina
Nina
Nina
Podvig koji je ušao u istoriju
Odgovora
3
Pregleda
243
Nina
Nina

Back
Top