Duboka je Noć

Milan je smatrao da je on "subordiniran" čovek. Hodao je ulicama kroz pustu i ledenu, zimsku grdasku noć... zamislio nad svojom "podčinjenom, subordiranom sudbinom". Sve dublje je bio svestan svoje potčinjenosti i to pitanje ga je sve teže opsedalo. Shvatio je, isto tako da za neke stvari nikada neće saznati baš zato što je subordiran tj. podčinjen. Šta se tačno dešava i šta se sve planira, on to nije mogao da zna, niti mu je dozvoljeno da zna. Mogao je razmišljati i maštati o tome da leti ili da bez vazduha roni ali Istina je po njegovom mišljenju, od njega bila sakrivena. Ništa ga nije utešilo tog dana. Što je duže razmišljao to je manje sam sebe razumeo.

Bela golubioca je sletela na njegov balkon. Ta slika ga je rastužila.

Smirio je sebe tuširanjem gde mu je palo na pamet da je i podčinjenost neka vrsta dužnosti i da potčinjenost, takvu je on sliku zamislio, ima i neku titularnu vrednost u odnosu na "glavne činove", gde je potčinjenost neka vrsta "pod-čina", ali gde se njegov učinak i vrednost ne umanjuju i gde se na kraju izvodi delo, za koje on, ne mora da zna kakve je prirode ali zna da je učestvovao i u kom segmentu je uradio npr. to i to.

Sve ovo zajedno je zamislio kao veliku slagalicu a sebe je umanjio do obične tačke u čitavoj slici. Tu tačku tj. sebe nazvao je "milosrdnom tačkom". Na kraju je bio potpuno zadovoljan slikom koju je samo on video.

Još neko vreme je "racionalno" razmišljao... potom mu misli odploviše u dubku i tešku zimsku noć...​